Reč ima ministar Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala.
Što se tiče novog Zakona o policiji, dakle, to je zakon na kome zajedno i kroz radne rasprave radimo sa čitavim društvom. Meni je drago da se takva pažnja pridaje ovom zakonu i to me čini zadovoljnim, zato što vidim da jedan deo javnosti izuzetno vodi računa o tome šta se dešava. Nama je to veoma važno, jer policija mora biti efikasnija i bolja u svom radu i to je naš zadatak.
U svakom slučaju, mi te zakone koje donosimo, donosimo zbog građana Srbije i uvek je najbolje da ih donesemo u jednoj dugoj proceduri u kojoj će svi da učesnici iz našeg društva, ali naravno i iz međunarodne javnosti imati priliku da kaže šta misle i da poprave taj tekst zakona, nego da ih donosimo na prečac. Onda te zakone hiljadu puta popravljamo, kao što se mnogo puta dešavalo i u ovoj Narodnoj skupštini, unazad mnogo godina.
Dakle, ovo treba da bude dobar i kvalitetan zakon koji će nadam se kao i ovaj današnji prihvatiti čitava Narodna skupština, pokazati da podržava rad Ministarstva unutrašnjih poslova, jer to je ono što Skupština može, a kažem izvršni organi ne mogu i mislim da je to nešto što će biti dobro za sve nas.
Mi smo zaista napredovali, napravili dobre rezultate u Akcionom planu 24, koji je prihvaćen od Evropske komisije u svojoj trećoj radnoj verziji, dakle, mnogo bolji nego većina zemalja u našem okruženju. Napravili smo dosta dobre rezultate u tom smislu.
Nekad imam samo dilemu da li narodni poslanici od mene traže da se uključim direktno u istrage, da kao ministar, nemam ništa protiv, da kao ministar, ali da mi onda ne prebacuju ako se uključim u neke operativne stvari da kažu - što je ministar bio tamo, itd; ili traže od mene da to radi policija, a da ja kao ministar kontrolišem njihov rad. Pa onda ako je tako, onda da mene pitaju o istragama i šta sam uradio, da li sam išao da saslušavam osumnjičene, itd, ili, ako to hoće ja sam spreman i na to, ako to hoće, onda da dozvole da ja uzmem da radim to operativno na takav način.
Dakle, šalu na stranu, policija je bila dosta efikasna. Pohvaljujem rad ovih ljudi, bez obzira koliko se neki u našem društvu trudili da govore loše o policiji, o njihovom radu. Da li ima ljudi koji su tu loši? Ima. Protiv preko 150 ljudi smo podneli krivične prijave i u prethodnoj godini, u nedavnoj akciji uhapsili 29 ljudi osumnjičenih za određene stvari na graničnim prelazima. Ali, u tako velikom aparatu, potrebno je stalna kontrola društva, stalna kontrola policije i tužilaštva nad radom policijskih organa. Mi to i sprovodimo, pokazujemo da se borbom protiv korupcije borimo ne selektivno, borimo se potpuno posvećeno i pokazujemo da svi oni koji se ogreše o zakon, ne mogu da računaju da će ih zaštititi ni značka, ni društveni položaj, ni politička pripadnost, ni društveni status, bilo ko. Ko god bude osumnjičen za bilo kakvo krivično delo, odgovaraće pred zakonom i sudovi će odlučivati šta će se događati sa tim ljudima.
Što se tiče SAJ-a i PTJ, šta se dešava? Dešava se i to je povezano sa onim pitanjem koje ste postavili vezano za prijem, dakle, ne radi se o novom prijemu striktno samo u smislu novih ljudi, nego kada imate pripadnika specijalne jedinice koji ima 50 godina starosti, nije realno da taj čovek može da ispuni sve zahteve koje jedinica stavi pred njega. Zašto je to bilo tako do sada? Ne znam, ali nije uvek starosni prag dobar i treba nam novih ljudi u specijalnim jedinicama. Svuda u svetu se to obično odredi ili starosni kriterijum ili su u primeni ugovori od po tri godine unutar organa u kome rade i nakon godinu, dve, tri, zavisi kako u kojoj jedinici, vrše se posebne provere koje utvrđuju da li to lice može i dalje da ostane, da li je podobno da bude pripadnik specijalne jedinice.
Mi ćemo se truditi da jedan deo ljudi koji odu, da popunimo i iz redova policije, jer pripadnik specijalne jedinice ne može biti primljen tek s ulice. U ovom trenutku kada bismo hteli da primimo jednog policajca, on mora da završi kurs COPO koji traje godinu dana, mora da završi pripravnički staž od šest meseci. Dakle, on tek za godinu i po dana od ovog trenutka postaje neko ko može da bude primljen u policiju sa činom mlađeg policajca, dakle, u svoj prvi policijski čin ili, naravno, ako završi Kriminalističku policijsku akademiju, nakon četiri godine.
Tada kada bi zatrebalo 500 policajaca, imali bi ih za godinu i po dana. Da bi taj čovek dospeo do specijalne jedinice, potrebno je, ne mogu da kažem koliko, ali grubo bar pet godina. Sve i kada bi hteli da primimo 10, 20, 50 specijalaca, to bi potrajalo mnogo duže nego što ljudi uopšte pretpostavljaju. Ti ljudi se regrutuju iz redova policije ili iz vojske, ali pre svega iz redova policije, iz onih jedinica koje već postoje. Kakav će biti njihov sastav? Jedinice će biti približne veličine kao današnji SAJ. Pre svega, to je posao koji treba da odrade profesionalci. Tu postoji tim profesionalaca koji se bave time. Nije na meni da određujem kolika je jedinica potrebna za Srbiju, kako treba da bude njihovo naoružanje, šta treba da budu njihove karakteristike. To rade ljudi koji se time bave i ja sam to njima prepustio.
Što se tiče zakona, u ovom delu koji govori o direktoru policije, mi inače imamo u zakonu deo koji govori o direktoru policije, gde se kaže da direktor policije upravlja direkcijom policije. Nije sporno da ponovim. Mi ćemo da prihvatimo to da piše da direkcijom policije upravlja direktor policije. Uopšte nije sporno i to se ni u jednom slučaju ne dovodi u pitanje. Na kraju krajeva, ko bi drugi rukovodio direkcijom policije? Nije sporno da prihvatim takav amandman.
Što se tiče novca, otpremnine koje su obezbeđene, one su već obezbeđene u budžetu na poziciji koja postoji kod ministra Kori Udovički, dakle, u Ministarstvu za državnu upravu, novac koji je predviđen za otpremnine i odlazak jednog dela ljudi u penziju. To je već nešto što je plan Vlade i o tome smo govorili.
Dakle, ne radi se ovde o neravnopravnosti pripadnika MUP u odnosu na ostale ljude. Radi se o posebnosti posla koje ovi ljudi obavljaju. Obišao sam mnogo policijskih stanica širom Srbije. Jedna od najupečatljivijih stvari koju vidite kad uđete u hol policijskih stanica, vidite fotografije ljudi, 10, 20, 30, zavisi od stanice do stanice. To su ljudi koji su dali svoje živote, to su ljudi koji su poginuli. To su ljudi koje su ubili teroristi. To su ljudi koji su dali živote da mi koji sedimo danas ovde i naše porodice budu bezbedne. Zato je to posebno, zato je drugačije i zato oni idu i ranije u penziju, zato što ti ljudi, obavljajući svoj posao, bukvalno svakoga dana rizikuju svoj život i to je nešto što moramo da pozdravimo. To je nešto što ovo društvo mora da vrednuje i to je nešto što ovo društvo mora da nagradi.
Poštujući svačiji posao, ovo je najsloženiji posao. Ovo je posao koji zahteva od ljudi da nekada daju svoj život. To je nešto što Republika Srbija hoće i mora da poštuje u svakom trenutku, a ja se nadam i ova Narodna skupština.
Što se tiče penzija, nažalost, penzije su smanjenje kada je vaša neodgovorna vlada donela takve ekonomske poteze koji su faktički uništili penzioni sistem, koji su nas doveli do toga da se bez ikakvog ekonomskog opravdanja zadužujemo i onda nakon nekoliko godina dođemo do toga da više ne možemo da isplaćujemo ni penzije ni plate.
Mi danas imamo rekordno nizak budžetski deficit. Danas imamo mnogo bolje ekonomske pokazatelje, što nam priznaju svi. Ne postoji više niko ni u svetu, ni u Srbiji, ko ne može da kaže nešto dobro o ekonomskim potezima Vlade. Svi su rekli dobro, od MMF-a do Angele Merkel i to je nešto što je međunarodno priznato. Svako ko hoće da kaže drugačije, može da kaže šta god hoće, ali oni koji se pitaju za to, oni koji su apsolutno pozvani da kažu svoje mišljenje, kažu da Vlada vodi dobru ekonomsku politiku. To je činjenica.
Što se tiče štrajka sindikata, kad god se najavi da ćemo uskoro potpisati, da kažem, ovaj aneks, mi smo poslednji kolektivni ugovor već potpisali sa Nezavisnim policijskim sindikatom, koji je o tome najduže pregovarao sa stručnim ljudima, kad god najavimo, a MUP inače ima 26 sindikata i kad god najavimo da ćemo potpisati nešto i kada se očekuje da će to biti, recimo, na sednici Vlade sutra ili prekosutra, onda se pojavi neki sindikat koji dan ili dva pre toga kaže – mi sad zahtevamo to, inače ćemo krenuti u štrajk i vi kada to potpišete, oni kažu – vidite, naša pretnja štrajkom pritisnula ih je da bi uzeli neki poen. I to shvatam i to je u redu. To je njihov način borbe. Oni misle da čine dobro. Mi ne mislimo. Mi smatramo, u saradnji sa onima koji su ozbiljni, koji hoće da daju svoj doprinos na najodgovorniji način, da napravimo zajedno, jer meni je u interesu da svaki pripadnik policije bude i bolje plaćen i da ima više uslova za rad.
Imali smo slučajeve od Smajila Tarića 2008. godine, Lazarević u Valjevu, gde su tri ubistva na ulici bila 2008. godine, u Valjevu ranjavanje, bacanje bombe, Laza bombaš takozvani, rušenje kafića bagerom, podmetanje požara. Sada se bar nikome ne ruše kuće na ulici u Srbiji i da to država gleda i posmatra, pa da joj treba jedno šest meseci da se organizuje da reaguje. Da vam ne pričam o svemu onome, mogao bih sada da navodim ovde više slučajeva. Dakle, ko se sve ubijao, ko je kome podmetao bombe, rušili bagerom, organizovali paravojne policije, bar nam se to više ne dešava u državi. Najgore stanje smo imali 2006, 2007, 2008, 2009. godine. To su bile godine u kojima smo imali po broju najveći broj izvršenih ubistava, posle 90-ih, najveći broj, drastični slučajevi ubistava. Da vam ne pričam o svim onim tragičnim ubistvima koja su se dešavala, sa opisima itd.
Ne treba da nam to bude parametar. Ja to vrlo retko pomenem. To pomenem kada neko kaže da mu pokažem da postoji kontraargument, ako ćemo o tome da pričamo, ali izvršenje teških krivičnih dela je izvršenje teških krivičnih dela. Nama je važno da se svi oni koji počine ta teška krivična dela pronađu, nekada to ide brzo, nekada ne ide brzo, nekada su istrage vezane za neke druge istrage. O tome ne možemo baš direktno da obavestimo javnost. Ali, videli ste na kraju, za sve, za najteža ubistva smo uglavnom pronašli sve počinioce. Ostalo je još jedno ili dva nerešena. Verujem da ćemo u slučaju tih teških ubistava te stvari razotkriti.
Za ove slučajeve o kojima često govorimo u javnosti, ja kažem, odbio sam da komentarišem tok istrage, jer kad god smo pričali o tome i kad god smo davali neke konkretnije podatke, kada smo želeli da uverimo javnost da se istraga kreće i da nešto radimo, ti podaci su zloupotrebljavani i u tim zloupotrebama smo možda imali, da kažem, usporenije istrage. Ja sam odlučio da više ne dajemo nikakvu ni naznaku. Naravno, nikada nismo govorili o podacima koji bi mogli naškoditi istrazi iz krivičnog postupka. Nekada to ne uradi niko zvanično. Nekada se to uradi u dobrim odnosima između medija i pripadnika policije ili tužilaštva. Ja mogu samo da apelujem da se to ne radi. To sam apelovao na kolege iz medija. Ako ne postoji njihova zainteresovanost da objave podatak koji će naškoditi istrazi, onda neće biti ni zainteresovanosti nekog da im taj podatak da i obrnuto.
Molio sam pripadnike policije, naredio, ukazao na zakonske posledice da svako otkrivanje podataka iz istrage može da naškodi istrazi i da ta istraga bude loše urađena. Nadam se da ćemo uspeti, kao društvo, da se izborimo, to nije stvar vas kao parlamenta, već je to više stvar izvršne vlasti, mentaliteta, društvene situacije. Moramo naučiti ljude da su podaci iz istraga nešto što ne treba da objavljuju, da su podaci iz istraga nešto što može da upozori počinioce na bilo koji način i da te stvari ne radimo.
U svakom slučaju, trudićemo se da u narednom periodu poboljšamo svoj rad, da zaslužimo poverenje parlamenta, jer mi odgovaramo pred građanima Srbije i pred ovim parlamentom. Da ovo poverenje koje parlament ima u nas opravdamo, bez obzira na političku pripadnost i na broj poslanika koji podržava ovu ili onu opciju. Trudićemo se da opravdamo poverenje kao MUP i da pokažemo zaista, a ja vam to ne kažem kao neko ko je ministar, već kao neko ko hoće da zastupa ove ljude koji rade danas najteži posao u Srbiji, da oni zaslužuju vašu podršku i poverenje. Trudićemo se da im obezbedimo više opreme, nove uniforme, vozila, da ih modernizujemo, kako bi izvršenje njihovih zadataka bilo lakše. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, uvaženi ministre i vaši saradnici, cenjene koleginice i kolege poslanici, danas imamo raspravu, bar dosadašnju, koja se kreće u dva smera ili, pošto je materija takva kada govorite o policiji i njenoj širokoj delatnosti, onda dolazite u situaciju da odete u širinu pa se bavite svim bezbednosnim problemima, itd. Sa druge strane smo imali one koji su raspravljali konkretno o predloženim izmenama, što treba da radimo prekosutra u amandmanskom delu. Pokušaću da ne uradim ni jedno ni drugo.
Ono što želim da kažem jeste da je policija kao služba sigurno daleko najvažniji segment unutrašnjeg sistema bezbednosti, odnosno unutrašnjih poslova, da je policija jedan od najvažnijih segmenata ukupnog sistema nacionalne bezbednosti ove zemlje, sa jedne strane, a sa druge strane da je policija segment bezbednosti koji je u dnevnom najdirektnijem, direktnijem nego bilo koji drugi segmenti, doticaju saradnje sa građanima i direktno njima okrenut. To je segment čiju delatnost, s druge strane, građani svakodnevno najbolje vide u svojoj neposrednoj okolini.
Sa druge strane, imamo Zakon o policiji koji je donet pre 10 godina. Sada se priprema novi zakon o policiji posle 10 godina u sasvim ili u mnogo čemu izmenjenom i društveno posebno bezbednosnom ambijentu. Ne bih da idem u širinu koje su današnje karakteristike svih provinijencija kriminala za razliku od onog pre 10 godina, itd, itd.
Dakle, sve to nameće potrebu jednog apsolutno ozbiljnog pristupa pravljenju novog zakona o policiji i ja u tom smislu pozdravljam opredeljenje ove Vlade i Ministarstva da praveći ovaj zakon, kao što je ministar malopre rekao, konsultuju najbrojnije društvene strukture i najšire strukture da bi se upravo napravio zakon koji će odgovoriti potrebama i trenutku, a istovremeno anticipirati sve buduće moguće razvojne pojave kriminala, itd.
Sa druge strane, kada govorimo o ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o policiji, mislim da je dobro opredeljenje da se naprave ove izmene i dopune iz dva razloga. Prvi, čini mi se da se u tome uspelo, da se ne čekajući da se donese novi zakon o policiji odmah, promptno poboljšaju uslovi za efikasniji rad policije, kao što je reorganizacija ili doorganizacija pojedinih segmenata u službi policije ili sektora, itd, kao što je pitanje, ako hoćete u tom smislu, i status izvršilaca tih bezbednosnih zadataka koje policija obavlja.
Jako je značajno da smo u okviru ovih izmena i dopuna pojačali, čini mi se, uz amandmane, onoliko koliko sam pogledao, uloga, što je za mene vrlo značajno, ministra u sagledavanju globalnog bezbednosnog procesa koji pokriva policija. Čini mi se da se to u poslednje vreme, poslednjih godina, pomalo gubilo, pa su znali ministri unutrašnjih poslova da kažu – nemam ja ništa sa tim, to je stvar policije. Ovde je konkretno rečeno. Ako se procenjuje da u jednom segmentu društva, na jednom delu teritorije ili na celoj teritoriji dolazi do uslova koji će bezbednosno značajno pogoršati situaciju, onda mora da bude ministar prvi koji će sa političko-bezbednosnog aspekta proceniti i moći da reaguje ako treba i kod Vlade i tražiti nastup, a ne da se ostavi, pa da taj čovek bude direktor policije. Direktor policije je stručni rukovodilac, a ne politički. Za mene je to jako bitno što je prepoznato u ovom trenutku i mislim da će se takvim rešenjem poboljšati rad policije.
Sa druge strane, mislim da su prepoznate neke eskalirajuće pojave kriminala, posebno poslednjih nekoliko godina, a ovde je dosta pominjano, jer je to za mene kriminal, ovde govorimo o otmicama maloletnika ili odraslih, itd, ali to je kriminal. Dakle, to je prepoznato i sada ne moramo da čekamo donošenje novog zakona.
Ono što je za mene bitno, kada su data ova rešenja o izmenama i dopunama ovog postojećeg zakona, to je da to nisu ponuđena rešenja trenutno za ovaj momenat, nego su to rešenja koja će sigurno, mislim, gospodine ministre, kao takva, naći mesto i u novom zakonu. Data su kvalitetna rešenja, ne na brzinu i ne za kratko vreme, i to je ono što je vredno u ovim izmenama i dopunama.
Ono što je bitno u poslednjem delu, mislim da će ovaj novi zakon koji donosimo, a to pokazuju ove izmene i ova rasprava danas, zakon o policiji novi nametnuće potrebu izmena mnogih drugih zakona, pogotovo oni koji tretiraju druge i različite službe bezbednosti i one koje čine kompletan bezbednosno-obaveštajni sistem, itd, moraće naći.
Prema tome, trpeće mnogi drugi zakoni i izmene, a sa druge strane, čak i da ne inicira ovaj zakon izmene u tim zakonima treba ih menjati da bi one pratile ovo sve, a sve to kada sagledate, takve izmene svih zakona onda dolazimo na jednu krovnu stvar, a to je i molim ministra da on kao značajan faktor, odnosno značajna funkcija u celom tom sistemu ima u vidu i podrži to. Sve će to nametnuti i nameće potrebu da pristupimo izradi nove strategije nacionalne bezbednosti kompletne. Hvala vam lepo.

Reč ima Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, u pokušaju da doprinesem raspravi o izmenama i dopunama Zakona o policiji imam najmanje dve dobre vesti i nekoliko manje dobrih vesti, odnosno kritičkih opaski i pitanja za pojašnjenja i rešenja koja su nam ponuđena u izmenama i dopunama.
Dobra vest je da ukupno gledano za Zakon o izmenama i dopunama Zakona se može glasati i ja mogu da glasam uz uslov da bar o jednom amandmanu jako ozbiljno razmislimo i da razjasnimo ono što ću postaviti kao pitanje. Prateća dobra vest je da ministar Stefanović ima praksu konsultacija u Skupštini. Volela bih da je to ponašanje zarazno po druge ministre, ali prosto želim i u okviru ove rasprave da posebno spomenem to jer to nije nigde obeležena posebno definisana obaveza poslovnička, ali je gest koji podrazumeva da je dijalog, da se dijalog razume i da je potrebno da se stvara u Skupštini ako se već razume.
Konsultacije koje ministar nudi i traži i pita poslanicima stvarno bi bilo dobro da bude zarazno. Ne očekujem od vas da vi kolegama, govorim uopšte kao tema koja bi bila dobra i po Vladu, ko god podržavao Vladu, i po Skupštinu, ko god bio opozicija ili vladajuća koalicija u Skupštini.
Šta su recimo manje dobre vesti i opaske, možda ćete reći da su kritičke, i šta su najvažnija pitanja? U čl. 1, 2. i 3. izmena i dopuna zakonom se menja unutrašnja struktura i organizacija i nadležnosti unutar samog ministarstva. Ne vidim, ne sporim naravno, ali ne vidim potrebu za argumentacijom da smo videli da postoje kako se već odavno kaže – non stejt ektori u našim graničnim područjima, da postoje terorističke grupe, poluterorističke grupe i da je to motiv da se ovakve odredbe donesu. Ja ih smatram dobrim bez obzira da li imamo bilo kakve vrste terorističkih akcija u našem regionu ili ne.
Za amandman koji je podneo kolega Marko Đurišić može da bude ponovljen, da se zna šta je nadležnost direktora policije i ovo će, kako se to možda malo narodski rečeno, poslužiti da se prodrma sistem koji je raspoređen sasvim moguće nepotrebno u nekoliko različitih sektora nadležnosti, da se prođu procedure u kojima ljudi dokazuju da mogu da budu pripadnici i u novim sektorima. Još što bi meni bilo važnije, a to ne može da bude u zakonu, ali bih volela da ova tri prva člana izmena i dopuna Zakona o policiji unesu obavezu inovacija u taj sektor.
Mi poslanici i javnost generalno je sklona okoštaloj tradicionalnoj percepciji o tome šta su bezbednosne pretnje i šta je to sve danas u svetu. Ono što mislimo veze nema sa onim što se dešava u svetu kada su u pitanju bezbednosne procene, bezbednosne pretnje, ali je to prirodno. Javnost je navikla na nešto što ja sa simpatijama zovem šinjelski način razmišljanja. Nismo navikli da usvajamo nova znanja brzo i gledamo nekakav crno beli svet u kome se zna ko je dobar ko je loš momak i onda smo skloni da imamo takav stav i prema sopstvenim snagama bezbednosti ili ljudima koji rade u MUP. To već odavno nije tako.
Volela bih da, kažem da ne može da bude tema zakona, ali da se kroz ovaj sektor prosto promoviše u celom sektoru koji se bavi bezbednošću, ne samo kada su u pitanju MUP, nego u celom ono što je odavno i praksa i znanja u razvijenim zemljama kakvo želimo da postanemo.
Amandmani koje smo narodna poslanica Aleksandra Jerkov i ja podnele tiču se članova koji slede, čl. 4, 5. i 6. izmena i dopuna i ne govorim o amandmanima sada zato da kažem da su oni uslov da glasam za zakon, ali mislim da je dobro za sve nas da se nejasnoće koje ja vidim i zbog kojih su amandmani podneti razjasne u načelnoj raspravi.
Član 4. govori o pokušaju primene zakona koji smo doneli, koji se odnosi na prijavljivanje nestalog lica u okolnostima u kojima postoji osnovana sumnja da je lice žrtva posebnog krivičnog dela i kažemo da su policijski službenici dužni da u saradnji sa drugim nadležnim organima, udruženjima građana i građanima odmah preduzmu mere.
Amandman koji sam podnela je amandman kojim se daje rok. Znam da pravnici kažu da svi znamo šta je odmah, ali isto tako znam da su svi skloni da tumače šta je odmah. Znam da je to odmah u sektoru uređeno protokolima, ali iz najmanje dva razloga sam podnela amandman kojim se dodaju reči – odmah, a najkasnije u roku od 24 časa. Prvi razlog je što ovaj član ne može biti primenjen bez izmena Zakona o krivičnom postupku i onda je naša debata, slaganje ili neslaganje o tome da se uvede rok bi bio putokaz i za izmene Zakona o krivičnom postupku. Drugi razlog je što uz puno uvažavanje pravničkih argumenata da se zna šta je odmah i da samo mi koji nismo pravnici tražimo rokove, mislim da bi bilo dobro i dok ovaj član ne bude u primeni, dok se ne promeni Zakon o krivičnom postupku da bude vremenska odrednica. Ovo nije opredeljujuće da ja glasam za zakon ili ne. Podržaću unošenje ovakve odredbe iz prostog razloga što je ona osnov da se menja i način na koji se sektor bezbednosti MUP odnosi prema građanima i prema njihovim zahtevima i da se uspostavlja dijalog koji je očito uspostavljen unošenjem ovog člana izmena i dopuna Zakona o policiji.
Zašto govorim da je potrebna debata? Zbog toga što sam učestvovala i u donošenju, glasanjem i raspravom, „Marijinog zakona“ iz marta 2013. godine gde smo doneli odredbe o DNK bazi podataka pedofila gde smo jasno stavili do znanja da će biti vrlo strogih mehanizama protiv dela protiv polne slobode maloletnih lica itd, što za dve godine nismo uspeli da donesemo podzakonske akte i nismo uspeli da napravimo bazu.
Molim vas da ovo ne razumete kao kritiku opozicije vlasti. To je naš zajednički problem. To je konstantan problem svakog ministarstva i svakog zakona. Jedan od razloga zašto sam potpisala Rezoluciju o zakonodavnoj aktivnosti Skupštine Srbije je to što u toj Rezoluciji, koju smo zajedno usvojili te 2013. godine stoji da uz predlog zakona ide i predlog podzakonskih akata. Obrazloženje – pa ne znamo kako da napišemo podzakonski akt je vrlo jednostavno razjasniti. Napišite ga kao da će zakon biti usvojen u obliku koji je predložen pa kada amandmanima bude promenjen, jer ni jedan zakon u ovu Skupštinu, bar dok ja svedočim procesu donošenja zakona i učestvujem u njemu ovih 15 godina, nije izašao iz Skupštine u obliku u kome je ušao, osim jednog, a to je Zakon o nacionalnim službama bezbednosti i taj bi zakon ministar morao vrlo brzo da stavi pod lupu i da se on menja. To su posebni razlozi zašto je taj zakona prošao bez amandmana.
Dakle, bilo bi dobro da svaki zakon ima prateće i podzakonske akte, ne zato što je to zadovoljstvo poslanicima da čitaju, nego zato što to omogućava primenu zakona. Ne možete da primenjujete zakon bez podzakonskih akata. Ovaj član koji se odnosi na prijavljivanje nestanka lica pod posebnim okolnostima zahtevaće ne samo promenu Zakona o krivičnom postupku, nego i promenu podzakonskih akata.
Ovde smo čuli između kolega mišljenja da bi trebalo izuzeti sudove iz te procedure, da ako je tako nešto u pitanju da onda možete da prisluškujete telefone i sve da radite, zato što je u pitanju nestanak maloletnog lica. To je dobra tačka, iz koje bih ja volela sve nas da podsetim kako se vrlo retko kod nas Sektor rada MUP-a ili Službi bezbednosti gleda kao sektor ljudskih prava, a on to i jeste. On to jeste. I što više budemo kroz dijalog imali ovakav način debate o odredbama pojedinih zakona, to će više svima nama biti jasno šta je u stvari posao ljudi koje mi svi plaćamo da za sve nas koji živimo rade, zato da bi mi mogli da budemo sigurni, bezbedni, da možemo bezbrižno da šaljemo decu u školu, da znam da neko brine o lokalnim kriminalcima, da znam da neko brine i da rizikuje svoj život. To je istovremeno i posao zaštite ljudskih prava svakog od građanina koji je u kontaktu neposredno sa službenicima policije ili sa bilo kim iz Sektora bezbednosti. O tome se kod nas vrlo retko priča. Mi imamo malo percepciju tu - vojska, policija, bezbednost, to više, nažalost, ne postoji. Što se više budemo obrazovali o tome koliko je važno da imamo dijalog šta je u stvari posao bezbednosti, to će bolje biti svima nama.
Sledeći amandman koji sam podnela zajedno sa koleginicom Aleksandrom Jerkov tiče se bezbednosnih provera. Ovo nije amandman na kome insistiram, ali on je prosto, što se mene tiče, bio neminovan da ga ja podnesem. Dakle, stav koji se menja je u okviru stava gde se govori o bezbednosti i proveri lica koja hoće da se zaposle u Ministarstvo unutrašnjih poslova i ja tu nemam nikakve primedbe. Stav koji se dodaje da se bezbednosna provera vrši i na osnovu zahteva drugog organa ili pravnog lica u slučajevima kada je propisana posebnim zakonom. Ako ne bude jasno da se ovo ne odnosi na lica koja se zapošljavaju, onda ćemo da imamo problem, zato što ne sme da se odnosi na lica koja se zapošljavaju iz prostog razloga što ne postoji način da drugi organ ili pravno lice bude u posedu informacije o licu koje želi da postane policijski službenik, pa želi da se zaposli. Za njega se vrši bezbednosna provera. Dakle, tu bi molila samo razjašnjenje. Ja znam koji drugi organi ili pravna lica imaju na osnovu zakona pravo da traže bezbednosne provere i zbog toga sam spomenula zakon na koji nisu podnešeni amandmani, uz moj veliki protest i ostala sam u manjini, što mi se često dešava, ali to što sam ja u manjini ne znači da nisam u pravu. Zbog toga što način na koji se vrše bezbednosne provere u EU, a što ćemo morati da radimo, malo liči na ovo što mi radimo. Dakle, samo razjašnjenje.
Poslednji amandman koji smo podnele tiče se člana 6. koji govori o uvođenju prava na izuzetak o Zakonu o invalidskom i penzionom osiguranju za pripadnike policije, za policijske službenike, koji se svodi na to da lice može da ima 52 godine i 30 godina radnog staža da bi po sili zakona rešenje ministra bilo - penzionisano.
Zašto sam podnela amandmane? Zato što su slični zakoni ili odredbe donošeni u Sloveniji, u Crnoj Gori i u Makedoniji, nadam se sa potpuno različitim motivima nego što je ovaj član. Dakle, zvalo se Zakon o posebnom penzionisanju i ja ne sumnjam da ministar zna trenutak, na primer u Crnoj Gori, u Sloveniji ili u Hrvatskoj, kada se to dešavalo. Ali, ono što je meni važno, jeste da budem sigurna da uvođenjem ove obaveze za lica koja pune 52 godine, sa obrazloženjem da je to izuzetno stresan posao i naporan, što jeste, ja ne sporim, da oni više posle tog godišta, dakle, moji ispisnici nisu ni za obuke, nisu fizički možda spremni, mada je to uvek za diskusiju, i da je prosto po sili zakona potrebno ovo rešenje.
Šta je moj prvi amandman? Koliko god znam da će biti pravničkih tumačenja da to ne može, da ako je to sve obrazloženje, da onda u ovom zakonu stoji da on ne može da se bavi sličnim poslovima u penziji. Ja imam dugu listu obrazloženja zašto tražim da to bude u zakonu. Odbijanje ovog amandmana neće biti razlog da ja za zakon ne glasam, ali ja mislim da je za sistem dobro da se takav amandman prihvati. Neka bude izuzetak, ali ne mogu da se bave sličnim poslovima.
Drugi amandman koji je podnet na isti član odnosi se na njihova prava koja dobijaju zato što im se uvodi kao izuzetak pravo, obaveza da budu penzionisani, o utvrđivanju penzije, zbog toga što ovako kako stoji u zakonu penzije se utvrđuju u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. S obzirom da imam velikog iskustva sa tumačima pravničkih odredbi, najviše vole da tumače pravničke odredbe, sklona sam da sumnjam da ima tumačenja koji će im dati umanjenje. Ovo umanjenje je skoro 14%. Ako će biti umanjenje 14%, onda imamo problem, jer on ne donosi odluku, ili ona, svejedno, da iskoristi pravo, već mu po sili zakona prestaje radni odnos. To su otprilike moje što kritičke opaske, što moja procena da je potrebno da pojasnim ove stvari zbog društvenih grupa na koje se odnose odredbe.
Dakle, najveći deo ovih izmena i dopuna odnose se na pripadnike MUP-a. Ja duboko verujem da ćemo mi svi pre ili kasnije razumeti da je Sektor bezbednosti unutrašnjih poslova, kao i obaveštajni deo, nedeljiv deo Sektora ljudskih prava. I, kako smatram da mora da bude odbrane ljudskih prava u tom sektoru kada su pripadnici policije u komunikaciji sa onima kojima službe i koje čuvaju, tako mislim i da moraju da budu poštovana i ljudska prava onih koji su pripadnici Ministarstva ili službe u bilo kom delu.
S nadom da će bar amandman koji utvrđuje vremenski rok šta je odmah ili bar usmeno obrazloženje šta to znači, ja ne tražim procenu kada će ovo biti primenjeno jer to nije obaveza ministra, to zavisi i od dogovora sa ministrom pravde kada će biti izmena Zakona o krivičnom postupku, ali mogu samo da izrazim žaljenje što u okviru ovih izmena i dopuna nismo uvrstili i izmene i dopune koje se tiču ophođenja, odnosno posebnih postupaka za nasilnike u porodičnom nasilju.
S obzirom da znam da je, ako iko, Ministarstvo unutrašnjih poslova najviše reforme od sebe učinilo i najveće rezultate ima u borbi protiv porodičnog nasilja, ne sumnjam da će i taj deo, dakle obaveza da nasilnik, bio on žena ili muškarac, bio on muž, otac, ćerka, svejedno, nasilje ne bira rod, nasilje bira ljude, odnosno ljudi biraju nasilje, da će biti udaljen iz zajedničkog domaćinstva, ili udaljena, svejedno, kao što apeluju takođe pripadnici i potpisnici Autonomnog ženskog centra, koji smatraju da je to potrebno. Žao mi je što to već nije moglo sada da bude uvršćeno, ali očekujem u novom zakonu o policiji.
Samo na kraju kratko. S obzirom da znam Nacrt zakona o policiji, koji je rađen u ministarstvu koji je vodio ministar Dušan Mihajlović, pa onda kroz malo amandmanskih izmena bio podnet od strane Vlade, od strane ministra Dragana Jovčića, i ostao u ovom obliku dok je ministar bio Ivica Dačić, ja se nadam da će novi zakon o policiji stvoriti prostor i obavezu da se uči o tome šta je bezbednosni prostor danas, šta su reforme i kontrole tog bezbednosnog prostora i koliko smo povezani unutar poglavlja 24 i delom 23 sa onim o čemu mi imamo vrlo malo informacija, bar u nekom javnom dijalogu.
Za kraj, sasvim skoro pa privatna opaska, s nadom da će mi potpredsednik dozvoliti skretanje sa dnevnog reda. Stanujem preko puta Exit-a i imam ličnu molbu da se pripadnicima policijske uprave Novi Sad, koliko god može i kako god može da posebna nagrada jer su obavili odličan posao u veoma, veoma teškim uslovima.
Izvinjavam se potpredsedniku Bečiću, ovo nije na dnevnom redu, ali jeste bilo meni pred očima četiri dana. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.
Izvolite, gospodine Stefanoviću.

Hvala vam. Vi ste korektni, kao i uvek, i pogledaću, naravno, pomoći ćemo sve što budemo mogli oko novosadske policije. Pokrenuli smo proces povećanja bezbednosti u Novom Sadu, koji je bio dosta  izložen u prethodnim godinama i ne kažem da je to stanje idealno, ali idemo ka boljem stanju. Naravno, ono o čemu smo pričali danas isto je vezano za sve to. Bez karijernog napredovanja, bez razvoja tog policajca, bez pravog policajca na pravom mestu i samim brojem ljudi na terenu nećemo napraviti očekivani rezultat. Međutim, sa dobrim ljudima i ja verujem u načelnika koji mislim da je veoma sposoban čovek i, prosto da kažem, jedan veći broj privedenih za kriminal u toku Exit-a, pre svega za narko-trafiking, za uživanje narkotika i stranih i domaćih državljana, ali naravno i povećanje obima javnog reda i mira u ovom periodu jesu za pohvalu. Trudićemo se da to bude, naravno, i bolje.
Što se tiče samog zakona, hoću da se osvrnem na nekoliko stvari samo koje ste rekli, što se tiče bezbednosnih provera. Odnose se pre svega bezbednosne provere na ona lica, kada se radi o zapošljavanju, koja žele da se zaposle u MUP-u, zašta Ministarstvo, naravno, vrši svoje provere, kada hoće određena lica koja ne mogu vršiti bezbednosne provere, a postoje određena radna mesta koja zahtevaju da se proveri da li je to lice osuđivano, da li je učinilac nekog krivičnog dela, da li je bilo kakva bezbednosna smetnja, da kažem, za koju postoji osnov da ne bude zaposlena na tom mestu. Na primer, iz državnih organa, carine, poreske policije ili iz agencije za privatno obezbeđenje, detektivska agencija, oni se mogu obratiti MUP-u i to je, da kažem, ovaj član sada zakona koji mi donosimo, da se obraćaju MUP-u i da MUP za njih izvrši bezbednosne provere, da se kaže da li ta lica imaju bezbednosne smetnje, naravno, u skladu sa Zakonom o zaštiti informacija o ličnosti. Dakle, sve one informacije koje oni nemaju pravo da dobiju, neće dobiti. One informacije koje imaju, u skladu sa zakonom, imaće pravo da ih dobiju.
Što se tiče penzionisanja, dakle, u ovom slučaju se radi o ljudima koji su tek bukvalno godinu ili dve pred penzijom. Ti ljudi bi za dve godine išli u redovnu penziju u MUP-u, sa 54 godine i četiri meseca staža. Radi se o ljudima koji su najveći deo svog života proveli na radnim mestima gde im se staž računa sa uvećanim trajanjem, upravo zato što su radili složene i teške poslove. Mi, da bismo uspeli sada, pogotovo prilikom ovih preraspodela i organizacionog restrukturiranja Ministarstva, da jedan deo ljudi koji su pripadali određenim jedinicama i više nemaju osnov da budu u tim jedinicama, a nije korektno da ih stavimo da rade u stanicama, razgovarao sam sa njima. Išao sam da razgovaram direktno sa tim ljudima. Napravio sam u svim jedinicama neke grupne sastanke, gde su oni meni rekli – izvinite, ministre, u životu nikada nismo ušli u stanicu, nismo radili u stanici, naš posao je bio potpuno drugačiji. Danas, da se vratimo u stanice i da radimo ovaj posao koji ne poznajemo dovoljno dobro i nismo dobri, a idemo za dve godine u penziju, prosto, nemamo motiv za to. Prosto nisu ni motivisani. A to da primaju platu i da sede negde sa strane, da popunjavaju broj, nije dobro ni za policiju ni za građane Srbije. Onda je, čini mi se, najbolje rešenje da upravo te ljude obezbedimo da odu dostojanstveno u penziju, a da MUP dobije priliku da iz svojih redova, sa nekim ljudima koji se polako penju ili popunjavaju, sposobniji, mlađi, brži, efikasniji, to je neminovnost u specijalnim jedinicama. Prosto, niko ne može da se ljuti što dolazi neko sposobniji, da ti ljudi popune ta mesta i da budemo spremni na sve izazove.
Što se tiče ovog, vi ste potpuno u pravu. Mi smo napravili poseban član u novom zakonu, to je postupanje policije u slučaju nasilja u porodici, gde se kaže da su policijski službenici dužni, u saradnji sa drugim nadležnim organima, da odmah preduzmu potrebne mere i radnje, u skladu sa zakonom, u cilju sprečavanja daljeg vršenja nasilja, koje za posledicu može da ima nanošenje telesnih povreda ili lišenje života. Dakle, mi smo uveli potpuno novi član u Zakon o policiji koji će govoriti o postupanju policije u slučaju nasilja u porodici, kao i, naravno, uz podzakonske akte koje policija već ima i pravilnike o postupanju u ovim slučajevima. Naravno, ovo je važna tema i o njoj ćemo neki drugi put.
Želim samo da kažem da cenim i napore svih ljudi iz parlamenta koji su pomogli u ovom smislu jer mislim da skretanje pažnje i otvaranje očiju javnosti da taj problem postoji je prva važna stavka koja se dogodila. Niko ne može da negira da to postoji kao problem u društvu, ja sam to govorio. Nije to problem policije pa sad policija treba da ga rešava, najtužnije je kada dođe do toga da ga policija rešava, ali je to problem čitavog društva, razmišljanje o prijavljivanju ili neprijavljivanju nasilja, bilo da se radi o žrtvi ili članovima porodičnog domaćinstva ili prijateljima ili komšijama koje to vide i čuju, naravno, do toga da kada je žena žrtva i ekonomske eksploatacije zato što nema gde, pristaje da se vrati kod nasilnika, jer nema gde da živi, nema gde da nastavi svoj život, povlači te krivične prijave, sve to, i onda mi imamo problem da, faktički, policija ostaje vezanih ruku. Znate, kada žrtva povuče krivičnu prijavu, tužilaštvo prekida istragu i mi prestajemo sa postupanjem.
Ono što će policija svakako da radi, i to stoji u našim pravilnicima, na bilo kakvu prijavu mi odmah preventivno oduzimamo oružje koje postoji u legalnom posedu. Nažalost, često se krivična dela izvrše nekim oruđem ili oružje koje nema potrebu da na bilo koji način bude registrovano, ili je nelegalno, tako da se tu oslanjamo na to da ćemo kroz rad društva uspeti da poboljšamo to.
Što se tiče ovih vaših primedbi, mi ćemo ih sagledati. Desetak amandmana je podneto na ovaj Predlog zakona. Mi smo neke već prihvatili. Gospodin Kovačević je neke predložio tokom jučerašnjih konsultacija i hvala vam za korektnost u tom smislu. Mi smo tokom jučerašnjih konsultacija shvatili da za neke stvari postoje bolja rešenja. Gospodin Živković je predložio jednu izmenu koju ću ja isto prihvatiti, koja je isto bila dosta dobra. Nekoliko tih stvari ćemo gledati stvarno da popravimo jer meni se čini, iz onog što sam čuo, ljudi su bili ubedljivi, sa tim izmenama zakon će biti bolji. Trudićemo se da to usvojimo. Moram da vidim sa kolegama šta smo do sada otprilike razmatrali, šta smo usvojili. Videću šta ćemo sa ovim. Svakako da ćemo neke odredbe primeniti.
Ono što ste vi rekli samo za nemogućnost obavljanja nekog drugog posla nakon penzionisanja, tu nam malo Ustav smeta, u smislu ravnopravnosti ljudi da obavljaju bilo koju delatnost. S druge strane, postoje neki zakoni, poput Zakona o privatnom obezbeđenju, koji faktički predviđa mogućnost da neko ko je penzionisan u MUP-u ima neke određene prednosti da nema potrebe za vršenjem bezbednosnih provera tog tipa. Međutim, naravno da ćemo vremenom, uvek sam uveren i video sam ovde, bio sam svedok da smo mnoge zakone donosili pa nas je vreme popravljalo i činilo da, kako su se okolnosti menjale, budemo drugačiji, prilagodljiviji. Nekad je za to potrebno vreme. Prosto, i ovo što je do sada urađeno, mislim da je svaki jedan ovakav potez bolji za Ministarstvo i za državu, a onda, naravno, videćemo kako se situacija razvijati i u nekim ranijim godinama, kako se okolnosti budu menjale, prilagođavati se tome i davati još sve bolje i životnije predloge. Naravno, videćemo i kako će zaživeti Zakon o privatnom obezbeđenju. Čeka nas realizacija Zakona o oružju i municiji. To su sve veliki i važni zakoni koji čine sistem bezbednosti.
Završavam time, ono što je rekao gospodin Kovačević, to je, mislim, nešto što nedostaje, a to je strategija o unutrašnjoj bezbednosti, kao deo sistema nacionalne bezbednosti. To još nikad nismo donosili u Srbiji. Nadam se da ćemo je imati, zajedno da ćemo napraviti jednu strategiju o unutrašnjoj bezbednosti, pošto niko nije predvideo npr. gde je sistem FTO, odnosno Agencije za obezbeđenje u sistemu unutrašnje bezbednosti, niti ko zna kako da te ljude angažujemo u slučaju nekih potreba i zato nam je taj deo bezbednosti, kao što ste vi rekli, nije to više neki bauk, službe bezbednosti, policija, vojska, dakle, ovo je sad jedno ministarstvo koje pre svega razgovara sa ljudima o efikasnosti. Što smo efikasniji, to je bolje za sve.

Zahvaljujem, gospodine Stefanoviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnike SPS narodni poslanik Vanja Vukić.
Izvolite, gospodine Vukiću.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Poštovani ministre unutrašnjih poslova sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, na početku moje diskusije želeo bih da istaknem jednu činjenicu.
U ovom sazivu parlamenta, dakle, u 10 sazivu parlamenta ove Narodne skupštine, danas postoje dve stranke koje su do sada imale ministre unutrašnjih poslova, odnosno danas sede dve stranke i predstavnici dveju stranaka koje su imale do sada ministru unutrašnjih poslova, od početka parlamentarizma, uvođenja parlamentarnog života u Srbiji, to su SNS i SPS.
Isto tako od 2000. godine, odnosno takozvanih promena nije se desilo i da jedna najjača stranka preuzme odgovornost za bezbednost građana u Srbiji i postavi svog ministra unutrašnjih poslova. Svi su želeli uticaj, ali nisu želeli odgovornost. Želeli su da vode Ministarstvo unutrašnjih poslova i senke. Želeli su da vode Ministarstvo sile i senke, želeli su da imaju svoje policajce, želeli su da imaju svoje inspektore, želeli su da imaju svoje istrage kako bi vršili uticaje na svoje političke protivnike na koalicione partnere, pa čak i na svoje stranačke kolege kada im to nije bilo u interesu. To je moglo da dovede do narušavanje bezbednosti građana Srbije i države Srbije.
Međutim, u periodu od 2008. do 2012. godine, zahvaljujući tadašnjem ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, taj uticaj je drastično opao, a ugled ministarstva i policije podignut na jedan viši nivo. Moram da vas podsetim, odnosno da prokomentarišem vezano za neke slučajeve koje ste rekli, koji su se desili 2008. godine, većina tih slučajeva je policijski rešena, ali sa strane pravosuđa nije. Ljudi koji su izvršili ta krivična dela su posle kraćeg vremena provedenog u pritvoru pušteni da se brane sa slobode ili su oslobođeni. Sa druge strane, neki su i danas u pritvoru, dakle, ponavljam u pritvoru pred specijalnim sudom. To je bilo odraz stanju u pravosuđu u tom periodu.
Danas je situacija znatno drugačija. Danas Ministarstvo unutrašnjih poslova vodi ministar koji dolazi iz najjače političke partije u Srbiji, čime je otvorena mogućnost da se na jedan kvalitetan način predlože, ne samo izmene i dopune Zakona o policiji, već i da se donese nov Zakon o policiji, što se nadam da će se uskoro desiti i da će se pred ovim sazivom parlamenta naći nov Zakon o policiji.
Želeo bih da ispravim kolegu Marka Đurišića, koji nije trenutno tu, i da kažem – da je 2011. godine, tačnije 22.11.2011. godine, pred narodnim poslanicima je bio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o policiji, a predsedavajući je bila naša koleginica Gordana Čomić. Danas raspravljamo o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o policiji i to onih delova koji se tiču stvaranju uslova za rad policije, zatim, postupanja policije u stanju povećanog rizika, organizacione strukture direkcije policije, članak koji se odnosi na traganje za nestalim licima, tzv. Tijanin zakon, bezbednosnim proverama i načinu penzionisanja policijskih službenika. Moram da vam kažem – kao ovlašćeni predstavnik SPS da ćemo za taj zakon u potpunosti glasati.
Dodavanjem uslova koji su potrebni za rad policije u članu 1. ovog zakona stvara se mogućnost formiranja dva nova sektora. Sektor evropskih integracija i međunarodne saradnje i Sektora za upravljanje ljudskim resursima. Ta dva sektora su izuzetno bitna.
Što se tiče Sektora za upravljanje ljudskim resursima omogućava se kao što ste i vi sami rekli, karijerno napredovanje u službi. Na taj način pretpostavljam da će izmenom sistematizacije u tom sektoru biti Uprava za ljudske resurse, Centar za osnovu policijsku obuku i da će veliki doprinos planiranju budućih kadrova doprineti i Kriminalističko policijska akademija.
Vezano za novi sektor međunarodne saradnje i evropskih integracija, on je vrlo bitan za Ministarstvo unutrašnjih poslova i za Republiku Srbiju u narednom periodu, jer znamo da nas čeka otvaranje jednog od najtežih poglavlja u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU, a to je poglavlje 24. pravda, slobode i bezbednost.
Pored toga, Ministarstvo unutrašnjih poslova je potpisalo i mnogobrojne međunarodne Sporazume o policijskoj saradnji, kao multilateralne tako i bilateralne, tako daće ovaj sektor na jedan lakši i brži i efikasniji način omogućiti da se nastavi sa međunarodnom aktivnošću Ministarstva unutrašnjih poslova.
Što se tiče člana 3. ovog zakona kojim se menja član 20. hteo bih da naglasim da trenutno u Ministarstvo unutrašnjih poslova postoje tri specijalne jedinice tj. Specijalna antiteroristička jedinica, protivterorističke jedinice, helikopterska jedinica. Smatram da su jedna od te dve, smatram da je jedna od te dve antiterorističke jedinici takođe nastala kao posledica političkih prepucavanja u proteklom periodu.
Uvek se postavljalo pitanje da li su potrebne dve skoro identične specijalne jedinice u MUP. Odgovori su bili različiti. Jedan od odgovora je bio da je jedna zadužena za ruralne akcije, protivteroristička jedinica, a druga za urbane, odnosno gradske borbe. Međutim, stvarnost je bila potpuno drugačija. Obe jedinice su bile angažovane u zavisnosti od dežurstava. Jedna je angažovana jedne nedelje, druga je angažovana druge nedelje. Jedna je bila angažovana na obezbeđenju jedne ambasade, a druga na obezbeđenju druge ambasade.
Vezano za aerodrom, takođe je nadležnost je bila podeljena. Jedna jedinica je dežurala i obezbeđivala aerodrom dvanaest sati u dani, a druga drugih dvanaest sati u dani. Na ovaj način se ovaj problem eliminiše. Formira se jedan, a ja bih mogao da kažem, ostaje jedna specijalna antiteroristička jedinica. Specijalna antiteroristička jedinica je jedinica sa dugom tradicijom, formirana 1978. godine, a za ovih 37 godina postojanja obavljala je najsloženije zadatke koji su pred nju postavljeni. Njeni pripadnici spadaju u najobučenije u svetu, sa velikim brojem priznanja i nagrada. Učestvovali su u brojnim takmičenjima gde su osvojili prva mesta u taktičkim vežbama, preciznom pucanju i tako dalje. Imaju jedan od najboljih i najopremljenijih centara za obuku u svetu i zaslužuju da se sve ovo pomene.
Takođe, pripadnici PTJ su ostvarivali uspehe kako na međunarodnom tako i unutrašnjem planu. Sprovode obuke koje su na zavidnom nivo u skladu sa najužim svetskim standardima čime istovremeno doprinose i sveobuhvatnoj bezbednosti Republike Srbije.
Kao visoki službenik MUP, a kasnije kao državni sekretar, svedočio sam brojnim uspešno realizovanim akcijama kako SAJ-a tako i PTJ-a. Osećam moralnu obavezu da kao neko ko je blisko sarađivao istaknem važnost i efikasnost pripadnika ovih jedinica u sistemu bezbednosti, ali i podržim predloženo zakonsko rešenje budući da znam u kojoj meri i na koji način njihovo angažovanje može biti efikasnije.
Mi kao poslanici SPS razmišljali smo da li helikopterska jedinica treba da bude u sastavu ove nove specijalne antiterorističke jedinice ili da bude posebna specijalna jedinica u MUP ili treba da ostane kao što je već predloženo kao zasebna posebna jedinica MUP. Razmišljali smo i na osnovu pojedinih definicija koje smo uspeli da nađemo bez obzira što ne postoji jedinstvena definicija specijalnih jedinica gde se kaže da specijalne jedinice podrazumevaju pre svega one jedinice koje izvršavaju zadatke koje bitno odustaju od ostalih pre svega po vremenu, načinu i mestu izvršenja i potrebnoj opremi i naoružanju.
Međutim, nakon konsultacija koje bi pohvalio, koje su juče održane u ovoj zgradi u domu Narodne skupštine, mi smo odustali od tih amandmana i smatramo da je predloženo rešenje da helikopterska jedinica bude posebna jedinica dobro, pre svega što se helikopterska jedinica koristi ne samo u specijalnim akcijama već i u drugim akcijama kao što su evakuacija povređenih i bolesnih, kontrola saobraćaja, gašenje požara i druge vanredne situacije.
Međutim, sa druge strane smo razmišljali takođe o amandmanu da vi kao ministar dajete nalog za angažovanje helikopterske jedinice. Takođe, nakon konsultacija smo odustali, ali smo intervenisali amandmanom da kada se angažuju posebne jedinice da odmah i bez odlaganja ministar MUP bude obavešten o njihovom angažovanju. Nadam se da ćete razmotriti taj predlog, a mi ćemo o tome detaljnije govoriti u raspravi o pojedinostima.
Takođe, podržavamo i formiranje jedinice za obezbeđenje ličnosti i objekata umesto dosadašnje uprave u sedištu ministarstva, ali za neko buduće vreme nam ostaje obaveza da jedinicu za zaštitu svedoka izmestimo iz MUP.
Svesni smo da je za tako nešto potrebna izmena drugih zakona, a ne samo Zakona o policiji. Smatramo da ta jedinica predstavlja teret MUP, kako u finansijskom, tako i u organizacionom i formacijskom smislu. Logično rešenje je da ona bude izmeštena u Ministarstvu pravde što predstavlja praksu u većini modernih demokratskih država.
Članom 4. ovog zakona, menja se član 72. Zakona o policiji kome se dodaje novi stav 6. koji je nažalost posledica tragičnog događaja koji se desio u bliskoj prošlosti. Nažalost, tragedija je naterala nas poslanike da danas raspravljamo, u danu za glasanje nadam se svim srcem podržimo dodavanje ovog stava, kojim se policijski službenici obavezuju da odmah preduzmu mere u pronalasku nestalog lica za koje postoje osnovi sumnje da je žrtva krivičnog dela. Novina je i to da policijski službenici su dužni da potragu organizuju ne samo sa drugim državnim organima, već i sa građanima i udruženjima, jer se na taj način omogućava lakši pronalazak nestalih lica.
Ovim putem bih se zahvalio svima koji su pomogli da se iznađe rešenje za ovakvu situaciju. Vama gospodine ministre, vašim saradnicima, profesorima Pravnog fakulteta univerziteta u Beogradu, udruženjima i stručnjacima iz različitih oblasti, javnosti i medijima i na kraju veliku zahvalnost dugujemo i ocu brutalno ubijene Tijane Jurić.
Menjaju se i članovi zakona koji se odnose na bezbednosne provere, koje se odnose na usklađivanje sa već donetim zakonima kao što je Zakon o oružju i municiji, Zakon o fizičko-tehničkom obezbeđenju, što je u skladu sa praksom evropskih država. Vezano za član 6. ovog zakona kojim se menja član 139. odnosno koji se dodaje član 139a, mi ćemo ovaj predlog i ovaj član zakona podržati, s obzirom da u potpunosti podržavamo vaše obrazloženje koje je predato uz ovaj zakon.
Na kraju bih želeo da kažem da će SPS u danu za glasanje podržati ove izmene i dopune Zakona o policiji. Hvala.