Možete. Znam, ali…

Molim vas, samo mi dopustite. Ja znam da vam smeta što pričam ovo.

Možete. Ne, ja sam vrlo smirena.

To nema veze sa vama kao predsednice Skupštine.

Ima veze sa mnom. Normalno da ima veze sa mnom.

To je zakon, nema to veze sa vama. Mislim, to nema…
Dakle, suština jeste da je i sama ministarka Mihajlović rekla već nekoliko puta u ovoj Skupštini – pravo korišćenja građevinskog zemljišta može da se pretvori u pravo svojine na dva načina – konverzijom i zakupom.
Da li može neko da mi objasni – kako zakupom može da se pretvori nešto u pravo svojine? Zakup je institucija koja ne dovodi do prava svojine, nego je to zakup na 99 godina. U ovom amandmanu upravo rešavamo pitanje koje može neko da postavi pred Ustavnim sudom RS. Konverzija je izvršena bez naknade, bez obzira koji je njen naslov.
Sa druge strane, omogućila je protiv, odnosno nepravično, protivustavno sticanje ogromne imovinske koristi za nekolicinu tajkuna koji očigledno podržavaju oni iz Vlade RS.
Ovo nije u interesu građana. Ovo nije u interesu države. Imali smo prilike da to danas dokazujemo na više, u više diskusija, ali ono što je najspornije jeste da će država ostati uskraćena i Fond za restituciju za ogromna sredstva. Da li ćemo opet da se dovijamo na različite načine pa da ono što ne uzmemo od tajkuna, pošto smo im već poklonili, da opet smanjujemo na primer neke plate i penzije i da na taj način punimo Fond za restituciju, ne znam. To je već tema za one koji su smislili ovaj zakon. Po ovim odredbama ne bi me čudilo da je, ponavljam, pisan u „Luci Beograd“ i smatram da će i ovo biti član, član 8. Predloga zakona koji će Ustavni sud proglasiti neustavnim.
Kažem – nadam se. Svaka odluka Ustavnog suda će obavezivati svakog od nas koji danas sedimo u ovoj skupštinskoj sali, pa čak i ministarku Zoranu Mihajlović jer mislim da je ovo danas stvar …

Poslaniče, da li možemo o amandmanu?

Sve vreme pričam o amandmanu.

Ne bih rekla.

Niste pročitali amandman.