Zahvaljujem, gospođo ministarka.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić. Izvolite.
(Jovan Marković, s mesta: Poslovnik.)

Gospodine predsedavajući, vi ste mi dali reč, a gospodin Marković mi ne dozvoljava. Ne znam ko predsedava Skupštinom.

Izvolite, nastavite gospodine Babiću.

Zahvaljujem.
Poštovana gospođo Mihajlović, saradnici iz Ministarstva saobraćaja, građevine i infrastrukture, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, daleko je naša zemlja po izgrađenosti infrastrukture u odnosu na one zemlje na koje se ugledamo, ali imamo pravo da maštamo, imamo pravo da kada se iz te mašte probudimo, da zasučemo rukave kao što je zasukala rukave Vlada Republike Srbije i da gradimo osnove i temelje takve države i takve infrastrukture.
Verujem da će kolege i koleginice iz Novog Sada u budućnosti putovati pola sata od Narodne skupštine, odnosno od Beograda do Novog Sada. Verujem da ćemo se i mi u budućnosti radovati i imati infrastrukturu, imati pruge kao što ih imaju Japanci, pri čemu je njihov Maglev, voz, koji je u probnoj vožnji napravio brzinu od 603 kilometra na čas, istina, u probnoj vožnji.
Međutim, do tog željenog cilja se ne dolazi preko noći. Do tog željenog cilja se ne dolazi tiradama ovde u Narodnoj skupštini, pa onda izađete na konferenciju za novinare, pa odete kući. Tu infrastrukturu je potrebno uraditi.
Kakav je odnos u železnici, pokazuju, evo, ja sam uzeo stenogram iz 2011. godine, gospođo Mihajlović. Bio sam tada narodni poslanik. Neka druga skupštinska većina je odlučivala sudbinu ove zemlje. I tada su, gospođo Mihajlović, verujem da znate, i tada je predložen Zakon o železnici i o tom Zakonu o železnici se raspravljalo 26. decembra 2011. godine. Raspravljalo se i u pojedinostima i u načelu, ali nikada zakon nije izglasan, nikada. Hvalili su ga, govorili su da je najbolji, da je reformski, da je ne znam ti kakav, ali ga nikada u Narodnoj skupštini nisu izglasali. Zašto? Zato što nisu mogli da se dogovore oko plena, zato što nisu mogli da se dogovore ko će kome i koji deo da pripadne.
Sada kažu – strašno je stanje na železnici, spore su pruge. Evo nekoliko rečenica koje je tada izgovorila sada koleginica narodni poslanik, žao mi je što nije tu, gospođa Aleksandra Jerkov. Rekla je – reći ću jedan podatak, da je pre Prvog svetskog rata voz od Beograda do Subotice išao brže nego što je to slučaj danas i ljudi su stizali brže iz Beograda u Suboticu vozom, nego što danas mogu to da učine, ako je uopšte moguće to danas raditi. To je izgovorila gospođa Aleksandra Jerkov u decembru 2011. godine.
Da li je za takve vozove i takvu brzinu odgovorna SNS? Ja znam da se kolega Marković tada bavio nekim drugim stvarima u Užicu. Nije propratio tada ni to zasedanje, ni to šta su govorile njegove kolege o stanju u srpskoj železnici. Kako je to tada bilo katastrofalno? Ko je odgovoran, možda tadašnja opoziciona SNS? Ne, naravno da nije.
Reče kolega malopre – strašno je stanje, mnogo je smeća oko pruge. Hvala vam što ste me podsetili na akciju „Očistimo Srbiju“, međutim, samo se očistio budžet Srbije.
Ponovo ću vas podsetiti gospođo Mihajlović na reči drugog narodnog poslanika, nije više u ovom sazivu, moj zemljak iz Kruševca, uvaženi gospodin Srđan Milivojević, narodni poslanik DS. Znate li šta je on u svom izlaganju rekao? „Takođe, imamo u članu 59.“, tog Zakona o železnici koji nikada nije izglasan u Skupštini, „još jednu važnu odredbu, a to je“, kaže: „zabranjeno je odlaganje otpada i smeća. Kada pođete prugama Srbije, vidite depoe smeća koje tu svako odlaže onako kako mu je drago.“ Mi sada imamo gradove u Srbiji koji imaju komunalnu policiju. Komunalnoj policiji treba dati nadležnost itd. I tada je uvaženi kolega Milivojević rekao realnost, rekao istinu, o tonama i tonama smeća pored srpskih pruga. Govorim o 2011. godini.
Ko će biti odgovoran za to smeće iz 2011. godine? Siguran sam za kolegu Markovića da će i tada reći – odgovorna je gospođa Mihajlović i SNS. Samo nikako on da se pogleda u ogledalo.
Ovde su neki ljudi imali dovoljno hrabrosti da kažu šta je realnost. Ono što je zanimljivo je da je ispred poslaničke grupe DS govorio samo Srđan Milivojević, da se otprilike znalo da taj zakon nikada neće biti izglasan zato što dogovora nije bilo ko će, šta i kome pripasti, ali o tome ću nešto kasnije, bar kad je to rasparčavanje, kako je uvaženi kolega malopre rekao.
Mislim da je gotovo sa vođenjem jedne i rizikovaću da me opomenete, a to je sa vođenjem jedne šizofrene politike, bar kad je izgradnja…

Molim vas, gospodine Babiću, svesni ste kada ste to izgovorili da ta reč, taj termin ne bi trebalo da se koristi.

Ja se izvinjavam, pogrešne politike, bar kad je železnica i izgradnja železničke infrastrukture u pitanju. Zato što smo o te 2008, 2009, 2010, 2011. godine, uvaženi gospodine Bečiću, bili ste narodni poslanik tada, gledali ste i tada zakone kojima se potvrđuju ugovori o zajmu, i da su tada desetine i stotine miliona evra kao zajam, kao kredit smo uzimali i obavezivali se, obavezivali budućnost.
Znate šta je kupovala tadašnja Vlada i tadašnja država? Vagone, lokomotive. Pazite, kada nemate infrastrukturu, kada nemate temelj, a vi kupujete crep, nemate temelj, a vi ste već nameštaj kupili koji će propasti dok ne napravite kuću. Kupovane su lokomotive, a nije bilo pruga po kojima su te lokomotive morale da vuku svoje kompozicije i teret. Nisu postojala tržišta, ali ste kupovali lokomotive. Zašto?
Meni je zadovoljstvo sada kada prođem i voleo bih da naša infrastruktura, bar kada je „Železnica“ u pitanju, bude svuda, jer kada idem ka Vrnjačkoj banji idem preko Malog Požarevca i Mladenovca ka Topoli, Kragujevcu i dalje kroz Šumadiju, pa vidim onu prugu oko Mladenovca ka Beogradu i zadovoljstvo je videti novu prugu. Žao mi je što neke kolege ne putuju tuda ili kada prolaze ne žele da vide ono što je zaista urađeno.
Ja moram da se vratim ponovo na tu 2011. godinu i moram da se vratim na ovu tvrdnju da se nešto rasparčava. Jedno je rasparčavanje koje je korporativno, kada jedno pravno lice delite na više celina zbog boljeg poslovanja, rentabilnijeg, bržeg poslovanja, a drugo je jedna opasna stvar zbog koje Zakon o železnici 2011. godine nije ni usvojen.
Ponovo ću vam pročitati izlaganje gospođe Jerkov: „Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, meni je žao što Vlada Republike Srbije nije prepoznala princip koji se pokušava uspostaviti amandmanima određenih poslaničkih grupa koje je podržala i Vlada AP Vojvodine, a to je princip da onaj ko je nešto finansirao, izgradio i održavao mora imati upravljačka, osnivačka, vlasnička prava nad istim tim što je u potpunosti ili pretežno finansirano, što je godinama održavano, a da ta prava ne treba da ima onaj koji nije ulagao nikakva sredstva u to i koji je, šta više, pokazao da ni na koji način ne ume da odgovarajuće održava svu tu infrastrukturu“, itd, itd.
Tadašnji Zakon o železnici amandmanima koji nisu usvojeni, pa nije usvojen ni zakon, trebao je da se rasparča i trebala je da se rasparča po teritorijalnoj osnovi, da ovo rasparčavanje po korporativnoj osnovi je uslov za bolje poslovanje, za efikasnije poslovanje. Kome je tada dao saglasnost na to rasparčavanje i predsednik Vlade AP Vojvodine, koji je to i sada, istina, sa 6% podrške? Tada je Bojan Pajtić dao nalog, dao saglasnost za rasparčavanje „Železnica Srbije“. Kako to da sada toliko disonantni tonovi dolaze iz njegove poslaničke grupe koji kažu – ne, kakvo crno rasparčavanje? Da li su to promenili mišljenje ili su promenili predsednika ili su promenili predsednika poslaničke grupe? Nešto jeste, ali da disonantni tonovi apsolutno postoje, da ono što je tada planirano da se uradi na autonomaškoj osnovi, a za šta su imali saglasnost Bojana Pajtića, tadašnjeg i sadašnjeg sa 6% podrške predsednika Vlade AP Vojvodine, je zaista veoma opasno.
Za SNS i zakon koji smo usvojili ovde 2013. godine je imao punu podršku, imaju podršku i ove izmene i dopune Zakona o železnici koje su u najmanjoj meri usklađivanje sa evropskim normama. Siguran sam da je ovo uvod i posvećenost izgradnji infrastrukture, da je to jedna usklađenost sa železnicama u Evropi. Trebaće nam vremena za tako nešto, trebaće mnogo prolivenog znoja da do tog nivoa dođemo, ali mislim da je ovaj zakon put do ispunjenja naših snova.

Zahvaljujem se.
Samo momenat. Imam prijavljenog gospodina Stefanovića i gospodina Markovića. Koji je osnov vašeg javljanja?
(Jovan Marković, s mesta: Replika.)
Imate pravo, kao ovlašćeni predstavnik, gospodine Markoviću, jer je pomenuta stranka, a i vi lično.
Reč ima mr Jovan Marković.

Ako prvo gospodin Stefanović ima reč za ministarku, onda je red da on govori.
(Borislav Stefanović, s mesta: Dvadeset minuta čekam.)

Gospodin Stefanović, misli da ima pravo na izlaganje gospođe ministarke?
Ne, nemate pravo.
(Borislav Stefanović, s mesta: Zašto?)
U njenom izlaganju nisam video nikakvu mogućnost da možete da dobijete repliku.
Reč može da dobije samo gospodin Marković zato što je pomenuta DS.
(Borislav Stefanović, s mesta: Izvinjavam se, niste znali, pričali ste telefonom.)
Gospodine Stefanoviću, vrlo ste duhoviti.
Gospodine Markoviću, da li želite da iskoristite vaše pravo od dva minuta?
Izvolite.

Poštovani gospodine Bečiću, ne javljam se sa replikom zato što je pomenuta stranka, mada jeste više puta, već zbog toga što sam direktno pomenut od gospodina Babića.
Mislim da je bio red da ga opomenete nekoliko puta…