Zahvaljujem, gospodine ministre,
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Kosorić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, kolege i koleginice, danas na dnevnom redu imamo tri zakona koji definitivno regulišu problematiku iz svojih oblasti i zato će poslanici SPO i DHSS podržati ova zakonska rešenja i glasati za njih.

Prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti na radu. Ja moram na početku istaći pravilo da svaki dinar uložen u bezbednost i zdravlje na radu višestruko se isplati, kako za radnika i porodicu, tako i za okruženje, poslodavca, društvo, pa i zdravstveni sistem. Mnogo je lakše sprečiti povrede na radu, profesionalna oboljenja, bolesti u vezi sa radom i druge štetne posledice po zdravlje zaposlenog, nego lečiti.

Imali smo situacije ne upuštanja poslodavca u zakonske regulative, da je radno pravo manji prioritet od svih drugih prava i obaveza poslodavca, nepoštovanje obaveza od strane samih radnika u vezi bezbednosti i zdravlja na radu i da li su potrebni apeli poslodavcima da poštuju propise o radu po visokim temperaturama ili niskim temperaturama, ako postoje zakonska rešenja i sankcije.

Izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu, vrši se upravo i preciziranje terminologije i usaglašavanje sa direktivama 89/391 Evropske ekonomske zajednice, te odredbe postaju jasnije preciznije i zahtevaju poštovanje bez odlaganja. Zakon se ne primenjuje pri obavljanju specifičnih službi, kao što je vojna služba, policijski poslovi, poslovi zaštite i spasavanja iz delokruga nadležnih organa, a gde su pitanja bezbednosti i zdravlja na radu uređena posebnim propisima i zakonima.

Ovde u ovom zakonu precizno je određen pojam poslodavca koji je odgovoran za primenu mera bezbednosti i zdravlja na radu, osposobljavanje za bezbedan i zdrav rad, pre svega, izrada akata o proceni rizika, pregleda i provera opreme za rad, ispitivanje uslova radna okoline, buke, vibracija, hemijskih štetnosti i drugih štenih uticaja.

Preciziran je i pojam preventive procesa obezbeđenja mera, kako na radnom mestu, tako i u radnoj okolini kod poslodavca, a u cilju sprečavanja ili smanjenja rizika na radu, kao što je definisan jezik koji će zaposleni koristiti.

Zapošljavanjem osoba sa invaliditetom stvara se i pravni osnov za propisivanje mera za bezbednost mladih, zaposlenih žena za vreme trudnoće i zaposlene koje doje dete. Normalno, sve ovo je usklađeno sa Direktivom Evropske ekonomske zajednice i jasno je naznačen pojam rizičnih grupa, a naročito osetljivih grupa koje moraju biti zaštićene protiv opasnosti koje na njih mogu uticati.

Dalje, što je pohvalno za ovaj zakon, usklađivanje sa pomenutom Direktivom, a gde poslodavac ima dužnost da obezbedi bezbednost i zdravlje radnika u svakom aspektu rada. U kontekstu odgovornosti poslodavac će preduzeti mere, uključujući i prevenciju od profesionalnog rizika i obezbeđenje informisanja i obuke i obezbeđivanje neophodnih organizacija i sredstava.

Koje su to mere koje poslodavac mora preduzeti, pre svega: izbegavanje rizika, procena rizika koji se mogu izbeći, borba protiv rizika na samom izvoru, prilagođavanje rada pojedincu, a kada je u pitanju konstruisanje radnog mesta, izbor radne opreme, izbor radnih i proizvodnih metoda sa osvrtom na izbegavanje monotonog rada i rada pri već određenoj brzini i smanjenja njihovog dejstva na zdravlje, jer u takvim situacijama se dešavaju povrede na radu, kao što je ministar istakao. Zatim, prilagođavanje tehnološkom napretku, zamena opasnih manje opasnim ili bezopasnim sredstvima, davanje prioriteta kolektivnim zaštitnim merama i davanje odgovornih i odgovarajućih uputstava radnicima.

Obaveza poslodavca je da neodložno, od nastanka, usmeno ili u pismenoj formi, prijavi nadležnoj inspekciji rada izvođenje radova pri otklanjanju velikih kvarova ili havarija na objektu koji mogu da ugroze funkcionisanje tehničko-tehnološkog sistema ili obavljanje delatnosti. Obaveza poslodavca je da obezbedi mere zaštite od požara, spasavanje i evakuaciju.

Novina je da poslove bezbednosti i zdravlja na radu poslodavac može da obavlja i sam u određenim manje rizičnim delatnostima, a ako ima manje od 20 zaposlenih i nije dužan da ima položen stručni ispit o praktičnoj osposobljenosti za obavljanje ovih poslova. Sa druge strane, u određenim visoko rizičnim delatnostima podiže se nivo kompetencije. Najmanje visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama, studijama u trajanju od tri godine u odgovarajućoj naučnoj i stručnoj oblasti.

Ovim zakonom jasno su propisani i uslovi za izdavanje licence za obavljanje poslova bezbednosti zdravlja na radu, kao i rok važenja izdate licence, oduzimanje licence, kao i mere zabrane obavljanja poslova u toku nadzora dok se ne ispune uslovi.

U cilju promocije unapređenja bezbednosti zdravlja na radu utvrđena su i nacionalna priznanja što će sigurno dati i podstrek da se mnogo više uradi na ovoj oblasti. Zato sam mislila da je ovaj zakon potrebno da svi poslanici podrže.

Drugi je Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihova zaštita. Kao što smo već čuli, ova oblast je bila uređena Zakonom o zaštiti građana SRJ iz 1998. godine, potom i članom 110. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti iz 2009. godine.

Međutim, savremen način poslovanja, zahtevi tržišta, međunarodni standardi doveli su poslodavce u velike probleme prilikom izvršenja ugovorenih obaveza sa inostranim partnerima, jer u našoj zemlji ova oblast faktički nije bila zakonski definisana.

Sa druge strane, problem je i zaštita zaposlenih upućenih na privremeni rad u inostranstvo, a setimo se samo novinskih članaka, moderno ropstvo, radna eksploatacija u Rusiji, Africi, poslodavaci prete radnicima u inostranstvu, život i rad naših radnika u inostranstvu u nemogućim uslovima, povređeni radnici u požaru u Sibiru i tako bi mogli u nedogled vređati.

Predloženo zakonsko rešenje ima za cilj da uredi prava i obaveze poslodavca i zaposlenih, obezbedi adekvatnu zaštitu zaposlenih, postupak upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo po tačno tri osnova za upućivanje koja su jasno precizirana, saradnju državnih organa u postupku zaštite zaposlenih, novčane sankcije za poslodavce koji ih ne prijave upućivanje zaposlenih ili ne obezbede zaposlenima njihova prava. Treba istaći da zakon neće sprečiti poslovanje domaćih firmi u inostranstvu, kao i otvaranje inostranog tržišta za domaće proizvode, već će obezbediti zaštitu zaposlenih u pogledu ostvarivanja adekvatne zaštite bezbednosti zdravlja na radu, uslova rada i smeštaja, troškova putovanja i drugih troškova u vezi sa boravkom u inostranstvu.

Ovim zakonom se i olakšava poslodavcima procedura obaveštavanja ministarstva, skraćuju se rokovi, smanjuje se dokumentacija, a koriste se i podaci koje je poslodavac već prijavljuje Centralnom registru obaveznog socijalnog osiguranja. Zakon predstavlja i borbu protiv rada na crno u Srbiji, jer će poslodavci postupati u skladu sa zakonom ili će platiti visoke kazne. Obaveza je poslodavca da odredi predstavnika zaposlenih koji će biti kontakt osoba za svaki problem, obavezna je priprema zaposlenog pre upućivanja na rad u inostranstvo, kao i zaključivanje aneksa ugovora o radu sa tačno određenim stavkama.

Zakon nudi savremena rešenja prilagođena modernom tržištu i novi koncept u postupku obaveštavanja državnih organa nadzora i saradnje, sa ciljem da se preduprede i isprave nepravilnosti u postupku upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, kao i prepoznavanje i regulisanje od posebnih oblika upućivanja zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i uvođenje posebne zaštite pojedinih kategorija stanovništva.

Na kraju, imamo Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji o materiji roditeljske odgovornosti i mera zaštitu dece.

Ovim predlogom zakona utvrđuju se standardi u vršenju i zaštiti prava dece. Ova konvencija zajedno sa druge dve Haške konvencije, Konvencijom o otmici dece i Konvencijom o usvajanju dece, upravo predstavlja treću kariku koja čini celinu u zaštiti dece. Zato je neophodno da je potvrdimo u parlamentu, jer su je ratifikovale sve zemlje EU sem Italije, a Srbija se upravo sprema za evro integracije i otvaranje poglavlja, pa i poglavlja 24. pravda sloboda i bezbednost, poglavlja o ljudskim slobodama.

Ovim predlogom zakona poštuje se pre svega međunarodno pravo, pojednostavljuje se procedura, ulazi se u postupak izvršenja, ali treba napomenuti da se neće svaka odluka izvršiti ukoliko je protivna najboljem interesu deteta i ona podrazumeva zaštitu prava i imovine maloletnog deteta i zato predlog zakona predstavlja zaštitu najboljeg interesa deteta i nadam se da će svi poslanici u parlamentu i podržati.

Shodno napred iznetom, još jednom da ponovim poslanici SPO i DHSS će u danu za glasanje glasati za ove zakone, jer su zaista pravo rešenje za probleme u ovim oblastima. Hvala.

Zahvaljujem gospođo Kosarić.
Reč ima narodna poslanica Milena Bićanin.

Hvala uvaženi predsedavajući. Gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege narodni poslanici, ja ću odmah reći da će SDPS podržati sva tri, odnosno dva predloga zakona i konvenciju. Mi smatramo da su ova dva zakona i konvencija od velike važnosti.
Malo mi je žao zato što je sala prazna zato što kada govorimo o Predlogu zakona o zaštiti na radu, govorimo o esencijalno najvažnijoj stvari koja čini karakteristiku ljudskog roda. Govorimo o radu i govorimo o životu.
Biću malo lična, dok sam čitala zakon, ređale su mi se slike iz života, jer svi imamo puno iskustava na različite načine na ovu temu, puno informacija, a meni je nekako kroz glavu svo vreme išla rečenica iz jedne lepe pripovetke gde jedna majka koja nema svoju decu, ali brine o drugoj, kaže za jednog svog štićenika – ne zna on šta je rad i pošto je život. Mislim da ovi današnji zakoni treba da pomognu da dođemo, da kažemo ili da se trudimo da činimo napore da nekako uspostavimo ravnotežu između onoga što je život i što je rad. To su dve apsolutno neotuđive vrednosti i to su dve vrednosti za koje naravno i mi kao društvo i civilizacija i ljudski rod se oduvek napinju i čine napore da ih oplemene, da ih čine sadržajnijim i da naravno obezbede ono što se tiče života dostojnog čoveka.
Mi mislimo da sa ostvarenjem, odnosno primenom ova dva zakona, naravno uvek ću reći i konvencija, da se štite i osnovna ljudska prava. Štiti se pravo na rad, štiti se i ostvaruju se uslovi da se taj rad realizuje i da bude dostojan čoveka i naravno ono što je važno u pristupu rešavanja ovog problema, a to je opet neko moje lično razmišljanje, na poslu nam život prolazi. Zašto i taj rad i to vreme koje provodimo u tim radnim okolnostima ne bismo učinili plemenitim, humanim i dostojnim čoveka, da bismo dobili sve one rezultate koje inače svako društvo želi?
Ministre, mislim da je zakon dobar. Zakon pruža jako puno mogućnosti. Zakon daje puno obaveza poslodavcima. Radnici imaju jednu jedinu, nije laka, a to je da slušaju, razumeju, primene, da shvate da se radi o njihovom interesu da budu kontrolni organ i da svojim pažljivim analiziranjem i korišćenjem ovog prava doprinose da se ono kroz vreme i unapređuje i razvija, kao što će se i tehnologija rada naravno razvijati.
Zašto mislim da je zakon dobar? Koji razlog bih još izdvojila? Zato što mi se čini da u svim tim obavezama koje su nametnute svim akterima u procesu rada, vidim jednu potrebu da zaštitimo principi transparentnosti, princip javnosti. Ako su jasno pobrojane obaveze poslodavca u smislu koje sve uslove i preduslove i koje aktivnosti treba da obavi da bi bio radnik zaštićen na radu, da bi mu se obezbedili uslovi za zdrav rad i ako se svi ti elementi ostvare i ako je poslodavac dužan da formira odbor da omogući i članovi odbora koji će u komunikaciji sa radnicima imati uvid u svu vrstu evidencija, u svu vrstu dokumentacija, u svu vrstu inspekcijskih nalaza, predloga, u sve ideje i preporuke za poboljšanje uslova rada, onda vidim da je to dobro. Radnik ne sme ostati ne informisan.
Poslodavac ne sme to pravo da mu uskrati, jer ako se bilo šta na tom polju dogodi, bilo koje tajno mesto, bilo koja nerešena dilema, ući ćemo u problem opasnosti i nešto će se dogoditi. Mislim da je to izuzetno važno.
Ceo zakon i vidim kao prevenciju, jer sve što se bude učinilo u svakoj stavci bilo koga ko je nadležan za realizaciju ovog zakona, ukoliko svako uradi svoj deo posla, imaćemo izvanrednu prevenciju. Naravno, ne postoji apsolutna zaštita. Ništa nije savršeno i nemoguće je, ali prosto mora da se čini da se broj situacija i okolnosti koje mogu da utiču na, ne daj Bože, smrtni ishod, na povredu, na oboljenje na radu, moraju da se umanjuju.
Nadam se da će napredak proizvodnje, da će nove tehnologije, da će novi poslodavci, kao i ovi koji sada postoje, da će novi obrazovani radnici potpuno imati jasan uvid u značaj ove teme.
Šta je potrebno da bismo prosto mogli da ostvarimo, da kažem, preduslove za ostvarenje ovog zakona? Potrebno je, pre svega, da razumemo jednu od najvažnijih okolnosti, a to su da najznačajniji resursi jedne zemlje su njeni ljudi. To su ljudi. Država ovim zakonom želi da stvori uslove da poslodavac o tim ljudima brine na adekvatan način. Ja o poslodavcima zaista ne želim da stavim ni u kakav loš kontekst.
Postoje ljudi koji su spremnu na neku drugu radnu aktivnost, koji rekla bih prosto i jednostavno znaju da stiču. Oni imaju pravo. Država treba da da okvir da se sve aktivnosti dešavaju na jedan zakonit, pravedan, pravičan način, u društvu jednakih šansi, pa kada poslodavcu damo takvu priliku i takvu obavezu i radnik će imati priliku da tu okolnost društvenu prepozna, a onda ćemo dobiti ono što i ovaj zakon treba da omogući, a to je motivisanog radnika. Radnik o kome se brine, koji svakoga dana može da uoči tu aktivnost svoga poslodavca ili svoga kolege ili lica zaduženog za bezbednost na radu, koji ima osećaj brige, će biti motivisan za rad. Sam će više pazite na svoju ličnu bezbednost, sam će više doprinositi da se, da kažemo, loša mesta i crne tačke prevaziđu, daće doprinos, jer ko će najbolje znati od onoga ko radi? Teško je da pretpostavimo.
Imamo lica sa licencom, imamo uslove pod kojima će dobijati, ali nekako, ja sam uvek na strani onih koji se najizvornije nečim bave. To je njihovo svakodnevno iskustvo i svakodnevno promišljanje o tome šta se dešava i šta može da se unapredi.
Zbog toga, ja ovaj zakon smatram značajnim, smatram ga veoma važnim i očekujem da ćemo kao društvo imati snage da učinimo sve što je potrebno da bi se ovaj zakon realizovao. Imamo neprijatelja u tom smislu. Šta su neprijatelji? Siva ekonomija, malo tržište rada, veliki broj nezaposlenih ljudi i onda se pitam, gledajući članove zakona, pa kažem – član 45, 46, 47, 48., ja posebno onako evidentiram kao veoma važne, ali se pitam – da li će u sadašnjim uslovima našeg sveta rada, da li će lice zaduženo za bezbednost na radu imati apsolutnu mogućnost da se samostalno bavi svojim poslom?
Da li će imati hrabrosti, pa reći, i hrabrosti, mogu i tu da se zadržim, da svome poslodavcu, od koga i sam zavisi? Njegova egzistencija zavisi od toga da li će moći da učini sve što je potrebno i na koji način ćemo odrasti, hoću taj termin da iskoristim, kako ćemo da odrastemo u rešavanju i pristupu rešavanja ovih problema, a da ne mislimo da je išta nasuprot nečijeg interesa. Ništa nije nasuprot ničijeg interesa. U tom smislu, ja mislim, da su, reći ću radnici, reći ću svi mi, svi smo mi u nekoj vrsti rizika, neko manje, ali ovde se ipak više bavimo ljudima koji su na radnim mestima koja su procenjena kao visoko rizična.
Možda mi je malo pobegla misao, ali prosto hoću da kažem da primena ovog zakona i sve ono što može biti posledica u značajnoj meri može da utiče i na ovo što je naš drugi zakon, a to je mobilnost radne snage. Ukoliko budemo imali ozbiljnog, stručnog, prosvećenog radnika, bićemo konkurentniji na tržištu radne snage i moći ćemo i u tom smislu da ostvarimo neku svoju ekonomsku potrebu, ali ono što nekako na kraju uvek mogu da stavim kao neki upitnik, to je kako ćemo, mislim to nije čak ni upitnik, to je neka vrsta brige – rešavanje pitanja nezaposlenih.
Ja ga zaista dovodim u vezu sa ostvarenjem ovog zakona. Setila sam se šta sam htela da kažem. Mislim da ovaj zakon u značajnoj meri omogućava svim partnerima u socijalnom dijalogu, sindikatima pre svega, daju im jedan novi značaj i novu ulogu. Zašto? Lestvica je podignuta. U dogovoru napravili smo predloge rešenja Zakona o zaštiti na radu. Podigli smo lestvicu i sada svi imaju zadatak više u borbi za napredovanje svih tih prava i očuvanja svih tih prava.
To na kraju opet očekujem da se naravno vrati kroz jedno veće, značajnije vrednovanje uopšte rada u ovoj zemlji, jer, da vam kažem, ja nekako kad mislim, ne moram uopšte da se mislim što smo ovde gde smo, ako se samo setim da je u mojoj mladosti kada sam se obrazovala najpopularnija teza bila – uči da ne radiš i niko ne može da me plati malo koliko malo mogu da radim.
Znači, taj odnos moramo da prevaziđemo, a taj odnos menjamo i kroz odnos o našem vlastitom vrednovanju našeg angažovanja.
Kada govorimo o ovom drugom zakonu, zaista vidim veliku prednost u njegovom postojanju, pre svega, zato što smo rekli da ne postoji ništa što reguliše do sada ovakvu problematiku, odnosno postoji zakon iz 1980. godine i 1998. godine. Svo to vreme je daleko iza nas. Naravno da imamo puno informacija o građanima RS koji odlaze na rad u inostranstvo pod potpuno definisanim uslovima. Slušali smo mnoge veoma potresne priče o radnicima koji su pre par ili dve godine učestvovali u izgradnji jednog velikog objekta, vezano za Olimpijadu. Imali smo veliku tragediju radnika u Sibiru i ovaj zakon vidim pre svega kao potrebu države da reguliše uslove pod kojima zaposleni odlaze.
Zaposleni moraju biti apsolutno informisani. Traži se njihova saglasnost. Moguće je i bez saglasnosti ako ugovor o radu podrazumeva mogućnost upućivanja.
Međutim, ono što je takođe veoma važno i verujem da ministar ima prvo objašnjenje, ali mislim da kada govorimo o pitanju bezbednosti na radu radnika koji se upućuju u inostranstvo, primenjuju se propisi ukoliko su propisi RS ili propisi zemlje ukoliko su povoljniji. Kada bismo počeli da analiziramo gde naši radnici odlaze, u koja područja, moguće da je negde bolje, ali mislim da je ovaj zakon dovoljno dobar.
Ali, ja ipak mislim da bi možda i ti naši radnici koji rade u inostranstvu mogli da imaju interno određeno jedno lice koje bi se brinulo o pitanju njihove bezbednosti na radu, jer je poslodavac daleko i mogućnost, da tako kažem, komunikacije i ukazivanja na neki problem tog tipa možda može da bude brža. Eto, to je prosto, da kažem, jedna vrsta moje sugestije.
Kada govorimo o obaveštavanju poslodavca nadležnog državnog organa, a to je naravno u prvom redu Ministarstvo za rad, o upućivanju na rad, ja bih samo volela da mi ministar objasni, prosto tražim objašnjenje zašto prvo firma šalje dan pre nego što je uputila svoje zaposlene na rad u inostranstvu, ona šalje obaveštenje o upućivanju, a onda od odlaska njih ima rok, ako sam dobro razumela, osam dana da da sve podatke o zaposlenima, o radnim pozicijama i svim uslovima pod kojim su zaposleni otišli? Ja mislim da onaj poslodavac koji šalje zaposlenog u inostranstvo, on već i tog dana kada vas obaveštava pretpostavljam zna ko ide.
Dakle, mislim da bi to možda samo pojednostavilo proceduru, ali je sasvim, naravno, neizostavno važno da bi se znalo ko i pod kojim uslovima odlazi u inostranstvo, da bi se štitilo njegovo radno pravo i da bi, naravno, komunikacijom sa nadležnim, odnosnom predstavničkim organima Republike Srbije u zemljama u kojima se upućuju naši radnici na rad mogli da imaju potrebne informacije i da u slučaju nekih vanrednih okolnosti, a svet je vrlo turbulentan pa se i to jako često dešava, mogli da priskoče u pomoć i da za početak, naravno, učine ono što je najvažnije, a to je informisanje javnosti o događanju i, ako je potrebno, podršci pri evakuaciji radnika u posebno ugroženim područjima kada se nešto dogodi. Nešto ne mora da se dogodi samo zato što je turbulentno političko područje, nego zato što prosto postoje sile prirode koje čine svoje i na koje, naravno, ne možemo uvek imati uticaja.
Prema tome, evo, već nekako i vreme prolazi, završila bih sa time da mislim da je ovo društvo odgovorno da stvori najbolje moguće uslove za rad, zato što nas ima malo zaposlenih, zato što smo mi skloni da kažemo da znamo koliko teško žive oni koji rade, ali o tome mogu da svedoče samo oni koji teško žive i koji zaista tako i žive. Moramo da učinimo da ovo društvo postane humanije, da postane produktivnije i pravednije. Moramo da učinimo sve da se to neko naše nacionalno bogatstvo na jedan humaniji i pravedniji način distribuira, jer o svim zakonima o kojima se ovde raspravlja ja se uvek setim na kraju nečega što mi je kao neki lajtmotiv, a to je da su demokratske prilike u našoj zemlji loše, veliki broj ljudi godišnje odlazi iz zemlje, a svi koji ostaju zaslužuju da žive dobro i kvalitetno i zaslužuju da imaju uslove za takav život. Mislim da ovo ministarstvo u tom smislu ima veliki i ozbiljan zadatak i nadam se uspehu.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Ja se zahvaljujem uvaženoj poslanici na trudu da sva ova zakonska rešenja zaista ozbiljno pročita i ozbiljno studiozno proradi i da konkretne primedbe i konkretne savete. Naravno, u pravu ste, ništa nema bez preventive. Nijedan od ovih zakona nije napravljen sa idejom da se neko kazni, nego je napravljen da pomogne i poslodavcu i zaposlenom.
Kada imate jasna pravila, kada znate šta vas čeka, šta su vaša prava i obaveze, ja verujem da to pomaže i jednoj i drugoj strani, ako možemo uopšte govoriti o stranama, ali ajde da tako kažemo. Zna se šta je obaveza poslodavca, zna se šta je obaveza radnika i zna se šta je pravo radnika. Posebno se to vidi, naravno, kroz Zakon o bezbednosti i zaštiti na radu svakako, ali vidim da ste dosta pažljivo posvetili s pravom i Zakonu o upućivanju radnika na privremeni rad u inostranstvo.
Ne možemo mi naterati nikoga, čak ni sada, ni ovim zakonom, da se poslodavac i radnik ne dogovore da radi na crno. On jednostavno pređe našu granicu i niko ne može da ga pita kuda ide i zašto on tamo ide. On može da ode u bilo koju zemlju na svetu ako mu viza nije potrebna. On jednostavno može da ode, to je njegovo pravo. Ne mora da nam prijavi to. Ako je poslodavac nesavestan i ako radnik prihvati to, ali tada mora da bude svestan i zato je dobro da sve ovo pričamo o ovome, da koristimo instrumente javnosti, da radnik zna šta gubi, da gubi zaštitu, da gubi penzijsko osiguranje, da ne zna kuda ide suštinski. Zato smo mi ovde vrlo precizno predvideli kakav ugovor on mora da ima, da se aneks ugovora o radu potpisuje pre nego što će napustiti zemlju, ne u avionu, nego pre. Mi nećemo pristati drugačiji aneks i poslodavac će biti kažnjen zbog toga.
Zašto smo uveli ovu odredbu jedan dan? Prvo, ranije je ta odredba bila nešto 30 dana i to je zaista bilo predugo, pogotovo što je tržište dinamično, posebno kod velikih preduzeća. Ovo je na sugestiju velikih preduzeća, poput „Energoprojekta“, koji već imaju sigurne poslove, koji već rade dugi niz godina. Njemu je u nekom trenutku jednostavno u toku tog dana potrebno da pošalje nekog inženjera ili nekog stručnjaka za koga to nije znao pre tri dana. Ali, on ima mogućnost, mi mu dajemo taj prostor, uz sve ove važeće, naravno, obaveze koje su za njega, i da iz centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja sve uradi kako treba da uradi, ali mu dajemo mogućnost da iz tog korpusa ljudi koje on već ima, koje je, naravno, potpisao saglasnost i sve ono što već ide uz to, da hitno reaguje zbog nečeg što mu se dešava i zbog neke hitne i neodložne potrebe.
Mi smo se i trudili ovim zakonom da to bude maksimalno jednostavno, da bi poslodavac imao interes da nas ne izbegava, nego da nam prijavi sve što će raditi. Bolje i za njega, a svakako bolje i za radnika.
Što se tiče bezbednosti zaštite na radu samog radnika na radu u inostranstvu, dakle, mi smo pošli od pretpostavke da su naši standardi prilično visoki, kao što oni i jesu. Ali, i da nisu, oni su one koje poznajemo. Mi znamo kakvi su i mi znamo na šta se oni konkretno odnose. Zato imate ovu osobu koja je kontakt osoba i ona je zadužena i za to. Njega možemo i mi kao državni organ i radnik da pita za bilo koje svoje pravo i da pita – zašto ja u ovoj zemlji, gde god da se nalazim, nemam šlem, jer znam da po našem Zakonu o bezbednosti zaštite na radu ja moram da imam šlem na gradilištu? Naravno, tu je ovaj čovek koji to treba da mu objasni. Da se nešto desi, daleko bilo, postupalo bi se onda po zakonu koji je povoljniji za radnika. Ako je bilo predviđeno da ima šlem, zašto nije imao šlem? Poslodavac će snositi odgovornost upravo za to. Dakle, pošli smo od te pretpostavke.
Naravno, ukoliko je viši standard, naravno da je bolje primenjivati viši standard, ali poslodavac je dužan da poznaje zakonske propise. Kao što znate, mi smo i predvideli u samom zakonu da je poslodavac dužan, kao što ste i primetili, da učini poznatim radniku kakvi su propisi, kakva su prava, a između ostalog i kakva je društveno politička situacija. Dakle, da znate u kakvu zemlju idete. Nije isto da li radite na naftnoj platformi tamo gde postoji mogućnost da vam Islamska država upadne na naftnu platformu, ili radite u Norveškoj. Isti posao, reklo bi se, ali nije isto, jer radnika svakako treba upozoriti na to.
Dakle, to su obaveze poslodavca i radnik je dužan da svojim potpisom potvrdi da je prošao odgovarajuću obuku, da je upoznat sa svime, između ostalog i da je upoznat sa društveno političkim okolnostima, ali i sa svojom zaradom, da je upoznat i sa smeštajem koji će imati. On je sve to dužan da pročita, dužan je da to potpiše i dužan je da nama kao državnom organu učini poznatim da on to sve zna. Onda, kada imate te sve osigurače, ako dođe negde gde je trebalo da bude u dvokrevetnoj sobi, a nalazi se u desetokrevetnoj sobi, on već zna da nešto nije u redu i ima kome da se obrati.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Reč ima narodni poslanik dr Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, poštovani gosti iz Ministarstva rada, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su zakoni koji su jako važni, koji regulišu prava praktično i zaštitu naših zaposlenih u našim preduzećima, u našim firmama, i zakon koji moramo vrlo pažljivo i nakon rasprave u parlamentu da sprovodimo u mesecima i godinama koje će biti pred nama. Kao što je i iz samog ministarstva rečeno da je zadnji zakon ovde bio 2005. ili 2006. godine, pa se nekim članovima zakona nije implementirao, potrebno je da svaki zakon bude implementiran u korist naših građana.
Kada pričamo o bezbednosti naših radnika, naših građana koji su na poslu, jako je važno da kažemo da su povrede na radu i oboljevanja vrlo česta i da ona ometaju i prekidaju proizvodnju, dovode do nižeg dohotka samog zaposlenog, dovode do nižeg dohotka njihove porodice i dovode do nižeg dohotka naše države, našeg nacionalnog društvenog proizvoda, našeg budžeta. Ono što je jako važno, jeste da shvatimo da kada se Ekonomski samit dešava u Davosu, da između ostalog te neke mudre ekonomske glave raspravljaju i o zdravstvenom aspektu radnika u mnogim zemljama i mnogi kapital neće ući u zemlju gde imate veliki procenat povrede radnika, niti će ući u zemlju gde imate veliki procenat oboljevanja od određene bolesti, da li je ona uzrokovana nekim noksama na radnom mestu ili je faktor rizika koji zaposleni ima u svom privatnom životu.
Ono što želim da, nažalost istaknem, je da su građani Srbije na neslavnim prvim pozicijama u Evropi po oboljevanju od kardiovaskularnih oboljenja, po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, velika stopa oboljevanja od malignih oboljenja, velika smrtnost i stopa smrtnosti od malignih tumora koje moramo da analiziramo i da nađemo razloge nastanka svih tih oboljenja koja odnose naše građane, zbog kojih oni oboljevaju, zbog kojih su oni radno manje sposobni nego zdravi radnici koji rade u kolektivima. Da vidimo da li u nekim sredinama se nisu ispoštovala njihova prava. Da li u nekim sredinama u radnim zajednicama nije došlo do adekvatne zdravstvene zaštite zaposlenog u nekoj fabrici.
Postoje brojne nokse. Kao profesor medicinskog fakulteta mogu da vam kažem da te nokse mogu da nanesu štetu na zdravlje našeg pacijenta ili našeg zaposlenog. Pa, onda mogu da vam kažem da u brojnim fabrikama imate buku kao faktor rizika, buku kao, u procesu proizvodnje se stvara. Međutim ovaj zakon isto tretira zaštitu od tih noksi i ja bih voleo da stvarno građani Srbije, radnici koji rade u takvim sredinama gde se proizvodi velika buka budu zaštićeni jer buka može da ošteti sluh, da li za jedan kraći vremenski period ili trajno. Time se umanjuje praktično sposobnost zaposlenog da komunicira, smanjuje njegovu produktivnost, kao jedan noks, evo govorim vam iz struke da je i proces lečenja takvog radnika znatno skuplji i mnogo je lakše ulagati u preventivu, ulagati u opremu, zaštitnu opremu radnika koji rade na takvim mestima.
Kada govorimo o hemijskoj štetnosti brojnih noksi, to je takođe faktor rizika, o vibracijama, o zračenju, o toploti, o prašini koja je u nekoj radnoj zajednici. Mnogi naši zaposleni ne vode računa i o tom jednom aspektu, a ta prašina koja je oko njih dovodi do brojnih alergijskih reakcija na organizam, da li od alergijskog renitisa ili do nekih zapaljenja pluća, bronhopneunomija do nekih traheita, laringita i ostalih stvari koje mogu da dovedu do problema u zdravstvenom stanju našeg radnika.
Ono što sam našao kao podatak, a i vi navodite iz Ministarstva rada i u ovom zakonu, da je stopa povrede radnika u zemljama bivših socijalističkih republika i bivše istočne Evrope i bivše istočne ekonomije oko deset hiljada na sto hiljada radnika, a da je stopa smrtnosti 13 na sto hiljada radnika. To jasno ukazuje da je ovo veliki procenat i da moramo da povedemo računa zašto je to prisutnije u zemljama Balkana negu zapadnoevropskim zemljama.
Volim da podelim sa vama jedno moje razmišljanje, da nije možda alkohol predmet smanjene sposobnosti zaposlenih u nekim kolektivima? Srpska tradicija je da i lepe i tužne trenutke vezujemo za alkohol. Nažalost, kao lekar sam dobro informisan i nažalost suočen sa pacijentima koji konzumiraju alkohol, koji rade na određenim mestima u firmama i gde su puno puta bili praktično samopovređivani zato što su bili pod dejstvom nekog alkohola.
Ono što je naš predlog je da se pooštri kontrola upotrebe alkohola u republičkim i gradskim preduzećima u cilju bezbednosti na radi ali u cilju zdravstvene zaštite naša nacije. Nažalost, alkohol je u Srbiji nešto što je tradicija. Ja jesam Nišlija ali vodim poreklo iz Toplice gde je dobar dan da popijete rakiju u ranim jutarnjim satima, e pa to nije dobro. Evo, želim kao Nišlija, ali kao Topličanin da kažem da to nije dobro i da te neke naše navike moramo da menjamo zarad poboljšanja zdravstvene situacije naše nacije jer je ona nažalost ugrožena. Na početku izlaganja sam rekao da smo nažalost u Evropi po prvim nekim pozicijama iz kardiovaskularnih i malignih oboljenja, a uz cigaretu alkohol je jedan od dobitnih kombinacija, nažalost, za nastanak jako teških malignih stanja.
Ono kada u zakonu navodite kontrolu prodaje prehrambenih proizvoda, želim da u ime poslaničke grupe kažem da je to i ta kako potrebno, ali i želim da isto istaknem da je više nego evidentno da je bitna kontrola prehrambenih proizvoda ali da je takođe bitna i prodaja i predaja tih prehrambenih proizvoda u ruke naših građana, šta mi to jedemo, kako jedemo, da li je to sanitarno ispravno. Da li je normalno da u brojnim kioscima radnica koja spremi pljeskavicu uzme novac od vas, vrati vam kusur, stavi lepinju, stavi pljeskavicu i ujedno sa svojim rukama koje su dodirnule novac, koji je jedan od najprljavijih, praktično, elemenata koji promeni brojne ruke, brojne neprane ruke, je prenosilac kliconoštva i zato je potrebno da se zakonski sankcioniše svako ko, a to je kao predlog da se sankcioniše svako ko vrši prodaju i distribuciju, praktično, hrane, a i u kontaktu je i sa novcem. Znači, to je malo i rad na kulturi tog našeg sektora, ali ujedno i obaveza države da promoviše i da kažnjava suprotan način, ono što sam vam izneo.
Ono što kao poslanička grupa želimo da damo predlog, a to je da u nekom vremenu koje dolazi zakonski regulišemo, da zakonski obavežemo zaposlene u republičkim preduzećima, u gradskim preduzećima da budu u obavezi da dolaze na sistematske zdravstvene preglede. U višoj SFRJ su to bili regularni i normalni pregledi, sada manji procenat preduzeća organizuje sistematske preglede za svoje zaposlene. Smatramo u našoj poslaničkoj grupi da je to jako bitno. Jako bitno, jer je najvažnije i najlakše ulagati u preventivu, u preventivu tako što ćete zaposlene koji su u brojnim fabrikama ili pogonima izloženi brojnim noksama koje mogu da naruše njihovo zdravstveno stanje, da jednostavno, obavezno jednom godišnje oni moraju da dođu da pregledaju svoje zdravlje.
Ono što jeste predlog i pored tih štetnih noksi koje nose njihova radna mesta, to je da kada ozbiljnim pristupom priđemo ka zdravstvenoj zaštiti naših zaposlenih jeste da obavežemo i da sve žene posle 45 godine moraju da imaju zdravstvenu zaštitu u smislu pregleda dojke, ultrazvučnih pregleda, mamografskim pregledom, ginekološkim pregledom kao i pregled grlića i tela materice, kao najčešćih organa kod žena koje mogu da budu faktori nastanka malignog oboljenja. Kod muškarca su to pluća, obavezno proveriti sistematskim pregledom i debelo crevo. Nažalost, mi smo kao muškarci skloniji ovim organima za nastanak bolesti, a nežniji i pametniji i jači pol je nažalost sa ovim organima koje sam nabrojao skloniji ka nastanku malignog oboljenja pa mislim da bi to jedan sistematski, zakonski sistematski regulisan pregled rešio i pomogao.
Navodi se i u zakonu utvrđivanje opcije za uvođenje posebnog osiguranja od povreda na radu i profesionalnih oboljenja. Mislim, da je to nešto što jeste dobro i da u ovoj krizi kada je loša ekonomska situacija, kada su naši fondovi dosta ispražnjeni, mislim i na RFZO da u nekim segmentima ne može da se odgovori pravovremeno i adekvatno za neka oboljenja. Mislim, da je isto to jedno rešenje da se dopunskim nekim osiguranjem, pogotovo visoko rizične profesije dodatno osiguraju kako bi one imale i zdravstveno osiguranje, ali i jedan bon, jedan finansijski fond koji bi ukoliko bi oni imali nesreću, povredu ekstremiteta ili bili trajno ili privremeno onesposobljeni da imaju iz tog fonda mogućnost podrške njima pošto ne rade da ishranjuju svoju porodicu i njih lično.
Ono što je jako bitno da se vrši kontinuirana edukacija zdravstvene zaštite u fabrikama. Ja sam 1968. godište, sećam se imali smo, praktično posete kao osnovci brojnim radničkim zajednicama, kolektivima, fabrikama, i tada mogu da kažem je bila mnogo bolja, po meni, bolja vidljivost opasnih materija na zidu fabrike, da je bilo više reči u medijima o preventivi na radnom mestu. I to je nešto što bi trebali ponovo da radimo.
Ponavljam, upravo iz poslaničke grupe dolazi poruka da je preventiva ključ jeftinijeg zbrinjavanja praktično, to je i ekonomski isplativije, ali je mnogo bolje za samog radnika i za samog pacijenta da ga na početku osigurate, da ga na početku obezbedite i da ga što lakše edukujete za rad na određenom opasnom mestu.
Ono što još uvek u Srbiji nažalost ne postoji, to je jedinstveni registar povreda na radu. To je nešto što bi trebali da radimo. Naša medicina rada dobro radi svoj posao i dosta se mi razlikujemo od drugih nekih zdravstvenih sektora gde smo mi razvili taj sektor medicine rada. Mi smo razvili i fakultet zaštite na radu u mom rodnom Nišu, postoji takav fakultet koji dosta doprinosi poboljšanju zdravstvene zaštite zaposlenih i ja vas upućujem da ih možda i više angažujete, profesore sa tog fakulteta koji i te kako mogu i pravno, a i stručno da pomognu u poboljšanju ove zakonske regulative i zdravstvene zaštite naših zaposlenih.
U članu 15. – način pružanja prve pomoći, vrsta sredstava i opreme koji moraju biti obezbeđeni na radnom mestu jeste dobra stvar, ali ja vas pitam da li mi možemo da obezbedimo baš sve za pružanje te prve pomoći.
Da li mi možemo da izedukujemo kadar u svim tim fabrikama koje rade te opasne poslove? Mislimo da je to dobra stvar, ali u zapadnoj Evropi u parkovima imate defibrilatore, u svim fabričkim jedinicama imate opremljene, gde su veći kolektivi i zdravstvene službe.
Tako da, ovo je nešto što je zadatak za sve nas da razvijamo, mi jesmo siromašni, ali da pametno trošimo taj novac i da ga usmeravamo stvarno na brzom zbrinjavanju povreda naših zaposlenih, ali opet ponavljam, predlog poslaničke grupe Demokratske stranke da je preventiva nešto što je jako važno i da ne dođe do tragedije, da ne dođe do same povrede.
U članu 18. navodite da je poslodavac koji izvodi radove na izgradnji objekata u skladu sa propisima o bezbednosti i zdravlju na radu o privremenim i pokretnim gradilištima, dužan da izradi propise na elaborat o uređenju gradilišta, itd, itd.
Ono što smo svedoci da se zemlja razvija, da se mnogo zida, da se mnogo gradi, nešto što je tabu tema u Srbiji, ne u ovoj Vladi, to je unazad možda 30-40 godina, to su trafo stanice. Postavljam pitanje o bezbednosti i zaposlenih, ali i građana Srbije koji su blizu trafo - stanica, ne pored električnih kablova, nego upravo pored trafo stanica.
Nažalost, lokalna samouprava je u Nišu i u brojnim sredinama u želji da dobije neki dinar kroz te građevinske dozvole, izdaje u nekim situacijama i dozvole sa nekim čudnim rešenjima i postavljanja i trafo stanica i onih antena za mobilne pretplatnike, itd.
Reći ću vam čak i na svom ličnom primeru da su se neki naučnici u Gradskoj skupštini, čak u mandatu Demokratske stranke setili pa su stavili trafo stanicu pored moje porodične kuće, na pola metra od porodične kuće, ubeđujući me da to nije opasno.
Pa ja vam kažem kao lekar, da to ne sme biti tabu tema, nema puno podataka o štetnosti ili neštetnosti, ali vam mogu reći da ona proizvodi elektromagnetno polje. Elektromagnetno polje može da deluje štetno na ćelije, mi smo sastavljeni od ćelija, svaki naš organ je sastavljen od ćelija. Potrebno je da mnogo ozbiljnije sagledamo ovaj slučaj.
Moj prvi komšija je oboleo od leukemije, pa postavljam ja tu pitanje – da li je možda i ova trafo stanica razlog nastanka ovog teškog oboljenja?
U Elektrodistribuciji ko god bio na vlasti, SPS, DS, SNS, svi će vam reći ne, to nije, ali ja vam kažem ona pravi elektromagnetno polje, ona pravi buku, ona ima radioaktivno ulje koje se skladira ispod takvih trafo stanica.
Da li mi imamo kontrolu i kada radnici postavljaju te trafo stanice, i da li mi imamo adekvatnu zaštitu da kažemo da li je to štetno, i ako jeste štetno, da ga izolujemo.
Trafo-stanica koja je pored moje kuće, ja sam proveravao, pored moje porodične kuće je na pola metra od moje stambene jedinice, koja nije obezbeđena. Znači, to su stvari, govorim vam iz ličnog primera, niste vi bili tada na vlasti, bili su neki naučnici iz moje stranke.
Ja hoću na svom primeru da kažem, da moramo da otvorimo oči, da se ne preganjamo, nego kada pričamo o jedinstvenom interesu naših građana o jedinstvenom interesu naših zaposlenih, gledamo a da ne i da sankcionišemo, ukoliko je neko, na mom primeru, uzeo procenat pa dozvolio tako nešto što nije dozvoljivo nigde u svetu, da stavite, iz suprotnog pravca pravite stambenu zgradu, da stavite pored neke stambene jedinice, porodične kuće, da stavite trafo-stanicu.
Ja sam jako ogorčen povodom toga, jer vidim u pojedinim kvartovima Niša, kvartovima Beograda da samo niču kao pečurke te trafo-stanice.
Izvinite, na kraju ovog govora, jesam bio malo emotivniji, zato što jedan miran kvart, jednu porodičnu kuću moje bake i deke, mojih roditelja koje sam ja nasledio su uzurpirali veliki magovi koji dodeljuju te dozvole, ne govorim ništa protiv distribucije, ali govorim o nekim procentima, o nekom kriminalu koji se dešava i u lokalnim samoupravama pri odobravanju takvih dozvola.
Privešću ovaj govor kraju tako što ću još jednom poslati poruku poslaničke grupe DS-a, da je jako važno razmišljati o godišnjim sistematskim pregledima zaposlenih radnika, kako bismo u samom početku primetili bolest, primetili promenu na nekom od organa i tako na najlakši način sprečili teže posledice i na najlakši način, sa ekonomske strane smanjili štetu u tom ekonomskom delu.
Završavam, rast ekonomski prati zdrava nacija, srpska nacija, srpski narod, a on je nažalost godinama, pod sankcijama, izolacije, nemaštine, doveden u jednu priliku da preživljava jedva, da brojne bolesti za koje smo smatrali da su iskorenjene, ponovo se javljaju, da smo bolesniji nego nekih godina, osamdesetih ili sedamdesetih godina, tako da je potrebno preventivom doći do poboljšanja zdravstvene situacije i zdravstvenog stanja naše nacije. Hvala puno.

Zahvaljujem se.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.

Ja sam upravo shvatio uvaženog poslanika da ovaj zakon zaista teško može da se čita, odnosno da se tumači iz pozicije stranke na vlasti ili stranke u opoziciji ili bilo koje stranke.
Ovo jednostavno nisu zakoni koji se odnose i koji mogu da se tumače politički ili ideološki.
Ovo su vrlo stručni zakoni koji se bave životom ljudi koji se bave strukom, preventivom, koji se bave, kako da pomognemo svakom radniku, poslodavcu, a tu priznaćete, hvala na tome što ste to rekli, zaista nema veze ko je iz koje partije i kakva su njegova politička opredeljenja.
Naravno da je alkohol problem. Svaka psihoaktivna supstanca je u procesu rada i ona jeste problem.
Bojim se da danas nemamo egzaktne podatke čime bih to mogao da potvrdim, ali ja vam govorim o nekakvom osećaju da danas postoje i brojne druge psihoaktivne supstance koje su zastrašujuće u upotrebi kod našeg stanovništva i ne samo kod našeg, i to nije nikakav specijalitet javnog sektora i nije tačno da se to dešava samo u državnim organima ili javnim preduzećima, to se dešava svuda, a nesreće koje iz toga proizilaze pogađaju sve koji rade.
Uostalom, poslodavac, jedan od razloga po Zakonu o radu, za raskid ugovora o radu jeste alkoholisano stanje, odnosno upotreba bilo kakvih psihoaktivnih supstanci.
Postoji samo jedan izuzetak, verovali ili ne, a to je u Zakonu o pomorstvu, naime, pomorci imaju pravo na jednu čašu vina dnevno. To je omogućeno, ali većina nas nismo mornari, tako da se ne odnosi na nas.
Iz Zakona o zaštiti bezbednosti na radu, mora da proizađe čitav niz raznih pravilnika koji će ovaj zakon učiniti operativnim, koji će učiniti da može da se sprovodi. Evo da vam kažem da mi već sada imamo 35 pravilnika koji se nalaze u Briselu i mi još uvek čekamo komentare na tih 35 pravilnika. Ministarstvo je odradilo svoj posao, a tu su još dva vrlo važna pravilnika, jedan je o azbestu, a jedan je o elektromagnetnom polju.
To su veoma važni pravilnici i očekujemo da ćemo vrlo brzo dobiti komentare i da će vrlo brzo moći da se nađu u potrebi, a što se nas tiče, mi ćemo pre zakonskog roka u periodu ne dužem od mesec dana doneti još deset pravilnika koji proizilaze iz ovog zakona i to je naš način da ovaj zakon učinimo operativnim i da ga učinimo primenljivim.
Vi ste ovde naravno sa punim pravom pomenuli brojne stvari kao što su, ne znam, higijena i da li trafo-stanica može sazida ovde ili onde, to su sve stvari koje se regulišu nekim drugim Zakonima od javnog zdravlja, pa Zakonom o građevini itd, ali svejedno, sve to jeste suštinski važno i sve to govori da društvo mora u celini da bude na ovoj strani sveta da bi pomogao svakom od naših.
Nadam se da ćete podržati zakon. Hvala.