Hvala uvaženi predsedavajući. Gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege narodni poslanici, ja ću odmah reći da će SDPS podržati sva tri, odnosno dva predloga zakona i konvenciju. Mi smatramo da su ova dva zakona i konvencija od velike važnosti.
Malo mi je žao zato što je sala prazna zato što kada govorimo o Predlogu zakona o zaštiti na radu, govorimo o esencijalno najvažnijoj stvari koja čini karakteristiku ljudskog roda. Govorimo o radu i govorimo o životu.
Biću malo lična, dok sam čitala zakon, ređale su mi se slike iz života, jer svi imamo puno iskustava na različite načine na ovu temu, puno informacija, a meni je nekako kroz glavu svo vreme išla rečenica iz jedne lepe pripovetke gde jedna majka koja nema svoju decu, ali brine o drugoj, kaže za jednog svog štićenika – ne zna on šta je rad i pošto je život. Mislim da ovi današnji zakoni treba da pomognu da dođemo, da kažemo ili da se trudimo da činimo napore da nekako uspostavimo ravnotežu između onoga što je život i što je rad. To su dve apsolutno neotuđive vrednosti i to su dve vrednosti za koje naravno i mi kao društvo i civilizacija i ljudski rod se oduvek napinju i čine napore da ih oplemene, da ih čine sadržajnijim i da naravno obezbede ono što se tiče života dostojnog čoveka.
Mi mislimo da sa ostvarenjem, odnosno primenom ova dva zakona, naravno uvek ću reći i konvencija, da se štite i osnovna ljudska prava. Štiti se pravo na rad, štiti se i ostvaruju se uslovi da se taj rad realizuje i da bude dostojan čoveka i naravno ono što je važno u pristupu rešavanja ovog problema, a to je opet neko moje lično razmišljanje, na poslu nam život prolazi. Zašto i taj rad i to vreme koje provodimo u tim radnim okolnostima ne bismo učinili plemenitim, humanim i dostojnim čoveka, da bismo dobili sve one rezultate koje inače svako društvo želi?
Ministre, mislim da je zakon dobar. Zakon pruža jako puno mogućnosti. Zakon daje puno obaveza poslodavcima. Radnici imaju jednu jedinu, nije laka, a to je da slušaju, razumeju, primene, da shvate da se radi o njihovom interesu da budu kontrolni organ i da svojim pažljivim analiziranjem i korišćenjem ovog prava doprinose da se ono kroz vreme i unapređuje i razvija, kao što će se i tehnologija rada naravno razvijati.
Zašto mislim da je zakon dobar? Koji razlog bih još izdvojila? Zato što mi se čini da u svim tim obavezama koje su nametnute svim akterima u procesu rada, vidim jednu potrebu da zaštitimo principi transparentnosti, princip javnosti. Ako su jasno pobrojane obaveze poslodavca u smislu koje sve uslove i preduslove i koje aktivnosti treba da obavi da bi bio radnik zaštićen na radu, da bi mu se obezbedili uslovi za zdrav rad i ako se svi ti elementi ostvare i ako je poslodavac dužan da formira odbor da omogući i članovi odbora koji će u komunikaciji sa radnicima imati uvid u svu vrstu evidencija, u svu vrstu dokumentacija, u svu vrstu inspekcijskih nalaza, predloga, u sve ideje i preporuke za poboljšanje uslova rada, onda vidim da je to dobro. Radnik ne sme ostati ne informisan.
Poslodavac ne sme to pravo da mu uskrati, jer ako se bilo šta na tom polju dogodi, bilo koje tajno mesto, bilo koja nerešena dilema, ući ćemo u problem opasnosti i nešto će se dogoditi. Mislim da je to izuzetno važno.
Ceo zakon i vidim kao prevenciju, jer sve što se bude učinilo u svakoj stavci bilo koga ko je nadležan za realizaciju ovog zakona, ukoliko svako uradi svoj deo posla, imaćemo izvanrednu prevenciju. Naravno, ne postoji apsolutna zaštita. Ništa nije savršeno i nemoguće je, ali prosto mora da se čini da se broj situacija i okolnosti koje mogu da utiču na, ne daj Bože, smrtni ishod, na povredu, na oboljenje na radu, moraju da se umanjuju.
Nadam se da će napredak proizvodnje, da će nove tehnologije, da će novi poslodavci, kao i ovi koji sada postoje, da će novi obrazovani radnici potpuno imati jasan uvid u značaj ove teme.
Šta je potrebno da bismo prosto mogli da ostvarimo, da kažem, preduslove za ostvarenje ovog zakona? Potrebno je, pre svega, da razumemo jednu od najvažnijih okolnosti, a to su da najznačajniji resursi jedne zemlje su njeni ljudi. To su ljudi. Država ovim zakonom želi da stvori uslove da poslodavac o tim ljudima brine na adekvatan način. Ja o poslodavcima zaista ne želim da stavim ni u kakav loš kontekst.
Postoje ljudi koji su spremnu na neku drugu radnu aktivnost, koji rekla bih prosto i jednostavno znaju da stiču. Oni imaju pravo. Država treba da da okvir da se sve aktivnosti dešavaju na jedan zakonit, pravedan, pravičan način, u društvu jednakih šansi, pa kada poslodavcu damo takvu priliku i takvu obavezu i radnik će imati priliku da tu okolnost društvenu prepozna, a onda ćemo dobiti ono što i ovaj zakon treba da omogući, a to je motivisanog radnika. Radnik o kome se brine, koji svakoga dana može da uoči tu aktivnost svoga poslodavca ili svoga kolege ili lica zaduženog za bezbednost na radu, koji ima osećaj brige, će biti motivisan za rad. Sam će više pazite na svoju ličnu bezbednost, sam će više doprinositi da se, da kažemo, loša mesta i crne tačke prevaziđu, daće doprinos, jer ko će najbolje znati od onoga ko radi? Teško je da pretpostavimo.
Imamo lica sa licencom, imamo uslove pod kojima će dobijati, ali nekako, ja sam uvek na strani onih koji se najizvornije nečim bave. To je njihovo svakodnevno iskustvo i svakodnevno promišljanje o tome šta se dešava i šta može da se unapredi.
Zbog toga, ja ovaj zakon smatram značajnim, smatram ga veoma važnim i očekujem da ćemo kao društvo imati snage da učinimo sve što je potrebno da bi se ovaj zakon realizovao. Imamo neprijatelja u tom smislu. Šta su neprijatelji? Siva ekonomija, malo tržište rada, veliki broj nezaposlenih ljudi i onda se pitam, gledajući članove zakona, pa kažem – član 45, 46, 47, 48., ja posebno onako evidentiram kao veoma važne, ali se pitam – da li će u sadašnjim uslovima našeg sveta rada, da li će lice zaduženo za bezbednost na radu imati apsolutnu mogućnost da se samostalno bavi svojim poslom?
Da li će imati hrabrosti, pa reći, i hrabrosti, mogu i tu da se zadržim, da svome poslodavcu, od koga i sam zavisi? Njegova egzistencija zavisi od toga da li će moći da učini sve što je potrebno i na koji način ćemo odrasti, hoću taj termin da iskoristim, kako ćemo da odrastemo u rešavanju i pristupu rešavanja ovih problema, a da ne mislimo da je išta nasuprot nečijeg interesa. Ništa nije nasuprot ničijeg interesa. U tom smislu, ja mislim, da su, reći ću radnici, reći ću svi mi, svi smo mi u nekoj vrsti rizika, neko manje, ali ovde se ipak više bavimo ljudima koji su na radnim mestima koja su procenjena kao visoko rizična.
Možda mi je malo pobegla misao, ali prosto hoću da kažem da primena ovog zakona i sve ono što može biti posledica u značajnoj meri može da utiče i na ovo što je naš drugi zakon, a to je mobilnost radne snage. Ukoliko budemo imali ozbiljnog, stručnog, prosvećenog radnika, bićemo konkurentniji na tržištu radne snage i moći ćemo i u tom smislu da ostvarimo neku svoju ekonomsku potrebu, ali ono što nekako na kraju uvek mogu da stavim kao neki upitnik, to je kako ćemo, mislim to nije čak ni upitnik, to je neka vrsta brige – rešavanje pitanja nezaposlenih.
Ja ga zaista dovodim u vezu sa ostvarenjem ovog zakona. Setila sam se šta sam htela da kažem. Mislim da ovaj zakon u značajnoj meri omogućava svim partnerima u socijalnom dijalogu, sindikatima pre svega, daju im jedan novi značaj i novu ulogu. Zašto? Lestvica je podignuta. U dogovoru napravili smo predloge rešenja Zakona o zaštiti na radu. Podigli smo lestvicu i sada svi imaju zadatak više u borbi za napredovanje svih tih prava i očuvanja svih tih prava.
To na kraju opet očekujem da se naravno vrati kroz jedno veće, značajnije vrednovanje uopšte rada u ovoj zemlji, jer, da vam kažem, ja nekako kad mislim, ne moram uopšte da se mislim što smo ovde gde smo, ako se samo setim da je u mojoj mladosti kada sam se obrazovala najpopularnija teza bila – uči da ne radiš i niko ne može da me plati malo koliko malo mogu da radim.
Znači, taj odnos moramo da prevaziđemo, a taj odnos menjamo i kroz odnos o našem vlastitom vrednovanju našeg angažovanja.
Kada govorimo o ovom drugom zakonu, zaista vidim veliku prednost u njegovom postojanju, pre svega, zato što smo rekli da ne postoji ništa što reguliše do sada ovakvu problematiku, odnosno postoji zakon iz 1980. godine i 1998. godine. Svo to vreme je daleko iza nas. Naravno da imamo puno informacija o građanima RS koji odlaze na rad u inostranstvo pod potpuno definisanim uslovima. Slušali smo mnoge veoma potresne priče o radnicima koji su pre par ili dve godine učestvovali u izgradnji jednog velikog objekta, vezano za Olimpijadu. Imali smo veliku tragediju radnika u Sibiru i ovaj zakon vidim pre svega kao potrebu države da reguliše uslove pod kojima zaposleni odlaze.
Zaposleni moraju biti apsolutno informisani. Traži se njihova saglasnost. Moguće je i bez saglasnosti ako ugovor o radu podrazumeva mogućnost upućivanja.
Međutim, ono što je takođe veoma važno i verujem da ministar ima prvo objašnjenje, ali mislim da kada govorimo o pitanju bezbednosti na radu radnika koji se upućuju u inostranstvo, primenjuju se propisi ukoliko su propisi RS ili propisi zemlje ukoliko su povoljniji. Kada bismo počeli da analiziramo gde naši radnici odlaze, u koja područja, moguće da je negde bolje, ali mislim da je ovaj zakon dovoljno dobar.
Ali, ja ipak mislim da bi možda i ti naši radnici koji rade u inostranstvu mogli da imaju interno određeno jedno lice koje bi se brinulo o pitanju njihove bezbednosti na radu, jer je poslodavac daleko i mogućnost, da tako kažem, komunikacije i ukazivanja na neki problem tog tipa možda može da bude brža. Eto, to je prosto, da kažem, jedna vrsta moje sugestije.
Kada govorimo o obaveštavanju poslodavca nadležnog državnog organa, a to je naravno u prvom redu Ministarstvo za rad, o upućivanju na rad, ja bih samo volela da mi ministar objasni, prosto tražim objašnjenje zašto prvo firma šalje dan pre nego što je uputila svoje zaposlene na rad u inostranstvu, ona šalje obaveštenje o upućivanju, a onda od odlaska njih ima rok, ako sam dobro razumela, osam dana da da sve podatke o zaposlenima, o radnim pozicijama i svim uslovima pod kojim su zaposleni otišli? Ja mislim da onaj poslodavac koji šalje zaposlenog u inostranstvo, on već i tog dana kada vas obaveštava pretpostavljam zna ko ide.
Dakle, mislim da bi to možda samo pojednostavilo proceduru, ali je sasvim, naravno, neizostavno važno da bi se znalo ko i pod kojim uslovima odlazi u inostranstvo, da bi se štitilo njegovo radno pravo i da bi, naravno, komunikacijom sa nadležnim, odnosnom predstavničkim organima Republike Srbije u zemljama u kojima se upućuju naši radnici na rad mogli da imaju potrebne informacije i da u slučaju nekih vanrednih okolnosti, a svet je vrlo turbulentan pa se i to jako često dešava, mogli da priskoče u pomoć i da za početak, naravno, učine ono što je najvažnije, a to je informisanje javnosti o događanju i, ako je potrebno, podršci pri evakuaciji radnika u posebno ugroženim područjima kada se nešto dogodi. Nešto ne mora da se dogodi samo zato što je turbulentno političko područje, nego zato što prosto postoje sile prirode koje čine svoje i na koje, naravno, ne možemo uvek imati uticaja.
Prema tome, evo, već nekako i vreme prolazi, završila bih sa time da mislim da je ovo društvo odgovorno da stvori najbolje moguće uslove za rad, zato što nas ima malo zaposlenih, zato što smo mi skloni da kažemo da znamo koliko teško žive oni koji rade, ali o tome mogu da svedoče samo oni koji teško žive i koji zaista tako i žive. Moramo da učinimo da ovo društvo postane humanije, da postane produktivnije i pravednije. Moramo da učinimo sve da se to neko naše nacionalno bogatstvo na jedan humaniji i pravedniji način distribuira, jer o svim zakonima o kojima se ovde raspravlja ja se uvek setim na kraju nečega što mi je kao neki lajtmotiv, a to je da su demokratske prilike u našoj zemlji loše, veliki broj ljudi godišnje odlazi iz zemlje, a svi koji ostaju zaslužuju da žive dobro i kvalitetno i zaslužuju da imaju uslove za takav život. Mislim da ovo ministarstvo u tom smislu ima veliki i ozbiljan zadatak i nadam se uspehu.