Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika, kao šef poslaničke grupe.

Drago mi je što je potvrđena svaka moja reč, osim onoga kolika je baš ta mizerna nadoknada. Više bih voleo da čujem nominalni iznos, ali nema problema, to su po Zakonu o dostupnosti informacije od javnog značaja, saznaćemo koliko je to mizerno za gospodina Senića, a od toga jedna prosečna porodica u Srbiji živi više godina od te mizerne nadoknade.
Mnogo poštujem mlade ljude. Ne tako davno sam i ja pripadao mladim ljudima i možda najbolji odnos imam sa mladim ljudima i u našem društvu i u mojoj stranci, ali kada je postavljen na mesto predsednik upravnog odbora, gospodin Senić je imao 32 godina. Ne znam po čemu je to toliko nezamenljiv postao sa te 32 godine i koji su to naučni radovi? Pa, da je Nobelovu nagradu dobio sa te 32 godine, pa da ga kvalifikuju kao jedinog i nezamenljivog koji je izgradio „Rafineriju“. Šta je on to uradio sa 32 godine? Ja znam da mnogi mladi ljudi sa 32 godine su napravili kompanije koje vrede i po nekoliko milijardi dolara i evra u svetskim okvirima poznate kompanije, ali to u CV gospodina Senića ne stoji, osim tada članstva u DS, prijateljstva, poznanstva sa ne znam kim.
Čak i da je sve to tako, čak i da je bio nezamenljiv, zašto da spočitava SNS bilo kakvu političku ostrašćenost ako smo mu dali priliku i rekli – ok, došao si tu politički, krenuo si da radiš, nastavi da radiš…

Molim gospodina Markovića da ne dobacuje.

Onda nam takav jedan čovek spočitava političku ostrašćenost, a način na koji razmišlja režim kojem je pripadao i kojem pripada gospodin Senić je baš to – evo, nema smisla da ja budem tu zato što ja razmišljam na drugačiji način.

Vreme.

Znate, mi ne razmišljamo na taj način i zbog toga smo ponosni, gospodine Seniću.

Zahvaljujem.
Moraćemo da prekratimo ovo. Bio je krug replika.
Reč ima narodni poslanik dr Aleksandra Tomić, ovlašćeni predstavnik SNS.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, očito se vidi da idu lokalni izbori, pa onda teme na Zakon o investicionim ulaganjima, o decentralizaciji lokalnih samouprava, o ženama, o transparentnosti, o borbi protiv korupcije se nalaze i kao teme važne i u ovom setu zakona.
Ono što treba reći onima koji ne znaju, to je da je ovaj zakon pisan na osnovu zaista relevantnih publikacija na svetskom nivou, koje su prihvaćene od strane međunarodnih finansijskih institucija, kao što je reforma zakona u oblasti investicija iz 2010. godine od strane Svetske banke i institucija na međunarodnom nivou i na osnovu određenih projekata koje je Svetska banka radila u Srbiji, a koje se odnose na analizu svrsishodnosti uopšte postojanja institucija koje su relevantne za oblast funkcionisanja ne samo Ministarstva privrede, nego privrede uopšte.
Prema tome, nije napamet dobijeno ovakvo rešenje. Drugo, zakon, kako bi rekli pravnici, je počeo da se kuva od januara meseca ove godine, a sada je oktobar. Bilo je dovoljno vremena da svi oni koji imaju nešto da kažu o ovom zakonu iskažu kroz određenu vrstu svojih predloga, preporuka i ono što je interesantno, to je da predstavnici bivšeg režima, ma koliko stranaka imali ovde u parlamentu, te demokratske orijentacije, jednostavno se pozivaju na određene dopise koje su nezavisne institucije dale, ali tumačeći na svoj način.
Znači, uporno se pokušava da negde i gospodin Šabić i gospodin Saša Janković, da se stave u neku kontra-dimenziju, u sukob sa određenim zakonskim rešenjima, što ne stoji. Ja ću vam na određeni način to i prezentovati, zato što imam dopis kao predsednik odbora, koji je dobila predsednica Skupštine, gospođa Maja Gojković, određeni dopis od Zaštitnika građana, gospodina Saše Jankovića, koji kaže, s obzirom da je on jedini relevantan u smislu zaštite prava građana i ostalih institucija koje nemaju prava pojedinačno da podnose određene amandmane, kaže: „Budući da nisam ovlašćen za vođenje politike u bilo kojoj oblasti, pa ni u oblasti ulaganja, ne mogu ni da predložim amandmane koji bi konkretno uradili sadržaj evidencije, koje predlog zakona, sada se samo pominje, a njihovo uređenje ostavlja podzakonskim aktima. Molim vas da učinite sve da naknadno otklanjanje tih manjkavosti što pre nužno donese određene pozitivne efekte koji se odnose na zakon“, što ste vi kao ministar uradili pre nego što je zakon ušao u plenum.
Znači, taj sporni član o kome se toliko priča, koji ja vidim kao jednu tehničku izmenu, pokazuje da suštinski oni koji su čitali ovaj zakon nisu shvatili uopšte suštinu ovog zakona.
Do sada nije postojao zakon o subvencionoj politici. Postojali su određeni pravilnici, izmene i dopune, 10 izmena i dopuna od 2006. godine. Znači, nije postojala evidencija, nije postojao kriterijum na osnovu koga su deljeni. Kad dođu izbori, određeni predsednici opština su dobijali subvencije i otvarali određene firme, samo zarad toga da bi određeni lokalni funkcioneri zaista bili veliki gradonačelnici i predsednici opština i samo na taj način je to funkcionisalo do 2012. godine.
Zašto je došlo do pada subvencija od 12%? To sada treba odgovoriti. Zato što vi imate jedan dokument koji je tadašnji predsednik DS, a predsednik Tadić govorio, koji se odnosi na Strategiju održivog razvoja Republike Srbije iz 2010. godine, koju je potpisao gospodin Tadić, a rađena je na osnovu ne samo mišljenja određenih ministarstava, nego i lokalnih samouprava, koji kaže da strane, direktne investicije jesu bile na osnovu prodaje akcija „Telekoma“ i jesu bile na osnovu prodaje određenih kompanija tipa „Deleze“ i da ne oslikavaju pravo stanje stvari. To je zaista dato na strani 3. ove strategije i to svako može da pročita.
Prema tome, ako kažemo da je 12% palo u odnosu na te strane direktne investicije i da su subvencije samim tim pale, to znači da smo mi za to vreme nešto radili.
Kao SNS i kao Vlada, koja na čelu ima premijera, pokazuje da smo za to vreme izvršili reformu privrednog ambijenta i poslovnog ambijenta, da napravimo da on bude predvidiv, da smo doneli mnoge zakone koji idu u prilog konsolidaciji javnih finansija, jer na osnovu subvencija i davanja iz budžeta, niko nije znao gde ide novac.
Kada govorimo uopšte o tome da postoji borba protiv korupcije i te analize tačaka koje mogu biti potencijalni rizici za samu korupciju, onda treba reći da je korupcije svuda bilo, jer zakona nije ni bilo. Prema tome, šta sada imamo? Sada imamo zakon koji tačno definiše korake u procesu investiranja. Imamo četiri nivoa.
Prvo imamo lokalnu samoupravu, gde sede neki investicioni timovi, pišu neki investicioni program.
Drugo, da kažem, svi vole da pričaju o toj ekologiji, o zaštiti životne sredine, o zelenim tehnologijama, pa uslov svakog investicionog programa, u svakoj finansijskoj instituciji, počev od banke komercijalne do EBRD, do MMF, je strateška promena uticaja na životnu sredinu. Znači, ne možete ni jedan posao, ne možete da otvorite firmu, ako ne dobijete dozvolu ministarstva koje obuhvata oblast zaštite životne sredine, ne možete da dobijete dozvolu za rad ukoliko ne rešite probleme zelenih tehnologija.
Prema tome, to ovako, marketinški, vrlo lepo izgleda, hajde da pričamo o zelenim tehnologijama, ali hajde da pričamo o ulaganjima, hajde da pričamo o tome da smo na ovaj način uredili sistem i uveli disciplinu kada govorimo uopšte o pitanju domaćih i stranih investitora, da imaju jednostavnu početnu fazu u kojoj će oni jednostavno razgovarati o otvaranju novih radnih mesta.
Ako se prvi put jave lokalnim samoupravama, posle toga zaista ili se jave direktno Razvojnoj agenciji Srbije. Oni jednostavno moraju zajednički da rade, jer, svaki objekat, svaka fabrika otvara se u nekoj lokalnoj samoupravi. Ne postoji način da vi nešto sakrijete, pošto ovde se stalno priča o tome kako neko nešto hoće da sakrije.
Ako lokalna samouprava na potpuno transparentan način na sajtu objavi investicioni program, objavi koji su investitori zainteresovani, ako RAS objavi na svom sajtu koje su firme koje pregovaraju za određene fabrike i lokacije, ako to dođe na ekonomski savet ili Savet za ekonomski razvoj, u kome sede ne samo ministri, nego i Privredna komora, onda je opšta javnost u privredi informisana koje su to firme, koje su to kompanije koje žele da otvore nova radna mesta.
Na kraju, kada vi to sve pripremite Vladi Srbije, kao jedan predlog, potpuno je nemoguće da Vlada na određeni način ne donese pozitivnu odluku, ukoliko su sve te stepenice potpuno pređene na adekvatan i transparentan način. Prema tome, kada pričamo o transparentnosti, ta ideja o tome da nema dovoljno transparentnosti, pada u vodu.
Kada pričamo o borbi protiv korupcije, i korupcija se tu isključuje, znate, kad imate veću transparentnost.
Hoćemo da pričamo sada o decentralizaciji lokalnih samouprava? Pa lokalnim samoupravama je u interesu da imaju na ovakav način uređen sistem dogovora sa investitorima. Zašto? Zato što ih napadaju investitori. Oni ne znaju jadni kome da se obrate, onda predsednici opština nemaju kontakt sa određenim institucijama i ne znaju koje su to procedure. Pri tome, neki imaju objektivne, neki subjektivne probleme. Prema tome, sada i njima olakšavate i otvarate prostor da ovakvim zakonskim rešenjima zaista dođu do tih novih radnih mesta i da zaista počnu da se bave time, kada govorimo o uopšte ulagačima.
Na kaju, kada govorimo o ideji da treba izvršiti određenu racionalizaciju uopšte otvaranja privrede na određeni način, mi govorimo sada na jedan potpuno nov koncept. Zašto? Zato što ovim zakonom čiji sada imamo predlog, znači nije to izmislila Srbija, nije to izmislilo Ministarstvo privrede, već postoje neka pravila poslovanja u evropskim zemljama, a mi težimo da idemo ka evropskim integracijama, težimo da postanemo to konkurentno tržište. Prema tome, mi moramo da se usaglašavamo i prema standardima koje diktira EU.
Samim tim, mi pokazujemo ovde da postajemo zaista jedno demokratično društvo, a kada govorimo uopšte o dopisima i Komisije za zaštitu konkurencije. Ja ću vam, ministre, na kraju reći da, s obzirom na član 151. Pravilnika i Poslovnika o radu parlamenta, bez obzira što je Komisija za zaštitu konkurencije u nadležnosti rada Skupštine i Odbora za privredu, ona nije u faktičkoj mogućnosti da podnese određene amandmane direktno. Zbog toga smo, kao predsednik Odbora, moja malenkost i gospodin Babić, kao predsednik Odbora za administrativna pitanja, kao poslanici, podneli sve te amandmane, a to su tri amandmana, a za koje imamo vašu reč da ćete ih prihvatiti, iz prostog razloga što se Komisija uplašila da zadirete u njihovu oblast rada. Oni imaju određene obaveze prema EU, a po kojima moraju da daju određene izveštaje kako se ponašaju na uopšte tržištu, odnosno šta sve čine i koje mehanizme koriste da bi sprečili sve vidove monopola.
S obzirom da vaš fokus uopšte nije bio na radu Komisije i da jednostavno niste uopšte ni pomišljali da negde zadirete u njihov delokrug rada, jednostavno ste pokazali time da prihvatanjem ovih amandmana to uopšte i nije problem.
Znači, samim tim pokazujemo da u današnjoj raspravi, svi oni koji su imali određene zamerke i jednostavno pokušali da ovaj zakon odbiju na krajnje jedan nemoralan način, zbog toga što su pokušali da nekim ličnim promocijama daju sebi na značaju kako ovaj zakon potpuno devastiran, neprecizan i ne postoji uopšte način da se on sprovede, pokazuje jedno veliko neznanje, zato što ste na osnovu najstručnije prakse ljudi koji se bave ovom tematikom, zaista ceo svoj život, suštinski uradili jedan zaista najbolji predlog koji je inače ocenjen i od svih udruženja i domaćih i stranih investitora kao zakon koji će dati potpuno jedno novo lice Srbije na tržištu prometa roba i usluga, tako da mislim da zaista ne treba uopšte da se obazirete na diskusije koje ste imali ranije, koje su pokušale da minimiziraju vaš rad.
Ono što je važno reći jeste da izmene i dopune Zakona o Agenciji o licenciranju stečajnih upravnika pokazuje jedan predlog da Centar za stečaj, koji prebacujete u ovu Agenciju iz Agencije za privatizaciju, pokazuje da mi moramo da završimo postupak privatizacije. Kako završavate postupak privatizacije, tako će Agencija za privatizaciju smanjivati svoj obim posla. Agencija za licenciranje stečajnih upravnika će imati sve više posla, ali to je ono što nas čeka i na šta smo se obavezali prema EU. Jednostavno, ove izmene i dopune su plasirane na potpuno prihvatljiv način.
Na kraju, imamo Sporazum o finansijskom restrukturiranju, gde prvi put izjednačavate stečaj kod privatnih i društvenih kompanija. Drugo, pokušavate da na postupak mirovanja duga rasteretite poslovanje, ne samo privrednih subjekata, već preduzetnika i pokazujete jednostavno da tu domaću privredu želite na određeni način da rasteretite. Znači, do 2012. godine zaista svi privredni subjekti su grcali u dugovima, jesu se zaduživali na krajnje nemoguć način, jer to je bio jedini način da funkcionišu u ovom sistemu i ovom tržištu. Očito da nije postojala zakonska regulativa. Oni koji su trebali da donesu ove zakone nisu to uradili. Sada su kadri da izmišljaju raznorazne načine kako ovi zakoni ne valjaju, jer su svesni toga da kad tad, kako tržište počinje da funkcioniše, kako dolaze strane direktne investicije, oni jednostavno neće biti ni politički aktuelni, jer jednostavno su bili nesposobni da u vreme, kada su to mogli, nisu učinili.
Zahvaljujemo se na usvajanju svih ovih amandmana Ekonomskog kokusa, s obzirom da smo kao predsednici Odbora, i gospodin Babić i ja, članovi Kokusa i u danu za glasanje SNS ove predloge će podržati u punom kapacitetu. Hvala.

Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, kada se javne finansije jedne zemlje nalaze u vrlo teškoj situaciji, da ne kažem na ivici kolapsa na kojem smo se mi nalazili, onda jedna država koja želi da bude ozbiljna i odgovorna mora da sprovede oštre mere kojima će pokušati da taj problem reši.
Striktne mere fiskalne konsolidacije koje Vlada Republike Srbije primenjuje su, rekao bih, jedini mogući odgovor u ovom trenutku na tu tešku situaciju u kojoj se nalazimo. Međutim, to je samo prvi korak. Naredni koraci koje moramo da primenimo jesu u stvari usmereni na jačanje privredne aktivnosti, odnosno na donošenje i sprovođenje mera koje će omogućiti privatnom sektoru, koji se u ovakvim situacijama najčešće i sam nalazi u vrlo teškoj situaciji, da stane na noge i da prestane da razmišlja, što se vrlo često događa, o preživljavanju, odnosno da počne da razmišlja o rastu i razvoju. Jedino takav miks mera koje država donosi, a to je miks sa jedne strane restriktivnih mera, a sa druge strane stimulativnih mera, može da stvori uslove da se država nađe na putanji rasta i razvoja koja je ostvariva. Rekao bih da ova tri zakona o kojima danas razgovaramo jesu upravo usmerena na to da se ostvari dugoročni cilj koji imamo pred sobom, a to je cilj rasta i razvoja Republike Srbije.
S obzirom na to da je moja koleginica, profesorka Besarović, govorila o Zakonu o ulaganjima vrlo iscrpno i na ograničeno vreme koje mi stoji na raspolaganju, ja ću govoriti o preostala dva, ništa manje važna zakona, Zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju i izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Kao što sam već rekao, vrlo loša pozicija javnih finansija Srbije preslikala se prethodnih godina i na poslovanje privatnog sektora, koji karakteriše nesigurnost u naplati potraživanja i prilično visoka stopa nelikvidnosti, a u krajnjoj istanci i veliki broj blokiranih računa. Vrlo je zabrinjavajući podatak koji smo dobili od Narodne banke Srbije, prema kome u 2015. godini, kada posmatramo ukupnu masu, dakle, ne broj preduzeća, nego ukupnu masu sredstava koja su blokirana, vidimo da je čak 85% tih sredstava blokirano više od godinu dana, a da je više od trećine, odnosno gotovo 35% sredstava blokirano više od tri godine. Ta finansijska pozicija srpskih preduzeća se preslikavala, naravno i dalje se preslikava, odnosno utiče na njihovu sposobnost, a rekao bih pre na njihovu nesposobnost da servisiraju svoje preuzete kreditne obaveze.
Visoka stopa problematičnih kredita nije, međutim, problem sa kojim se Srbija suočava od juče, to je problem koji traje već dugi niz godina i koji, nažalost, ima vrlo izraženu tendenciju rasta. Zato je zakonodavac 2011. godine, donošenjem Zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih subjekata, pokušao da stvori jedan pravni okvir koji će te probleme rešiti. Međutim, trend rasta nenaplativih kredita je nastavio da bude takav kakav je bio i do tog trenutka, te tako imamo u 2012. godini da je učešće problematičnih kredita u ukupnim kreditima 18,6%, 2013. godine 21,4%, a 2014. godine čak 23%. Ako posmatramo samo sektor privrede, ti podaci su još više poražavajući, jer je u sektoru privrede procenat nenaplativih kredita čak 27,3%.
Ako na to dodamo podatak da osim u relativnim vrednostima i u apsolutnim vrednostima imamo rast nenaplativih kredita, a da sa druge strane u tim apsolutnim vrednostima imamo smanjenu kreditnu aktivnost, onda je jasno da zakon iz 2011. godine nije ispunio očekivanja ili, hajde da tako kažemo, da se blaže izrazim, nije doneo očekivane rezultate, odnosno pokazao se nedovoljno primenljivim, rekao bih neefikasnim i, što je najgore od svega, vrlo slabo korišćenim u praksi.
Zato je Privredna komora Srbije 2013. godine, čini mi se da ste baš upravo vi, ministre, bili na čelu Privredne komore Srbije, u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, pokrenula jednu sveobuhvatnu analizu pravnog okvira koji reguliše oblast sporazumnog finansijskog restrukturiranja i, naravno, svih onih praksi koje smo do tada imali, odnosno svih iskustava koje smo imali iz dotadašnjih praksi. Rezultat te gotovo dvogodišnje analize je bio da očigledno moramo da menjamo taj zakon, te je stoga ta preporuka koja je otišla od Privredne komore Srbije bila prihvaćena od Ministarstva privrede. Ministarstvo privrede je formiralo radnu grupu koja je u saradnji sa, mislim da je to takođe vrlo važno reći, konsultantima međunarodne finansijske korporacije upravo krenula da radi na izradi izmena i dopuna zakona. Broj izmena i dopuna je praktično zakonodavca naterao da izađe sa novim zakonom, a ne sa izmenama i dopunama, tako da se ne može reći da je onaj prethodni zakon bio toliko loš, odnosno da ništa iz prethodnog zakona nije nasleđeno u ovom zakonu, odnosno da je u potpunosti izmenjen zakon.
Međutim, ovaj zakon o kome danas razgovaramo, odnosno koji je danas na dnevnom redu, donosi određena poboljšanja u odnosu na još uvek važeći propis. Među mnogobrojnim poboljšanjima koja postoje, ja bih izdvojio nekoliko. Jedno je da se sva ona nedovoljno precizna rešenja koja su postojala u prethodnom zakonu ovim izmenama koje su unete u novi zakon dodatno preciziraju. Tu bih kao primer izdvojio nedovoljnu razdvojenost, odnosno nejasnu razdvojenost između sporazumnog finansijskog restrukturiranja i stečaja koja je bila prisutna u prethodnom zakonskom rešenju, što je izazivalo određene konfuzije u primeni sporazumnog finansijskog restrukturiranja.
Druga stvar koja mislim da je vrlo važna, jeste da su se određena rešenja u praksi iz prethodnog zakona pokazala previše krutim, te je postojala potreba da se donesu nova rešenja koja će biti daleko fleksibilnija. Jedan od primera za tako nešto bi bio novi ugovor, odnosno nova forma ugovora, odnosno nepostojanje forme ugovora između poverilaca i dužnika, čime praktično želimo da na još jedan način stimulišemo poverioce i dužnike da uđu u taj odnos na vreme, odnosno da se praktično jednim lekom kojim se bolest leči u njenoj najranijoj fazi, kakav je sporazum o finansijskom restrukturiranju, da se tom leku pribegava u što većem broju slučajeva, što ranije nije bilo tako, između ostalog zato što je ta forma bila previše kruta i previše striktna.
Sledeća stvar koja je vrlo važna, jeste da su proširene ingerencije Privredne komore Srbije, koja se i ranije pojavljivala kao medijator u ovom procesu, utoliko što će ona sada kontrolisati sve ove ugovore, na osnovu toga, naravno, davati preporuke za poboljšanje procedura, vršiti statističku obradu podataka, čime ćemo opet dobijati nove informacije, a na osnovu kojih ćemo moći da povećamo kvalitet ovih postupaka.
Dakle, kada saberemo sva ova preuzeta dobra rešenja iz prethodnog zakona, a ne sporimo da ih je bilo, unapređena rešenja iz tog zakona i, naravno, nova rešenja koja donosi ovaj zakon, onda mislim da možemo da kažemo da se stvara jedan okvir na osnovu koga možemo da očekujemo da će on delovati stimulišući na oporavak i konsolidovanje ovih preduzeća koja se očigledno nalaze u ozbiljnim finansijskim teškoćama, kao i, naravno, na smanjenje broja problematičnih kredita.
Dakle, jednom rečju, mi hoćemo da stimulišemo preduzeća, naravno, to je bila intencija i prethodnog zakona, ali on se očigledno nije u praksi pokazao dovoljno dobrim, da ih stimulišemo da tog, pod znacima navoda, bolesnika preduzeća počnemo da lečimo u onoj fazi u kojoj to lečenje ima šanse da ima dobre rezultate, pre nego što budemo prinuđeni da pribegnemo agresivnijim metodama, kakve predstavljaju stečaj i bankrotstvo.
Kada već govorimo o stečaju, moram da kažem da regulativa iz oblasti stečaja nad privrednim subjektima je generisala, čini mi se, jednu vrstu dualizma, odnosno konfuzije u primeni i neefikasnosti u primeni, koja se primetila kod nadležnih subjekata za sprovođenje postupka stečaja. Dakle, dok smo s jedne strane imali Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika kao nekog ko je sprovodio stečaj nad…