Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 13, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo 153 od ukupno 166 narodnih poslanika.

Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.

Narodni poslanik dr Aleksandra Tomić, na osnovu člana 92. stav 2. člana 157. i stav 2. i člana 170. Poslovnika Narodne skupštine predložila je da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o ulaganjima, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, Predlogu zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o razvojnoj saradnji, to su tačke dnevnog reda 1, 2, 3. i 4. predloženog dnevnog reda.

Da li narodni poslanik dr Aleksandra Tomić, želi reč? (Ne)

Zahvaljujem.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 133, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo - 36 od ukupno 169 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila ovaj predlog.

Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku, predlozima za dopunu dnevnog reda i predlogu za spajanje rasprave na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine stavljam na glasanje predlog dnevnog reda u celini.

Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster.

Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 134, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo - 32 od ukupno 166 narodnih poslanika.

Konstatujem da je Narodna skupština utvrdila dnevni red Treće sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2015. godini u celini.

Molim službu da pripremi prečišćeni tekst dnevnog reda.

D n e v n i r e d:

1. Predlog zakona o ulaganjima;

2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika;

3. Predlog zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju;

4. Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike o razvojnoj saradnji;

5. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o šumama;

6. Predlog odluke o izmenama Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije.

Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu ove sednice.

Dajem sada pauzu pet minuta, da se resetuje sistem zato što nemamo vreme na ekranu.

(Posle pauze)

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pozvao da današnjoj sednici prisustvuje Željko Sertić, ministar privrede sa saradnicima.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda, po tačkama 1, 2, 3. i 4.
Pre otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine ukupno vreme za raspravu za poslaničke grupe iznosi pet časova.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o ulaganjima, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za liceniranje stečajnih upravnika, Predlogu zakona o sporazumnom finansijskom restrukturiranju i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Češke o razvojnoj saradnji.
Da li predstavnik predlagača, ministar Željko Sertić želi reč?
Izvolite, prijavite se.

Poštovani narodni poslanici, dragi prijatelji, danas se nalazimo ponovo pred vama sa tri predloga zakona koja su iznedrila naše ministarstvo i veliki broj ljudi koji je učestvovao u njima u prethodnom periodu, sva tri zakona su okrenuta ka budućim projektima koji će se realizovati u okviru našeg ekonomskog sistema. Smatramo da svaki od njih zaslužuje posebnu pažnju i posebno razmatranje.
Na samom početku bih želeo da istaknem jednu od veoma važnih stvari, a to je da u zakonima, pogotovo Zakon o ulaganjima je veliki broj zainteresovanih strana u prethodnom periodu učestvovao, što nam je dalo mogućnost da čujemo i potpuno različite stvari i poglede na isti zakon, čak nekada i sa istim ciljevima, a sa različitim obrazloženjima, ili u krajnjoj liniji sa drugačijim načinom pisanja.
Slobodno mogu da kažem da je ovo bila jedna od najotvorenijih, najdinamičnih i najkonkretnijih rasprava u prethodnom periodu. Nešto malo manje od godinu dana je ovaj zakon bio u javnom životu Srbije, menjali smo njegove članove nekoliko puta i na osnovu toga se ponekada čak u javnosti stvarao utisak o promenama zakonskih normi koje bi predstavljalo veliko pitanje da li na takav način treba da budu definisane u samom zakonu ili ne.
Ono što je važno reći, svakako da smo od početka ovog procesa pa zaključno sa današnjom Skupštinom, bili otvoreni za sve primedbe, za vaše amandmane danas, za sve sugestije javnosti koja je imala priliku da pročita zakon u poslednjih nekoliko godina, koji je bio objavljen i na sajtu Ministarstva i na sajtu Skupštine, ali i neki predlozi članova ili rešenja koja su bila ranije objavljivana.
Želim da se zahvalim svima onima koji su učestvovali u tome. Prvo vama poslanicima koji ste u poslednjih nekoliko dana dali određeni broj amandmana. Svaki od tih amandmana, ili većina od tih amandmana, ima vrlo konkretna obrazloženja i predloge kako da se zakon poboljša i na koji način da budu sva tri zakona bolja, mada je najveći broj amandmana upućen na Zakon o ulaganjima.
Veliku zahvalnost želim da iskažem saradnicima i u Ministarstvu privrede, svim poslovnim asocijacijama, i domaćim i stranim, koji su dali učešće u svemu tome, pogotovo međunarodnim finansijskim organizacijama kao što je Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, koji su nam kroz svoju ekspertizu, kroz pomoć, dali mogućnost da imamo priliku prvo da naučimo nešto, da vidimo šta je uporedna praksa najboljih svetskih zakona, da dobijemo od njih dokumenta i da sve ono što je dobro i što postoji u svetu implementiramo u skladu sa našim zakonodavstvom i sa jasno proklamovanim ciljevima ove Vlade da čistimo naše društvo od prošlosti, u ekonomskom smislu, da gradimo jednu bolju budućnost, da stvaramo održivo poslovanje, na tržišnim principima. Sve ovo što radimo i što ćemo sada obrazložiti u ovom delu nam je veoma važno što se tiče svih tih elemenata.
Prvo, najveći deo mog izlaganja, pošto je i najopsežniji, jeste Zakon o ulaganju. Daću vam jedan kratak pregled razloga i uzroka zašto smo uopšte ušli u priču o Zakonu o ulaganju, zašto smo tražili da se zakon kompletno menja i ušli u jedan tako veliki posao. Pre svega, popravljanje poslovnog okruženja, vi znate da je to jedan opšti stav koji u sebi podrazumeva veliki broj aktivnosti i veliki zakonodavni okvir i aktivnosti na tom nivou, ali pogotovo je važan onaj drugi deo, kada zakon donesete, kako ćete zakon da implementirate. Dakle, sposobna administracija, ljudi koji znaju svoj posao, edukovani, obrazovani, motivisani da rade.
Sa druge strane, potrebna vam je dobra i kvalitetna infrastruktura, putna, saobraćajna, energetska, tehnološka, svi oni preduslovi koji su vam potrebni da obezbedite život preduzećima. Potrebne su vam kompanije i firme koje će da nose. Tu veoma često možemo da vidimo u javnosti pitanje – kako ćemo mi to da radimo reindustrijalizaciju države, kako ćemo da postignemo nekadašnji razvoj industrije. Tu spora nema, danas svi, i u politici i u parlamentu, i pozicija i opozicija, i stručna javnost se slažu oko toga da je proizvodnja osnova snage jedne države, da nove tehnologije treba da budu svakako sastavni deo toga, da razvoj kadrova, ljudskih potencijala, ogromnu ulogu u svemu tome imaju. Međutim, tu dolazimo do problema da su to sve procesi koji traju, a mnogo toga do danas nije urađeno.
Kada sam vam se prošli put obratio i zamolio za vašu podršku za izmene Zakona o privatizaciji, vrlo sam jasan i precizan bio i neću ponavljati informacije iz tog perioda, koliko nam je stvari ostalo iz prošlosti, koji su to problemi bili koji su nas zatekli prošle godine kada smo preuzeli Ministarstvo i šta je to što smo tražili od vas, konkretno odlaganje za jedan manji broj preduzeća, a šta je to što ćemo da uradimo.
Ono što je dobro, jeste što ovim zakonom praktično pravimo novu ekonomsku filozofiju rada. Mi ulazimo u jedan potpuno novi princip budućeg poslovanja. Danas reindustrijalizacija u savremenom svetu se više ne radi pod državnom upravom. Ne kreira više država preduzeća. Ne kreira država konkretne okolnosti za proizvodnju, preradu, trgovinu i sve ostalo. Država je vrlo jasno definisana, koja je njena uloga. Dakle, stvaranje preduslova u svim ovim stvarima, od dobrog i kvalitetnog pravosuđa, od dobre infrastrukture, od postavljanja ambijenta poslovanja da privrednici koji dođu i žele da investiraju, otvore nove fabrike, pre svega u granama i u strateškim pravcima i u delatnostima koje jedna država definiše, da to bude obaveza države. Sve ostalo je na privatnom sektoru, na privatnom kapitalu. Da bismo mi privatni sektor privukli, i domaći i strani, moramo da imamo za to preduslove koji su nam potrebni i Zakon o ulaganju je veoma važan u tom procesu, jako bitan u svom korenu, da pružimo i informacije i neophodne dokaze investitorima da su u Srbiji dobrodošli, da mogu da rade, da im država garantuje prava i da imaju mogućnosti. Nažalost, do sada to nije baš bila praksa, iako je često proklamovana.
Ja ću dati par podataka da bi ste samo znali sa kojim problemima smo se susreli prilikom ulaska i početka rada, šta je to što je urađeno u periodu od prethodnih godinu dana kako bih napravio uvod za sva rešenja koja smo predložili Zakonom o ulaganjima.
Da li ćete mi verovati ili ne, ali vrlo odgovorno ću vam reći sledeću informaciju. Trećeg septembra sam ovde za ovom Skupštinom položio zakletvu i postao sam ministar privrede. Prvog radnog dana nakon toga, tražio sam da mi se dostavi spisak investitora u Srbiji. Tražio sam da mi stručne službe daju podatke o tome ko je investirao u Srbiji do sada, koliko sredstava je država dala, da li su investitori uradili svoj posao, da li su uložili na osnovu sredstava koje im je država dala ili pomogla u tom periodu, da li su ispunili svoje obaveze u smislu investicija, ali i u smislu zapošljavanja. Ni jedan jedini dokument nije postojao, ni jedan jedini dokument, običan ovako, A4 papir, tabela je mogla da bude napisana rukama, nije postojao sa informacijom šta je kome država dala, na koji način se funkcionisalo i šta je to. To, da li treba o tome da komentarišemo uopšte koliko je to ružno, neodgovorno i šta sve možemo da kažemo oko toga.
U periodu od 2006. godine do 2013. godine, podsticaj, odnosno investicioni ambijent je uglavnom bio rešavan direktnim državnim podsticajima. Deset uredbi je promenjeno u tom periodu. Potpisano je 273 ugovora za koja se nisu znali gde su i ko je odgovoran za njih. Dva i po meseca je trebalo stručnim službama da nađu ugovore neke u SIEPA, neke u Ministarstvu privrede, da ih analizira, da ih stavi na papir i da dobijemo nekakvu analitiku iz koje možemo da izvučemo ne samo zaključke koji su nam potrebni nego da možemo da iskontrolišemo preduzeća i da damo zadatke koji su nam bili potrebni.
Kada smo ušli u dubinu problema, rezultat toga je od 273 ugovora, 89 smo raskinuli jer nije postojala elementarna pravna mogućnost da napravimo kompromis sa preduzećima, da se napravi neki aneks, na bilo koji način da se učini da ta preduzeća ipak ne budu „kažnjena“. U 89 slučajeva, ni elementarne mogućnosti nismo imali za takvu jednu stvar. To je jako loš podatak, to govori o onima koji su potpisivali te ugovore, davali saglasnosti. Veoma često se dešavalo da su kompanije za koje se po poslovnim planovima moglo videti da ne mogu da ispune obaveze ugovora, iz ugovora, dobijala su sredstva.
Zato smo imali jednu situaciju 2012. godine, kada se već uveliko znalo da su i Agrobanka i Univerzal banka u velikom problemu, gde je ozbiljan deo garancija u tom periodu upravo tih banaka dat državi. Neke čak nisu ni naplaćene, pa su pokrenuti sudski postupci protiv odgovornih, a preduzeća utužena. To su stvari koje ni na koji način ne možemo da budemo srećni i zadovoljni zbog njih.
Da ne pričam o tome, poseban problem koji smo imali, mi smo u prethodnim godinama proklamovali našu spremnost za saradnjom sa Briselom, za prihvatanje pravila EU, potpisali smo Sporazum o pridruživanju sa EU, a u ovoj oblasti nismo ključne stvari rešili, a to je pitanje vrlo jasne definisane državne pomoći i pravila koliko može državna pomoć da se dodeli nekome.
Dakle, kumulacija podsticaja gotovo da nije postojala kao pravni akt kod nas, a pogotovo ni jednom uredbom do sada nije definisana i nije rešena, što nam pravi ozbiljnu sumnju na koji način je rađeno.
S druge strane, da ne spominjem da se nikada nije računalo šta je dala opština, šta je dala eventualno pokrajina, a šta je dala na kraju Republika. Imate vrlo jasno, precizno, aktima EU, na koje smo se obavezali, pravila pod kojima to može da se da i na koji način da funkcioniše i sve ostalo.
Dakle, sagledavajući sve te činjenice, znali smo da to područje mora da se menja, da ne možemo da dozvolimo takav način rada, da ja kao ministar neću više da primam ljude koji su dolazili na početku po inerciji – hajde, ministre, da se mi dogovorimo. Nema dogovora sa mnom kao ministrom. Postoje službe, institucije, načini i pravila. Onda shvatite da nemate pravila, da nemate uredba na pisano šta to podrazumeva pravilo. Onda imate slab zakon. SIEPA, naša agencija, toliko puta osporavana u javnosti, nekada ranije hvaljena, pa kasnije osporavana, funkcionisala je godinama na bazi jednog člana Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, gde je napisano u jednom članu – poslove promocije i izvoza i privlačenje investicija vršiće agencija pod nazivom takvim i takvim. To je bilo sve.
Nikada nije bio napisan dobar i kvalitetan pravilnik o radu i obavezama. Onda smo došli u situaciju, koju smo vam ispričao sa početka, da kada pozovem direktora SIEPA, on kaže – ja ne znam ko kontroliše ugovore, to nije naš posao, nigde ne piše da je to naš posao. Onda u Ministarstvu privrede kažu – ne piše da je to naš posao.
Došli smo u jednu apsurdnu situaciju po tom pitanju, koju smo morali da prekinemo. Rekao sam šta smo uradili, napravili obavezne kontrole, obavestili sva preduzeća da će im stići kontrole. Imali smo problema u nekim preduzećima, imali smo problema i sa državnim organima koji su sprovodili kontrole, pa mi je tako za nekoliko preduzeća stigao dopis iz Agencije za privatizaciju, koja je dobila nalog da sprovede kontrolu investicija, da im preduzeća nisu dala fakture, bankarske račune, izvode iz banaka, kako bi dokazala investiciju, ali se oni kunu da je to ispravno i da je tako kako su napisali.
Napisali smo hitno novu uredbu, koju smo mogli u datim zakonskim okvirima, u kojima smo definisali jasno i precizno kriterijume, po prvi put napravili razliku između opština. Nije isto 30, 40 ili 50 radnih mesta otvorenih u Beogradu, u Novom Sadu ili u Crnoj Travi ili Babušnici, nije isto, ne može da bude jednak tretman. Napravili smo podelu da podsticaje mogu da dobiju i strani investitori i domaći, mnogo veće, baš tamo ako dođu u mesta koja su devastirana, koja imaju ogroman broj nezaposlenih, pod uslovom da možemo da im pružimo druge infrastrukturne, kadrovske i ostale potencijale u tom delu.
Rešeno je pitanje ove kumulacije državne pomoći. Upodobili smo sa Komisijom za dodelu državne pomoći te probleme. Završili smo sve ove procese koje sam već opisao, vezano za kontrolu koja nam je bila važna. Svakako, da ne ponavljam elementarne stvari, da danas imamo precizne podatke za svakog investitora, šta mu je bila obaveza, gde je uradio, koliko, koliko je tranši ostalo za isplatu, šta je već povukao, koliko radnika ima i zaposlenih, dakle, u svakom momentu imate vrlo jasno i precizno definisane odnose.
Imao danas 130 kompanija u monitoringu, dakle, kompanije koje su aktivne u procesu, jer imate po ugovorima obavezno tri do pet godina, u zavisnosti od ugovora, i zadržavanje broja zaposlenih sa određenim uslovima.
Već sam spomenuo da su utuženi investitori, da smo napravili određene kompromise i ono što je veoma važno, i često u javnosti bilo spominjano, to je to pitanje neke javnosti i svega ostaloga. Mi smo iz najboljih iskustava i naših i u saradnji sa stranim ekspertima napravili tipski ugovor, koji je na sajtu SIEPA sadašnje i to će biti praksa i u narednom periodu, u kome svaki investitor odmah može kroz ugovor da vidi šta su mu obaveze, i prava i obaveze. Veoma je važno da budu upoznati, jer smo se suočili sa situacijom da nama neka kompanija, koja je dobila sredstva od države, kaže – pa, mi u ugovoru nemamo obavezu vama da dostavljamo izveštaje i vi ne možete da nas kontrolišete. Toliko o tome.
U prethodnom periodu, takođe, veoma važna stvar, krenuli smo u ozbiljnu reorganizaciju agencija koje se bave tim poslom, pre svega SIEPA. Tu je, takođe, Nacionalna agencija za regionalni razvoj, koja treba da podržava mala i srednja preduzeća. Mi smo oni aktom iz januara meseca vrlo jasno definisali poslove koji moraju da se rade u narednom periodu, petogodišnjoj strategiji i akcionom planu u naredne dve godine, šta predstavlja podršku malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima u Srbiji, vrlo jasno definisali okvire i shvatili da naše agencije nemaju kapacitet za to. Bez obzira što imaju veliki broj zaposlenih, postojeća Agencija za promociju ulaganja u Srbiju i Nacionalna agencija za regionalni razvoj, nema kapacitet da realizuje zadatke koje Vlada postavlja pred njih.
Lično sam kao ministar pokušao u prva tri meseca sa reformom tih agencija, pokušao sa ljudima koji su došli spolja, ljudi koji znaju, eksperti u svojim poslovima, da im pomognu da se reorganizuju, da napravimo nova pravila, da unesemo novu korporativnu kulturu i to je bio gotovo nemoguć posao, nemoguć zadatak. Tada smo sa našim saradnicima iz Svetske banke napravili jedan obiman dokument, u kome smo analizirali sve agencije i institucije koje mi kao Ministarstvo privrede pokrivamo i dobili predlog njihovih stručnjaka šta u kom pravcu da radimo i na bazi toga je jedan deo ovog zakona urađen, a to je ova odluka da se ugasi SIEPA, da se ugasi NAR, da formiramo razvojnu agenciju Srbije, koja će biti novi stub, operativni stub razvoja i rada.
Dakle, SIEPA smo uspeli poslednjih par meseci malo, kada su ljudi shvatili šta se dešava, onda su počeli malo bolje da rade, promenili smo direktora, na osnovu naših nadležnosti, uveli smo određene promene, napravili sve ovo što smo rekli malo pre vezano i za kontrolu i za informacije i sve potrebne stvari i elemente, kako bismo imali kakav takav uvid, ali prave kapacitete ćemo tek da razvijamo u narednom periodu.
Ono što je važno, a to je jako važno u rešenjima koja ću vam dati, vezano za Zakon za ulaganje, jedna od najvažnijih stvari je da investitori koji dolaze i domaći i strani budu povezani sa našim sektorom malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, da njih povezujemo međusobno. Ti programi nisu postojali. Svaka agencija, svaka firma u ovoj zemlji kojoj je država dala poverene poslove ili obaveze da sprovodi nešto radila je za sebe, bez ikakve međusobne koordinacije, bez ikakvih dogovora. Svako je imao svoj deo posla, gledao isključivo sebe i to je izgledalo kao vojska koja ima sve divizije, ali svaka za sebe nekako funkcioniše, što je svakako loš primer i nikako nam nije bilo na čast, pogotovo u odnosu na strance koji dolaze iz uređenijih zemalja, koje to tamo u njihovim zemljama drugačije rade.
Mi smo u prethodnom periodu i sa nevladinim sektorom, sa NALED-om, sa Ekonomskim kokusom Skupštine Srbije ovde u Skupštini održali jedan veliki sastanak, koji treba da bude embrion jednog novog pogleda i razgovora sa stranim investitorima. Pričam o velikim stranim investitorima. Imali smo goste iz „Dženeral elektrika“, koje smo ovde upoznali sa našim privrednim licima, razgovarali smo, bio je prisutan premijer, pozdravio tu ideju i te stvari i takve aktivnosti će se nastaviti u budućem periodu, upravo kako bismo pokazali šta to u Srbiji sve može da bude.
Vi imate situacije da i dan danas preduzeća koja rade u Srbiji, neka su dobila određene podrške od države kroz zemljište, kroz hale, kroz državnu pomoć ili nisu čak ništa uzela od Republike države, kao podsticaj, već samo rade u našoj zemlji, 90% ili 95% svojih repromaterijala i ulaznih elemenata uvoze iz inostranstva, dakle nisu povezani sa našim centrom.
U krajnjoj liniji, sve su to uslovi bili koji su nas opredelili da krenemo odmah u realizaciju Zakona ulaganjima i da danas sedim, odnosno danas stojim ovde pred vama i da obrazlažem.
Dakle, ciljevi zakona opšte su proklomovani i neću tu mnogo da pričam, jer to nisu stvari, verujem, oko kojih ćemo imati sporova, a to je unapređenje ukupnog investicionog ambijenta, pored svih onih drugih stvari koje sam rekao od infrastrukture, od pravosuđa, od dobre, sposobne državne administracije. Dakle, izuzetno je važno da imamo uređene zakone u ovoj oblasti, podsticanje i razvoj direktnih investicija koje podrazumevaju nova ulaganja kompanija koja nam dođu iz inostranstva ili reinvesticije domaće privrede. Čak i svaka strana kompanija koja već funkcioniše u Srbiji, od „Boša“, od „Leonija“, od „Simensa“ bilo koga, je danas naša kompanija. Naši ljudi rade, sve veći nivo menadžera, visoko obrazovanih ljudi, inženjera, koji rade u tim kompanijama, naših ljudi odavde, plaćaju poreze i doprinose, plaćaju poreze, takse lokalnoj samoupravi, plaćaju sve svoje obaveze, kao što je porez na dobit u našoj zemlji, i to jeste način kako država treba da se odnosi prema njima.
Dakle, nama jeste važno, ako je to važno Britaniji, ako je to važno Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, svim velikim zemljama Evropske unije. Ako se najveći deo statističkih podataka bavi upravo stranim direktnim investicijama, pa zašto bismo mi bili suprotniji? Da, nama su potrebne strane direktne investicije da bismo podizali naš nivo ekonomskih kapaciteta, da bismo vršili tu finu reindustralizaciju sa novim tehnologijama, a na nama je da učinimo sve ono drugo što možemo da bismo povezali našu zemlju i podigli kapacitete domaće male privrede koju sam malopre spominjao.
Veoma nam je važna zaštita ulagača i njihovih interesa. Svakako, već sam obrazložio kakav smo problem imali u prethodnom periodu. Ovim zakonom smo to detaljno razradili. Obaveznost državnih organa da kontrolišu i sprovode ugovore, nacrte, memorandume i sve što budemo dogovorili u narednom periodu. Dakle, nema više pitanja - ko će to da radi i ko je zadužen? Vrlo smo jasno definisali ko će to sprovoditi.
Dalje, napravili smo vrlo efikasan sistem, institucionalni sistem organizovanja rada. Do sada ste imali ili lokalnu samoupravu ili neku državnu instituciju, kao što je, recimo, agencija, pa Ministarstvo privrede, pa Vladu i na potpuno različitim mestima su se dešavali dogovori i razmene informacija. Samo na bazi dobre volje, ličnih kontakata ili nekih drugih inicijalnih elemenata poverenja imali ste dobru komunikaciju od lokala do republičkog nivoa. Sada smo to uveli kroz zakon, vrlo jasno definišući šta su međusobne obaveze, ko šta radi, ko za šta odgovara i uveli kaznene mere za to. Prosto uvodimo red tamo gde mora da se uvede red.
Ono što karakteriše najvažniji deo ovog zakona jeste prva definicija šta jesu ulaganja, a šta nisu ulaganja, šta je to zakonski što podrazumevamo. Ono što je definicija u ovom zakonu jeste da portfolio ulaganja nisu ulaganja od značaja za državu Srbiju i ulaganja iz bilo kakvog trgovačkog posla ne možemo da prihvatimo kao nešto što nešto što država treba da podržava i što je nama važno. Dakle, trgovina je za sebe tema, bez obzira kako se ona odvijala i na koji način, nama je interes da ovim zakonom afirmišemo potpuno jednu drugu, jedan drugi nivo odnosa u ekonomskom životu.
Ovim zakonom na pravi način afirmišemo i ustavno načelo slobode ulaganja kod nas u državi. Postoji jedan izraz nacionalni tretman stranih investitora koji vrlo jasno definišemo, šta to podrazumeva. Dakle, kako dajemo prava sada domaćim ulagačima da se izjednače u nekim pravima koje imaju stranci, tako sada dajemo i strancima pravo, i to sve u okviru naših postojećih zakona, samo jasno i definišući. Dakle, to podrazumeva i zasnivanje radnog odnosa, to podrazumeva i pravo svojine, službenosti, zaloge, drugih stvarnih prava na pokretnim stvarima i nepokretnostima. Takođe, imaju sva prava na plaćanja, slobodu plaćanja prema inostranstvu, podrazumevajući ne samo svoje obaveze koje imaju iz redovnog poslovanja, nego po plaćanju obaveza koje imaju prema državi, izmirenju svih poreza i sa svojom dobiti mogu slobodno da raspolažu, što je takođe veoma, veoma važno za investitore.
Jedan od važnih zaštitnih elemenata, koji je u javnosti izazvao pomalo ne razumevanja i gotovo malu buru komentara, kada smo ga do detalja obrazložili, pre svega sa zainteresovanim učesnicima u tome, a to su poslovne asocijacije, onda smo došli do zajedničkog rešenja i zahvaljujem se svima koji su učestvovali u tome, a to je pitanje eksproprijacije.
Eksproprijacija je inače definisana vrlo jasno i precizno Zakonom o eksproprijaciji. Za to je nadležno Ministarstvo finansija. Međutim, na predlog Svetske banke i njihovih stručnjaka, rekli su nam – pa nije jednako ako vi vršite eksproprijaciju po zakonom utvrđenoj proceduru kuće ili nekog objekta koji služi za odlaganje stvari ili bilo koja druga vrsta ili ako, u tom redovnom postupku, vršite eksproprijaciju određenog proizvodnog pogona ili preduzeća koje tu stvara dobit. Dakle, nemoguće je i nije pošteno i fer uzeti samo tržišnu vrednost materijalnog objekta, dakle zemljišta i same zgrade koje se nalazi tu, već se mora otvoriti mogućnost da u zakonom predviđenom postupku, uz utvrđivanje pravih materijalnih činjenica, u tu vrednost eksproprijacije i tržišne fer naknade, uđe i razlika, ukoliko postoji opterećenje datom preduzeću, da izmeštanjem proizvodnje na neku drugu lokaciju ima neke drugačije ili negativnije uslove.
To je jedan stav koji potpuno podrazumeva fer i korektan odnos i države prema bilo kom privredniku, ali i privrednika štiti od strane države da će biti, u smislu toga, na najboljoj svetskoj praksi. To smo potpuno raščistili i sve poslovne organizacije, koje se bave tom tematikom, i domaće i strane, su se potpuno saglasile, čak i oko definicije kako će to da izgleda u samim stvarima.
Ono što je takođe važno, mi smo ovim zakonom razdvojili ulaganja od posebnog značaja za Republiku Srbiju od lokalnog značaja. Znate, ako neko ima prodavnicu od 50 kvadrata i želi da napravi još jedan magacin od 30 kvadrata, to nije i ne može, po svojoj prirodi, da bude nacionalni značaj ili posebno ulaganje. Tu opština može da mu pomogne, da mu da zemljište, da ga oslobodi određenih prava ili da mu da drugu vrstu podsticaja koju će lokalna samouprava da definiše svojim pravilima šta i kako i na koji način može da radi. To ne može da bude predmet nečega čime će se baviti nacionalne institucije.
U tom smislu smo definisali kriterijume za definisanje projekata od posebnog značaja, a lokalne samouprave će, svaka za sebe, u svojim kompetencijama i zakonskim normama definisati koji su to kriterijumi na osnovu kojih će davati određene vrste podsticaja preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima za razvoj u njihovim lokalnim samoupravama.
Ti kriterijumi su napisani u zakonu. Bilo je pitanje zašto ne mogu da budu detaljniji i zašto ih nema više, ali kada vam obrazložim ovih šest kriterijuma, nadam se da ću vas uveriti u to da je dovoljno jasno i precizno šta je to što smo ovog momenta imali na umu, kakva je ideja oko ovoga bila i šta je to što karakteriše ulaganje od posebnog značaja.
Dakle, pre svega, broj radnih mesta. Nije isto, kako sam već rekao u jednom pogledu, da li je to ulaganje u Crnoj Travi ili je ulaganje u gradu Beogradu. To je jedna stvar. Druga stvar, nije isto ako se pojavi neki investitor koji zaposli 100 ljudi, 200 ljudi i dođe investitor koji zapošljava 5.000 ljudi. Ne može da ima jednak termin. To je jedna od stvari koja će biti definisana.
Dakle, druga je vrsta i iznos ulaganja. Imate ulaganja u opremu, imate ulaganja donošenja prava koja mogu da budu procenjivana, imate mnogo elemenata koji ekonomski život opisuju kroz svoja prava koja budu priznata od strane države kao ulaganje, ali nam nije isto, ponovo ponavljam, gde i u šta ulažete. Pre svega, imamo opet pravila EU koja nam definišu neke delatnosti koje ne mogu da budu po ovom zakonu nikako deo posebnih prava, pogotovo u oblasti poljoprivrede, ribolovstva itd. Ali, isto tako, mi smo rekli da nećemo da ulažemo u trgovinske objekte. Nismo zainteresovani da kao država pomažemo širenje trgovačkih marketa ili sličnih delatnosti koje mogu da izađu. U tom smislu je vrlo jasna poruka.
Takođe, uticaj na ukupan spoljnotrgovinski bilans Republike Srbije. Nije isto ulaganje na nekom nižem intenzitetu, koji je ili za domaće tržište sa onim proklamovanim našim ciljevima da izvozno razvojne projekte podržavamo i da se bavimo na ozbiljan način ili najsnažniju podršku da damo onima koji se bave izvozom, pretežno izvoznicima i onima koji mogu da stvore dodatu vrednost.
Kada smo kod dodate vrednosti, to je poseban tretman. Naš interes je, sada to povezujem sa onom pričom operativnog dela, a vratiću se kasnije na to, zašto smo spojili NARR i SIEPU, upravo kako bismo kroz jednake procese ljude koji rade u kancelarijama zajedno podstakli da razgovaraju sa investitorima i kroz modele podsticaja, ali i kroz modele uopšte razgovara i sa lokalnom samoupravom, kako da mali sektor, mala srednja preduzeća u Srbiji i preduzetnike povežemo, a na taj način, kao rezultat toga dobijemo dodatne lance vrednosti, dakle, dodatu vrednost koja u stvari za jednu državu predstavlja najvažniju i najznačajniju stvar. U tom delu definisaće se sve ove stvari koje sam malopre rekao.
Jedna stvar koja je posebno važna, koju kao novinu uvodimo, koja nikada ranije čak nije bila ni kroz uredbe, a kamoli kroz zakon, a to su reference i ugled preduzeća koje radi. To nikako ne znači diskriminatorski odnos prema domaćem preduzetniku koji je tek počeo da radi, ili radi par godina, pa nije „Simens“, ni „Boš“, ni neka velika kompanija, ali to podrazumeva da ćemo strašno voditi računa kome ćemo davati sredstva.
Da li vi znate šta se desilo sa „Aha Murom“ i našom kompanijom u Pirotu? „Aha Mura“, koja je kupljena i privatizovana u Sloveniji, propala je u Sloveniji, pa onda povukla i naših gotovo hiljadu i nešto zaposlenih u Pirotu. Imali smo ozbiljan problem dole. Na kraju, u mojim razgovorima sa ministrom privrede Slovenije, u nekoliko navrta smo došli do toga da su oni istražujući ko je kupio i kako je došlo do privatizacije bivše „Mure“, velike „Mure“, za koju svi znamo u prošlosti koliko je bila velika, na koji način je taj investitor napravio ceo lanac problema i njima, ali i nama. Mi smo se u tom poslu zaštitili, mi smo naplatili naše bankarske garancije i država je u tom delu bila zaštićena, ali, sa druge strane, izgubili smo radna mesta koja su nam izuzetno važna. Sa tim parama smo mogli da pomognemo nekoj drugoj kompaniji koja bi na istom mestu danas imala održivo poslovanje.
Zakonom smo definisali i okvir za podsticanje ulaganjima. Dakle, to su četiri već poznate stavke. Ništa novo mi ne uvodimo time. Još jedna dilema u javnosti i pitanje je da li će Vlada nekim svojim posebnim odlukama ili Savet za investicije moći da da nešto više od toga što država već propisuje? Ne. Sve što je u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, sve ono što već postoji u državi je definisano, samo ovde na jednom mestu centralizovano, ali ni na koji način ne možemo da izađemo iz okvira. Dakle, državna pomoć koja je zakonski definisana šta podrazumeva, poreski podsticaji i olakšice koje su takođe zakonima koji opisuju poreski sistem definisani, carinske povlastice, na isti način Zakonom o carinama i sistemom obavezno socijalnog osiguranja. Sve su to mogućnosti. Šta, kako, od čega, zavisiće od svih ovih uslova koje smo malopre radili. Najvažnija je stvar da ne možemo da izađemo iz zakonskog okvira.
Kako će to funkcionisati samo za sebe? Dakle, operativno Razvojna agencija Srbije će pregovarati i razgovarati sa potencijalnim investitorima, jer imaju sve baze podataka i imaće sada uskoro, kada budemo izvršili promene u sistemu stečajeva, vrlo jasnu i bazu potencijalnih braunfild investicija. Dakle, sva naša preduzeća koja budu ostala bez radnika, a imaju na određene pogone i mogućnosti i ostane kao deo koji nije otišao u stečajnu masu ili preostane, moći ćemo da ponudimo investitorima da u njima razvijaju svoje nove ekonomske odnose. Dakle, Razvojna agencija Srbije predlaže Savetu za ekonomski razvoj, o kome ću kasnije pričati šta je njegova uloga, između ostalog, nivo i obaveze koje bi trebale da uslede po osnovu predloga za podsticaje, Savet predlaže Vladi, Vlada donosi odluku kako kolektivno telo i ovlašćuje Ministarstvo nadležno za poslove privrede da ga potpiše.
U tom delu smo i prihvatili izmenu člana 24, koja je bila ovih dana veoma javna i mogli ste svi da čitate, verovatno, o tome. Svi ste upoznati sa tim. Mi smo imali želju da zbog postojanja pet različitih aktera, učesnika u svom tom procesu, Vlada bude telo na koje će biti fokalna tačka, od kojeg će se tražiti informacija samo po ovom zakonu, dakle, vezano za investicije. Obzirom da je javnost izrazila sumnju u naše namere, da je izrazila sumnju u pokušaj skrivanja bilo čega, mi smo javno pre dva dana objavili. Evo, sada se vama poslanicima obraćam i zamoliću vas za podršku tom amandmanu, da obrišemo član 24, odnosno deo člana koji definiše Vladu kao nosioca tih aktivnosti i da ostane potpuno član upodobljen, odnosno vezano za Zakon o pristupu informacijama od javnog značaja.
Takođe, što sam već spomenuo, mi ćemo kroz onaj takozvani „templejt ugovor“, odnosno ugovor javno dostavljen, imati mogućnost da se svi podaci i obaveze vide, osim onih podataka koji iznose konkretne brojeve koji mogu da utiču na određenu firmu, da predstavlja problem u smislu objavljivanja tih podataka.
Ovim zakonom je takođe veoma jasno i precizno definisano šta su organi vlasti dužni da urade. To je jedna od onih stvari koje smo pričali, gde nismo imali raščišćeno ko vrši kontrolu. Dakle, organi vlasti su sada dužni da pomognu investitorima, da kontrolišu njihov rad, da daju izveštaje na račun toga i da u svim upravnim postupcima rade u hitnom postupku. Zašto nam je važno? Pa, zato da nam ne bi investitori čekali sve one duge procedure koje mi, nažalost, imamo veoma često u državi.
Dakle, upravni organi su dužni po hitnom postupku, koji zakon definiše u različitim postupcima različitu dinamiku, ali nama je važno da obavežemo organ vlasati da to uradi. U slučaju da to ne uradi, dakle, da ne izda javnu ispravu u najkraćem mogućem roku, onda su predviđene i kaznene mere. Normalno, sve u skladu sa tim ukoliko je zainteresovano lice, odnosno investitor podneo tom organu na vreme svoju dokumentaciju.
Mehanizmi podrške investitorima. Već smo rekli, na lokalu ćemo imati lokalnu kancelariju, odnosno kancelarija koja će se baviti investitorima. Veoma važna stvar, takođe nešto što je izazvalo pitanje u javnosti, to neće biti novo zapošljavanje, to neće biti nešto što će dodatne troškove napraviti lokalnoj samoupravi. Omogućili smo da lokalna samouprava samo vrlo jasno i precizno odredi ko je to ko će biti odgovoran za rad sa investitorima. To je za nas najvažnije pitanje, da imamo odgovorno lice za koje ćemo znati da je odgovorno na određenoj lokalnoj samoupravi, kako bi on imao jasnu komunikaciju sa svim državnim organima i sa drugim nivoima vlasti, ali i mi znali kome da se obratimo u slučaju određenih problema.
Ministarstvo nadležno za poslove privrede svakako ostaje u svojim nadležnostima kakve je imalo i do sada. Razvoja agencija Srbije je organizaciona promena. Dakle, gasimo SIEPU, gasimo NARR i sve poslove preuzimamo, sve obaveze koje imamo kao država će biti preuzete i tu nikakvih promena neće biti. U pripremi ovog zakona, u dobroj veri da ćete ga prihvatiti i da ćemo ga veoma brzo imati i zvanično usvojenog, mi smo počeli pripreme za realizaciju i operativnih poslova, tako da ti poslovi neće izazvati nikakve probleme u svakodnevnom radu.
Rekli smo da imamo Savet za ekonomski razvoj koji će biti osnovan od strane Vlade u kome smo definisali ko će sedeti u tom savetu. Dakle, ministri privrede, ministri finansija i ministar rada zajedno sa direktorom Razvojne agencije i sa predsednikom Privredne komore Srbije kao predstavnikom poslovne zajednice. Na te sastanke će biti u zavisnosti od tematika pozivani i drugi ministri, ali i svi učesnici u određenim procesima kako bismo imali punu, ne samo uvid u dešavanja, nego kompetenciju da obuke koje budemo donosili i predlagali Vladi da budu zaista zasnovane na najboljim informacijama i na najboljoj praksi. Dakle, sve ovo što činimo je u smislu dobre i kvalitetne sinhronizacije svih investicionih aktivnosti.
Pored svih ovih elemenata vezano za lokal, pokrajinu, odnosno Republiku, mi smo uveli još neke veoma važne elemente koje su deo procesa i rada sa investitorima, to je pre svega uvođenje projektnog tima koju ima pravo da zahteva investitor. U okviru projektnog tima će biti zaduženi svi ljudi koji na određenom, konkretnom projektu rade. Na taj način ćemo imati vrlo jasno definisano da će svi učesnici tog procesa, dakle od investitora do različitih državnih organa imati pravovremenu, tačnu informaciju i koordinisan sistem međusobnih odnosa, opet u cilju najbržeg realizovanje svih informacija.
Investicioni je program koji je takođe data kao mogućnost da se napiše, će definisati okvirne rokove za donošenje dokumenata potrebnih od strane investitora. Zatim, okvirne rokove od nadležnih državnih institucija i vrlo jasan spisak svih institucija i odgovornih lica o njima koji trebaju to da sprovedu. Dakle, to je jedna potpuno novi način postupanja, jedan novi sistemski pristup u kome neće moći da se prebacuje sa jednog na drugog državnog organa, ko šta nije uradio, gde koji dokument nedostaje i svi oni problemi koje vi verovatno, pre svega, što dolazite iz lokalnih samouprava u najvećem broju znate šta se dešava na lokalu i koliko problema imamo međusobno, upravo zbog nesinhronizovanog ponašanja i nedovoljno dobre koordinacije na ovaj način ćemo to rešiti.
Takođe, uveli smo još jednu meru, direktor Razvojne agencije Srbije po svojoj prirodi će imati ogroman broj podataka ispred sebe, uvidu u mnoga dokumenta. Neće moći dve godine nakon prestanka rada u Agenciji da započne sličan posao bez rešenja nadležne komisije, odnosno agencije i to isto važi za sve zaposlene unutar firme. Nama se danas dešava da iz jednog državnog organa neko ode svo znanje, svo iskustvo, sve papire, sve informacije koji im odnese dobije na račun toga veću platu i tu je puno bilo problema koje smo morali da sprečavamo.
Još jedna veoma važna stvar, a to je u efikasnom sprovođenju postupaka. U slučaju da se desi da neki državni organ, odnosno organ vlasti koji sprovodi određeni postupak ne uradi svoj posao na vreme u onom hitnom postupku ili ne sprovede na vreme koje je definisano u onim ugovorima, odnosno u dokumentima investicionog programa itd. Razvojna agencija Srbije kao odgovorna za tu vrstu posla i koordinacije ima pravo da podnese nadležnom Ministarstvu zahtev za nadzor nad radom tog upravnog organa i da izrekne u nastavku toga ministarstvo, da preuzme nadležnost i da reši određeni predmet koji je direktno bio problem u datom momentu.
Dakle, da raščistimo jednu stvar koja je bila jedno takođe pitanje i na odboru malopre i u javnosti, nije Razvojna agencija ta koja preuzima poslove na sebe, ona samo obaveštava nadležno Ministarstvo da postoji problem, obrazlaže ga. To obrazloženje mora javno ostavi na svoj internet sajt, dakle, postoji problem u određenom momentu i nadležnom Ministarstvu u redovnom već postupku koji je definisan i sadašnjim propisima i zakonima preduzima mere kako bi se određeni predmet rešio na najbolji mogući način. To je veoma važna stvar jer ona nam omogućava takođe podizanje naših kapaciteta i garantovanje investitorima da će njihovi poslovi i njihovi zahtevi biti rešavani u najboljoj praksi i na najbrže mogući način.
Poslednja, ništa manje važna stvar, i to je ono što sam spomenuo, a to je pitanje kontrole. Vrlo jasno definisano ko vrši sprovođenje kontrole nad ovim zakonom, ko je zašta odgovoran, na koji način će svi akteri u ovom zakonu biti obavezani da imaju i ličnu i kolektivu odgovornost za sprovođenje rezultata.
Mi smo za Predlog ovog zakona koji je danas pred vama poštovani poslanici dobili mišljenje Svetske banke da je po njihovom mišljenju najbliži najboljoj svetskoj praksi. Ovo vam ne kažem zbog toga što je to Svetska banaka nama uputila, to kažem zato što je taj dokument u nekoliko navrata na video konferencijama sa saradnicima iz ministarstva i sa ostalima koji su učestvovali u tome, videli, raspravljali, do svake reči, njihovi eksperti iz Londona i Beča. Veliki broj ljudi je učestvovao u pisanju ovog zakona. Dakle, najbolja svetska praksa, ako ga usvojimo ovakav kakav je uz sve one amandmane koje smo već rekli da ćemo prihvatiti, a možda se pojavi još nešto novo danas što ćemo da čujemo, što ima smisla i što je važan deo procesa koji može da bude u ovom smislu definisan, je nešto što nam daje hrabrost da se hvalimo time u pozitivnom smislu, ne ja kao ministar ili bilo ko iz Vlade, nego svako od vas i svako od naših investitora da zna da je dobrodošao u zemlju i da će biti zaštićen na pravi mogući način.
Postavljeno je bilo pitanje da li će ovakvim zakonom, da li ćemo imati povećane troškove privrede. Nasuprot, troškovi privrede će biti smanjeni, jer vreme čekanja povremeno u situacijama koje smo imali u prošlosti su novac koje privrednik ne može da nadoknadi kroz ne znam kakav rad u budućnosti. Dakle, nikakve nove norme ne uvodimo, nikakve nove takse, a sve druge stvari koje jesu važne i koje će verovatno neko od vas da spomene da mi još uvek nismo završili mnogo toga i da imamo još uvek mnogo opterećenja za privrednike i mnogo prakse i svega toga, svakako ćemo raditi kroz neke druge zakone, ovaj zakon se direktno time ne bavi.
Izuzetno je važno, ja vas molim da dobro pogledate zakon, da dobru raspravu vodimo. Na Odboru smo imali dobra pitanja i dobru komunikaciju i između poslanika koji su danas u vlasti ali i između poslanika koji su danas u opoziciji, a imali su vrlo konkretne i profesionalna i pitanja i odgovore o određenim pitanjima na Odboru.
Nadam se da će takva rasprava biti vezana i za ovaj zakon, jer nam je jako važno da ovaj zakon bude na pravi način pobeda ekonomije nad politikom. Nad onom politikom koja nas je dovela do ovog momenta gde smo danas, u 21015. godinu gde imamo 500 preduzeća nerešenih, gde imamo stotine milijardi bačenih para u bunar za preduzeća koja su veštački održavana. Da imamo nerešeno desetine i desetine problema i u poslovnom ambijentu i u našoj administraciji i u pravosuđu i svuda, a sve zemlje, samo da uzmemo iz istočnog bloka, su sve ove tranzicije uradili pre 20 godina i danas ubiraju plodove tog svog rada. Mi u najtežim okolnostima velike međunarodne krize, možda najveće u poslednjih 70 ili 100 godina, u vremenu kada smo prihvatili ogroman broj pravila EU koja nisu ni malo laka za nas.
Nemojte zaboraviti EU piše pravila za sebe. Od 45 pa nadalje Evropa u svom ekonomskom životu vrlo jasno i precizno ide svakog dana se razvija ide na gore. Mi smo imali ogromne padove. Mi smo do kraja 80-ih živeli u jednom svetu, na jedan način organizovan privrednom, pa smo se 90-ih rekli sada ćemo da uđemo u kapitalizam, a nismo znali kako to da uradimo. Pa smo došli da naša tranzicija traje 25 ili 30 godina i ono što treba da bude urađeno u tri godine, danas nažalost plaćamo debelucenu zbog toga. Pa, imamo aranžman sa MMF, pa imamo saradnju sa Svetskom bankom, pa sa mnogim institucijama sveta, a kad vam dođe investitor, pogotovo onaj koji hoće ozbiljne pare da uloži, pa njega ne interesuje ni da li vas poznaje ni da li ste ga odveli na dobru večeru, ni da li ste sa njim lepo pričali, on hoće jasne zakone, preciznu, snažnu, odgovornu državu.
Zato moramo da rešavamo stvari, da rešimo ono što su ljudi drugi uradili pre 20, ili 25 godina, a mi razvlačili isto toliko. Mi sada moramo da sabijemo u godinu, dve ili tri da bismo izašli u novi okvir funkcionisanja, ne samo ekonomskog života nego svih naših društvenih okolnosti.
To nije lako za naše ljude. To nije lako za naš narod, ali po rezultatima koje možemo da vidimo, pre svega u ovom momentu makroekonomskom, u makroekonomskim stabilnostima vidimo kakve rezultate dobijamo, sve pohvale koje dobijamo od onih koji su najpozvaniji da daju, dakle ne dnevno politička prepucavanja preko medija, da li je neko nešto uradio ili ne, nego ako vam to kažu ljudi koji su ozbiljne škole završili, ljudi koji su ozbiljno plaćeni za svoje poslove, ako vam odaju priznanje, najveći i najznačajniji lideri EU i sveta, onda to znači. Samo je važno da taj kurs ne napustimo i da nastavimo.
Ovaj zakon predstavlja prekretnicu zato što praktično od Nove godine mi završetkom procesa privatizacije, u najvećem delu i otvaranjem novog poglavlja u ekonomskom životu Srbije, praktično uvodimo Srbiju u nešto što će se zvati budućnost.
Da bismo to na najbolji mogući način rešili, pred vama su danas još dva zakona, dve izmene zakona, koje ću obrazložiti, a koje su nam veoma, veoma važne.
Mi smo nasledili tu tešku prošlost, najveći deo preduzeća iz portfolije Agencije za privatizaciju će da ode u stečaj, jer nema potencijalnih kupaca.
Mi smo dobili 1900 i nešto pisama o zainteresovanosti, prodali smo do sada, ja mislim, jedno preduzeće. Nema. Investitori neće da kupe prošlost. Investitori neće da kupe razrušene hale. kada nam dolaze danas hoće da vide nešto da rade. Zato smo pomogli „MSK“ u Kikindi da počne da radi, jer investitori koji su zainteresovani hoće da vide da fabrika radi. Hoće da vide ljude na radnim mestima, hoće da vide inženjere, hoće da vide krajnji proizvod. Dakle, to su nam uslovi.
Zato nam je važno da „Železara“ radi, zato nam je važno da „Petrohemija“ radi, zato su nam važni da ti veliki giganti, koji nam čine ozbiljan udeo našeg BDP, ozbiljno zapošljavaju i čine u svom lancu proizvodnje uticaj na ozbiljan broj drugih privrednih subjekata, da nastave da rade kako bismo mogli da ih u nekom periodu privatizujemo. Ne možemo na silu da ih privatizujemo, ako nemate nekoga ko je zainteresovan, šta treba da ugasimo to?
Ne, moramo da radimo na tome da taj sistem održimo do momenta koji možemo da kontrolišemo, a sve u skladu sa pravilima na koja smo se obavezali. Ponovo ponavljam, i u odnosu na EU, i na dodelu državne pomoći i na sve ono što postoji.
Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju je praktično 2011. godine u ovoj Skupštini usvojen. Bio je pomoć preduzećima koja imaju problem sa svojom likvidnošću, a kao predmeta stečajnog postupka. Dakle, preduzeće koje uđe u problem, da se pokuša na ovaj način da reši svoje probleme.
U praksi prethodnih godina to i nije najbolje zaživelo, jer imali smo od 2011. godine, pa do danas praktično četiri godine samo 37 zahteva za sprovođenje tog postupka, rešeno je 13 predmeta sa iznosom restrukturiranih obaveza od oko 30 miliona evra i imamo još tri postupka, koja su u toku sa mogućim ishodom rešenja. Ostali nisu uspešno rešeni.
U toj praksi je primećeno da postoje određeni elementi koji bi mogli da budu ili relaksirani ili na određeni način napravljeni u tom smislu da obezbede veće učešće privrednih subjekata.
Jedna od ključnih novina koje ćemo u tom periodu, odnosno ovaj zakon šta predviđa, to je pre svega, uvođenje preduzetnika u proces sporazumnog finansijskog restrukturiranja.
Dakle, ovo je jedini zakon koji na bilo koji način finansijske probleme preduzetnika rešava. Ni jedan jedini zakon se ne osvrće, preduzetnici kao da ne postoje.
U ukupnom procentu naših blokiranih preduzeća, 46% su preduzetnici, a u skladu sa tim 90% od tih blokiranih, preduzetnici su blokirani od strane jedne banke, 90%. Zbog toga smo doneli tu drugu izmenu da se za preduzetnike kao minimalni uslov za početak restrukturiranja uvede samo jedna banka odnosno finansijska institucija, a za sva ostala preduzeća ostaju dve banke, odnosno dve finansijske institucije, razvojne institucije iz našeg finansijskog sektora.
I, treća stvar koju uvodimo, izmene u ovom zakonu je, u prethodnom periodu je postojalo obavezno mirovanje duga, što je predstavljalo prepreku u nekim momentima da se zaključi sporazum o restrukturiranju, a mi ga sada uvodimo kao opciju. Ukoliko se strane usaglase sa tim da dug miruje i potpišu takav ugovor, to je volja obe strane, ali ne nešto što će biti imperativ i namenjeno kao obaveznost da vi, ako imate potraživanja od neke firme, morate da čekate u nekom periodu da ta potraživanja dobijete. To bi praktično bilo ukratko vezano za Zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju.
Dolazimo do zakona, izmene Zakona o licenciranju stečajnih upravnika. Tu je odmah veliki broj novinara, kada smo taj zakon objavili, odmah je pitao – a, to je sada, da li to ima neke veze sa vašim problemima sa Agencijom za privatizaciju, sa direktorom i nekako se sve prosto u istom periodu desilo.
Nikakav problem ne postoji. Agencija za privatizaciju, mi smo nadležni za njihov rad, ja sam izneo svoje primedbe na Vladi. Mi ćemo ovih dana završiti taj proces i biće javnost obaveštena o rezultatima tog procesa i o tome da ne spominjem. Ovaj deo je mnogo šire priče. Mi imamo veliki deo nenaplativih potraživanja u Srbiji, 22 do 23%, a to se nekada menja gore ili dole.
To je ozbiljan problem za našu državu. U tom delu smo napravili u prethodnom periodu strategiju za rešavanja empielova u našoj državi, u dogovoru sa Svetskom bankom, sa MMF i to nam je bio deo iz obaveza koje smo preuzeli na sebe.
U okviru toga, Ministarstvo finansija i NBS i drugi akteri imaju deo svojih poslova koje moraju da rešavaju u okviru toga, a naš deo je bio da zajedno sa svima njima, stečajne postupke unapredimo. Ozbiljne probleme imamo u stečajevima.
Danas imamo dva paralelna koloseka. Stečajevi redovnih privatnih društava, koji odlaze u stečaj i koji imaju neki svoj život i kontrolu nad njima i to radi Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, dakle, Agencija daje licence, odnosno vrši testiranje ljudi koji se prijave za taj posao i daju im licencu da mogu da rade, ali i vrše nadzor nad tim postupcima.
Nad procesom privatizacije društvenih preduzeća i preduzeća sa javnim kapitalom, taj posao je vršila Agencija za privatizaciju. Onda imate dve vrste stečaja na neki način. Jedan zakon koji to definiše, Zakon o stečaju koji nije loš naš zakon, ali ćemo ga menjati u narednom periodu, jer moramo neke procedure i poslove da odradimo još bolje i još kvalitetnije da strukturiramo sam proces stečajeva, ali ste imali dve prakse. Imate dva sistema, pa nemate međusobnu koordinaciju, pa nemate informacije koje su vam potrebne, nemate u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, imate standarde koji su postavljeni za stečajne upravnike, a koji ovi drugi ne moraju da koriste.
U krajnjoj liniji, nije postojao nadzor nad svima njima. Zato imamo tako veliki broj u preduzećima restrukturiranju i zbog toga ogroman odijum javnosti negativan i prema Agenciji za privatizaciju, jer ogroman deo važnih poslova koji su trebali da budu odrađeni na vreme, nije urađen kako treba.
Dakle, u cilju i racionalizacije i efikasnijeg postavljanja sistema stečajnih upravnika, kontrole njihove, obrazovanja, saradnje sa sudovima, sa stečajnim sudijama, ceo taj sistem moramo da uredimo na mnogo efikasniji način. Praktično, mi ovim izmenama pravimo jednu drugačiju infrastrukturu za rešavanje problema.
Zašto stečajeva? Ne samo zbog toga što sada imamo dodatnih 300, 400 ili 500 firmi koje će nam ući, imamo oko 1700 ili 1800, čini mi se, stečajnih postupaka u toku, a preko 5000 do sada je već, od 2000. godine urađeno.
Stečajni postupak je deo savremenog tržišnog poslovanja i interes svake zemlje je da preduzeće koje uđe u stečaj, ili ima problem, kao pokvareni deo na mašini, što pre zameni, što pre ga vrati ili stavi novi ili ga reparira, popravi i vrati da radi svoju funkciju.
Dakle, ne smemo dozvoliti da nam stečajevi traju dve, tri, pet ili 10 godina i da se na taj način razvija korupcija, jer mnogo korupcije u takvim stečajevima ste imali.
Ali, sa druge strane, osnovnu funkciju koju država treba da ima, to je da podstiče razvoj i ekonomski život u Srbiji. Mi nismo mogli da odvojimo jer nemate kontrolne mehanizme, nemate način kako da ceo taj posao odradite na pravi način.
Tako da su to glavne izmene koje predlažemo u ovoj izmeni zakona, a videćemo se verovatno za dve ili tri nedelje, ne, zakon o stečaju u decembru mesecu smo predvideli da bude pred vama, u kome ćemo sam stečajni postupak u određenim elementima, ali samo u određenim elementima još unaprediti i doći sa idejom da ovu agenciju, koju danas zovemo Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, preimenujemo u stečajnu agenciju Srbije koja će imati svoje mnogo šire i drugačija ovlašćenja u smislu toga da bude odgovorna i da kontroliše centralizovano sistem stečaja u državi, jer to imaju sve zemlje razvijenog sveta, to treba da mi imamo, jer, to nam je nešto važno i za pet godina narednih i za 10. Dakle, ne samo u procesu rešavanja ovih problema iz prošlosti.
Tako da, poštovani poslanici, još jedanputa vas molim za podršku ovim zakonima, zakonima koji će zaista definisati potpuno drugačiji put u budućnosti nekom našem ekonomskom životu, zakoni koji će nam onemogućiti probleme koje smo imali, a to je neodgovornost, neefikasnost i sve one negativne stvari ljudske prirode koje možemo da zapazimo danas u svakodnevnom ponašanju.
Ja sam bio danas na odboru mnogo strožiji u nekim mojim opisima, pre svega, rada lokalnih samouprava. Dobio sam kritiku jednog od poslanika da ne treba na takav način da se obraćam našoj javnosti ili tome i prihvatio sam i to zaista ne činim. Ali, hoću da kažem da mi imamo problem u funkcionisanju naših državnih institucija i uopšte sistema organizovanja u državi, među najvećim problemima jeste lokalna samouprava.
Kroz ovaj zakon i kroz ove zakone, pre svega u ulaganjima, ali negde i u ovim drugim delovima ćemo pomoći lokalnoj samoupravi da podigne svoje kapacitete, da bude još jača, još snažnija i da bude sastavni deo jednog organizovanog sinhronizovanog sistema koji treba da predstavlja i da bude zamajac našeg rada u budućnosti.
Poštovani poslanici, ja samo moram da pitam predsedavajućeg da li odmah obrazlažem i Predlog zakona o …

Da. Spojena je rasprava. Sve zajedno.

Godine 2013. je potpisan Sporazum između Vlade RS i Vlade Češke o međusobnoj saradnji, koji se ticao u većem delu upravo pomoći Češke Republike nama, u realizaciji mnogih elemenata važnih za društveni život, pre svega u ekonomskom smislu, ali i u nekim drugim stvarima.
U tom smislu je definisana bila tehnička saradnja u cilju unapređenja ekonomskog i društvenog razvoja, priprema i sprovođenje programa, projekata, razvojne saradnje, nabavka opreme, materijala, roba i usluga neophodnih za uspešno sprovođenje projekata razvojne saradnje, angažovanje promotera projekata razvojne saradnje u Republici Srbiji za potrebe obuke, konsultacija, studijskih poseta i drugih vrsta tehničke pomoći, slanje misija za planiranje, praćenje i ocenjivanje u Republiku Srbiju radi izrade analiza i provere projekata razvojne saradnje, itd.
Zahvalni smo Češkoj Vladi za ovakav jedan sporazum, jer su ovo u osnovi bespovratna sredstva kojima Češka Republika nama pomaže, da podignemo naše kapacitete.
Ja vas pozivam da takođe usvojite ovaj Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Češke Republike, pogotovo što je ovaj sporazum, odnosno zakon, u svojoj skupštini, Češka usvojila još 2013. godine, a mi nismo do dan danas.
Tako da, nadam se da ćete imati razumevanja i da ćemo i ova tri zakona koja se tiču direktno ekonomskog života, ali i ovaj četvrti koji jeste u relaciji, jer sve pohvale koje dobijamo i važne inpute od vlada stranih država, od eksperata, nam govore da i kroz ovakve stvari možemo da podižemo naše kadrove, da podižemo naše kapacitete i da u tom smislu budemo dobri saradnici da bismo opet mi ovde, svi zajedno, bolje živeli i da bismo imali rezultat i zemlju onako kako mi očekujemo.
Još jedanput vas pozivam na profesionalnu, jasnu, preciznu raspravu. Biću tu da čujem svaki vaš predlog. Tu su i moji saradnici da mi pomognu u slučaju razjašnjenja određenih pitanja.
Ponovo ponavljam, već smo prihvatili nekih desetak amandmana koji su do sada stigli, a moguće da će ih biti još, jer naš cilj je da dobijemo zaista najbolji zakon o ulaganju, da imamo ova dva dobra zakona i da možemo da se ponosimo, jer to su zakoni naše države. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem ministre.
Da li neko od izvestioca želi reč, nadležnih odbora, na to mislim?
Da lis te vi Dragane izvestilac?
(Dragan Jovanović, s mesta: Ne.)
Da li predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima Olgica Batić, manji klub ima prednost, izvinite. Izvolite.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, ministre sa saradnicima, kolege i koleginice, naime ja ću se naravno danas zadržati prvenstveno na prva dva predloga zakona u ovoj objedinjenoj raspravi i u načelu.
Cilj svih država u regionu, pa i između ostalih i Republike Srbije jeste svakako privlačenje stranih investicija. Stranci, odnosno strani državljani iz strane države jesu ti koji svakako imaju više novca koji dolaze iz zemalja sa apsolutno boljim standardom. Oni su ti koji unose svež kapital u našu zemlju, te je iz tih razloga jasna želja Vlade Republike Srbije da iste privoli da ulažu u Srbiju i time naravno neposredno i povećaju životni standard.
Međutim, cilj samog donošenja ovog predloga zakona nije podsticanje stranih ulaganja, već upravo izjednačavanje stranih ulagača sa domaćim ulagačima i time prvenstveno unapređenje poslovnog ambijenta, a sve u cilju kako bi se privukle direktne investicije, pri tome kako domaće tako isto i strane investicije.
Povećanje obima investicija i povećanje obima zapošljavanja svakako jeste najveći izazov pred kojim se naša država suočava i raduje upravo taj korak ka izjednačavanju domaćih ulagača kao, rekla bih, tradicionalno podređenih i manje stimulisanih u odnosu na strane ulagače.
Domaće investicije i uopšte razvijanje domaćeg ambijenta u kojem će domaći investitori biti konkurentni mora biti jedan od vodećih zadataka, prvenstveno resornog ministarstva i uopšte Vlade Republike Srbije.
Upravo je domaći investitor taj koji mora da bude podstican jer u odnosu na stranog investitora on nema prepoznatljivo ime, on nema dovoljno kapaciteta da plasira javnosti svoje proizvode iako su domaći proizvodi prilično kvalitetni.
Ukoliko se osvrnemo na tekst predloženog zakona, onda možemo primetiti da u nekim delovima on je prilično, rekla bih, kontradiktoran svom cilju. Naime, članom 14. Zakona, predviđeno je carinsko oslobođenje predmeta, uloga u vidu oslobođenja od plaćanja carina i drugih uvoznih dažbina na uvoz opreme koja predstavlja ulog stranog ulagača.
Čini mi se da ovakvo zakonsko rešenje nije u saglasnosti sa ciljem donošenja zakona i time se na neki način diskriminiše domaći ulagač. Naime, ne samo da je strani ulagač dovoljno organizovan da ima reputaciju, ime koje ga čini konkurentnim u državama koje su daleko bogatije od naše zemlje, te direktno konkuriše tim domaćim ulagačima koji se pak i dalje bore za svoj deo tržišta, strani ulagač ima i ono carinsko oslobođenje koje mu upravo u mnogome olakšava proboj na naše domaće tržište. Ova mera čini mi se da je morala biti proširena i na domaće ulagače kojima je upravo pribavljanje opreme jedno od najvećih izdataka.
Ukoliko dodatno sve ovo posmatramo kroz prizmu zapravo finansiranja, onda će domaći ulagač nabavljanje opreme finansirati iz skupih i prilično teško dostupnih kredita u Srbiji, a strani ulagač će nabavku te iste opreme finansirati iz jeftinih kredita iz inostranstva, te se povlastice za strane kao direktnog konkurenta u odnosu na domaćeg ulagača na našem tržištu time multicipliraju.
Predlogom zakona je takođe predviđeno stvaranje jedinica za lokalni i ekonomski razvoj i podršku ulaganjima kao subjekta podrške o ulaganjima na lokalnom nivou. Ove jedinice, u skladu sa odredbama ovog Predloga zakona o kome danas raspravljamo, pružaju stručnu pomoć i podršku ulagaču u realizaciji ulaganja preko svojih zaposlenih i imenovanih lica, odnosno komora, asocijacija ili udruženja, pod uslovom da svojim znanjem i, naravno, iskustvom mogu da pruže stručnu pomoć ulagaču.
Nije sasvim jasno, bar je to nedoumica koju ja imam, da li je cilj ovih odredaba zapravo kasnije stvaranje nekih novih komora, asocijacija ili udruženja koji će vršiti takvu stručnu pomoć, a što, naime, u tom slučaju bi moglo biti u direktnom sukobu sa odredbama Ustava Republike Srbije, prvenstveno onim odredbama Ustava koje se odnose na pružanje pravne pomoći, ali time se na svojstven način i proces ulaganja bespotrebno komplikuje. U prilog ove bojazni koju sam iznela ide i obrazovanje projektnih timova u skladu sa odredbama člana 22. koji u suštini vrše pravničku delatnost.
Nije jasno u potpunosti ni delatnost lokalnih jedinica. Zapravo, postavlja se pitanje - a šta to lokalna jedinica sama po sebi može učiniti zapravo u pružanju pomoći procesa ulaganja, odnosno ubrzanja tog istog procesa, a što ne bi predstavljalo jednu čistu, da tako nazovem, trgovinu uticajem, što naše krivično zakonodavstvo jednostavno normira kao krivično delo?
Pretpostavimo, recimo, da je ulagač obavezan da za usluge organa vlasti u upravnim stvarima u vezi sa ostvarenjem i održavanjem ulaganja i ostvarenjem prava i obaveza ulagača, a u skladu sa članom 16. stava 3. ovog Predloga zakona, plati određen novac kako bi se po njegovom zahtevu recimo dobilo pravo prvenstva u izdavanju javnih isprava, kako zakon kaže u najkraćem mogućem roku, onda ovakva odredba predstavlja prilično jednu diskutabilnu odredbu na polju izvršenja krivičnog dela od strane upravo tog organa. Naime, ovde je reč o plaćanju organa, da akt koji neki drugi organ uprave inače mora da donese, sada donese brže.
O mogućnosti plaćanja lokalnom organu sa korišćenjem svog uticaja na način da drugi upravni organ donese akt koji nije smeo da donese neću, naravno, aludirati, ali svakako ovaj organ može biti izbor korupcije, a protiv iste trebalo bi da se najoštrije borimo i da tako kažem, na neki način i reketiranja ulagača, ukoliko hoćete, te su njegova diskreciona ovlašćenja upravo ovim predloženim odredbama prilično nepotrebna, a ovako kako su formulisana u krajnjoj meri prilično diskutabilna sa aspekta krivičnog prava.
Posebna opasnost koja proizilazi iz teksta zakona jeste, čini mi se, velika netransparentnost i to je moja najveća primedba u pogledu Predloga zakona o kome danas govorimo. Naime, komunikacija između lokalnih organa i ulagača se zakonom smatra poverljivom, a s druge strane, ono što je potpuno jasno svima nama, jeste da bez velike transparentnosti rizik korupcije je sam po sebi izuzetno veliki.
O transparentnosti je, takođe, bilo jako puno reči i u javnosti, te smatram opravdanim reći da je u skladu sa odredbama člana 24. teksta zakona upravo otežan pristup informacijama od javnog značaja.
Naime, po zahtevu za davanje informacija u vezi sa ulaganjima postupa Vlada Republike Srbije, što znači da ukoliko Vlada Republike Srbije odbije davanje informacija može se protiv takve odluke povesti upravni spor, a vođenje upravnog spora protiv Vlade Republike Srbije u ovom slučaju neće se voditi na pravnom terenu, nego će se voditi na jednom političkom terenu i u tome se zasigurno krije opasnost od ovakve jedne odredbe zakona i ona je prilično, rekla bih, obeshrabrujuća za javnost u pogledu informacija koje se zahtevaju.
Možemo zaključiti povodom predloženog teksta zakona da je ovako predložen tekst u obimu u kojem se nalazi pred nama ustanovio potrebu za jednim novim zapošljavanjem na lokalnom nivou, što opet nije u skladu sa obavezama koje je naša zemlja prihvatila po principu smanjenja državne administracije.
Što se tiče drugog predloga zakona, a tiče se Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, suština zakonskih izmena i dopuna prvenstveno se odnosi na preuzimanje nadležnosti vođenja stečajnih postupaka od strane Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je do sada preko poverenika stečajnog upravnika figurirala kao stečajni upravnik, naime, u postupcima stečaja državnih privrednih subjekata, odnosno društvenih preduzeća. Rad Agencije za privatizaciju u postupcima stečaja vrlo često je bio pod lupom javnosti, takav je i trebao da bude, vrlo često osporavan i vrlo često praćen mnogobrojnim aferama. U mnogome, tome je doprinela i nemogućnost kontrole nad radom stečajnih upravnika. Pritužbe na rad stečajnih upravnika su bile upućivane samoj Agenciji, a time je ostajalo mrtvo slovo na papiru sve drugo, a po principu – kadija te tuži, kadija ti sudi.
Ovo novo zakonsko rešenje, po mom skromnom mišljenju, ne donosi ništa novo u cilju zaštite prava učesnika stečajnog postupka, a mislim da bi to trebalo da bude primarni cilj koji se pa i ovim zakonom štiti, već upravo naprotiv. Sada dolazimo u situaciju da umesto Agencije za privatizaciju, upravljanje stečajnog postupka se prenosi na Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika.
Iako se ovakvo rešenje u predloženim odredbama ovde pravda mogućnostima, kako se navodi, Agencije da sprovodi kontrolu nad radom stečajnih upravnika u ovim postupcima, i dalje nismo odmakli od onih principa koji su trebali biti promenjeni, a iz razloga jer će upravo sada Agencija, zapravo, umesto do sada Agencija za privatizaciju, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika kontrolisati sama sebe, ovako kakav predlog pred nama imamo i kontrolisati rad poverenika stečajnih upravnika koje sama postavlja.
Smatram da je predloženo rešenje zakona utoliko gore, što je sada celokupna odgovornost preneta na Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, a koja je, ukoliko hoćete, i sa finansijskog aspekta daleko siromašnija od Agencije za privatizaciju, te će opravdani zahtevi za naknadu štete koji budu upućivani Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, a koji su proistekli ili koji bi mogli proisteći iz nezakonitog rada stečajnih upravnika ostati bez mogućnosti naplate. Mislim da se na ovako nešto trebalo obratiti pažnja kada se radio ovaj Predlog zakona.
Uvođenjem ovakvog sistema samokontrole odgovornosti obeshrabruje se Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, odnosno svi njeni organi koji su nadležni za kontrolu rada stečajnog upravnika, poverenika, da uopšte kontrolišu rad stečajnih upravnika u postupcima u kojima je Agencija označena kao stečajni upravnik, jer će neminovno sama Agencija snositi posledice nezakonitog rada poverenika.
Takođe, smatram donošenje ovog zakona po hitnom postupku jako, u prvom redu, nepotrebnim, a u drugom redu jako štetnim rešenjem. Po zvaničnim podacima, kojima bar ja raspolažem, Agencija za privatizaciju trenutno kao stečajni upravnik figurira u preko 700 stečajnih postupaka, te je teško zamisliti da će u jednom kratkom vremenskom periodu Agencija za licenciranje stečajnih upravnika uopšte uspeti da preuzme kontrolu nad svim ovim postupcima, pa se štetnost ovog zakona upravo ogleda i u velikom odugovlačenju stečajnih postupaka, koji će neminovno uslediti u koliko se amandmanskim putem nešto ne bude promenilo, a tiče se svega ovoga navedenog.
Postavljaju se i brojna pitanja. Prvo jeste – da li je bilo moguće uspostaviti bolji nadzor sprovođenja stečajnog postupka, a pri tome ne dirajući u one stečajne postupke koji se trenutno vode, niti u eventualne regresne zahteve oštećenim? Smatram da odgovor na ovo pitanje svakako jeste – da, apsolutno i umesto davanja neprirodnih nadležnosti Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, Agencija je jednostavno mogla dobiti nadležnosti nadzora rada stečajnih upravnika angažovanih kao poverenika stečajnog upravnika Agencije za privatizaciju, čime bi se mogao rešiti problem sukoba nadležnosti koji je, smatram, ovde očigledan i čime bi se omogućila jedna u potpunosti transparentna kontrola javnosti preko Agencije za licenciranje stečajnih upravnika i čime bi se u krajnjem cilju i zaštitili eventualni regresni zahtevi oštećenih.
Ovakvo rešenje zapravo predstavlja samo prebacivanje, da se tako izrazim, vrućeg krompira iz ruke Agencije za privatizaciju u ruke Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, i to se čini prvenstveno iz razloga želje da se agencija za privatizaciju ugasi više nego iz razloga koji su navedeni u obrazloženju navedenog Predloga zakona, a sa čim se donekle mogu složiti, ali ovakva rešenja ne mogu pravdati, posebno sticajem okolnosti što sam pravnik, advokat i što znam na koji način se u zemlji Srbiji, nažalost, vode brojni stečajni postupci.
Po pitanju trećeg zakona, o kojem raspravljamo danas, u načelu zakonske formulacije samog Predloga teksta zakona ne mogu imati primedbu. Međutim, naša privreda, činjenica je, da se nalazi u jako teškom stanju i nisu potrebne nikakve analize da bi se to potvrdilo i da bi mi to sami konstatovali. U samom zakonskom obrazloženju ističe se da su 27,3% ukupni krediti odobreni privredi u stvari tzv. problematični krediti. Očigledno je da se u ovom momentu, barem bih tako rekla, mora pristupiti bilo kakvom saniranju trenutne situacije, kako ne bi došlo do potpunog kolapsa, kako privrede, tako i bankarskog sistema.
Čini mi se da je ovde Vlada Republike Srbije na neki način, rekla bih, stavljena pred svršen čin, zapravo potpuno rastrzana između dileme da li da se odrekne dela svojih prihoda u vidu poreskih olakšica koje zakon nudi bankama, a gde je zaključen sporazum o finansijskom restrukturiranju sa dužnicima ili da dozvoli stečaj preko 30.000 pravnih lica, koliko ih je u blokadi, odnosno preko 25.000 preduzetnika.
Jasno je da ukoliko banke počnu sa plenidbom i stečajevima da ćemo imati sveobuhvatni finansijski kolaps. Sredstava za obezbeđenje jesu niska, jesu nedovoljna. Tržište je malo. O tome sve znamo i svakako da će banke beležiti ogromne gubitke, što može ugroziti i onako ugrožen finansijski sistem naše zemlje.
Veliko pitanje je da li je donošenje predloženog zakona samo po sebi dovoljno. Naime, ja smatram da nije. Kao što znamo, na prethodnom zakonu o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, pokrenuto je samo 36 postupaka sporazumnog finansijskog restrukturiranja, a samo 12 je okončano i to govori o kvalitetu prethodnog zakona. Vrednost restruktuiranih potraživanja iznosila je svega 30 miliona evra. Laik će naravno reći da je 30 miliona evra poprilično velika suma, međutim problem je u tome što problematični krediti već uveliko prelaze iznos od tri milijarde evra. To je problem koji se u potpunosti, čini mi se, morao sagledati. Problem nenaplativih kredita nije samo nešto sa čime se suočava naša zemlja. Sa time se suočavaju i zemlje u regionu. Pogledajmo samo primer Crne Gore, gde je situacija prilično, ne baš u potpunosti slična, ali neke zajedničke stvari, zajednički problemi se mogu izvući.
Ono što bih za kraj ovde postavila i nadam se da ću dobiti odgovor na ta pitanja jeste da li će se uopšte restrukturiranjem išta promeniti? Da bi ovakva mera, ovakva rešenja, koja su predložena u samom ovom Predlogu zakona, imala bilo kakav efekat, mora biti praćena novim zaduživanjem. Restrukturiranje ne oslobađa, kao što svi znamo, dužnika u potpunosti. Ovim se samo jedan sistemski problem zamagljuje, a vreme se, sa druge strane, skupo kupuje novim nenaplativim kreditima.
Čini mi se da bi se izglasavanjem ovakvog jednog predloga zakona Vlada Republike Srbije, vi kao neko ko se nalazi na čelu resornog ministarstva, upravo po predloženim zakonima o kojima danas raspravljamo, odlučila za liniju manjeg otpora i jedno rešenje da se upumpavanjem novca u posrnule banke, i to poreskim povlasticama, što svakako građanima treba i mora da se nadomesti na neki način, najverovatnije novim podizanjem poreza i drugim dažbinama.
Ovim putem moram da izrazim svoju bojazan i da apelujem na nadležne istražne organe da bolje kontrolišu bankarski sektor, a Vladu Republike Srbije da efikasnije sprovodi Zakon o rokovima plaćanja. Naime, od aprila 2013. godine, kada je donet Zakon o rokovima plaćanja, pa do marta 2015. godine, dugovi privrednih subjekata uvećali su se za čak 40%. Niko ne može reći da je naša celokupna privreda apsolutno nesposobna, da svoja dugovanja isplaćuje na vreme, međutim, čini se da je nesposobnost naše privrede u kolerativu sa mogućnostima ili, zavisno iz kog ugla posmatrate, sa nemogućnostima naplate svojih potraživanja, a svi ovde znamo, i građani Republike Srbije, da država jeste najveći poverilac, ali istovremeno država je i najveći dužnik. Zahvaljujem.

Reč ima ministar Sertić.

Poštovana poslanice, daću vam par odgovora, ne mogu da ostanem bez njih, bez obzira što nisam siguran da li ste me slušali dok sam izlagao. Bio sam veoma precizan u svojim obrazloženjima, a vi ste neka obrazloženja potpuno suprotno razumeli. Neću ih iz početka obrazlagati. Zamoliću vas da pogledate transkript razgovora, odnosno mog izlaganja kako biste bolje razumeli zakone, ali već sam zamolio, u našem zajedničkom interesu, da primedbe koje budete iznosili budu konkretne, jasne i funkcionalne, a u smislu rešavanja eventualnih nedoumica oko zakona, a ne da spominjete stvari za koje sam izričito rekao da se ne tiču ovog zakona.
Dali ste primedbu da mi uvodimo nove organizacione forme u lokalne samouprave. Bio sam izričit da to ne radimo i da to nikako nije cilj, nego da tražimo samo odgovorno lice u lokalnoj samoupravi koje će biti kontakt osoba i koja će moći funkcionalno da vrši svoju ulogu.
Napravili ste priču oko 24. člana u kome se govori o transparentnosti postupka. Malopre sam vrlo jasan i precizan bio, i to smo čak javno objavili pre dva dana da ćemo prihvatiti amandman kojim se potpuno definiše uloga Vlade Srbije u tom delu i da će ići u potpunosti, sto posto, prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama.
Ono gde zaslužujete odgovor jeste član 14, gde ste pitali vezano za carinske podsticaje. To je bila naša drugačija ideja da to rešimo, tražeći model da potpuno izjednačimo domaće i strane investitore. Međutim, po pozitivnim i sadašnjim zakonskim propisima i po Carinskom zakonu, nismo mogli da domaća lica, po ovom našem zakonu, oslobodimo plaćanja uvoznih dažbina za neku robu, a za koju oslobađanja imaju strani subjekti, ali ćemo u promeni tarifnog sistema učiniti zajedno sa Ministarstvom finansija, tako da će u tom delu, što se tiče carina, u potpunosti biti ispoštovan princip jednakosti stranih i domaćih lica.
Što se tiče korupcije, potpuno mi je nejasan vaš stav da će neko morati da plati nekome u upravnom postupku da bi dobio što pre. Mi upravo suprotno, stavili smo hitan postupak da niko ne bi platio i da bismo skinuli korupciju i dali nadležnost razvojnoj agenciji Srbije da predloži nadležnom ministarstvu postupak donošenja rešenja i preuzimanja nadležnosti kako bismo izbegli da na lokalu ili na nekom drugom organizacionom nivou države bilo ko bude prinuđen da plati. Sada kada to investitor zna, da mu je takvo pravo zagarantovano, nikome neće pasti ni dinara kafu da kupi nekome, a kamoli da da novac. Potpuno ne razumem vašu opasku po tom pitanju.
Što se tiče Agencije za licenciranje stečajnih upravnika i vaše priče vezano za to da li je trebalo da ostane u Agenciji za privatizaciju ili ne, na početku sam rekao da je ekspertizu oko rada Agencije dala Svetska banka. Dakle, ljudi koji imaju mnogo, mnogo više iskustva i mnogo više znanja. Oni su nam dali predlog da iz Agencije za privatizaciju izdvojimo ceo centar za stečaj. Dakle, nikakvih operativno dnevnih problema nećemo imati. To je više pravno prebacivanje odgovornosti. Vi ste lepo rekli, i to jeste naš cilj, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, odnosno sutra stečajna agencija Srbije treba da ima odgovornost nad stečajnih postupcima, a nadzor vrši ministarstvo nadležno za poslove privrede. Dakle, mi ne bežimo i upravo želim da definišem ko je odgovoran za poslove, jer ako nešto ne radi, danas imate pet institucija na koje je podeljeno određeno poslovanje i niko nije kriv i svako se prebacuje na onog drugog.
Ne, mi ovom centralizacijom upravo definišemo, u najboljoj svetskoj praksi, jedno mesto, jednu jedinicu koja upravlja, odnosno jednu agenciju i rešavamo pitanje stečajeva. Normalno da je pitanje obrazovanja, normalno je da je pitanje podsticaja sudijama koje trebaju da imaju još veću motivaciju i još veće znanje, stečajnim upravnicima, poštovanje dobrih poslovnih normi, sve ono što mi imamo kao problem. Mi to ne možemo preko noći da promenimo, niti i jednim zakonom na svetu to ne može da se promeni. To je proces, ali da bi smo imali konzistentan proces i vrlo jasnu dinamiku kojom ćemo da definišemo šta je to što hoćemo da postignemo u narednom periodu, moramo da znamo ko to radi.
Tako da, ne mogu da se složim sa vašom pričom, a pogotovo ne mogu da se složim sa vašom primedbom da mi to ponovo neko mućkanje uvodimo. Ne, mi smo zakonom o izmenama Zakona o sporazumno-finansijskom restrukturiranju dali pravo ogromnom broju preduzetnika, novo pravo da ljudi rade bolje i da rešavaju svoje probleme na mnogo efikasniji način. Pa, bolje da uđe u restrukturiranje, nego da zatvore svoju firmu, od čega država nema ništa. Ovako ćemo naplatiti poreze i doprinose i druge firme će dobiti svoja potraživanja.
Drugo, nemojte zaboraviti da preduzetnici odgovaraju svojom imovinom i najkomplikovaniji proces imaju od svih. D.o.o. društvo može sa 50 ili 100 evra osnivačkog uloga da vam garantuje sa nečim, a preduzetnik garantuje svojom imovinom. Ovo je u ogromnom interesu, da ljude ne ostavljamo bez njihovih kuća, porodica, automobila i svega, ako imaju neki problem. Rekli smo da idemo da podstičemo, da idemo u pravcu da podstičemo razvoj preduzetništva. Pa, upravo to sada radimo. Ovo što ste vi predložili bilo bi potpuno suprotno od toga. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić, replika.