Zahvaljujem.
Reč ima Vesna Besarović.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, mi danas imamo pred sobom jedan broj, kako mi kažemo, set pravosudnih zakona iz oblasti pravosuđa, Zakon o izvršenju i obezbeđenju i zakone iz oblasti pravosuđa. Potpuno se slažem sa mišljenjima koja su izrečena pre mene da je gospodin ministar dao jednu zaista iscrpnu analizu novosti koje ove propisi donose, kao što je i ukazao na nedostatke i kritikovao pojedina rešenja koja je praksa pokazala, pa mi se sada čini, s obzirom da je sada već proteklo nekoliko sati od kako smo počeli da diskutujemo o ovom setu zakona, neuputno da prepričavam pojedina rešenja.
Potpuno smo svesni da ovaj zakon koji u celini menjamo, Zakon o izvršenju i obezbeđenju je najvažniji, da kažemo, u ovom setu zakona, što ne znači da ovi ostali nisu važni, ali Zakon o izvršenju je sigurno sada poput našeg rada. Njime se kao što znate uređuje postupak prinudnog izvršenja potraživanja koje se zasniva na stranim i domaćim izvršnim ispravama. To je jedan segment. Drugi segment je postupak obezbeđenja potraživanja i treći segment je položaj izvršitelja, sada javnih izvršilaca.
Zakon sadrži čitav niz, po mom mišljenju, poboljšanja, novih rešenja i zaista mislim da predstavlja jedan korak napred u našoj pravosudnoj teoriji, a iz toga će izaći i pravosudna praksa.
Ja bih međutim s obzirom da je zakonska materija izvršenja i obezbeđenja veoma važna za građane i privredu i naravno strane investitore, sa jedne strane, a da sa druge strane predstavlja jedan od ključnih zakona koji služe za rangiranje RS u kriterijumima povoljnosti za investicione aktivnosti, htela da ukažem na tri stvari o kojima do sada nije bilo reči, a koje mislim da zavređuju našu pažnju.
Prva se odnosi, ja bih je formulisala kao predlog, a on se sastoji u sledećem – naime, Zakon o izvršenju i obezbeđenju predlaže, on predviđa, pardon, da zakon stupi na snagu 1. jula 2016. godine, a da ministarstvo i komora pripreme podzakonske odgovarajuće i donesu ih u roku od dva meseca od stupanja zakona na snagu. Znači, to bi bio 1.9.2016. godine.
Međutim, analizom, možda sam pogrešila u nekom broju, ali mislim da nisam, ja sam utvrdila da će ministarstvo, da ministarstvo treba da donese 13 podzakonskih akata, a komora devet. To je veliki broj podzakonskih akata. Ja kao pravnik ne volim kada se tako mnogo podzakonskih akata predviđa. Međutim, činjenica je da je ovo veliki zakon sa 550 članova, da reguliše tri odvojena segmenta i da je verovatno veliki broj podzakonskih akata se može tom činjenicom pravdati.
Međutim, ono što bih ja htela i to je predlog naše poslaničke grupe, da učinim, sastoji se u tome da mislim da pre nego što se pristupi ili pre nego što se nastavi rad na izradi nekih podzakonskih, da se izvrši kompletan i detaljan prikaz postojećeg stanja u ovoj oblasti naročito u oblasti izvršenja.
Naime, možda takve tabele već postoje, ja se ne bavim time bliže, pa ne znam, ali mislim da bi bilo jako važno da broj izvršnih predmeta u sudovima opšte nadležnosti, broj izvršnih predmeta u privrednim sudovima, zatim ukupan broj onog što mi zovemo starih izvršnih predmeta, zatim da dobijemo takođe ukupan broj predmeta u koje su uloženi pravni lekovi, zatim broj podnetih ustavnih žalbi u oblasti izvršenja i obezbeđenja, zatim broj okončanih predmeta pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, u kojima je utvrđena odgovornost Republike Srbije u predmetima koji se odnose na izvršenje odluka, zatim prosečan period u kome nadležni organi u izvršnom postupku, kako prvostepenom, tako i u postupku po pravnom leku, donose odluke u materiji izvršenja i druge podatke koji mogu biti pokazatelji postojećeg stanja u ovoj oblasti.
Naime, mišljenja sam da čitav niz ovih podataka, koji možda sada deluju malo i natrpano, predstavlja deo te analize koja će uticati i obeležiti sadržinu podzakonskih akata i omogućiti da ta sadržina podzakonskih akata bude što adekvatnija, da njihova primena bude što bolja i da oni ispune one zadatke koje sam zakonodavac po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju želi.
Druga stvar na koju želim da skrenem pažnju, je zapravo pitanje za gospodina ministra, a to pitanje se odnosi na član 31. Zakona o izvršenju, koji predviđa da su državni organi, imaoci javnih ovlašćenja, pravna lica i preduzetnici dužni da sudu i javnom izvršitelju besplatno dostave na njihov zahtev podatke o izvršnom dužniku i njegovoj imovini u roku od osam dana. Ovo je veoma značajna norma, taj član 31, ali sada mene interesuje ko će obezbediti sankcije za subjekte koji ne izvrše obavezu besplatnog dostavljanja traženih podataka u zakonom propisanom roku, kao i ko će biti zadužen za vršenje kontrole da li je npr. prekoračen taj zakonski navedeni rok? To bi moglo biti da bude pitanje, ako bi gospodin ministar imao podatke, odnosno ako bi bio spreman da na to odgovori.
Treća stvar odnosi se na međuinstitucionalnu saradnju između organa i organizacija nadležnih za sprovođenje novih predloženih rešenja. Naime, kada je u pitanju saradnja po pitanju koordinacije sudova i javnih izvršitelja u pogledu smanjenja broja zaostalih izvršnih predmeta, ali i saradnja sa drugim institucijama, npr. NBS ili Agencijom za privredne registre, Republičkim geodetskim zavodom, poreskom upravom, naravno MUP, Komorom javnih izvršitelja itd, jako je važno da se uspostavi međuinstitucionalna saradnja i da se uspostave mehanizmi da ta saradnja funkcioniše na trajnom nivou.
Eto, to su neka tri elementa na koja sam ja htela da skrenem pažnju. Naravno, na kraju da kažem da će SDPS podržati u danu za glasanje Zakon o izvršenju i obezbeđenju i ostale zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nikola Selaković.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvek sa pažnjom slušam i, sećajući se predavanja sa fakulteta, uživam u raspravama koje uvažena profesorka Besarović vodi. Upravo ovu diskusiju i ove tri oblasti ili tri pitanja, ako ih tako definišemo, shvatam u najboljem mogućem duhu i da je to proizvod želje poslaničke grupe ispred koje je profesorka Besarović govorila, da rešenja koja donosi ovaj zakon i ono što će uslediti nakon njegovog faktičkog usvajanja u Narodnoj skupštini zaista budu što je moguće bolja i kvalitetnija.
Kada sam malo pre pomenu jedan podatak, a to je da rad na izradi ovog propisa zaista traje dugo i da se ne može, za razliku od nekih prethodnih kompleksnih zakona, na njega primeniti ona narodna izreka da je mnogo babica, a kilavo dete, kao što smo imali primer sa nekima od zakona, verovatno i ovim važećim u ovoj oblasti i zbog toga je i neprecizan, nedorečen i pun praznina. Jedna od važnih osnova za izradu novog zakona o izvršenju i obezbeđenju, sada Predloga zakona, bila je sveobuhvatna analiza sistema izvršenja, koju je u Srbiji vodila nemačka organizacija za međunarodnu saradnju GIZ, a u saradnji sa EU.
Upravo ta analiza, koja je rađena vrlo podrobno, minuciozno, posvećeno i vrlo kvalitetno, predata je pre 11 meseci Ministarstvu pravde od strane šefa delegacije EU u Republici Srbiji. U tom trenutku već postoji jedan nacrt zakona, da kažemo prednacrt zakona o izvršenju i obezbeđenju. Ključni uticaj na ovaj predlog koji se danas nalazi pred vama učinila je upravo ta analiza. Meni je žao što nisam poneo tu analizu da vam pokažem. To je jedna vrlo ozbiljna studija od nekoliko stotina strana, gde sva ona pitanja koja je uvažena profesorka Besarević pomenula se tretiraju do kraja i u potpunosti. To je bila zdrava osnova za izradu ovog Predloga zakona i to je zdrava osnova svakako i kada je u pitanju izrada svih podzakonskih akata.
Ne bih se možda složio sa vama, jer ne znam kako ste došli do one brojke od 13 podzakonskih akata, iz jednostavnog razloga što se uvek kaže u zakonu da će određeno pitanje biti regulisano pravilnikom, koji donosi Komora ili donosi ministar, ali nekada i više pitanja može biti regulisano jednim pravilnikom, tako da je ta brojka varijabilna. Ali, u svakom slučaju, u pravu ste, važna podzakonska akta. Neretko smo u situaciji da je nemoguće primeniti čistu zakonsku normu, ako nemamo podzakonske instrumente koji su doneti.
Dakle, u januaru mesecu je ta analiza nama predata. Preporuke iz te analize su unete u zakon, a mi sa nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju, sa GIZ i Ministarstvo i Komora već rade na izradi nacrta podzakonskih akata. Na prvom mestu ono što se sada radi tiče se programa obuke za izvršitelje, tiče se profesionalnih standarda, tiče se pravilnika o evidenciji itd. Uveren sam da, bio je jedan lapsus lingve, dva meseca od stupanja zakona na snagu je februar mesec 2016. godine, polovina u suštini od objavljivanja, a ne od početka primene, odnosno stupanja na snagu. Dakle, mi vredno već radimo na izradi tih podzakonskih akata. Postoje neka podzakonska akta koja danas postoje, a treba ih uskladiti. Negde neće biti potrebno iz temelja donositi novi podzakonski akt, ali u svakom slučaju o tome smo i te kako vodili računa i donećemo te pravilnike u zakonom propisanom roku.
Koristim ovu priliku da kažem nešto što nisam rekao u uvodnoj reči, a znam da interesuje široku javnost u Srbiji, pa i svakako od nas. To je donošenje i novog pravilnika o tarifi izvršitelja. Izvršitelju se proširuju ovlašćenja, ali pravilnik o tarifi koji je važeći, koji je donet još pre nego što sam došao na funkciju ministra pravde, jedan je od najproblematičnijih podzakonskih akata. Možemo slobodno reći i jedan koji unosi najveću neizvesnost u primeni. Jedan od onih koji nas je naveo da i te kako ojačamo ulogu ministarstva u primeni tog pravilnika, odnosno u kontroli primene tog pravilnika i svakako jedan od onih koji je poslužio u nizu slučajeva kao osnov za pozivanje na disciplinsku odgovornost izvršitelja koji su loše postupali po njemu.
Postavljeno je pitanje - ko će vršiti nadzor organa, možemo popularno da ih nazovemo javne uprave ili u javnom sektoru, a koji su dužni da po ovom zakonu besplatno ustupaju određene podatke koji su od značaja za rad izvršitelja?
Prvo moram da vam navedem koji je razlog za uvođenje takve odredbe. Razlog za uvođenje takve odredbe jeste što su do sada organi i organizacije koji su bili pozvani da ustupe te podatke obračunavali troškove ustupanja tih podataka, a ti troškovi su odlazili na teret izvršnog dužnika. I, sad možete zamisliti em ćete nekome doneti administrativni zabranu na platu, a recimo radi se o licu koje radi u nekoj posebnoj organizaciji u okviru javnog sektora. Znači, em ćete mu staviti administrativnu zabranu, em će na račun davanja podataka o zaradi organizacija u kojoj je to lice zaposleno od njega isto uzeti novac za to što je dala podatke o njegovoj zaradi. Mislim da to nema logike i ovo smo morali da promenimo.
Ko će vršiti kontrolu rada u zavisnosti od organa kada je u pitanju oblast državne uprave i lokalne samouprave, to svakako može da radi Upravni inspektor rada. Upravni inspektorat već ima i danas tu nadležnost kada je u pitanju postupanje po nekim drugim propisima i neizvršenje nekih obaveza. Kada su u pitanju neki drugi organi nad kojima Upravni inspektorat nema tu kontrolu u zavisnosti od organa do organa postoje zaista oni koji mogu da budu pozvani da izvrše tu obavezu. U pravu ste u potpunosti ovde, sama činjenica kad mi postavite pitanje, pa razmislim ko bi zaista to mogao da bude, govori o tome koliko je to jedno široko polje i gde od situacije do situacije zavisi zaista šta bi to moglo da bude u pitanju.
Možda bi čak i ono što imamo propisano u Predlogu zakona novčano kažnjavanje bilo efikasan sistem da se natera, dakle, pravno lice od koga se traže određeni podaci, ali treba razmisliti. Videćemo zaista u nekim stvarima, u nekim oblastima kada je u pitanju državni organ, organ državne uprave, lokalne samouprave, tu nedvosmisleno jasno imamo rešenje.
Kada je reč o koordinaciji, ulogu koordinatora u ovakvim poslovima koje ste pomenuli preuzima nadležno ministarstvo kao ministarstvo koje ima nadležnost za regulisanje rada pravosudne profesije javnih izvršitelja. Znate, u susretima i razgovorima sa kolegama koje obavljaju istu funkciju u drugim državama koju ja obavljam u Srbiji, nedvosmisleno i svugde profesija javnih izvršitelja kontrola njihovog rada, zakonsko regulisanje odnosno normativno regulisanje ove oblasti, kao i koordinacija rada sa drugim subjektima državne uprave, lokalne samouprave, javnog sektora uopšte nalazi se na Ministarstvu pravde. Ministarstvo je to koje je koordinator. Ministarstvo je to koje treba da obezbedi i komunikaciju komore u nekim složenim projektima sa druge činiocima javnog sektora i za sada moram reći da je to funkcionisalo dobro, uveren sam da će donošenjem ovog zakona to funkcionisati još bolje.
Skrenuću pažnju samo na jednu stvar pre nego što završim obraćanje. U našim sudovima nalaze se kao što sam rekao stotine hiljada starih predmeta koji premašuju već cifru od milion. Zanimljivo je da ne treba pričati samo o predmetima izvršenja na osnovu verodostojnih isprava, nego i o predmetima klasičnog izvršenja. Neki pomaci su napravljeni, ne možemo da izvučemo potpunu analizu sa periodom od, recimo, pre desetak godina iz onog razloga koji sam naveo kada sam jednom od drugih kolega replicirao. Ono što je sigurno, da se kolokvijalno izrazim, raščišćavanje tog velikog balasta našeg sudstva u dobroj meri značajnu ulogu će imati upravo ova koordinacija na koju ste vi pozvali. Jer ako imate javno preduzeće, po čijim predlozima za izvršenje se vodi desetine ili stotine hiljada nekih predmeta da bi došlo do obustave ili do negde sravnjenja podataka i usaglašavanje, jer u ovom trenutku nemamo usaglašene podatke od ključnog značaja će biti upravo i ovakva koordinacija.
Naravno, nije ovo nijedna oblast ovih oblasti će tek biti. Hvala vam još jednom na konstruktivnim sugestijama i uveren sam da ćemo opravdati ovo očekivanje koje ste izneli, pohvalivši zakon. I ono što mi zaista dosta znači, kada ste rekli da niz dobrih rešenja koje ovaj predlog zakona sadrži zaista predstavlja korak u napred, a kada je u pitanju materija izvršenja, nažalost, svedoci smo da su u mnogim zakonima upravo pravljeni koraci u nazad u prethodnim godinama. Hvala vam.

Zahvaljujem gospodine ministre.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SPS, narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici, u svom izlaganju ću se kao ovlašćeni predstavnik SPS fokusirati na, po meni najvažniji zakonski akt u odnosu na sve one koji su predloženi i o kojima danas raspravljamo, a to je Zakon o izvršenju i obezbeđenju, ne samo zbog toga što sam u jednom periodu aktivno učestvovao u njemu i pokušao da dam neki svoj doprinos, već i zbog toga što naša poslanička grupa ima i reči pohvale za ovaj zakon i nešto što bi mogli kroz analizu da utvrdimo kao određene manjkavosti ovog predloga zakona.
Odmah da kažem da će poslanička grupa SPS podržati ovaj zakon kao dobar pokušaj, uvaženi ministre, da dođemo kasnije do još boljeg zakonskog rešenja kada je u pitanju ova oblast, a to su izvršenja i obezbeđenja. Danas smo čuli brojne komentare koji se vezuju za nešto što je ne inovativno, nego što se vraća u ovaj zakon što je nekada bilo u prethodnim zakonskim rešenjima na koje ste se pozvali. Pre svega radi se o žalbi.
Moram da istaknem nešto što će retko ko moći da dovede u sumnju. Ne postoji procesni deo, procesna materija, ne postoji postupak koji je kompletan, potpun bez žalbe. Jednostavno žalba ga čini onim što omogućuje dve stvari ili dva cilja. Jedno je pravna sigurnost, a drugo je, bez obzira koliko je danas bilo kritika, upućeno efikasnosti postupka. Ova dva cilja se prožimaju na neki način, jedna kroz drugi, ali sam uveren da je vraćanje žalbe u izvršni postupak nešto što je moralo da se uradi i kada smo već govorili o suspenzivnom dejstvu žalbe, logično je da žalba treba da ima suspenzivno dejstvo.
Međutim, ovde se malo ko dotakao onoga što je esencijalno i što generiše sve ove probleme. Ne bi niko, uvaženi ministre, danas smetala žalba u izvršnom postupku da se nisu u nazad, decenijama nagomilavali predmeti, donosila loša zakonska rešenja, koja su kao nus pojave proizvodila upravo ovo što danas imamo. A šta imamo danas? Imamo na stotine hiljada zagušenja predmeta u sudovima, pre svega u prvostepenim sudovima, a samim tim i povrede prava na suđenje u razumnom roku, opstrukcije postupka i druge pojave koje u svakom slučaju opterećuju pravosuđe u celini.
Ono u šta sam siguran, a što ne sumnjivo deli stav, moj stav i moje poslaničke grupe, jeste činjenica da se žalbom neće doprineti da se ide dublje u nekakav ponor, govorim pravni ponor, kada je u pitanju procesno pravna materija, jer imamo procesno pravni zakon, a to je da se i dalje odugovlači postupak, da dolazimo i dalje u situaciju da se zloupotrebljavaju procesna ovlašćenja i sve ono što se pojavljivalo kao manjkavost do sada.
Zašto ovo, uvaženi ministre ističem? Zbog toga što se žalbom faktički reguliše samo jedan deo materije u procesnom smislu reči, dakle, restriktivno je postavljena žalba u ovom zakonu, zadržali smo prigovor i zadržali smo, odnosno vratili neke institute koji su nekada bili prisutni u Zakonu o izvršnom postupku.
Ja moram da pohvalim činjenicu, bez obzira koliko se danas ovde određivali kritički prema njoj, kao što je to učinio uvaženi kolega Homen, kao i u odnosu na žalbu, a to je vraćanje instituta odlaganja izvršenja.
Zašto ću da pohvalim? Zbog toga što smo u dosadašnjoj praksi i u mojoj advokatskoj i mojih kolega, imali situaciju da imamo česte zastoje u izvršnom postupku. Imali smo prazan hod u izvršnom postupku.
Imali smo mnogo zloupotreba koje su omogućavale da se izvršni postupak nepotrebno odugovlači. Odlaganje postupka ne ide u tom cilju i nije interes predlagača zakona da se odlaganjem postupka postiže taj cilj, naprotiv. Zato je i odlaganje kao pravni institut svedeno samo na uzak okvir da se može tražiti samo jedno. I to je jako dobro rešenje.
Izuzetno dobro rešenje je što se vraća načelo srazmere, uvaženi ministre, koje je do sada bilo uglavnom na štetu izvršnog dužnika. Zašto? Zato što ste za stvar izuzetno male vrednosti, mogli da prodate nepokretnost izuzetno velike vrednosti.
Sada se načelom srazmere izbegava šteta po izvršnog dužnika, jer će izvršni dužnik nesumnjivo pretrpeti štetu ukoliko je njegov dug prema poveriocu u odnosu na predmete ili sredstvo izvršenja sa kojim on raspolaže kao vlasnik, u očiglednoj nesrazmeri sa direktnom posledicom štete po izvršnog dužnika. To treba pozdraviti kao dobro rešenje.
Ono što je ukazala uvažena profesorka Besarović, to stoji, da davaoci podataka, kako smo ih ovde pročitali i kako ste ih vi definisali u predlogu, imaju manje ili više dobrovoljan pristup u davanju podataka i sa tim moramo da se pomirimo. Mi smo, ako sam ja to dobro protumačio, i moja poslanička grupa, uvideli da ste vi kao predlagač hteli da uvedete jednu kogentnu normu. Normu imperativne prirode kojom se obavezuju davaoci podataka da pruže podatke od značaja za sprovođenje izvršenja.
Međutim, činjenica je da ne postoji i sankcija u slučaju nedavanja apsolutno devalvira kogentnu norumu. Ona više nije kogentne prirode, nema imeprativni karakter. Kako to pitanje rešiti? Vi ste dali određene predloge sa kojima se možemo delimično složiti.
Jedno je rešenje da se tražilac podataka obrati upravnom inspektoratu. Upravni inspektor pokreće postupak, shodno odredbama Zakona po kojim postupa kao upravni inspektor, ima pravo izricanja i sankcija, ima pravo kontrole i nadzora i davanja rešenja u pogledu korektivnih mera, ali to ipak nije dovoljno rešenje.
Takođe, ne može se prihvatiti u celosti rešenje da to bude novčana kazna. Po meni, i nadam se da ćete o tome razmisliti i razmotriti ipak je to neka materija koja mora sistemski da se reši drugim zakonom. Naravno da ste potpuno u pravu, kada ste rekli da treba sačekati i razmisliti kako bi se ovaj problem rešio.
Međutim, uvaženi ministre, postoji i određeni problemi u definisanju pojedinih normi, odnosno tokom normiranja ovog zakona, na koje se mora ukazati kako bi se izbegli određeni problemi u praksi, odnosno kroz praktičnu primenu ovog zakona, naročito tamo gde ovaj zakon, kolidira, drugim procesnim zakonima, pre svega Zakon o parničnom postupku. Konkretno, radi se o institutu za vraćanje u pređašnje stanje.
Pravni institut vraćanje u pređašnje stanje je poznat i u Zakonu o parničnom postupku i u nekim drugim procesnim zakonima, i u krivičnom postupku, pa i u vanparničnom postupku.
Međutim, ono što ovde na neki način predstavlja problem jeste što je u članu 28. navedeno da protiv rešenja donetog o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje je dozvoljen prigovor.
Ja vas molim da pažljivo razmotrite ovaj problem. U Zakonu o parničnom postupku je definisano da u slučaju usvajanja zahteva za vraćanje u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba.
Ovde imamo rešenje kojim se odlučuje o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje. Što znači da može da bude i odbijen, može da bude usvojen. I u jednom i u drugim slučaju je predviđena mogućnost izjavljivanja pravnog leka u vidu prigovora. To direktno kolidira odredbi člana 114. Zakona o parničnom postupku.
Ja lično mislim, i u tom pravcu smo podneli amandman, kako bi se ova kolizija otklonila, jer ne bi trebala da postoji, tim pre, što je i u ovom predlogu zakona u članu 39. propisano da se na odredbe ovog zakona i na ovaj postupak shodno primenjuju odredbe parničnog postupka.
Mislim da je to jedan od problema koji treba rešiti prihvatanjem amandmana i mislim da u tom pravcu imate prostora da razmislite da li je amandman smislen i da li će u praktičnom smislu reči dovesti do poboljšanja kvaliteta ovog zakona.
Drugi problem koji se identifikuje tokom analize celog teksta ovog zakona, jeste problem koji se pojavljuje uz jedno dobro rešenje. Zašto dobro rešenje? Odlično rešenje je da se ne može iz drugostepenog postupka donošenjem odluke predmet ukinuti i vratiti na priv stepen radi ponovnog odlučivanja.
Vi ste to naveli kao neku vrstu ping-pong efekta, i zaista u tom pravcu stoji maksimalna i snažna podrška za jedno takvo sistemsko rešenje i za jednu takvu normu. Ali, uz to postoji jedan problem koji se vezuje za neurednost podneska, odnosno da u slučaju ukoliko podnesak prema odredbama predloženog zakona ne sadrži sve ono što je propisano da će se isti odbaciti. U konkretnom slučaju se vezuje za član 75. predloženog zakona, i on je normiran sa ciljem ubrzanja postupka, odnosno omogućavanja njegove efikasnosti i predloženo je da se žalba odbacuje kao nepotpuna ukoliko ne sadrži sve što je ovim članom propisano. Žalba se podvodi pod podnesak isto kao što se reguliše pitanje podneska članom 101. Zakona o parničnom postupku.
Sada, uvaženi ministre, tu imamo jedan ozbiljan problem. Ja bih to prihvatio da se žalba odbacuje ukoliko je sačinio advokat. Ukoliko sam ja kao advokat, ili bilo ko u mojoj advokatskoj kancelariji, uradio i sačinio jedan neuredan akt, jedan neuredan podnesak, logično je da ja moram da trpim sankciju, jer sam ja stručno lice.
Ali, ako je moj drug, Tića Mihajlović, koji je neuka stranka, koji nije pravnik, sačinio podnesak, odnosno sačinio žalbu, a ja da vas podsetim da je danas u praksi imamo mnogo žalbi koje su u rukopisu, da ne kažem škrabopisu pisane, onda u takvoj situaciji ta stranka trpi određenu vrstu štete, jer će se ta žalba u toj situaciji odbaciti, a i u toj situaciji dolazimo u koliziju sa odredbama Zakona o parničnom postupku, gde neuka stranka ne sme da trpi tu vrstu posledice.
Mislim da je u tom pravcu, pošto je podnet amandman u svakom slučaju treba tražiti bolje sistemsko rešenje.
Što se tiče žalbe, vratiću se na nju ponovo, i pored toga što čvrsto verujem i moja poslanička grupa da je žalba nešto što vraća mogućnost da se doprinese pravnoj sigurnosti ,da se vrati poverenje građana u sudove i odluke sudova.
Moram da skrenem pažnju na jedan problem koji u praksi može da se pojavi, a taj problem su rokovi za odlučivanje o žalbi.
Bez obzira što su rokovi instruktivne prirode, bez obzira što kao takvi neće uticati na posledice po sudije, oni ipak mogu da izazovu određene negativne posledice.
Rok za odlučivanje po žalbi, kako je ovde definisan od 15 dana je prekratak rok. Zašto prekratak? Zbog toga što su sudovi prema trenutnom stanju, aktuelnom stanju, pretrpani ogromnim brojem predmeta.
Rekao sam kakva je situacija u izvršnoj materiji, ništa nije bolja ni u parničnoj ni u ostalim materijama.
Prvostepeni sudovi imaju ogroman problem neefikasnosti, koji je jedna vrsta bolesti od koje sudovi boluju unazad dve tri decenije.
Ako je tako, a jeste tako, dakle činjenica, onda dolazimo u situaciju da veća koja odlučuju o prigovorima u prvom stepenu, a radi se o osnovnim sudovima i privrednim sudovima kao prvostepenim, neće imati mogućnost da u tako kratkom roku odluče i u dodatnom roku od tri dana ekspeduju ili odprave odluku, jer postoji pretrpanost predmeta.
Kamo lepe sreće da nismo imali onaj problem koji smo imali unazad, decenijama, sada se taj problem ne bi pojavljivao. Ali, on je evidentan i on latentno opterećuje sudove.
Kada govorimo o Privrednom apelacionom sudu situacija nije ništa bolja, jer taj sud pored parnične i vanparnične materije, privrednih prestupa, stečajne materije, suđenja u razumnom roku po pravilima vanpraničnog postupka ima ogroman broj predmeta. Broj sudija je isti i nesumnjivo je da se broj sudija neće povećavati, čak naprotiv, da će se vršiti racionalizacija.
Postavlja se pitanje da li u takvim kratkim rokovima može sve da se sprovede? Ja kažem, bez obzira što su instruktivni rokovi oni stvaraju određene posledice. Ako ništa drugo, izazvaće posledicu povrede prava na suđenju u razumnom roku. Za tu povredu prava na suđenje i razumnom roku stoji određena odgovornost i pravo na naknadu štete onoga na čiju je štetu to pravo na suđenje u razumom roku povređeno.
Drugo, imamo i u ovom zakonu, i ako verujem da do toga neće doći, jer su u pitanju, kako ponavljam nekoliko puta instruktivni rokovi, odgovornost sudija za nepostupanje, odnosno neažurnost u radu. Sudija može zbog toga da snosi određenu vrstu disciplinske odgovornosti, a ukoliko je njegova neefikasnost takve prirode, u svakom slučaju postoji mogućnost i da se pokrene postupak za razrešenje kao nosioca pravosudne funkcije.
Da li će ovakva rešenja determinisati da se sudije više izlažu takvim problemima, odnosno ulaze u takve situacije, nisam siguran, ali se bojim da će u svakom slučaju imati uticaja na to.
Stoga smo i amandmanima pokušali da u tom delu doprinesemo da se zakon u praktičnom smislu reči prilagodi aktuelnoj situaciji, tako što bi se ovi rokovi povećali, pa smo predvideli rok umesto 15, rok od 30 dana.
Da li je to dobro sistemsko rešenje, predlagač će u svakom slučaju i razmotriti i razmisliti i adekvatno, po meni, uveren sam, pravično odlučiti u odnosu na naše podnete amandmane.
Takođe, kada su u pitanju prigovori postoje određeni problemi koji se vezuju za član 99. predloženog zakona. Zašto se vezujem za pojedine članove i ako o tome treba govoriti kada budemo govorili o pojedinostima? Upravo kako bih nametnuo jedno razmišljanje da se naši amandmani prihvate sa aspekta zaista dobronamerne sugestije poslaničke grupe SPS da se otklone određene manjkavosti za koje smatramo da u praksi mogu da izazovu probleme.
Naime, u članu 99. predloženog Zakona o izvršenju i obezbeđenju stoji da ako veće usvoji prigovor, sudija pojedinac odmah posle pravosnažnosti rešenja o usvajanju prigovora obaveštava izvršnog poverioca da je deo rešenja u kome je izvršni dužnik obavezan da namiri novčano potraživanje, postavi izvršna isprava na osnovu koje može ponovo da zahteva izvršenje u istom ili drugom postupku.
Ovde se pojavljuje jedna nedoumica i tu nedoumicu treba otkloniti, da li može u istom postupku, jer u svakom slučaju da bi se podneo predlog za izvršenje mora da postoji izvršna isprava, jer jedino na osnovu izvršne isprave ili verodostojne isprave moguće je pokrenuti postupak izvršenja.
Postavlja se pitanje – kako je onda moguće to učiniti u istom postupku ako nemamo izvršnu ispravu? I u tom pravcu smo takođe predložili određeni amandman kako bi i ovaj deo teksta zakona učinili u praktičnom smislu reči efikasnijim.
I na kraju, ja bih zamolio samo još pošto ću se dotaći vrlo kratko ostalih predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, a pre svega zakona koji se vezuju za Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca, naravno da ste u pravu kada ste istakli da je transparentnost u radu osnovni princip rada i Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, jer, ako se podsetimo samo na 2010. godinu, upravo je taj nedostatak transparentnosti, uslovio jedan ogroman problem sa teškim posledicama, a to je da je preko 700 sudija nereizabrano i ostalo bez posla. S toga, taj princip treba zadržati i tim principom se rukovoditi.
Međutim, nastaviću svakako o ovoj priči kada budemo govorili o amandmanima, a možda i danas u pojedinačnom delu rasprave u načelu, treba istaći i činjenicu da ocenjivanje koje smo ovde videli kako se vrši, odnosno kako je predviđeno i ono kako ste vi obrazložili, treba da bude reflektovano i na sudije.
U jednom trenutku sam, ako sam dobro čuo vaše obrazloženje, u jednom trenutku ste istakli da i sudije nekada budu, odnosno kandidati za nosioce pravosudnih funkcija nekad budu neopravdano ili neosnovano ocenjene sa „posebno se ističe“ ili „naročito se ističe“, bez utemeljenja…

Vreme gospodine Jovanoviću.

Hvala. Ja ću završiti u jednoj rečenici.
Bez utemeljenja u stvarnom faktičkom radu tog kandidata za koji nemamo podatke na osnovu kojih možemo utvrditi da je ta ocena osnovana.
Nastaviću o ovome u svakom slučaju. Ja u ime poslaničke grupe SPS moram da istaknem da mi snažno podržavamo ovakve pokušaje da se zakonska rešenja prilagode praktičnim potrebama, da građani ta zakonska rešenja osete kao kvalitetna, njihovu pravnu sigurnost, dostupnost pravdi i u svakom slučaju postizanje u efikasnosti pravosuđa. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Jovanoviću.
Reč ima dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega gospodine ministre, dozvolite da vam u ime poslaničke grupe SNS čestitam na tome što su juče otvorena dva pregovaračka poglavlja sa Evropskom unijom i to je najbolji dokaz činjenice da je Vlada Srbije uspela da sve svoje reformske napore finalizuje time da je Srbija nepovratno krenula putem evropskih integracija. I kao zamenik predsednika poslaničke grupe, kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao vaš stranački i lični prijatelj i kolega želim vam da u sledećoj godini se otvore i pregovaračka poglavlja koja se odnose na one društvene oblasti za koje ste vi resorno zaduženi.
Što se tiče predloga zakona koji su danas na dnevnom redu, za razliku od mojih uvaženih kolega koji su bili ovlašćeni predstavnici drugih poslaničkih grupa, sem ako se ne varam, sa izuzetkom gospođe Besarović, ja nisam advokat i neću govoriti sa stanovišta advokata, pa će možda moja diskusija biti malo drugačija.
Pre svega, ono što želim da pohvalim, to je rešenje iz Predloga zakona o izvršenju i obezbeđenju. Naime, u važećem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, pod izvršnom ispravom se pre svega podrazumevala pravnosnažna sudska presuda.
Ono što je nedostajalo, to je da se kaže da je ta pravnosnažna sudska presuda istovremeno i izvršna i u praksi su se ponekad postavljala pitanja da li uopšte izvršni dužnik ima pravo da dobrovoljno izvrši sudsku presudu koja se na njega odnosi, zato što u zakonu nije stajalo da je izvršna isprava, pored toga što mora da bude pravnosnažna, istovremeno i izvršna.
Vi znate da se prinudnom izvršenju pristupa tek kada protekne rok za dobrovoljno izvršenje onoga što u, pre svega, sudskoj presudi piše, u postojećem zakonu iz 2011. godine, takve formulacije nema. Vi ste stavili u ovaj predlog zakona da se pod izvršnom ispravom, pre svega podrazumevaju izvršne sudske odluke i to je dobro rešenje.
Ono što je takođe dobro rešenje i što želim posebno da istaknem, ovaj predlog zakona je uspeo da napravi jedan fini balans između činjenice da je potrebno obezbediti efikasno izvršenje, pre svega, sudskih odluka, pored toga što se u izvršnom postupku izvršavaju i neki drugi akti, npr. upravni akti ili upravna poravnanja, ako glase na novčanu obavezu, ali mi smo, pre svega, na terenu sudskog postupka i sudskih odluka. Dakle, u izvršnom postupku je neophodno obezbediti da se efikasno izvršavaju sudske presude. Efikasnost jednog pravosuđa meri se ne samo činjenicom u kojim rokovima se donose sudske presude, nego i činjenicom u kojim rokovima se te sudske presude izvršavaju.
Ja se sećam jednog citata iz udžbenika profesora Borivoja Poznića, koji je napisao jedan sjajan udžbenik iz građanskog procesnog prava, koji je rekao da je parnični postupak u stvari pravo na ratnoj nozi. Dakle, to što ja imam neko pravo po zakonu još uvek ne znači da mogu efikasno da ga koristim, zato što postoji mogućnost eventualnog spora, pa mi onda parnični postupak, ako naravno u njemu uspem omogućava da se tim svojim pravom zaista u praksi i koristim.
E, sad, izvršni postupak je još više pravo na ratnoj nozi, u onom najpozitivnijem smislu te reči. Dakle, postupak se ne završava donošenjem presude. Postupak se završava izvršenjem onoga što u presudi piše. Mislim da se oko toga svi slažemo.
Sasvim je neophodno obezbediti mehanizme da se sudske presude, pre svega, efikasno izvršavaju u razumnim rokovima. Vi ste rokove propisali ovim predlogom zakona i rokovi su zaista takvi da omogućavaju da izvršni postupak bude efikasan i da se vodi bez odugovlačenja.
Ono što takođe želim da istaknem, što je velika prednost ovog predloga zakona u odnosu na važeći zakon iz 2011. godine, vi ste vodili računa i o pravima i interesima izvršnog dužnika, dakle, ne samo izvršnih poverilaca, nego i izvršnih dužnika.
Šta je bio problem? Nadam se da ćete se složiti sa mnom, a mislim da je to i utisak koji imaju i građani Srbije. Važeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju je bio takav da je bukvalno predviđao ekonomsku i finansijsku egzekuciju nad izvršnim dužnicima. Dakle, dužan si, nema tih mehanizama koje izvršni poverilac ne može da upotrebi da bi naplatio svoja potraživanja. Moramo da vodimo računa o činjenici da živimo u državi koja se suočava sa brojnim ekonomskim i socijalnim problemima.
Ono što mi se veoma dopada u ovom predlogu zakona, to je da on i te kako ima sluha za vreme u kome će se ovaj zakon primenjivati. Kad su jednog starog grčkog državnika pitali koji je zakon i koji je politički sistem najbolji, on je odgovorio – kažite mi najpre za koji narod i za koje vreme.
Dakle, ovaj predlog zakona se donosi za Srbiju koja se nalazi u vrlo ozbiljnim ekonomskim i socijalnim problemima, za državu u kojoj se građani nalaze u ekonomskim i socijalnim problemima. Zato potpuno razumem intenciju Ministarstva pravde da se Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju inovira tako da se povede računa ne samo i o, naravno, potpuno legitimnim interesima izvršnih poverilaca, nego i izvršnih dužnika. Zato pozdravljam, gospodine Selakoviću, to što ste u Predlog zakona uneli i mogućnost žalbe.
Oni koji su prigovarali zašto u izvršnom postupku treba da postoji institut žalbe, odnosno oni koji su vam upućivali tu vrstu kritike da je žalba nepotrebna, ja prosto moram da skrenem pažnju na odredbu člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, koji predviđa da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Izvršni postupak je postupak, bez obzira da li se vodi pred sudom ili ga vodi javni izvršitelj. Da li je tako? Ali, to je neki postupak i to je neki javni postupak. U javnom postupku, koji pre svega ima sudski karakter ili je pak posledica prethodno završenog parničnog postupka ili nekog drugog pravnog postupka, npr. upravnog postupka, ako upravni akt glasi na izvršenje novčane obaveze, dakle, u postupku vi morate imati predviđenu mogućnost zaštite svojih prava. Jedini pravni mehanizam kojim to možete da obezbedite jeste propisivanje žalbe. Ja pozdravljam to što ste vi u Predlogu zakona predvideli da je u izvršnom postupku moguće izjaviti žalbu, a pozdravljam i to što ste predvideli da žalba nema suspenzivno dejstvo.
Moja uvažena koleginica Marjanović vam je, ako se ne varam, to prigovorila, ali ako hoćemo da imamo jedan efikasan izvršni postupak, onda opet moramo da vodimo računa o ravnoteži dve strane u postupku – izvršnog poverioca i izvršnog dužnika.
Izvršni poverilac ima benefite u tom smislu što se propisuju rokovi u kojima je neophodno izvršiti radnje koje se propisuju u izvršnom postupku, a s druge strane, izvršni dužnik ima taj benefit da može da izjavi žalbu, a opet izvršni poverilac ima benefit da žalba nema suspenzivno dejstvo. Dakle, vodilo se računa mnogo više nego u važećem zakonu iz 2011. godine o uslovno rečeno ravnoteži prava i interesa i izvršnog poverioca i izvršnog dužnika i to je rešenje koje mi se veoma dopada, kao što mi se dopada, i to sam možda mogao i na početku da kažem, to što ste primenili, odnosno vratili na snagu neka rešenja koja su važila u Zakonu o izvršnom postupku iz 1978. godine.
Zašto ovo govorim? Mi Srbi imamo jednu lošu osobinu, da sve ono što je bilo ranije odbacujemo, pa u vreme socijalizma ništa nije valjalo što je bilo u vreme kraljevine, pa u vreme kraljevine nije ništa valjalo što je bilo pre toga itd. Dakle, moramo da se manemo nekih ideoloških i političkih predrasuda.
Ta 1978. godina, gospodine ministre, nadam se da ćete se složiti sa mnom, važna je i zbog jednog drugog zakona koji je i dan danas na snazi i moje subjektivno mišljenje je da je to jedan od najboljih zakona, ne samo u građanskoj materiji, nego jedan od najboljih zakona našeg pravnog sistema uopšte, koji je izdržao probu vremena.
Kada kažem da Zakon o obligacionim odnosima, koji je donet 1978. godine, sa određenim izmenama i dopunama važi i dan danas, a pri tom imate u vidu kakve su se sve društvene, političke, ekonomske promene desile, da ne govorim o promenama u međunarodnom okruženju, od 1978. godine na ovamo, i zakon i dalje važi i itekako se primenjuje i dobar zakon, kvalitetan zakon, onda se potpuno slažem sa vama što ste omogućili da se u naš pravni sistem vrate neka rešenja koja su se u ono vreme pokazala kao efikasna, ali zbog te naše srpske potrebe da odbacujemo sve ono što je nekada bilo ranije, su u važećem zakonu iz 2011. godine bila zanemarena.
Ono sa čim ne mogu da se složim jeste, takođe, primedba moje uvažene koleginice Vesne Martinović, pardon, ja stalno govorim Marjanović, imate isto prezime kao ja, čudi me da sam pogrešio, oko dostavljanja. Dakle, ispravno je rešenje iz Predloga zakona da je lično dostavljanje neophodno samo prvi put, a da se svaki sledeći put, ako ne uspe prvi put lično dostavljanje, to vrši putem oglasne table suda.
Znate, ako želimo jedan efikasan izvršni postupak, onda moramo da predvidimo i odgovarajuće efikasne mehanizme dostavljanja. U protivnom, plašim se da bi došli u situaciju da pojedini izvršni dužnici mogu da zloupotrebljavaju prava koja imaju u izvršnom postupku i da praktično odugovlače dostavljanje rešenja, pri čemu treba voditi računa o činjenici da je izvršni postupak samo finalizacija nečega o čemu je već odlučeno sudskom presudom. Dakle, nije baš izvršni dužnik u situaciji da on prvi put saznaje šta piše u nekom izvršnom aktu, odnosno u izvršnoj ispravi kada je prethodno vođen prvostepeni parnični postupak, pa je vođen drugostepeni postupak itd. Dakle, on veoma dobro zna kakve su njegove inicijalne obaveze. U tom smislu, ovo rešenje oko dostavljanja mislim da ima svoje puno opravdanje.
Primedbe gospodina Homena nisam uopšte na najbolji način razumeo. Prvo, to da se ukida prigovor, to nije tačno. To ne da nisam razumeo, nego mogu da kažem da to nije tačno, zato što Zakon o izvršenju i obezbeđenju predviđa institut prigovora, kao što se ne slažem ni sa gospodinom Homenom, koji kaže da je ovaj zakon zakon o neizvršenju, odnosno da se ovim zakonom isključivo vodi računa o interesima izvršnih dužnika. To nije tačno. Ovim zakonom se uspostavlja ta neophodno potrebna ravnoteža između prava i obaveza kako izvršnih poverilaca, tako i izvršnih dužnika.
Ja razumem kolege koji su advokati, zato što advokati uvek, nadam se da se moj kolega Dragan Nikolić i moja koleginica Biljana Pantić Pilja neće naljutiti, ali advokat uvek vodi računa i kada govori o predlozima zakona, kao da nastupa pred sudom i brani interes svoje stranke. Ako advokat u svojoj sudskoj praksi, odnosno pravosudnoj praksi uglavnom zastupa izvršne poverioce, njemu je u interesu da u zakonu postoje samo takva rešenja koja štite prava poverioca, a šta me briga za izvršnog dužnika. Ali država, u ovom slučaju Ministarstvo pravde i Vlada Republike Srbije, kao neko ko je sačinio nacrt odnosno predložio ovaj zakon Skupštini, mora da vodi računa i o interesima jedne i o interesima druge strane. U tom smislu mi se čini da su ponekad argumentacije koje imaju moje kolege advokati pomalo subjektivne. Nadam se da mi ove reči neće uzeti za zlo.
Što se tiče izlaganja koleginice Batić, moram da kažem da kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo apsolutno ne prihvatam ocenu da je bilo šta, da je bilo koja norma koja je predviđena u svakom od ovih predloga zakona neustavna. Jednostavno, to nije tačno.
Sednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo je protekla tako da su svi prisutni članovi Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo jednoglasno se izjasnili da su svi predlozi zakona koji su danas na dnevnom redu, dakle ovaj set pravosudnih zakona, da su u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Ono sa čime ja ne mogu da se složim to je da ako se sednica, govorim konkretno o sednici Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca, zatvori za javnost, da je ona po definiciji tajna. To nije tačno. Sednica nije tajna ako je isključena javnost. Zašto? Zato što je zakonom predviđeno, čak je zakon i inovirao ono što je pisalo u važećim zakonima, dakle, odluke, bez obzira na to da li se donose na sednici kojoj prisustvuje javnost ili se donose na sednicama sa kojih je isključena javnost, odluke se objavljuju u „Službenom glasniku“ Republike Srbije i na internet prezentaciji Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca. Dakle, odluka nikako ne može da bude tajna i da građani Srbije ne znaju kakva je odluka doneta. To što je javnost isključena iz samog procesa donošenja odluke, ne znači da je sama sednica tajna i da su odluke tajne. To nije tačno. U državi Srbiji nijedan državni organ ne radi po principu tajnosti i neki vid javnosti u radu državnih organa je obezbeđen, čak i kada su sednice formalno zatvorene za javnost.
Ono što takođe želim da istaknem – Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu sudeći organi. Dakle, to nisu organi koji svojim odlukama neposredno tangiraju građane i u tom smislu potpuno razumem intenciju Ministarstva pravde da se u određenim situacijama isključi javnost i tako što će se Poslovnikom propisati mogućnost da se javnost isključi i u nekim drugim situacijama, mimo onih situacija koje su zakonom predviđene.
I na kraju, neka niko ovo ne shvati kao malicioznu primedbu, ja sam danas čuo od jedne moje uvažene koleginice mnoge teške reči na račun Pravosudne akademije – ne valja ništa, tamo se ništa ne nauči, to je formalnost, znanje je katastrofalno, šta će nam Pravosudna akademija itd. Ta Pravosudna akademija, ako se ne varam, uvedena je u vreme kada je državom Srbijom upravljala jedna druga stranka, kada je državom Srbijom i srpskim pravosuđem upravljala pre svega Demokratska stranka. Koleginica koja je ovako žustro danas kritikovala Pravosudnu akademiju i maltene pledirala da se ona ukine, te 2012. godine bila je na listi Demokratske stranke.
Kao što je rekao i gospodin Selaković, mislili mi o Pravosudnoj akademiji ovo ili ono, ja lično, recimo, te 2008. godine, kada je uvođena Pravosudna akademija sam smatrao da je ona nepotrebna, ali, ona je postala deo našeg pravnog sistema. Evropska unija koja vrši monitoring naše harmonizacije, odnosno harmoni-zacije našeg pravnog sistema sa pravnim tekovinama EU, smatra da je institucija Pravosudne akademije nešto što treba da ostane u pravosudnom sistemu Republike Srbije i ja tu činjenicu poštujem.
Mi sada ne možemo da ukinemo Pravosudnu akademiju i ne bi bilo dobro da je diskreditujemo time što ćemo da iznosimo paušalne ocene kako se tamo ne radi ništa, kako se tamo ocene dobijaju na „lepe oči“ itd, nego da radimo na tome da se unapredi rad Pravosudne akademije i da svi zajedno učinimo sve ono što je do nas, bez obzira da li smo narodni poslanici ove ili one partije, da li smo u ministarstvima koja su resorno zadužena za ovu oblast, da li smo u pravosuđu, da li smo u tužilaštvima itd, da svi zajedno uložimo jedan dodatni napor da srpsko pravosuđe u celini i sve one pomoćne delatnosti koje prate srpsko pravosuđe, i advokaturu, i javno beležništvo, i javne izvršitelje, učinimo kvalitetnijim, efikasnijim, racionalnijim i da time pomognemo Vladi Republike Srbije da sledeće godine, kad se budu otvarala pregovaračka poglavlja koja se odnose na pravosuđe, na oblast ljudskih prava i sloboda, pomognemo da se ta pregovaračka poglavlja otvore, ali i da se zatvore što pre i da po tom pitanju nemamo nikakvih problema. To će biti u najboljem interesu države Srbije i svih njenih građana.