Poštovani predsedavajući i uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici, pred nama je danas na našoj plenarnoj raspravi set pravosudnih zakona koji su od izuzetne važnosti za funkcionisanje našeg držanog sistema.
Zakon koji je prvi na dnevnom redu današnjeg plenuma je Zakon o izvršenju i obezbeđenju koji je donet 2011. godine i koji je menjan do sada tri puta. Osnovni cilj ovog zakona je da ubrza izvršni postupak. Ostvarivanju ove legitimne i svrsishodne namere služi i uspostavljanje izvršitelja kao nove pravosudne profesije u pravnom sistemu Republike Srbije. Upravo ta metodologija ubrzanja postupka je sporna, jer se zarad brzine žrtvuje jasan tok postupka i izaziva se određena nesigurnost.
Inače, osnovne ideje ovog zakona jesu: postići kompromis između brzine izvršnog postupka i ujednačavanja prakse putem sudova; proširiti nadležnosti izvršitelja; najvažnije akte izvršitelja podvrgnuti pravnom leku, prigovoru o kome odlučuje sud čime se ujednačava praksa izvršitelja sa područja istog osnovnog ili privrednog suda; preurediti opšti deo izvršnog postupka i učiniti ga preglednim i sistematičnim; postići jasna rešenja koja treba da izbegnu nesporazume u praksi; rešiti pitanja o kojima zakon ćuti; potrebno je redigovati određene odredbe kako bi se više dobilo na pravnoj sigurnosti.
Posebno mesto u ovom zakonu ima žalba kao pravni lek, a jako teško pitanje je kada treba dozvoliti žalbu. Ona kao devolutivni pravni lek na prvi pogled usporava postupak u odnosu na važeći zakon, ali činjenica je da novim zakonom žalba nije dozvoljena protiv svih rešenja. Ona je dozvoljena protiv rešenja koje je doneto o predlogu za izvršenje na osnovu izvršne isprave, protiv rešenja o obustavi izvršnog postupka, protiv rešenja koje je doneto o prigovoru na rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave i protiv rešenja koje je doneto o predlogu protiv izvršenja. Žalba je izraz težnje da se ujednači praksa osnovnih sudova i privrednih sudova i dozvoljena je samo protiv rešenja koja su za stranke i sudove najbitnija.
Što se tiče prigovora, podnose ga stranke i to samo i jedino kada je to predviđeno zakonom, za razliku od žalbe koja se podnosi uvek kada zakon predviđa da se o nečemu donosi rešenje. Svrha prigovora je da omogući ispitivanje zakonitosti i pravilnosti rešenja koje može bitno da utiče na položaj stranaka i time zaštite interese stranaka. Posebnu težinu prigovora predstavlja to što je prigovor inicijalni akt kojim se omogućava sudska kontrola rešenja koje donesu izvršitelji. Time se dobija na ujednačavanju prakse izvršitelja, kvalitetu zaštite i sudskoj kontroli.
Što se tiče izvršitelja, oni se vrlo često u praksi, u narodu se čuje, zovu privatnim izvršiteljima jer ih biraju izvršni poverioci. To je pogrešan naziv, mada se taj izraz dosta čuje i dosta je odomaćen, ali to zaista nema nikakav zakonski oslonac. Treba da nam bude jasno da izvršitelji obavljaju posao od javnog interesa. Oni ne deluju ni u korist izvršnog poverioca, niti u korist izvršnog dužnika, niti u korist suda. Oni se staraju o namirenju izvršnog poverioca, ali ne jednostrano. Dužni su da poštuju zakon, ali i prava dužnika. To zapravo znači da je vlast javnih izvršitelja uspostavljena u javnom interesu, a ne u privatnom.
Javni izvršitelji su bitan element novog zakona i osnovni su nosioci sprovođenja izvršenja. Novi zakon je uredio i van procesni poslovni status izvršitelja. Po zakonu izvršitelji moraju da imaju položen pravosudni ispit. Imenovani su od strane ministra pravde na neodređeno vreme i od njihove volje zavisi dokle će ostati javni izvršitelji. Jednom imenovan javni izvršitelj ostaje to dok ne navrši radni vek, a pre toga mandat mu može prestati, ukoliko se razreši ili pak na njegov zahtev.
Za ovu funkciju je specifično da se traži dostojnost za delatnost ove profesije. Etički kodeks donosi komora javnih izvršitelja, a standarde profesionalnog ponašanja donosi ministar pravde.
Postoji jedan negativan uslov koji sprečava da lice bude imenovano za izvršitelja, ako je u prethodnom periodu došlo do prestanka neke druge, pak pravosudne delatnosti, tada lice ne može biti ni javni izvršitelj.
Javni izvršitelji imaju svoju Komoru javnih izvršitelja koja je izraz njihovog prava na samoorganizovanje. Jedan od prigovora na važeći Zakon je da ne omogućava efikasan nadzor nad radom javnih izvršitelja. Novi zakon predviđa da rad javnog izvršitelja nadzire Ministarstvo pravde i Komora javnih izvršitelja. Javni izvršitelj za svoj rad odgovara disciplinski, zbog povrede zakona i drugih propisa. Jedna od težih disciplinskih povreda, jeste i kašnjenje sa donošenjem odluka u izvršnom postupku, ili pak postupku obezbeđenja.
Jasno je istaknuto da svi koji aplaudiraju da budu imenovani za javne izvršitelje moraju, dakle da imaju položen pravosudni ispit, a oni koji su već imenovani pravosudni ispit moraju da polažu do 1. januara 2018. godine.
Što se tiče Zakona o uređenju sudova, morao je da izvrši određene promene, baš zbog Zakona od izvršenju i obezbeđenju. Žalba je vraćena u izvršni postupak,o njoj odlučuju viši sudovi, u zavisnosti od toga ko je doneo rešenje koje se žalbom pobija. Zakon o uređenju sudova je solidno uredio ocenjivanje sudijskih pomoćnika, a Visoki Savet Sudstva je dužan u roku od 60 dana donese akt o kriterijumima i merilima za ocenjivanje rada sudijskih pomoćnika.
Što se tiče Zakona o sudijama, predložena je dopuna, tako što se dopisuju posebna pravila za utvrđivanje stručnosti o osposobljenosti kandidata za sudiju koji se bira prvi put da obavlja sudijsku funkciju u prekršajnom i osnovnom sudu.
Izmene i dopune vezane za Visoki savet sudstva podrazumevaju uvođenje najšire transparentnosti rada ovog tela, a to podrazumeva javne sednice Visokog Saveta Sudstva, obrazložene odluke i objavljivanje odluka izveštaja o radu na internet stranici Visokog saveta sudstva. U cilju sprovođenja preporuka za pregovaračko poglavlje 23. propisano je objavljivanje poslovnika, drugih opštih akata i godišnjih izveštaja na internet stranici Visokog saveta sudstva.
Takođe, i Državno veće tužilaca uvodi princip javnosti rada, mada postoji i fakultativna mogućnost održavanja sednica zatvorenih za javnost, ako to nalažu interesi javnog reda ili je, pak reč o zaštiti tajnosti podataka.
Kada je reč o Zakonu o sudskim taksama, činjenica je da prinudna naplata sudskih taksi ne zadovoljava. Ona je efikasna kada se taksa naplaćuje od pravnih lica i privrednih društava, kada se naplata odbija preko banaka koje vodi račun taksativnih obveznika i NBS, ali kada je takseni obveznik fizičko lice, prinudna naplata nije efikasna. S toga se, nadležnost za prinudnu naplatu takse koju treba da plate fizička lica, poveravaju upravo javnim izvršiteljima.
U danu za glasanje sa svojim kolegama iz poslaničke grupe SNS, svakako ću podržati sve ove zakonske predloge koje su, upravo danas bile na dnevnom redu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Suzana Spasojević, a zatim Dragan Polovina. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući, uvaženi ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, svi predlozi zakona koji su danas na dnevnom redu za zajedničko imaju cilj da unaprede kvalitet života građana štiteći bezbednost, štiteći javni red i mir, ljudska prava i slobode i svakako pravično postupanje.
Danas ću u svom izlaganju govoriti o Predlogu zakona o izvršenju i obezbeđenju. Iz današnjeg izlaganja ministra Selakovića čuli smo, zaista iscrpnu analizu važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju i zaključke koje su ukazali na to da je bilo potrebno uraditi sasvim nov zakon iz ove oblasti.
Iako je važeći zakon koji je usvojen 2011. godine najslabiji zakon iz oblasti izvršenja, za njega je bitno reći da je tim zakonom prvi put u pravni sistem Srbije uveden institut javnih beležnika. Međutim, tim zakonom nije jasnije i bliže definisano, nisu definisana ni ovlašćenja javnih izvršitelja u izvršnom postupku niti odnos prema sudu, prema dužnicima, prema poveriocima, a tim još što je veća posledica, to je da je tim zakonom ukinuta su određena pravna sredstava od kojih je svakako najbitnija žalba, ali vraćanje u pređašnje stanje, veštačenje, odlaganje izvršnog postupka.
Takvim zakonskim rešenjem jeste postupak izvršenja i obezbeđenja dobio na nekoj brzini rešavanja, ali je stvorena jedna vrsta pravne nesigurnosti i pravne praznine u pocesnom delu što je uzrokovalo, odnosno nanelo uglavnom štetu strankama. Zato upravo cilj predlagača ovog novog zakona jeste da nađe jedno idealno kompromisno rešenje, da uspostavi neku vrstu balansa da se sa jedne strane ostanu prava stranaka zaštićena, a da postupak ne izgubi na brzini.
Važno je svakako voditi računa o efikasnoj i brzoj zaštiti poverilaca, ali da se ne ograničavaju i ne isključuju prava dužnika niti da se omalovažava ličnost dužnika niti članova njegove porodice. Danas smo mnogo toga čuli o prednostima i mana žalbe, ali pored toga važno je da predlogom ovog zakona ponovo vraćamo žalbu u izvršni postupak čime će se sigurno pružiti bolja pravna zaštita izvršnih dužnika.
Do sada su dužnici imali na raspolaganju samo pravo prigovora protiv prvostepenog rešenja o kome je rešavao sud koji je rešenje i doneo tako da se kontrola svih sudskih akata iz izvršnog postupka okončavala na nivou lokalnih osnovnih i privrednih sudova. Iako se žalbom gubi na brzini važno je da se vraćanjem žalbe u izvršni postupak dobija na poštovanju zakonitosti što je cilj i prioritet svake ozbiljne pravne države.
Kada govorimo o odredbama zakona kojima se uređuje prodaja nepokretnosti u slučajevima kada prodaja javnim nadmetanjem u prvom i drugom pokušaju. Nije uspela, nepokretnost se prodaje neposrednom pogodbom i u tom slučaju je predviđeno da prodajna cena nepokretnosti ne može biti ispod 70% od procenjene vrednosti nepokretnosti.
Povodom ovog člana postoje dva ugla gledanja. Sa jedne strane zaštiti interes dužnika i ograničiti da se nepokretnost ne može prodati ispod 70% od procenjene vrednosti nepokretnosti, a sa druge strane nameće se jedno logično pitanje. Ako nepokretnost ne bi mogla prodati u drugom pokušaju u javnom nadmetanju za vrednost iznad 50% od procenjene vrednosti kako se može neposrednom pogodbom prodati za 70%. To samo ukazuje da nije bilo zainteresovanih za tu vrstu nepokretnosti po toj ceni ili po tim uslovima zato mislim da bi bilo prihvatljivije neko drugo rešenje.
Ne mora da znači da sam ja u pravu da se iz zakona izostavi odredba da je 70% od procenjene vrednosti nepokretnosti nešto ispod čega se nedozvoljava prodaja nepokretnosti, ali da u cilju poštovanja zaštite interesa izvršnog dužnika koji je afirmisan predlogom ovog zakona bilo je potrebno možda predvideti, odnosno odrediti donju granicu ispod koje se nepokretnosti ne mogu prodati, odnosno ne ispod visine potraživanja izvršnog poverioca uz prethodnu saglasnost izvršnog poverioca.
Mislim da bi u suprotnom ako bi nepokretnost bila prodata za neku nižu cenu, izvršni dužnik bio doveden u situaciju da ostane i dalje dužan poveriocu za nenamerni iznos potraživanja što bi uslovljavalo nove postupke izvršenja i sprovođenja na nekoj drugoj imovini dužnika, ukoliko ima i svakako bi ugrozila i stabilnost i ekonomski i materijalnu situaciju dužnika.
Takođe, kada je u pitanju upis prava svojine izvršnog dužnika, mislim na odredbe člana 152. stav 3. i 4, kojim se određuje da se pravo svojine izvršnog dužnika u slučajevima kada je u katastru kao vlasnik upisano neko drugo lice, pravo svojine upisuje na zahtev suda, a tek posle upisa sud donosi rešenje o izvršenju.
Mišljenja sam da treba predvideti mogućnost da javni izvršitelj istovremeno sa zahtevom za upis javne svojine traži i upis zabeležbe o prodaji predmetne nepokretnosti, a na osnovu rešenja o izvršenju.
Zbog čega? Time bi se uskratila eventualna namera izvršnog dužnika da u međuvremenu od upisa svojine do donošenja rešenja o izvršenju koje nije pokriveno, može da otuđi nepokretnost.
Znamo da je članom 19. ovog zakona predviđena zabrana otuđenja nepokretnosti, ali samo onda kada se donese rešenje o izvršenju. Znači, imamo neko prazno vreme, koje pruža mogućnost izvršnom dužniku da otuđi nepokretnost i na taj način nanese štetu izvršnom poveriocu.
Ja bih, ako dozvoljavate ministre, evo samo za kraj da vas citiram i zaista mi se dopalo to što ste rekli, da je najbitnije da se Predlogom ovog zakona spreči propadanje našeg zakonodavstva, kada je reč o izvršnom postupku i da se ovim zakonom podjednako štiti i javni interes i interes dužnika i interes poverilaca.
Mi ćemo kao što je ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije rekao, Neđo Jovanović, u danu za glasanje podržati ceo set predloženih zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Polovina, a zatim Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre, imam veliko zadovoljstvo da sa uvaženim koleginicama i kolegama poslanicima obratim sa temom pravnog izvršenja, kao jedne posebne važne pravne oblasti, koja je poslednjih godina doživela ubedljivu promenu u odnosu na sve prethodne zakone kojima je ovaj oblast uređivana, pa bih u jednom sumarnom obliku izneo svoje stavove, jer ovo je tema o kojoj se može veoma mnogo govoriti, obzirom na složenost pitanja koje izvršno pravo u sebi sadrži.

Svoje izlaganje usmerio bih pretežno na položaj procesnih stranaka u postupku i kroz jedan kraći prikaz pošao bih od istorijata ovih propisa u oblasti izvršnog prava, kao produkta onih vremena u kojima je zakonsko izvršenje trpelo promene na svom razvojnom putu, posebno u odnosu na položaj izvršnih stranaka u tom postupku, poverioca i dužnika.

U širem smislu posmatrano, izvršni postupak jeste sledstveni produžetak parničnog ili nekog drugog, u kome se rešava namirenje poveričevih potraživanja dužnika.

Odnosi i pozicija stranaka u izvršenju na relaciji poverilac-dužnik, a zavisili su od zakona do zakona i vremena u kojem je zakon važio, pa mogu slobodno da kažem, da je gledano po tome, položaj dužnika je nekada bio povoljniji nego što je to danas.

Smatram da u tom pogledu Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, u odnosu na sve prethodne ustanovio je do sada pravednu poziciju izvršnog poverioca, nego što je to bilo ranije, a dužniku odredio mesto, kao što je to i zakonom određeno u drugim zemljama u okruženju.

U prikazu tog evolutivnog razvoja izvršnog prava, smatram zanimljivim istorijat donošenja ovih zakona kroz vreme.

Tako bih pomenuo da je osamostaljivanje ove pravne oblasti, započeto donošenjem Zakona o izvršenju i obezbeđenju još u prvoj polovini prošlog veka, u doba Kraljevine Jugoslavije, tačnije 1930. godine.

Našao sam da je stručni deo naše javnosti, koji se bavi istorijatom propisa, izneo stav da se radilo o izuzetno dobro koncipiranom zakonskom tekstu, a koji se tih godina izdvojio iz tadašnjeg građanskog zakonika i koji po svom pravnom supstratu bio izraz modernog prava i jedne svojevrsne moderne.

Zanimljivo je da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koji se danas nalazi u skupštinskoj proceduri, nosi isti naziv kao i sada važeći zakon, a oba kao i zakoni iz davne 1930. godine.

Prekretnicu u primeni prvog Zakona o izvršenju načinjen je kada je stupio na snagu nama dobro poznati Zakon o prekidu kontinuiteta, sa zakonima stare Jugoslavije, kada je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 1930. godine, stavljen van snage, ali zbog svoje solidnosti u izradi, odredaba koje su bile od izuzetnog značaja, za ono vreme, nastavile su tradiciju primene u formi pravnih pravila, koji su važili sve do kraja sedamdesetih godina, kada je donet novi Zakon o izvršenju 1978. godine, kojim je uvaženi ministar danas započeo svoj govor.

O ovom zakonu smo danas dosta čuli, ali dodao bih i to da je produkt socijalističkog vremena u kome je društvena svojina imala primat i supra -dominaciju na drugim oblicima svojina i stručna javnost je imala dosta konkretnih razloga za ne dvoumljenje o tome da je prezaštićenost dužnika, u odnosu na poverioca bila svakako jedna od loših koncepcija tog zakona.

Položaj dužnika u izvršnom postupku je bilo neopravdano lakše nego što je to danas, a ogledao se u širokom spektru pravnih lekova, kojima su dužni tokom izvršnog postupka koristio. Pored prigovora i žalbe na odluku o prigovoru imao je na raspolaganju i druge procesne žalbe, što je postupak činilo posebno složenim i dugotrajnim.

Moglo bi se reći da se izvršni postupak tog vremena često prelamao u jednu veoma dugotrajnu proceduru u kojoj se poverilac morao da čeka, na realizaciju svojih potraživanja, sve dok dužnik ne iscrpi sva svoja pravna sredstva, koja se suštinski ništa značajno nisu menjala u tom postupku, osim što je dobijao samo na vremenu.

Gledano kroz skoriju prošlost, sa izmenama ovih propisa, donošenjem Zakona o izvršnom postupku od 2000. godine i kada su sprovedene izmene zakonskih propisa u ovoj oblasti, nastojanja zakonodavca bila su uspostava ravnoteže u poziciji poverioca, dužnika, načinom da mu suzi upotrebu procesnih sredstava.

Da napomenem da se već tada javila ideja o privatnom izvršitelju koja je zaživela donošenje Zakona o izvršenju i obezbeđenju od 2011. godine, kojom je po prvi put uvedena nova pravosudna profesija, a to je privatni izvršitelj.

Važeći zakon o izvršenju i obezbeđenju ima velike slabosti. Kao primer naveo bih da u okviru načela hitnosti stoji da dužnik nije u mogućnosti da odlaže izvršenje duga, što po mom mišljenju nije dobro rešenje.

Najverovatnije da su u donošenju ove norme zakonodavac rukovodio idejom da je odlaganje nešto što treba zauvek iskoreniti, kako bi se kretanje izvršnog postupka ograničilo u vremenu, jer opšte poznato je da se izvršni postupak poveriocu znao da preraste u veću moru od parničnog, samo zbog brojnosti pravnih sredstava, kojima se dužnik vešto koristio, zajedno sa odlaganjem izvršenja.

Mišljenja sam da ako je odlaganje moguće u drugim sudskim postupcima kojima se dužnik vešto koristio zajedno sa odlaganjem izvršenja.

Na primer, uporedno, ako osuđeniku na krivičnu kaznu zatvora, omogućeno da odloži izvršenje kazne, član 59. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kako bi započeti posao okončao i ostvario prihode, kako bi pomogao porodici, zašto to isto ne bi moglo biti omogućeno dužniku koji bi tako izvršio plaćanje dela ili celog iznosa duga.

Zato u Predlogu zakona, počev od člana 120, pa nadalje, u zavisnosti ko podnosi predlog za odlaganje, da li poverilac, dužnik ili treće lice, javni izvršitelj donosi rešenje o odlaganju, ukoliko za to postoje opravdani razlozi, što je novo u izvršnom postupku i prevazilazi ovo dosadašnje jedno loše rešenje.

Drugi nedostatak važećeg zakona je odsustvo dvostepenosti, Predlogom zakona o izvršenju i obezbeđenju, odlučivanju, uvodi se žalba, što je pravedno rešenje, kako odluka doneta u postupku izvršenja po važećem zakonu ne bi bila jedina i definitivna, a izvršni postupak okončan bez sudske kontrole, zakonitosti, o čemu je danas bilo ovde dosta reči.

Sledeća značajna promena koja se predlaže, tiče se načela dispozicije, poverioca, odnosno njegove odluke o pokretanju ili nepokretanju izvršnog postupka i njegovog izbora između suda i izvršitelja, odnosno da li će predmet poveriti jednoj ili drugoj instituciji.

Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju prevazilazi ovo alternativno rešenje, time što eliminiše zakonom ustanovljenu konkurenciju između suda i izvršitelja.

Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, celokupno izvršenje poverava javnim izvršiteljima, izuzev u onim predmetima koji se tiču porodičnih prava, zbog osetljivosti tog posebnog važnog pravnog problema.

Sa ovakvim konceptom izvršnog postupka u kome će javni izvršitelji po stupanju na snagu Predloga zakona vremenom izvršiti preuzimanje svih započetih sudskih predmeta čiji je broj ogroman, osnovni je doprinos, ne samo rasterećenje sudova, već predstavlja i značajan doprinos budžetu Republike Srbije koji će ekvivalentno tome imati značajno finansijsko rasterećenje.

Predlog zakona u odnosu na sadašnji Zakon o izvršenju i obezbeđenju poveo je računa o kontroli javnih izvršitelja što dosadašnji nije. Moramo priznati da trend po kome je normalno biti dužan, koji je zaživeo prethodnih decenija, u kome svako svakom nešto duguje, nikako se više ne isplati.

Smatram da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koncepcijski dobra polazna osnova ne samo za bolju poziciju poveriocu u izvršnom postupku, već i osnov za podizanje svesti pravne i poslovne kulture na viši nivo učesnika u pravnom prometu što je značajan doprinos sadašnjem međunarodnom povezivanju Srbije sa EU.

Osim toga Predlog zakona postiže važan cilj, a to je bolja i sigurnija zaštita prava građana i njihove imovine, i kao humaniji od prethodnog ispred SNS predlažem da narodni poslanici u danu za glasanje prihvate ovaj predlog i glasaju za. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, gospodine Polovina.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, a neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite, gospodine Jovanoviću.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre, kolege poslanici, imajući u vidu da sam u načelnoj raspravi izneo stav poslaničke grupe SPS u odnosu na predloženi tekst zakona, zamolio bih ministra samo da izvršimo još jednu kratku analizu još jednog dela zakona, predloženog zakona, o kome se danas malo reklo, a to su javni izvršitelji.
Nesumnjivo je da i u tom delu ovaj zakon zaslužuje da bude afirmativno pomenut. Imajući u vidu da se sada pojavljuje znatno strožija kontrola nad radom javnih izvršitelja i to kako sudska kontrola, tako i kontrola od strane Javno izvršiteljske komore.
Od strane suda kontrola će se vršiti nesumnjivo kroz sam postupke i donošenje odluka po žalbama na odluke izvršitelja koje su sada propisane ovim zakonom, a što se tiče Javno izvršiteljske komore, ta kontrola će se više vezivati za rad javnih izvršitelja, kroz njihovu dostojnost, profesionalizam i sve ostale parametre sa kojima moraju postupati u svom radu.
Naravno, da u tom pravcu treba podržati i predloženo rešenje kojim se podrazumeva povećavanje kapaciteta stručnosti javnih izvršitelja, a posebno u pogledu obaveza javnih izvršitelja da polože pravosudni ispit.
Međutim, uvaženi ministre, ja bih samo postavio pitanje da li ćemo moći da rešimo jedan problem kako bi izbegli izvesnu diskriminaciju između javnih izvršitelja, jer je i u predloženom tekstu zakona je navedeno da izvršitelji koji budu imenovani do 1. jula 2016. godine dužni su da polože pravosudni ispit do 1. januara 2018. godine.
Naravno da u svakom slučaju njihov stručni potencijal mora da bude na onom nivou koji zavređuje i zaslužuje njihova pozicija, odnosno njihov status.
Međutim, šta u slučaju, s obzirom, da je ovo kraći rok od dve godine, 1. jun 2016. godine, 1. januar 2018. godine, ako postoje izvršitelji, a biće ih, koji su izlazili na polaganje pravosudnog ispita, nisu uspeli da polože pravosudni ispit i dobili su po zakonu zabranu polaganja ispita u roku od dve godine, da li će i oni biti faktički na ovaj način onemogućeni da u ovom roku obezbede svoj status izvršitelja kroz položen pravosudni ispit? Da li postoji mogućnost samo da se ovo vreme od dve godine, koje je nesumnjivo potrebno da se ustroji, produži ili da se veže za početak koji ne mora da bude početak dana donošenja zakona? Dakle, jedino u tom pravcu da izvršitelji budu u potpunosti ravnopravni i da imaju ravnopravan status.
Mi nismo podnosili u ovom smislu bilo kakav amandman, ali smo smatrali da bi ovo moglo da bude razmišljanje na osnovu čega bi se svi izvršitelji podveli pod princip jednakosti pred zakonom i ravnopravnosti pred zakonom.
Ono što sam započeo u načelnoj diskusiji jeste vezano za odredbe zakona, odnosno predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i vreme je da se da jedan vrlo jasan odgovor. Kada sam rekao danas i vi ste to, uvaženi ministre, potvrdili, da kada se daju ocene za kandidate za nosioce pravosudnih funkcija, da se „naročito ističe“, te ocene su uglavnom paušalno ili se zasnivaju na subjektivnim stavovima sudija koje sačinjavaju kolegijum sudova iz koga dolazi kandidat koji konkuriše za sudiju, odnosno nosioca pravosudne funkcije.
Postavlja se pitanje – na osnovu čega je zavredeo, odnosno zaslužio da bude ocenjen „naročito se ističe“? Upravo je to razlog da taj svoj status sa ocenom „naročito se ističe“ bude proveren upravo pred VSS, kako bi se na osnovu kriterijuma koje će VSS nesumnjivo doneti, utvrdilo da li je ta njegova ocena „naročito se ističe“ opravdana ocena, osnovana ocena, zasnovana na njegovom znanju ili pak nije.
Ako nije, onda je upravo dokaz onoga što sada ispravljamo, a to su te, tzv. „paušalne ocene“ na nivou sudija, nešto što treba eliminisati, izbeći i zasnovati na jasnim i egzaktnim pokazateljima.
Naravno da ću vas zamoliti u tom pravcu da se stimuliše i ono što VSS je započeo kao pilot projekat pa stao, a ne samo da ocenjuje kandidate koji će biti ili neće biti nosioci pravosudnih funkcija, već da se onaj pravilnik koji je donet, sećate se, i vraćen, u jednom trenutku ili jednom periodu kao pilot projekat, začeo da živi, a to je ocena sudija, aktuelnih sudija, aktuelnih nosilaca pravosudnih funkcija.
Zašto? Zbog toga što su se pojavile određene manjkavosti u samom pravilniku, jer na osnovu tog pravilnika odjednom su sve sudije bile odlične, sve su zavredele izuzetno dobre rezultate, odnosno ocenjene sa dobrom ocenom, a u suštini egzaktni podaci koji se vezuju za ono što je suštinski rad sudija, nije dao takav rezultat, već sasvim suprotno.
To znači da bi sudije morale da budu u kontinuitetu ocenjivane i da te ocene budu zasnovane na vrlo jasnim i preciznim kriterijumima, da ti kriterijumi odražavaju sve ono što sudija nosi kao svoj teret posla, ne samo u smislu ažurnosti i kvaliteta rada, već svega ostalog što se vezuje za suđenje, odnosno dosuđivanje, donošenje presuda, postupanje u predmetima, itd, na osnovu čega ćemo zaista napraviti dobru selekciju i dobru klasifikaciju sudija koje zavređuju i zaslužuju da budu nosioci pravosudnih funkcija u odnosu na one koji to ne zavređuju i ne zaslužuju, a onda je logično da se već jednom prekine sa tom tzv. „lažnom solidarnošću“ da predsednici sudova se konačno odrede prema onim kolegama u svojim sudovima koji ne ispunjavaju ove uslove i da se shodno zakonu takvi i sankcionišu, odnosno prema njima adekvatno odredi shodno ovom zakonu.
Ja zaista ne bih više, zaista ne samo što je SPS u ovom setu zakona našla nešto što zavređuje jednu posebnu pažnju u smislu kvaliteta, naš doprinos u tome će uvek biti prisutan i ove diskusije i ova diskusija koju sam ponovio u odnosu na ono što sam rekao u načelnoj raspravi upravo podrazumeva samo doprinos da još više, ukoliko je to moguće, poboljšamo kvalitet ovog zakona za koji ćemo sigurno glasati. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Jovanoviću.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Jovanović je jedan izuzetan advokat i on vrlo dobro ume da plasira neku tezu i da je vrlo argumentovano zastupa.
Iz njegovog izlaganja se moglo videti da su pojedini izvršitelji vrlo vešto pribegavali lobiranju i upoznavali ga sa nečim što očigledno jedan deo njih obuhvata, a to je obaveza izvršitelja da, ubuduće od početka primene ovog zakona, svi izvršitelji moraju da imaju položen pravosudni ispit.
U ovom trenutku negde oko 30% izvršitelja nema položen pravosudni ispit. Na njih se odnosi obaveza da u roku od dve godine od stupanja zakona na snagu polože taj ispit.
Teorijski, vi ste u potpunosti u pravu. Moguće je da se dogodi da neko potpadne pod dvogodišnju zabranu polaganja pravosudnog ispita zbog neuspeha na tom ispitu. Međutim, činjenično stanje je potpuno drugačije. Mi u ovom trenutku nemamo nijednog izvršitelja koji je pod ovom zabranom, što je dobra stvar, jer onda ne moramo da intervenišemo u ovom tekstu predloga zakona. Da li je moguće da se to nekome dogodi? Svakako da je moguće, ali od onog trenutka kada zakon stupi na snagu i pre početka primene, on apsolutno čini izvesnom situaciju u kojoj može da se nađe svako, te ovde apelujem na one koji su u trci, što se kaže, koji su u igri, koji su sada izvršitelji, a nemaju položeni ispit da ga dobro pripreme. Uveren sam da će ubedljiva većina njih taj ispit i položiti.
Postavlja se ovde pitanje, ja ću još jednom argumentovati zašto smo pribegli ovome. S jedne strane, javnim izvršiteljima se proširuju ovlašćenja. Sprovođenje izvršenja u ubedljivom procentu prelazi upravo na njih. Potreban nam je kvalitet, stručni kvalitet ljudi koji će ovaj posao obavljati, a taj stručni kvalitet će svakako doživeti svoju potvrdu kroz polaganje državnog stručnog ispita za rad u pravosudnim organima i obavljanje poslova određenih pravosudnih profesija.
U smernicama se peža za boljim sprovođenjem postojeće preporuke Saveta Evrope o izvršenju, a to je Preporuka broj 11 Rev 25 iz 2009. godine. Predviđaju se uslovi stručnosti kandidata za izvršitelje, kao i da ti uslovi moraju da budu saobrazni kompleksnosti i odgovornosti, kao i ovlašćenjima koja im se poveravaju, te da je nužan visok nivo obučenosti.
U većini zemalja članica Saveta Evrope, od ukupno 47 zemalja, to podrazumeva položen poseban ispit za izvršitelje. I kod nas bez tog ispita izvršitelj ne može da obavlja tu delatnost.
Međutim, šta više, ove smernice predviđaju da bi, citiram, obučenost, odnosno sposobnosti koje se zahtevaju od izvršitelja, trebalo da budu postavljeni na isti nivo kao zahtevi i za sudije i advokate.
S obzirom da kod nas izvršitelji kao pravosudna profesija funkcionišu, deluju od polovine 2012. godine, dakle, tri i po godine, sada je pravo vreme da dok nemamo veliki broj izvršitelja koji nemaju položen pravosudni ispit uvedemo ovu obavezu. Mislim da je ovo nešto što će samo doprineti kvalitetu obavljanja njihovog posla. Nije suština funkcionisanja pravosuđa samo u brzini, već i te kako u kvalitetu i na to moramo da obraćamo u vremenu pred nama mnogo više pažnje, a kvalitet će se svakako poboljšavati ujednačavanjem prakse i stvaranjem mnogo veće izvesnosti, a i donošenjem jednog zakona koji je po tom stepenu izvesnosti i popunjenosti normiranih faktičkih situacija znatno ispred važećeg zakona.
Što se tiče vaše opaske kada ste govorili o ocenjivanju sudijskih pomoćnika, pa opaske u pogledu ocenjivanja sudija, verovatno ste slučajno jednu stvar propustili da ispratite, ali od početka jula meseca 2015. godine, kod nas nije u pilot programu vrednovanje sudija, odnosno nosilaca sudijskih funkcija. Šta više, od jula meseca ove godine kod nas je na pravnoj snazi Pravilnik o kriterijumima i merilima za ocenu sudija i predsednika sudova, što će sada reći da je neki šesti mesec primene tog pravilnika i svakako da sam neko ko će podržati od strane članova VSS iz reda sudija, ali i predsednika Vrhovnog kasacionog suda, jer je i on tu po svojoj funkciji, ali u suštini sudija, prvi među jednakima, svaku inicijativu za sprovođenje vrednovanja sudija kako u pojedinim sudovima, tako i u čitavom sistemu. Negde je dobro ako to bude i vanrednog vrednovanje, negde je dobro da svaki sudija zna gde stoji u odnosu na kriterijume i merila, da mi kao građani i kao državni sistem vidimo kako se to po pravilima koje smo sami doneli, poštujući najviše evropske standarde i u saradnji sa evropskim institucijama, kako bi se ocenile sve naše sudije u jednom trenutku.
Naravno, jedna lasta ne čini proleće. Ta jedna ocena nije dovoljna da bi se stekla kompletna i realna slika, ali to je dobro iz razloga što prvi put posle 1993. godine mi imamo te kriterijume i merila koji nisu privremeni, već su stalni. Naravno, njihova primena će kroz vreme pokazati gde su napravljeni neki propusti eventualno. Mišljenje koje sudije, naročito sudije starijeg kova, koje imaju čitav proveden radni vek u sudstvu, mišljenje koje iznose najčešće glasi da su norme koje su postavljene u ovim pravilnicima u poređenju sa onim normama koje su važile u vreme pre 25, 30, 40 godina, da su izuzetno blage i niske. Ne sećam se tog vremena. Nisam tad bio ni rođen, ne mogu to da komentarišem. Ali, tim ljudima koji svakako imaju jedan profesionalni integritet verujem u to. To samo pokazuje koliko je sprovođenje stalne obuke nosilaca pravosudnih funkcija u našim sudovima i tužilaštvima nužno za funkcionere.
Dobro pripremati primenu novih propisa, obučavati sudije tim novim propisima i, okončaću nečim na čemu nam je dato jedno veliko i značajno priznanje, priznato nam je da smo Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji je ovde donet u Narodnoj skupštini, koji je počeo da se primenjuje od polovine ove godine, da je zaista delotvoran i efikasan i u vašem i u mom i u Ivaninom rodnom gradu Užicu nedavno je, koliko sam kroz medije saznao za to, da je bukvalno u roku od jednog dana Viši sud u Užicu doneo odluku o merama koje su zaštitile uzbunjivača i vratile ga na posao.
To je nešto što je potvrda jednom sasvim drugom načinu izrade propisa, donošenja zakona, dobre pripreme, jer podsetiću vas, do početka primene tog zakona, do jula 2015. godine, organizovano je sprovedena obuka za 1.059 sudija u Srbiji. Ako imate u vidu da u Srbiji imamo nešto više od 2.600 sudija, ako imate u vidu da dobar deo sudija, negde oko 700 sudija radi u sudovima posebne nadležnosti, da su u ovim slučajevima nadležni sudovi opšte nadležnosti, to znači da mi imamo od sudija sudova opšte nadležnosti kada odbijemo recimo Vrhovni kasacioni sud, ali da je obuka sprovedena za blizu ili nešto više od 60% sudija. Dakle, dve trećine sudija je prošlo tu obuku i to je prošlo kvalitetno i to je pravi pokazatelj kako u budućem vremenu treba pripremati primenu propisa.
Tu su i rezultati Zakona o prekršajima. Sećate se, zajedno kada smo donosili taj zakon, taj zakon daje izuzetno dobre rezultate. Što je koleginica Stojiljković pomenula, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, vidim da se sudije vredno pripremaju za 1. januar za trenutak kada će početi primena tog zakona. Uveren sam da ćemo uz dobru pripremu i novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ukoliko ga Skupština bude usvojila, pokazati da je pravosuđe jedan sistem koji zahteva mnogo pažljiviji i pripremljeniji pristup. Pravosuđe nekada i najbolju stvar, ako se uvodi u njega na loš način, zna da odbaci i učini je najgorom mogućom. Ovde smo negde kao celo društvo, kao sistem te lekcije naučili, nažalost, iz sopstvenih grešaka u prošlosti, kada kažem sopstvenih, iz grešaka države u prošlosti.
Uz ovakav jedan postupan pristup, uz otvaranje poglavlja 23 sledeće godine, gde ćemo dobiti plan koji smo sami izradili, obavezati se da ga ispunjavamo, uveren sam da ćemo dobiti pravosuđe po meri naših građana, kome će građani morati da veruju, a na vašu opasku sudije treba da zadovolje najveći stepen dostojnosti za obavljanje ove visoke javne funkcije, ali kako Francuzi kažu nobles subliž, onaj koji ima najviše dostojnosti, taj mora da nosi i najveću odgovornost. Prema tome, dobra je stvar što smo usvojili taj pravilnik posle toliko godina, što se on primenjuje i što će zacelo davati rezultate koji će oslikati realnu sliku stanja među našim nosiocima sudijskih funkcija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, replika.