Zahvaljujem se poštovani predsedavajući.

Poštovani ministre, imam veliko zadovoljstvo da sa uvaženim koleginicama i kolegama poslanicima obratim sa temom pravnog izvršenja, kao jedne posebne važne pravne oblasti, koja je poslednjih godina doživela ubedljivu promenu u odnosu na sve prethodne zakone kojima je ovaj oblast uređivana, pa bih u jednom sumarnom obliku izneo svoje stavove, jer ovo je tema o kojoj se može veoma mnogo govoriti, obzirom na složenost pitanja koje izvršno pravo u sebi sadrži.

Svoje izlaganje usmerio bih pretežno na položaj procesnih stranaka u postupku i kroz jedan kraći prikaz pošao bih od istorijata ovih propisa u oblasti izvršnog prava, kao produkta onih vremena u kojima je zakonsko izvršenje trpelo promene na svom razvojnom putu, posebno u odnosu na položaj izvršnih stranaka u tom postupku, poverioca i dužnika.

U širem smislu posmatrano, izvršni postupak jeste sledstveni produžetak parničnog ili nekog drugog, u kome se rešava namirenje poveričevih potraživanja dužnika.

Odnosi i pozicija stranaka u izvršenju na relaciji poverilac-dužnik, a zavisili su od zakona do zakona i vremena u kojem je zakon važio, pa mogu slobodno da kažem, da je gledano po tome, položaj dužnika je nekada bio povoljniji nego što je to danas.

Smatram da u tom pogledu Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, u odnosu na sve prethodne ustanovio je do sada pravednu poziciju izvršnog poverioca, nego što je to bilo ranije, a dužniku odredio mesto, kao što je to i zakonom određeno u drugim zemljama u okruženju.

U prikazu tog evolutivnog razvoja izvršnog prava, smatram zanimljivim istorijat donošenja ovih zakona kroz vreme.

Tako bih pomenuo da je osamostaljivanje ove pravne oblasti, započeto donošenjem Zakona o izvršenju i obezbeđenju još u prvoj polovini prošlog veka, u doba Kraljevine Jugoslavije, tačnije 1930. godine.

Našao sam da je stručni deo naše javnosti, koji se bavi istorijatom propisa, izneo stav da se radilo o izuzetno dobro koncipiranom zakonskom tekstu, a koji se tih godina izdvojio iz tadašnjeg građanskog zakonika i koji po svom pravnom supstratu bio izraz modernog prava i jedne svojevrsne moderne.

Zanimljivo je da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koji se danas nalazi u skupštinskoj proceduri, nosi isti naziv kao i sada važeći zakon, a oba kao i zakoni iz davne 1930. godine.

Prekretnicu u primeni prvog Zakona o izvršenju načinjen je kada je stupio na snagu nama dobro poznati Zakon o prekidu kontinuiteta, sa zakonima stare Jugoslavije, kada je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 1930. godine, stavljen van snage, ali zbog svoje solidnosti u izradi, odredaba koje su bile od izuzetnog značaja, za ono vreme, nastavile su tradiciju primene u formi pravnih pravila, koji su važili sve do kraja sedamdesetih godina, kada je donet novi Zakon o izvršenju 1978. godine, kojim je uvaženi ministar danas započeo svoj govor.

O ovom zakonu smo danas dosta čuli, ali dodao bih i to da je produkt socijalističkog vremena u kome je društvena svojina imala primat i supra -dominaciju na drugim oblicima svojina i stručna javnost je imala dosta konkretnih razloga za ne dvoumljenje o tome da je prezaštićenost dužnika, u odnosu na poverioca bila svakako jedna od loših koncepcija tog zakona.

Položaj dužnika u izvršnom postupku je bilo neopravdano lakše nego što je to danas, a ogledao se u širokom spektru pravnih lekova, kojima su dužni tokom izvršnog postupka koristio. Pored prigovora i žalbe na odluku o prigovoru imao je na raspolaganju i druge procesne žalbe, što je postupak činilo posebno složenim i dugotrajnim.

Moglo bi se reći da se izvršni postupak tog vremena često prelamao u jednu veoma dugotrajnu proceduru u kojoj se poverilac morao da čeka, na realizaciju svojih potraživanja, sve dok dužnik ne iscrpi sva svoja pravna sredstva, koja se suštinski ništa značajno nisu menjala u tom postupku, osim što je dobijao samo na vremenu.

Gledano kroz skoriju prošlost, sa izmenama ovih propisa, donošenjem Zakona o izvršnom postupku od 2000. godine i kada su sprovedene izmene zakonskih propisa u ovoj oblasti, nastojanja zakonodavca bila su uspostava ravnoteže u poziciji poverioca, dužnika, načinom da mu suzi upotrebu procesnih sredstava.

Da napomenem da se već tada javila ideja o privatnom izvršitelju koja je zaživela donošenje Zakona o izvršenju i obezbeđenju od 2011. godine, kojom je po prvi put uvedena nova pravosudna profesija, a to je privatni izvršitelj.

Važeći zakon o izvršenju i obezbeđenju ima velike slabosti. Kao primer naveo bih da u okviru načela hitnosti stoji da dužnik nije u mogućnosti da odlaže izvršenje duga, što po mom mišljenju nije dobro rešenje.

Najverovatnije da su u donošenju ove norme zakonodavac rukovodio idejom da je odlaganje nešto što treba zauvek iskoreniti, kako bi se kretanje izvršnog postupka ograničilo u vremenu, jer opšte poznato je da se izvršni postupak poveriocu znao da preraste u veću moru od parničnog, samo zbog brojnosti pravnih sredstava, kojima se dužnik vešto koristio, zajedno sa odlaganjem izvršenja.

Mišljenja sam da ako je odlaganje moguće u drugim sudskim postupcima kojima se dužnik vešto koristio zajedno sa odlaganjem izvršenja.

Na primer, uporedno, ako osuđeniku na krivičnu kaznu zatvora, omogućeno da odloži izvršenje kazne, član 59. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kako bi započeti posao okončao i ostvario prihode, kako bi pomogao porodici, zašto to isto ne bi moglo biti omogućeno dužniku koji bi tako izvršio plaćanje dela ili celog iznosa duga.

Zato u Predlogu zakona, počev od člana 120, pa nadalje, u zavisnosti ko podnosi predlog za odlaganje, da li poverilac, dužnik ili treće lice, javni izvršitelj donosi rešenje o odlaganju, ukoliko za to postoje opravdani razlozi, što je novo u izvršnom postupku i prevazilazi ovo dosadašnje jedno loše rešenje.

Drugi nedostatak važećeg zakona je odsustvo dvostepenosti, Predlogom zakona o izvršenju i obezbeđenju, odlučivanju, uvodi se žalba, što je pravedno rešenje, kako odluka doneta u postupku izvršenja po važećem zakonu ne bi bila jedina i definitivna, a izvršni postupak okončan bez sudske kontrole, zakonitosti, o čemu je danas bilo ovde dosta reči.

Sledeća značajna promena koja se predlaže, tiče se načela dispozicije, poverioca, odnosno njegove odluke o pokretanju ili nepokretanju izvršnog postupka i njegovog izbora između suda i izvršitelja, odnosno da li će predmet poveriti jednoj ili drugoj instituciji.

Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju prevazilazi ovo alternativno rešenje, time što eliminiše zakonom ustanovljenu konkurenciju između suda i izvršitelja.

Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju, celokupno izvršenje poverava javnim izvršiteljima, izuzev u onim predmetima koji se tiču porodičnih prava, zbog osetljivosti tog posebnog važnog pravnog problema.

Sa ovakvim konceptom izvršnog postupka u kome će javni izvršitelji po stupanju na snagu Predloga zakona vremenom izvršiti preuzimanje svih započetih sudskih predmeta čiji je broj ogroman, osnovni je doprinos, ne samo rasterećenje sudova, već predstavlja i značajan doprinos budžetu Republike Srbije koji će ekvivalentno tome imati značajno finansijsko rasterećenje.

Predlog zakona u odnosu na sadašnji Zakon o izvršenju i obezbeđenju poveo je računa o kontroli javnih izvršitelja što dosadašnji nije. Moramo priznati da trend po kome je normalno biti dužan, koji je zaživeo prethodnih decenija, u kome svako svakom nešto duguje, nikako se više ne isplati.

Smatram da je Predlog zakona o izvršenju i obezbeđenju koncepcijski dobra polazna osnova ne samo za bolju poziciju poveriocu u izvršnom postupku, već i osnov za podizanje svesti pravne i poslovne kulture na viši nivo učesnika u pravnom prometu što je značajan doprinos sadašnjem međunarodnom povezivanju Srbije sa EU.

Osim toga Predlog zakona postiže važan cilj, a to je bolja i sigurnija zaštita prava građana i njihove imovine, i kao humaniji od prethodnog ispred SNS predlažem da narodni poslanici u danu za glasanje prihvate ovaj predlog i glasaju za. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, gospodine Polovina.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, a neka se pripremi narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić.
Izvolite, gospodine Jovanoviću.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre, kolege poslanici, imajući u vidu da sam u načelnoj raspravi izneo stav poslaničke grupe SPS u odnosu na predloženi tekst zakona, zamolio bih ministra samo da izvršimo još jednu kratku analizu još jednog dela zakona, predloženog zakona, o kome se danas malo reklo, a to su javni izvršitelji.
Nesumnjivo je da i u tom delu ovaj zakon zaslužuje da bude afirmativno pomenut. Imajući u vidu da se sada pojavljuje znatno strožija kontrola nad radom javnih izvršitelja i to kako sudska kontrola, tako i kontrola od strane Javno izvršiteljske komore.
Od strane suda kontrola će se vršiti nesumnjivo kroz sam postupke i donošenje odluka po žalbama na odluke izvršitelja koje su sada propisane ovim zakonom, a što se tiče Javno izvršiteljske komore, ta kontrola će se više vezivati za rad javnih izvršitelja, kroz njihovu dostojnost, profesionalizam i sve ostale parametre sa kojima moraju postupati u svom radu.
Naravno, da u tom pravcu treba podržati i predloženo rešenje kojim se podrazumeva povećavanje kapaciteta stručnosti javnih izvršitelja, a posebno u pogledu obaveza javnih izvršitelja da polože pravosudni ispit.
Međutim, uvaženi ministre, ja bih samo postavio pitanje da li ćemo moći da rešimo jedan problem kako bi izbegli izvesnu diskriminaciju između javnih izvršitelja, jer je i u predloženom tekstu zakona je navedeno da izvršitelji koji budu imenovani do 1. jula 2016. godine dužni su da polože pravosudni ispit do 1. januara 2018. godine.
Naravno da u svakom slučaju njihov stručni potencijal mora da bude na onom nivou koji zavređuje i zaslužuje njihova pozicija, odnosno njihov status.
Međutim, šta u slučaju, s obzirom, da je ovo kraći rok od dve godine, 1. jun 2016. godine, 1. januar 2018. godine, ako postoje izvršitelji, a biće ih, koji su izlazili na polaganje pravosudnog ispita, nisu uspeli da polože pravosudni ispit i dobili su po zakonu zabranu polaganja ispita u roku od dve godine, da li će i oni biti faktički na ovaj način onemogućeni da u ovom roku obezbede svoj status izvršitelja kroz položen pravosudni ispit? Da li postoji mogućnost samo da se ovo vreme od dve godine, koje je nesumnjivo potrebno da se ustroji, produži ili da se veže za početak koji ne mora da bude početak dana donošenja zakona? Dakle, jedino u tom pravcu da izvršitelji budu u potpunosti ravnopravni i da imaju ravnopravan status.
Mi nismo podnosili u ovom smislu bilo kakav amandman, ali smo smatrali da bi ovo moglo da bude razmišljanje na osnovu čega bi se svi izvršitelji podveli pod princip jednakosti pred zakonom i ravnopravnosti pred zakonom.
Ono što sam započeo u načelnoj diskusiji jeste vezano za odredbe zakona, odnosno predloženog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i vreme je da se da jedan vrlo jasan odgovor. Kada sam rekao danas i vi ste to, uvaženi ministre, potvrdili, da kada se daju ocene za kandidate za nosioce pravosudnih funkcija, da se „naročito ističe“, te ocene su uglavnom paušalno ili se zasnivaju na subjektivnim stavovima sudija koje sačinjavaju kolegijum sudova iz koga dolazi kandidat koji konkuriše za sudiju, odnosno nosioca pravosudne funkcije.
Postavlja se pitanje – na osnovu čega je zavredeo, odnosno zaslužio da bude ocenjen „naročito se ističe“? Upravo je to razlog da taj svoj status sa ocenom „naročito se ističe“ bude proveren upravo pred VSS, kako bi se na osnovu kriterijuma koje će VSS nesumnjivo doneti, utvrdilo da li je ta njegova ocena „naročito se ističe“ opravdana ocena, osnovana ocena, zasnovana na njegovom znanju ili pak nije.
Ako nije, onda je upravo dokaz onoga što sada ispravljamo, a to su te, tzv. „paušalne ocene“ na nivou sudija, nešto što treba eliminisati, izbeći i zasnovati na jasnim i egzaktnim pokazateljima.
Naravno da ću vas zamoliti u tom pravcu da se stimuliše i ono što VSS je započeo kao pilot projekat pa stao, a ne samo da ocenjuje kandidate koji će biti ili neće biti nosioci pravosudnih funkcija, već da se onaj pravilnik koji je donet, sećate se, i vraćen, u jednom trenutku ili jednom periodu kao pilot projekat, začeo da živi, a to je ocena sudija, aktuelnih sudija, aktuelnih nosilaca pravosudnih funkcija.
Zašto? Zbog toga što su se pojavile određene manjkavosti u samom pravilniku, jer na osnovu tog pravilnika odjednom su sve sudije bile odlične, sve su zavredele izuzetno dobre rezultate, odnosno ocenjene sa dobrom ocenom, a u suštini egzaktni podaci koji se vezuju za ono što je suštinski rad sudija, nije dao takav rezultat, već sasvim suprotno.
To znači da bi sudije morale da budu u kontinuitetu ocenjivane i da te ocene budu zasnovane na vrlo jasnim i preciznim kriterijumima, da ti kriterijumi odražavaju sve ono što sudija nosi kao svoj teret posla, ne samo u smislu ažurnosti i kvaliteta rada, već svega ostalog što se vezuje za suđenje, odnosno dosuđivanje, donošenje presuda, postupanje u predmetima, itd, na osnovu čega ćemo zaista napraviti dobru selekciju i dobru klasifikaciju sudija koje zavređuju i zaslužuju da budu nosioci pravosudnih funkcija u odnosu na one koji to ne zavređuju i ne zaslužuju, a onda je logično da se već jednom prekine sa tom tzv. „lažnom solidarnošću“ da predsednici sudova se konačno odrede prema onim kolegama u svojim sudovima koji ne ispunjavaju ove uslove i da se shodno zakonu takvi i sankcionišu, odnosno prema njima adekvatno odredi shodno ovom zakonu.
Ja zaista ne bih više, zaista ne samo što je SPS u ovom setu zakona našla nešto što zavređuje jednu posebnu pažnju u smislu kvaliteta, naš doprinos u tome će uvek biti prisutan i ove diskusije i ova diskusija koju sam ponovio u odnosu na ono što sam rekao u načelnoj raspravi upravo podrazumeva samo doprinos da još više, ukoliko je to moguće, poboljšamo kvalitet ovog zakona za koji ćemo sigurno glasati. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Jovanoviću.
Reč ima ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Jovanović je jedan izuzetan advokat i on vrlo dobro ume da plasira neku tezu i da je vrlo argumentovano zastupa.
Iz njegovog izlaganja se moglo videti da su pojedini izvršitelji vrlo vešto pribegavali lobiranju i upoznavali ga sa nečim što očigledno jedan deo njih obuhvata, a to je obaveza izvršitelja da, ubuduće od početka primene ovog zakona, svi izvršitelji moraju da imaju položen pravosudni ispit.
U ovom trenutku negde oko 30% izvršitelja nema položen pravosudni ispit. Na njih se odnosi obaveza da u roku od dve godine od stupanja zakona na snagu polože taj ispit.
Teorijski, vi ste u potpunosti u pravu. Moguće je da se dogodi da neko potpadne pod dvogodišnju zabranu polaganja pravosudnog ispita zbog neuspeha na tom ispitu. Međutim, činjenično stanje je potpuno drugačije. Mi u ovom trenutku nemamo nijednog izvršitelja koji je pod ovom zabranom, što je dobra stvar, jer onda ne moramo da intervenišemo u ovom tekstu predloga zakona. Da li je moguće da se to nekome dogodi? Svakako da je moguće, ali od onog trenutka kada zakon stupi na snagu i pre početka primene, on apsolutno čini izvesnom situaciju u kojoj može da se nađe svako, te ovde apelujem na one koji su u trci, što se kaže, koji su u igri, koji su sada izvršitelji, a nemaju položeni ispit da ga dobro pripreme. Uveren sam da će ubedljiva većina njih taj ispit i položiti.
Postavlja se ovde pitanje, ja ću još jednom argumentovati zašto smo pribegli ovome. S jedne strane, javnim izvršiteljima se proširuju ovlašćenja. Sprovođenje izvršenja u ubedljivom procentu prelazi upravo na njih. Potreban nam je kvalitet, stručni kvalitet ljudi koji će ovaj posao obavljati, a taj stručni kvalitet će svakako doživeti svoju potvrdu kroz polaganje državnog stručnog ispita za rad u pravosudnim organima i obavljanje poslova određenih pravosudnih profesija.
U smernicama se peža za boljim sprovođenjem postojeće preporuke Saveta Evrope o izvršenju, a to je Preporuka broj 11 Rev 25 iz 2009. godine. Predviđaju se uslovi stručnosti kandidata za izvršitelje, kao i da ti uslovi moraju da budu saobrazni kompleksnosti i odgovornosti, kao i ovlašćenjima koja im se poveravaju, te da je nužan visok nivo obučenosti.
U većini zemalja članica Saveta Evrope, od ukupno 47 zemalja, to podrazumeva položen poseban ispit za izvršitelje. I kod nas bez tog ispita izvršitelj ne može da obavlja tu delatnost.
Međutim, šta više, ove smernice predviđaju da bi, citiram, obučenost, odnosno sposobnosti koje se zahtevaju od izvršitelja, trebalo da budu postavljeni na isti nivo kao zahtevi i za sudije i advokate.
S obzirom da kod nas izvršitelji kao pravosudna profesija funkcionišu, deluju od polovine 2012. godine, dakle, tri i po godine, sada je pravo vreme da dok nemamo veliki broj izvršitelja koji nemaju položen pravosudni ispit uvedemo ovu obavezu. Mislim da je ovo nešto što će samo doprineti kvalitetu obavljanja njihovog posla. Nije suština funkcionisanja pravosuđa samo u brzini, već i te kako u kvalitetu i na to moramo da obraćamo u vremenu pred nama mnogo više pažnje, a kvalitet će se svakako poboljšavati ujednačavanjem prakse i stvaranjem mnogo veće izvesnosti, a i donošenjem jednog zakona koji je po tom stepenu izvesnosti i popunjenosti normiranih faktičkih situacija znatno ispred važećeg zakona.
Što se tiče vaše opaske kada ste govorili o ocenjivanju sudijskih pomoćnika, pa opaske u pogledu ocenjivanja sudija, verovatno ste slučajno jednu stvar propustili da ispratite, ali od početka jula meseca 2015. godine, kod nas nije u pilot programu vrednovanje sudija, odnosno nosilaca sudijskih funkcija. Šta više, od jula meseca ove godine kod nas je na pravnoj snazi Pravilnik o kriterijumima i merilima za ocenu sudija i predsednika sudova, što će sada reći da je neki šesti mesec primene tog pravilnika i svakako da sam neko ko će podržati od strane članova VSS iz reda sudija, ali i predsednika Vrhovnog kasacionog suda, jer je i on tu po svojoj funkciji, ali u suštini sudija, prvi među jednakima, svaku inicijativu za sprovođenje vrednovanja sudija kako u pojedinim sudovima, tako i u čitavom sistemu. Negde je dobro ako to bude i vanrednog vrednovanje, negde je dobro da svaki sudija zna gde stoji u odnosu na kriterijume i merila, da mi kao građani i kao državni sistem vidimo kako se to po pravilima koje smo sami doneli, poštujući najviše evropske standarde i u saradnji sa evropskim institucijama, kako bi se ocenile sve naše sudije u jednom trenutku.
Naravno, jedna lasta ne čini proleće. Ta jedna ocena nije dovoljna da bi se stekla kompletna i realna slika, ali to je dobro iz razloga što prvi put posle 1993. godine mi imamo te kriterijume i merila koji nisu privremeni, već su stalni. Naravno, njihova primena će kroz vreme pokazati gde su napravljeni neki propusti eventualno. Mišljenje koje sudije, naročito sudije starijeg kova, koje imaju čitav proveden radni vek u sudstvu, mišljenje koje iznose najčešće glasi da su norme koje su postavljene u ovim pravilnicima u poređenju sa onim normama koje su važile u vreme pre 25, 30, 40 godina, da su izuzetno blage i niske. Ne sećam se tog vremena. Nisam tad bio ni rođen, ne mogu to da komentarišem. Ali, tim ljudima koji svakako imaju jedan profesionalni integritet verujem u to. To samo pokazuje koliko je sprovođenje stalne obuke nosilaca pravosudnih funkcija u našim sudovima i tužilaštvima nužno za funkcionere.
Dobro pripremati primenu novih propisa, obučavati sudije tim novim propisima i, okončaću nečim na čemu nam je dato jedno veliko i značajno priznanje, priznato nam je da smo Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji je ovde donet u Narodnoj skupštini, koji je počeo da se primenjuje od polovine ove godine, da je zaista delotvoran i efikasan i u vašem i u mom i u Ivaninom rodnom gradu Užicu nedavno je, koliko sam kroz medije saznao za to, da je bukvalno u roku od jednog dana Viši sud u Užicu doneo odluku o merama koje su zaštitile uzbunjivača i vratile ga na posao.
To je nešto što je potvrda jednom sasvim drugom načinu izrade propisa, donošenja zakona, dobre pripreme, jer podsetiću vas, do početka primene tog zakona, do jula 2015. godine, organizovano je sprovedena obuka za 1.059 sudija u Srbiji. Ako imate u vidu da u Srbiji imamo nešto više od 2.600 sudija, ako imate u vidu da dobar deo sudija, negde oko 700 sudija radi u sudovima posebne nadležnosti, da su u ovim slučajevima nadležni sudovi opšte nadležnosti, to znači da mi imamo od sudija sudova opšte nadležnosti kada odbijemo recimo Vrhovni kasacioni sud, ali da je obuka sprovedena za blizu ili nešto više od 60% sudija. Dakle, dve trećine sudija je prošlo tu obuku i to je prošlo kvalitetno i to je pravi pokazatelj kako u budućem vremenu treba pripremati primenu propisa.
Tu su i rezultati Zakona o prekršajima. Sećate se, zajedno kada smo donosili taj zakon, taj zakon daje izuzetno dobre rezultate. Što je koleginica Stojiljković pomenula, Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, vidim da se sudije vredno pripremaju za 1. januar za trenutak kada će početi primena tog zakona. Uveren sam da ćemo uz dobru pripremu i novog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ukoliko ga Skupština bude usvojila, pokazati da je pravosuđe jedan sistem koji zahteva mnogo pažljiviji i pripremljeniji pristup. Pravosuđe nekada i najbolju stvar, ako se uvodi u njega na loš način, zna da odbaci i učini je najgorom mogućom. Ovde smo negde kao celo društvo, kao sistem te lekcije naučili, nažalost, iz sopstvenih grešaka u prošlosti, kada kažem sopstvenih, iz grešaka države u prošlosti.
Uz ovakav jedan postupan pristup, uz otvaranje poglavlja 23 sledeće godine, gde ćemo dobiti plan koji smo sami izradili, obavezati se da ga ispunjavamo, uveren sam da ćemo dobiti pravosuđe po meri naših građana, kome će građani morati da veruju, a na vašu opasku sudije treba da zadovolje najveći stepen dostojnosti za obavljanje ove visoke javne funkcije, ali kako Francuzi kažu nobles subliž, onaj koji ima najviše dostojnosti, taj mora da nosi i najveću odgovornost. Prema tome, dobra je stvar što smo usvojili taj pravilnik posle toliko godina, što se on primenjuje i što će zacelo davati rezultate koji će oslikati realnu sliku stanja među našim nosiocima sudijskih funkcija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, replika.

Zahvaljujem se.
Uvažavajući vašu izuzetnu pronicljivost, moram samo da se zahvalim na informaciji i za nešto što nisam znao, što moram da priznam, da je u primeni pravilnik koji se vezuje za ocenjivanje rada sudija u sudovima, što mi je izuzetno drago, tim pre što vi i ja znamo da su sudije i dalje, naročito one neažurne, opterećene ogromnim brojem predmeta, ali ne opterećene, nego su dozvolili da budu opterećeni tolikim brojem predmeta, pa mi je onda još draže što je krenula takva ocena.
Što se tiče, uvaženi ministre, javnih izvršitelja, da ne bude nesporazuma, i te kako se SPS, lično kao advokat zalažem za to da oni koji su nosioci javnih ovlašćenja, u konkretnom slučaju privatni izvršitelji, moraju biti na maksimalnom stepenu stručnih referenci, kako bi svoj posao obavljali kvalitetno. Nije tu toliko bilo lobiranje, koliko je bilo nepoznavanje situacije da li imamo, možda ćemo imati, izvršitelje koji bi potpali pod ovu tzv. zabranu, dvogodišnju zabranu polaganja pravosudnog ispita. Ono u čemu ćete biti podržani uvek jeste vaša istrajnost i borba za to da izvršitelji, javni beležnici i sudije moraju imati stručne reference potrebe za posao koji obavljaju. Tu nemamo dilemu.
Na kraju, pošto ste pomenuli vas, mene i Ivanu, moram da kažem nešto što je krajnje realno, nadam da tu nećete imati bilo kakvu primedbu na ono što ću reći, a to je da vi, ja i Ivana potičemo iz grada gde je pravosuđe respektabilno, prevashodno privredni sud, a i viši i osnovni sudovi, pa i prekršajni sud zaista zaslužuju da budu vrednovani kao sudovi u kojima se vrlo, vrlo dobro radi. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić, a neka se pripremi narodni poslanik Marko Atlagić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, strateško opredeljenje Vlade Republike Srbije, čiju okosnicu ovde u Narodnoj skupštini i okosnicu te Vlade čini SNS, su evrointegracije i pridruživanje naše zemlje uređenim zemljama EU. Četrnaesti decembar 2015. godine bio je istorijski dan za našu Vladu, za našu državu, za naše građane i u tom smislu želim, gospodine ministre, i vama kao članu Vlade da čestitam na vašoj marljivosti, na vašoj odgovornosti i na predanom radu i uvođenju Srbije u ekonomski napredne i razvijene zemlje, kako u ekonomskom, tako i u pravnom smislu.
Istorijski dan jeste za Republiku Srbiju zato što su juče otvorena poglavlja 32 i 35. Pred nama, odnosno pred Vladom Republike Srbije je ogroman posao, ali ja očekujem, a ceneći vašu odgovornost i vašu posvećenost evropskom putu Srbije, da će početkom sledeće godine biti otvorena poglavlja 23 i 24 koja se upravo odnose na vladavinu prava, na ljudska i manjinska prava itd.
Što se tiče samog zakona, zakona koje danas razmatramo u Narodnoj skupštini, moram da kažem da je krovni zakon sistemski nov Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Vi ste zbilja u vašem uvodnom izlaganju na akademski, a i razumljiv način običnim građanima izneli sve ono što ovaj zakon donosi.
Ono što ja kao narodni poslanik želim da kažem jeste da se ovim zakonom vraća Ustavom zagarantovano pravo građanima, a to je pravo da koriste žalbu kao pravni lek. Do sada žalba kao pravni lek u izvršnim postupcima nije bila prisutna, već je bio prisutan prigovor, a u nekim slučajevima, kada su u pitanju rešenja izvršitelja, zahtev za ocenu zakonitosti. Naravno da ni prigovor ni zahtev ni izdaleka nemaju isto pravno dejstvo, kao što ima žalba.
Zašto je žalba značajna i za koga je ona značajna? Žalba je pre svega u javnom interesu. Žalba je značajna sa aspekta i izvršnog dužnika, žalba je značajna sa aspekta izvršnog poverioca. Zašto je još žalba važna? Ona je i te kako važna za rad sudova. Zašto za rad sudova? Zato što se kroz žalbeni postupak ujednačava rad, kako osnovnih, tako i privrednih sudova i ujednačavanjem rada svih sudova svakako da će doprineti i smanjenju podnošenja žalbe u onim postupcima kada je sasvim izvesno da žalba ne može imati pozitivan efekat.
Šta je još značajno u žalbenom postupku? Značajno je što su ovim zakonom striktno precizirani uslovi koje žalba, kao sastavni element, mora da sadrži. Ožalbenim rešenjem se naravno navode određene činjenice, ali nije dovoljno samo navoditi činjenice, već uz žalbu moraju da se prilože i dokazi za te činjenice kako bi drugostepeni sud imao potpuni dokument za razmatranje. U slučaju da žalba nije potpuna i da ne sadrži sve sastavne delove drugostepeni sud može žalbu odbiti kao nepotpunu.
Ono što je još važno jeste da se kroz žalbu izbegava ping pong efekat, a to je kada su drugostepeni sudovi po žalbama vraćali prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, a prvostepeni sudovi u tom ponovnom odlučivanju donosili ista rešenja, kao i u prethodnom ožalbenom rešenju, pa se onda tako vrtelo u začaranom krugu. Naravno, radi zaštite suđenja u razumnom roku predviđena je i hitnost postupanju u izvršnim postupcima, i to na taj način što je drugostepeni organ dužan da u roku od 15 dana donese rešenje, a da u naredna tri dana izvrši slanje tog rešenja strankama.
Ono što želim da naglasim, a tiče se isključive nadležnosti suda u postupcima izvršenja, jeste zajednička prodaja nepokretnih i pokretnih stvari. To je u isključivoj nadležnosti suda. U pitanju su objedinjeni postupci, odnosno prodaja nepokretnosti uslovljena je prodajom pokretnosti i obrnuto. Uglavnom su u pitanju fabričke hale koje su funkcionalno povezane. Može biti u pitanju i više hala, ali naravno da se u halama nalaze i pokretne stvari, a to su mašine. Znači, jednim postupkom na istom mestu procenjuje se ista ukupna cena, a kroz javno nadmetanje vrši se prodaja i pokretnih i nepokretnih stvari. U slučaju da drugo javno nadmetanje ne uspe, onda dolazi do razdvajanja postupka prodaje nepokretnih stvari od postupka prodaje pokretnih stvari.
Ako se izvrši zajednička prodaja pokretnih i nepokretnih stvari, onda sudski veštak određuje koji iznos ukupnih sredstava otpada na pokretnost, a koji iznos tih sredstava otpada na pokretne stvari, tako da kada je u pitanju namirenje izvršnih dužnika ono se vrši odvojeno. Moram da istaknem da i jednim i drugim procesom rukovodi sudija.
Ono što želim još da istaknem a što se tiče takođe isključivo nadležnosti suda, mada su ovim zakonom o izvršenju i obezbeđenju mnogo veće nadležnosti date sudskim izvršiteljima i jasno i precizno je definisana uloga sudskih izvršitelja, ja ću se ipak zadržati na sudsko izvršenje, na izvršenje koji je isključivo u nadležnosti suda, a odnosi se na izvršenja u porodičnim odnosima, to su članovi zakona od 268. do 280. i odnosi se na izvršenje nezakonito uzetog ili nezakonito zadržanog deteta.
To je postupak koji zbog svoje osetljivosti je u nadležnosti suda. Sud je naravno nadležan da u taj postupak uključi i organ starateljstva, odnosno psihologa organa starateljstva, školu, psihološko savetovalište ili drugu specijalizovanu ustanovu.
Zašto je ovo izvršenje u sudskim postupcima, kada je u pitanju predaja deteta vrlo važno? Zato što je u ovom zakonu u fokusu interesovanja i fokusu zaštite interesa upravo maloletno dete. Svi postupci koje sud i psiholog organa starateljstva preduzimaju moraju da se preduzimaju samo u cilju zaštite najboljeg interesa deteta. Upravo tu je uloga psihologa organa starateljstva i te kako značajna, jer on utvrđuje emocionalni status deteta, utvrđuje ponašanje deteta prema licu, kod kojeg je nezakonito zadržano, kao i prema licu kome ono treba da bude predato, ali sugeriše sudiji način, najbolji način kako će sa što manje stresa, što manje teškoća da se odvija sam postupak izvršenja i predaje maloletnog deteta.
I na kraju želim da istaknem da se ovi postupci izvršenja su vrlo značajni u građansko pravnim slučajevima otmice deteta kada je u pitanju dete koje iz strane države, a nezakonito zadržano na teritoriji naše države i da se izvršenje iste zakonske odredbe odnosi i kad je u pitanju izvršenje i zaštita deteta kao žrtve porodičnog nasilja, kao i zaštita drugih prava deteta, u skladu sa zakonom.
U danu za glasanje SNS podržaće sve predložene zakone. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo Vukojičić.
Ima reč narodni poslanik Marko Atlagić, a neka se pripremi narodna poslanica Branka Janković.
Izvolite gospodine Atlagiću.