Kako god vi želite. Možete da nastavite da završite svih 20 minuta, a možete i da se ponovo javite i da imate svih 20 minuta.

Zahvaljujem.

Prosto, nisam se javila kao predstavnik Odbora za zdravlje, zbog toga što su svi predlozi bez neke rasprave na sam tekst bili prihvaćeni i nemam o čemu da izvestim.

Kao ovlašćeni predstavnik SPS govorim.

Da, ali možete da iskoristite vaših pet minuta.

Hvala vam.

Pa dobro, mislim da ne moramo biti formalisti, posebno ne na ovako značajnim temama kao što je zdravstvo, a zahvaljujem što ste me, nisam zaista bila …

Ja se izvinjavam što sam vas prekinuo.

Dobro. Hvala. Znači, nastavljam kao ovlašćeni predstavnik. Hvala.

Dakle, htela sam samo da kažem da model komplementarnosti u radu jedne zajedničke saradnje većeg broja subjekata da nešto što je zaista bila formalna smetnja ogromnom broju ljudi, koje smo kao država poslali u inostranstvo i koji su morali da dolaze jednom godišnje da bi samo produžili potvrdu da bi mogli da ostvare prava iz osiguranja se evo rešilo zahvaljujući kompromisu koji je napravljen o kome danas razgovaramo u formi predloga izmena zakona.

Ono što dalje jeste važno, to je da posebno osetljiva populacija naših građana, građanki, osiguranica su porodilje. Sve zdravstvene smetnje tokom održavanja trudnoće, svi razlozi za njihovo bolovanje i te kako skreću pažnju svih članova porodice i svi smo osetljivi na temu natalitet. Međutim, moramo biti objektivni. Mali je broj ministarstava koji vrlo konkretno analizira poziciju porodilja i sa aspekta ostvarivanja njihovih prava čini nešto konkretno.

Naše Ministarstvo zdravlja je ovom izmenom i dopunom da finansijska sredstva koja će RFZO iz budžeta dostavljati poslodavcu na izvestan način obavezalo poslodavca da isplate porodilja budu regularne i redovne. Naknade koje one dobijaju, a koje su zaista neophodne pre svega za njihovu egzistenciju, za planiranje budućnosti, života deteta i koje i te kako znače jednu podršku države u periodu u kom je svaki čovek naj osetljiviji nalaze ishod u Predlogu ovog zakona i ja nemam dilemu da će svi poslanici opozicije zaista na ovu izmenu i dopunu zakona reagovati u stilu jedne apsolutne podrške, jer se radi o pravu osiguranica, koje su sigurno najosetljivije sa aspekta zdravlja u periodu kada imaju neki zdravstveni problem, moraju tokom održavanja trudnoće biti na bolovanju, a neizvesnost njihovih naknada je kucala na vrata u više navrata.

Trideset pet posto budžetskih sredstava, koje će RFZO sada dostavljati poslodavcu, a ne samoj porodilji, biće obaveza da kompletna suma od 100% zapravo bude u regularnim rokovima i u kontinuitetu isplaćivana porodiljama i nećemo dolaziti u situaciju da se pitamo zašto je kumuliran taj deficit plaćanja naknada porodiljama i zbog čega zapravo one moraju čak ponekad platiti i porez, platiti određenu sumu novca zato što se kumulira neuporedivo veća količina para nego što one zaista imaju mesečnu naknadu.

U tom smislu, mislim da jeste jako važno da ovaj parlament pokaže svoj odnos prema porodiljama podrškom ovakvom izmeni zakona koja ima veliku senzibilnost za sigurno one koji su ovom društvu najpotrebnije, ne samo sa aspekta sopstvenog postojanja i realizacije materinstva, kao jednog od najjačih potreba i nagona žena, nego politike nataliteta koja se na taj način vodi kvalitetno.

Dozvolite da se osvrnem samo i na određene izmene i dopune, ne sve, Zakona o dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Dopunski rad je prosto anatemisana kategorija, posebno kada su zdravstveni radnici u pitanju. Izmenom zakona, koja je predložena, reguliše se kontrolni mehanizam dopunskog rada zdravstvenih radnika, sa jedne strane, i sa druge strane, usaglašava se Zakon o zdravstvenoj zaštiti sa Zakonom o radu.

Zdravstveni radnici su radnici kao i svi drugi, saradnici, uposleni u zdravstvenim ustanovama, koji sa punim radnim vremenom rade u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi. U svoje slobodno vreme, dakle, van redovnog radnog vremena, mogu biti angažovani u formi dopunskog rada, ali o tome sa poslodavcem moraju sačiniti ugovor, moraju o tome obavestiti direktora ustanove ili osnivača privatne prakse ili drugog subjekta u kome rade puno radno vreme i u roku od 15 dana po Predlogu ovog zakona oni moraju obavestiti i zdravstvenu inspekciju.

Šta se zapravo time postiže? Postiže se mogućnost kontrole kvaliteta rada ljudi koji prepodne npr. rade u nekoj zdravstvenoj ustanovi, a istu tu delatnost obavljaju popodne npr. u privatnoj praksi ili nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi iz mreže zdravstvenih ustanova u državnoj zdravstvu jer ta osetljivost da neko visoko odgovoran stručno možda najodgovorniji posao npr. lekara ili medicinskog saradnika može raditi ne šest, sedam sati, nego 10 sati dnevno do 30% može biti naravno taj dopunski rad do punog radnog vremena i zaista iziskuje kontrolu zdravstvene inspekcije u pogledu stručnosti posla koje to lice obavlja.

Naravno, ovim se ne rešavaju svi problemi vezani za koruptivnost koja je nekako usmerena na dopunski rad.

Kada je analizirana percepcija, ogromna percepcija korupcije u zdravstvu koju građani imaju, ustanovljeno je da nabavke, zapošljavanje i dopunski rad predstavljaju najosetljivije tačke koruptivnosti.

Centralizovano snabdevanje je zapravo odgovor na nabavke. To što je kod zapošljavanja bilo dosta korupcije ili sumnje na korupciju i veće nego što je ona realno postojala, sigurno se može rešiti korektnim konkursima i o tome smo u više navrata i od ministra i mi ovde imali informacije i razgovarali.

Kada je u pitanju dopunski rad, prosto se smatralo da zdravstveni radnici, saradnici, uposleni u zdravstvu ne treba, po nekim mišljenjima, da imaju pravo na dopunski rad. Ja sam uverena da će ova materija na zakonodavnom planu biti unapređivana i rešavana i u buduće, ali sada je napravljen veliki korak. U ingerenciji Ministarstva zdravlja samo stručnost rada i ne može se od Ministarstva zdravlja očekivati da prati finansijske tokove.

Ako posumnja, u obavezi je svako da određenim institucijama sistema prijavi sumnju na finansijske tokove. Finansijska inspekcija je ta koja će pratiti finansijske tokove novca kod plaćanja, kod raznih finansijskih transakcija za lica koja rade u dopunskom radu, a kvalitet rada je zapravo u ingerenciji inspekcijskih službi Ministarstva zdravlja. Mi sada prvi put tražimo da neko ko je u dopunskom radu bude lično odgovoran za informaciju inspekcijskim službama, da u roku od 15 dana od momenta kada je sačinio ugovor o dopunskom radu taj ugovor prosledi inspekcijama zdravstva, odnosno zdravstvenim inspektorima, koji će svakako voditi računa opet o osiguraniku, o pacijentu. Jer, kvalitet rada koji pruža to lice koje je u dopunskom radu sigurno mora biti neuporedivo više kontrolisano zbog toga što smo mi zaista u povoju kada su u pitanju i privatna praksa i neki drugi oblici rada.

Mada, ovo je i prilika da kažem da kvalitetnih ljudi naravno ima i u državnom i u privatnom zdravstvu i podela na privatno i državno zdravstvo nije dobra. Naprotiv, komplementarnost funkcionisanja jednog i drugog sa određenim preduslovima za kvalitetan rad obezbeđuje neuporedivo viši nivo kvaliteta zdravstvene zaštite. U tom smislu mislim da treba apsolutno podržati i ovaj predlog.

Nešto ću reći još o osnivačkim pravima. Nema čoveka koji, ako nije iz domena zdravstva i ne poseduje visoko obrazovanje, ne pita nas poslanike - šta vam je to primarna, sekundarna i tercijarna zdravstvena zaštita? Primarna zdravstvena zaštita, koju uglavnom građani doživljavaju kao domove zdravlja, apotekarsku ustanovu na nivou jedinica lokalne samouprave, zapravo su vrata zdravstva. Ono što se u organizovanim zemljama i zdravstvenim sistemima događa, to je da 75% građana, čak i do 80%, svoje zdravstvene potrebe ostvaruje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.

U sekundarnoj i tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle u bolnicama, posebno u tercijarnim institucijama gde opet oprema visoke tehnologije, najstručniji kadar pruža zdravstvene usluge, tu bi trebalo da dođu samo oni pacijenti koji ne mogu ostvariti svoju potrebu i zaštitu zdravlja na niži nivoima. Nije bilo logično da grad Beograd ima nekoliko kliničko-bolničkih centara i da bude osnivač, zbog toga što mislim da su u poslednjim godinama ovi kliničko-bolnički centri bili osiromašeni za opremu visoke tehnologije, koja je više nego skupa, jer budžet grada Beograda nije bio u mogućnosti da zadovolji tu potrebu.

I pored toga što ima dosta stručnjaka u kliničko-bolničkim centrima grada Beograda, Organizacija zdravstvenih institucija grada Beograda je uglavnom bila takva da sve što je urgentno moralo je ići u urgentni centar Kliničkog centra. Sasvim je logično da stručna podela rada unutar kliničko-bolničkih centara Beograda bude komplementarna sa Kliničkim centrom Srbije i da zapravo jedinstven rad omogući da može jedan kliničko-bolnički centar u perspektivi posebno da razvija pulmologiju, drugi kardiologiju, a da će morati jedni drugi da ispomažu u interesu građana koji će zatražiti pomoć u Beogradu.

Dakle, najveći stepen opravdanja za ovu izmenu osnivačkih prava sa grada Beograda na Republiku vidim u tome što će kliničko-bolnički centri zbog tercijarnih zdravstvenih ustanova imati mogućnosti da budu snabdeveni adekvatnijom opremom, što će građani moći u njima da nađu ono što je potrebno na planu dijagnostike, terapije i rehabilitacije na najvišem stručnom nivou i što će Beograd kao grad biti zaista najviša instanca za pružanje zdravstvenih usluga, a neće jednom centru u jednoj godini biti dodeljeno mnogo manje ili mnogo više sredstava za opremu i za investiciono održavanje.

Bilo bi dobro, pošto svi volimo i svi smo zainteresovani za zdravstvo, da se podsetimo da RFZO obezbeđuje plate, obezbeđuje lekove, sanitetski materijal, obezbeđuje komunalije zdravstvenim ustanovama, ali da oprema može biti upućena nekoj ustanovi samo od osnivača. Dakle, samo je Beograd kao grad mogao da kupi određenu opremu i da je dostavi kliničko-bolničkim centrima, a kako je nivo tercijarnosti zaista više nego zastupljen u njima, logično je da Republika Srbija preuzme ovu obavezu, preuzme ova osnivačka prava i da na još jedan način zapravo pokažemo da je više nego bitno zdravstvo ne deliti žičanim ogradama, nego prelivanje od primarne zdravstvene zaštite, preko sekundarne do tercijarne da ide u skladu sa potrebama građana. Naravno, ovo će sigurno biti razlog da još jednom razmislimo i o osnivačkim pravima najnižeg nivoa, ali to nije u smislu niskog nivoa zdravstvene zaštite, nego onog prvog nivoa primarne zdravstvene zaštite koji sigurno u mnogo čemu jeste nedostajući sa aspekta prostora opreme i kadrova.

U nameri da još jednom podsetimo građane Srbije da su ove izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju, Zakona o zdravstvenoj zaštiti i o dokumentaciji u zdravstvu, zaista u interesu građana Srbije, zahvaljujem se svima onima koji će zajedno sa nama iz ovih poslaničkih klupa glasati za ovaj predlog, uverena da će i naše naredne aktivnosti na zakonodavnom planu kada je zdravstvo u pitanju proteći onako kako se to događalo i u Odboru za zdravlje, zaista uz maksimalno uvažavanje struke i potrebe čoveka da na svakom nivou dobije što je moguće više od zdravstvene zaštite. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem se, gospođo Slavice Đukić Dejanović.
Reč ima narodni poslanik Anamarija Viček, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću izneti stav poslaničke grupe SVM o ova tri predloga zakona koji su danas pred nama. Odmah na početku da naglasim da će naša poslanička grupa u danu za glasanje podržati ove zakone.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, trebale bi da se naglase dve promene. Jedna promena se odnosi na ostvarivanje prava na zdravstveno osiguranja, tj. prava na korišćenje zdravstvene zaštite za vreme boravka u inostranstvu za osiguranike i članove uže porodice osiguranika koji se upućuju na rad u inostranstvo. Bitno je da se ova izmena donese.
Naime, pre nekoliko nedelja, tačnije u oktobru-novembru smo govorili o Zakonu o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, koji je donet 3. novembra ove godine i koji precizira, između ostalog, da se zaposleni mogu uputiti na privremeni rad u inostranstvo na najduži period od 90 dana. Izmenom člana 66. ovog zakona usklađuje se zakon iz oblasti zdravlja sa zakonom iz socijalnog resora, što mislimo da je izuzetno bitno da naglasimo da se to desilo sada u veoma kratkom roku. Svakako je za pohvalu da ministarstva rade na usklađivanju zakona raznih resora, da ne bi došlo do kolizije.
Ovom izmenom se predlaže da se potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite u inostranstvu izdaje za isti period za koji je osiguranik upućen na rad u inostranstvo i time se otklanja dosadašnji problem da se zaposleni mora vraćati u Srbiju radi produženja zdravstvene zaštite, što je moglo stvarati probleme.
Takođe je za pohvalu rešenje koje pruža član 2. Predloga zakona, koji se odnosi na izmenu člana 96. stav 5, čime se predlaže bolje rešenje u vezi isplate naknade u slučaju privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacije u vezi sa održavanjem trudnoće. Naime, po važećem zakonu, u slučaju svake isplate za određeni mesec trebalo je popunjavati duple obrasce, pošto je poslodavac isplatilac 65% novčane nagrade, a RFZO 35%, što je sve dovodilo do kašnjenja u isplati. Predloženom izmenom sredstva u iznosu od 35% od osnove za naknadu zarade, kao što smo i od gospodina ministra čuli, koja se sa računa budžeta prenose RFZO, Fond prenosi na račun poslodavca, a ne na račun osiguranice.
Nadamo se da će se ovom izmenom zakona bar u nekoj meri smanjiti komplikovanost, kao i oduženje, odnosno kašnjenje isplate za vreme održavanja trudnoće.
Drago mi je da je prof. dr Đukić Dejanović napomenula problem sa kojima se sve češće sada ovih dana susrećemo jer nam se i majke koje su na odsustvu radi nege deteta javljaju našoj poslaničkoj grupi sa problemom praktično im prete, poreska uprava im preti izvršiteljem upravo zbog prozivanja isplata koje se sa kašnjenjem uplaćuju na njihove račune i smatramo, bez obzira na to, da to nije u resoru zdravstva. Ipak, smatramo da treba da se naglasi da bar sada ovim zakonom što je u resoru zdravstva se radi na tome da ne dođe do kašnjenja u isplatama, kada se radi o održavanju trudnoće.
Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva je jedan takođe značajan zakon što se toga tiče jer izmenama važećeg Zakona se odlaže rok za donošenje podzakonskih akata, kao i početak primene zakona jer zbog uloženih žalbi nije izvršen postupak javne nabavke za integrisani zdravstveni informacioni sistem.
Kratko da se podsetimo, projekat Integrisani zdravstveni informacioni sistem finansira Evropska unija sa 2,5 miliona evra predpristupnih IPA fondova i projektom je predviđeno uvođenje bolničkog informacionog sistema u 19 zdravstvenih ustanova u Srbiji, kao i razvoj elektronskog zdravstvenog dosijea. Svakako treba naglasiti da će Integrisani zdravstveni informacioni sistem pružiti podršku u uspostavljanju održive IT osnove za zdravstveni sistem Srbije.
Elem, značajno je da se produži rok za uspostavljanje Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema na još godinu dana, odnosno da rok za početak primene Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva bude 1. januar 2017. godine, tako da ovu izmenu svakako treba podržati.
Treće, koji je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, tu bih naglasila četiri izuzetno bitne izmene. Prva izmena je preuzimanje osnivačkih prava od strane Republike nad kliničko-bolničkim centrima, odnosno na teritoriji autonomnih pokrajina.
Važećim zakonskim rešenjem je definisano da je osnivač zdravstvenih ustanova na primarnom nivou zdravstvene zaštite - opština, odnosno grad, i u ovu kategoriju zdravstvenih ustanova je pripadao i kliničko-bolnički centar, da je osnivač zdravstvenih ustanova na sekundarnom i tercijalnom nivou zdravstvene zaštite - Republika, odnosno na teritoriji autonomne pokrajine - pokrajina, tu spadaju opšte bolnice, specijalne bolnice, klinika, institut i klinički centar.
Izmenama, odnosno dopunama u odgovarajućim članovima ovog zakona predlaže se preuzimanje osnivačkih prava od strane Republike, odnosno autonomne pokrajine nad kliničko-bolničkim centrima i time se postiže pre svega stvaranje pravnog osnova za kapitalna ulaganja od strane Republike, odnosno autonomne pokrajine, a samim tim indirektno se postiže i poboljšanje uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti.
Bitno je da naglasimo da navedenim izmenama nisu umanjene nadležnosti AP Vojvodine, propisane Zakonom o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine u oblasti zdravstva, to je član 47, da se podsetimo, u kojem je, između ostalih nadležnosti, u tački 3) propisano da AP Vojvodina, preko svojih organa, osniva zdravstvene ustanove na teritoriji AP Vojvodine, u skladu sa planom mreže zdravstvenih ustanova koje donosi Vlada, i to: opštu bolnicu, specijalnu bolnicu, kliniku, institut, klinički centar, Zavod za javno zdravlje, Zavod za transfuziju krvi i Zavod za antibaričnu zaštitu, a predloženim izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti sada se dodaje i kliničko-bolnički centar.
U tački 7) istog člana istog člana, AP Vojvodina, preko svojih organa, imenuje i razrešava direktore, zamenike direktora, članove upravnog i nadzornog odbora zdravstvenih ustanova čiji je osnivač, te će se i ova odredba odnositi na imenovanje i razrešavanje direktora, zamenika direktora, članova upravnog i nadzornog odbora kliničko-bolničkih centara.
Drugom izmenom zakona se na nov način reguliše obavljanje dopunskog rada u oblasti zdravstva. Naime, predviđa se da zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo zaposleno lice u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi i drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom, koji radi puno radno vreme, može da obavlja određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca van redovnog radnog vremena zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, u ukupnom trajanju od jedne trećine punog radnog vremena.
Predloženim izmenama je propisano da je zaposleno lice dužno da pismeno obavesti direktora zdravstvene ustanove u kojoj radi puno radno vreme o zaključenom ugovoru o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, a o ugovorima o dopunskom radu koje je zaključila, zdravstvena ustanova je dužna da vodi evidenciju.
Predloženim izmenama se propisuje da jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu zaposleni dostavlja u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora o zdravstvenoj inspekciji radi kontrole obavljanja dopunskog rada u oblasti zdravstva, što svakako čini transparentnijim način i obim dopunskog rada zdravstvenih radnika.
Treća izmena predviđa brisanje stava 2. člana 185. važećeg zakona, kojim je regulisano da stranom državljaninu koji je završio fakultet zdravstvene struke, a ne obavlja zdravstvenu delatnost kao profesiju u Republici Srbiji, ministar rešenjem može odobriti specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju, što jeste malo konfuzno. Naime, kako ministar zadužen za oblast zdravstva Republike Srbije može da odobri specijalizaciju ili užu specijalizaciju stranom državljaninu, i to bez uzimanja u obzir zakona i propisa date države gde će taj strani državljanin obavljati specijalizaciju ili užu specijalizaciju? To krajnje neprofesionalno rešenje nikako ne bi trebalo da bude nadležnost ministra i dobro je što se ovim izmenama to ukida. Celishodnije i efikasnije rešenje je da ministarstvo zdravlja države koja je stranac obavlja zdravstvenu delatnost kao profesiju, odobrava specijalizaciju, odnosno užu specijalizaciju u skladu sa njihovim zakonom i upućuje kandidate da se upišu direktno na neki od fakulteta zdravstvene struke u Republici Srbiji i na specijalizaciju ili užu specijalizaciju, a uslov i način i postupak upisa fakulteta treba da regulišu međusobnim sporazumom.
Četvrta izmena predlaže brisanje člana 198. a) i b) važećeg zakona koji se odnosi na izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence, koji postupak sprovodi nadležna komora radi utvrđivanja stručne osposobljenosti zdravstvenih radnika za samostalni rad. Obzirom da su zdravstveni saradnici iz različitih oblasti zaposleni u zdravstvenim ustanovama, a Zakon o komorama zdravstvenih radnika ne propisuje licenciranje zdravstvenih saradnika, zdravstveni saradnici treba da se licenciraju u nadležnim komorama, odnosno udruženjima i to je razlog za brisanje navedenih članova.
Na kraju bih volela još jednom da naglasim da će poslanička grupa SVM u danu za glasanje podržati sva tri predloga zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Viček.
Reč ima dr Ljiljana Kosorić. Izvolite, gospođo Kosorić.

Zahvaljujem.
Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, gospodine Vekiću sa saradnicima, kolege i koleginice, pred poslanicima su izmene i dopune tri zakona iz oblasti zdravstva. Poslanici SPO će u danu za glasanje podržati ove zakone jer stvaraju preduslov za nesmetano funkcionisanje zdravstvenog sistema, a krajnji efekat je efikasnija zdravstvena zaštita i briga za pacijenta.
Prvi od ovih zakona je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Koja su to predložena rešenja ovim zakonom? Ja bih pre svega istakla da Zakonom o zdravstvenoj zaštiti utvrđena su jasno osnivačka prava u zdravstvenim ustanovama, tako da je, kada je reč o ustanovama na primarnom nivou zdravstvene zaštite osnivač opština, tj. grad, a kada je reč o ustanovama na sekundarnom ili tercijalnom nivou osnivač je Republika.
Međutim, šta se do sada dešavalo? Recimo, dešavalo se da postojećim zakonskim rešenjem osnivač kliničko-bolničkog centra je bio grad, iako se radi o ustanovama koje obavljaju visoko specijalizovanu delatnost i tu su i nastali problemi.
Pre svega ako imamo podatke, a neki podaci nam i govore da do sada na lokalnom nivou je izdvajano manje od 1% lokalnog budžeta, upravo za zdravstvo, tačnije negde oko 0,8% što je stvarno zanemarujuća cifra u odnosu na potrebe koje postoje, te je problem bio kako investiciono održavanje, a da ne govorimo o širenju kapaciteta ili o nabavci nove opreme ili o popravci postojeće.
Kliničko-bolnički centri primaju i zbrinjavaju i pacijente ne samo u gradu gde su osnovani već i iz čitave Srbije, a najveći broj pacijenata je i frekvencija je bila kada je reč o skeneru, o magnetnoj rezonanci, a servisiranje i održavanje upravo ovih aparata i sličnih aparata je dosta skupo, te su gradovi morali iz sopstvenih sredstava da izdvajaju novac i da se na neki način snalaze. Samo bih kao primer navela da sonda za merenje helijuma za magnetnu rezonancu košta oko 20.000 evra, što je sigurno veliko opterećenje za lokalne samouprave.
Današnjim Predlogom izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti osnivačka prava nad kliničko-bolničkim centrima prelaze u nadležnost Republike, čime se postiže stvaranje pravnog osnova za kapitalna ulaganja od strane Republike i poboljšavanja uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti.
Što se tiče ovog zakona, drugo rešenje ovog Predloga zakona odnosi se na uređenje dopunskog rada. Postojećim zakonskim rešenjem zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici i druga zaposlena lica mogla su da obavljaju dopunski rad kod poslodavca sa kojim su zaključili ugovor o radu sa punim radnim vremenom i kod drugog poslodavca.
Dopunski rad u ustanovama gde je zaposleni zdravstveni radnik bio je osnov za mnogobrojne vidove korupcije što se i pokazalo u proteklom vremenu, te donošenjem Predloga izmena i dopuna zakona, sada zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik i druga zaposlena lica koja rade sa punim radnim vremenom mogu da obavljaju određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca van redovnog radnog vremena zaključujući ugovor o dopunskom radu sa drugim poslodavcem u trajanju do jedne trećine punog radnog vremena, pri čemu su dužni da obaveste direktora ustanove kod koje rade sa punim radnim vremenom, odnosno osnivača privatne prakse, a zdravstvena ustanova je dužna da vodi evidenciju o dopunskom radu. Zdravstveni radnik koji zaključuje ugovor o dopunskom radu je obavezan da jedan primerak originala ugovora dostavi zdravstvenoj inspekciji u roku od 15 dana.
Drugi na dnevnom redu je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenom osiguranju i ove izmene se odnose na ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, tj. produženje važenja potvrda za korišćenje zdravstvene zaštite za vreme boravka u inostranstvu osiguranika i članova uže porodice osiguranika koji se upućuju na rad u inostranstvo i važiće za period na koji osiguranik se upućuje na rad u inostranstvo. Do sada su ovi osiguranici imali obavezu da produžavaju važnost potvrde svakih godinu dana, što je zaista stvaralo nepotrebne probleme.
Treći Predlog zakona je o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji, ovim zakonom predloženo je odlaganje početka primene zakona tako da bi zakon umesto 1. januara 2016. godine počeo da se primenjuje od 1. januara 2017. godine. Odlaganje je opravdano zbog postupka javne nabavke za integrisani zdravstveni informacioni sistem koji nije završen zbog uloženih žalbi i optimalan je rok od produženja od godinu dana da se završe potrebne radnje te pomeranje roka stvoriće se preduslovi za nesmetano funkcionisanje zdravstvenog sistema.
Još jednom da istaknem da u danu za glasanje SPO će predložena zakonska rešenja prihvatiti i glasaće za njih. Hvala vam.