Mi smo ovde napravili razliku između lica koje ima pravo na slobodu kretanja, dakle svaki građanin ove zemlje i svaki posetilac, gost ove zemlje, ima pravo na apsolutnu slobodu kretanja i ta sloboda kretanja može da je potpuno neograničena. On može da se kreće 24 sata gde god želi, tamo gde je to zakonom, naravno, omogućeno.
Jedino što je ovde važno, zato smo ukinuli to, kao delo, iz razloga jer tu postoji pretpostavka da nema narušavanja javnog reda i mira. Kada postoji narušavanje javnog reda i mira, onda se na to odnose odredbe po tom zakonu, a inače, za ovakve slučajeve, da kažemo, neko ko je bolestan i kaže, na bilo koji način može da se kreće i može da radi šta god želi, ali naravno tu bi trebalo da se uključe neke druge službe koje, ako imaju saznanje, kao što su centri za socijalni rad, ako imaju saznanje da je licima potrebna pomoć, da možda nisu ni dovoljno svesni da im je potrebna pomoć i da bi mogla da nastane neka šteta po njih, ne preduzimanjem te pomoći, bi tu trebalo da se uključe, tu policija može da pruži određenu asistenciju, pod određenim okolnostima, ali mi lice koje ne traži pomoć, koje ne želi koje ima svu slobodu kretanja, ne pravi bilo kakav prekršaj ili krivično delo, sa tim licem policija nema šta da radi. Dakle, mi tu možemo samo da utvrdimo identitet lica i ništa više. To je ono što su policijska ovlašćenja. Naprosto je tako.