Zahvaljujem se.

Gospodine Stefanoviću, nemate pravo na repliku, pošto se ministar nije obraćao vama.

Da li želite da koristite vaših pet minuta? (Da)

Izvolite.

Dakle, ministar unutrašnjih poslova, gospodin dr Stefanović, treba da zna da je u više navrata u javnom prostoru označavao osumnjičene u nekom krivičnom postupku partijskom pripadnošću i upravo ste to sada uradili. Govorite da branite državu, ne shvatajući da je rušite. Vi kao ministar nemate pravo na to...

Gospodine Stefanoviću, niste dobili pravo na repliku, već ste dobili mogućnost da koristite vaših pet minuta za obrazlaganja vašeg amandmana.

Dobro, dozvolite mi da obrazložim.

Očigledno da ministar i ja ne čitamo isti amandman.

Molim vas da se krećete u okviru amandmana.

Gospodine Bečiću, krećem se u okviru amandmana, ali mi deluje da ministar i ja različito čitamo isti amandman. Meni je žao zbog toga.

Pokušavam ministru da objasnim, bez ikakve uvrede, bez ikakve potrebe da ja njemu držim predavanja, da on razume svoju funkciju šta treba da radi.

Vi, gospodine ministre, možete, što ovaj amandman omogućava, uvek da u svojoj stranci iznosite političke stavove o ljudima koji su, po vama, osumnjičeni ili se sumnjiče da su uradili ovo, oduzeli novac od hendikepirane dece, šta ste sve naveli, ali vi kao ministar, kada to izražavate kroz političku prizmu, napadajući političke protivnike kao ministar unutrašnjih poslova, dubinski narušavate pravosudni sistem, istragu i instituciju koju vodite. Zato je ovaj amandman bitan, jer on vas stavlja u ravan sa ostalim zaposlenima u MUP-u, gde ste i vi zaposleni, i sami to kažete, pa zašto onda smeta da se vi takođe pojavite u ovom članu kroz prihvatanje amandmana.

Zašto bi to onda bio problem ako se vi slažete da radite tamo, da politika nema veze sa krivičnim postupkom, partije nemaju veze sa krivičnim postupkom. Verujem da ne želite da pravite od policije partijsku policiju. To bi bilo užasno za Republiku Srbiju.

Zahvaljujem se.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.

Izvolite.

Kako je izgledala partijska država i kako je to izgledalo u nekim prethodnim vladama, to smo imali priliku da vidimo, ne zato što smo mi imali priliku da vidimo, nego zato što su građani imali priliku da osete na svojoj koži.

Meni se nekada čini da sa nekim kolegama ne razgovara čak ni u istom ministarstvu. Dakle, što se tiče MUP, MUP, moram da kažem, nije deo pravosuđa. Dakle, ne mogu da uradim bilo šta vezano za pravosuđe, jer ne pripadam pravosuđu i MUP nema nikakve veze sa tim. Mi smo deo izvršne vlasti, deo Vlade Republike Srbije. Vlada Republike Srbije ima pravo na određene stavove koje donosi i ministar je civilna kontrola rada ministarstva. Što se tiče rada policije, radom policije upravlja direktor policije. Ministar ima pravo na stav. Ministar ima pravo da zauzme svoj stav. Da li se taj stav nekome sviđa ili ne sviđa, svaki čovek ima pravo da mu se ministrov stav ne sviđa, ali znate onda dođu izbori i građani kažu da im se sviđa stav i ministra, i premijera, i svih ostalih ili im se ne sviđa, i to kažu građani. Oni na kraju, kao ultimativni sudija, zauzmu položaj i kažu da li smo radili dobro ili nismo.

Ja znam da neko ko ne može da dobije glas, on kaže uvek – šta me briga šta kaže narod, ali onaj ko hoće da poštuje demokratiju, uvek će priznavati glas naroda i uvek će reći da je to jedini važan sud u jednoj zemlji. Šta kaže naš narod? Ako vas ne interesuje šta kaže narod zašto se bavimo ovim poslom? Narodna skupština je sastavljena od narodnih predstavnika. Bio sam predsednik ovog parlamenta. Kada ljudi ne daju poverenje ili vam daju neko mizerno poverenje, to vam pokazuje koliko cene ono što ste vi govorili, pokazuje koliko cene ono što ste radili ili koliko puno cene ako vam daju to poverenje. Možete sada da to okrećete ili ne okrećete, narodno poverenje je mera našeg rada. Može da se to nekome sviđa ili ne sviđa, to je apsolutno tako.

Dakle, mi smo prihvatili amandman, želeći da pokažemo da baš to podržavamo i bez ikakve razlike, ali niko neće oduzeti pravo nijednom ministru, nijedne vlade da izlazi i da iznosi stavove o tome.

Zahvaljujem se, gospodine ministre.

Gospodine Stefanović i pored najbolje volje, ministar ni u jednom trenutku nije vam dao mogućnost za repliku.

(Borislav Stefanović, s mesta: Imam još vremena.)

Možete samo da ga iskoristite jednom po jednom amandmanu, ali pošto ste zaboravili ta pravila, ja ću vam dati.

Sada iskoristite do kraja. Izvolite.

Jako volim kada me vi podučavate u nečemu.

Dakle, ministre vrlo kratko ću reći, vi dubinski grešite zato što ne razumete da je protivzakonito, gospodine ministre, da vi koristite ministarsku poziciju u javnom govoru za partijske stavove. Vi ne razumete da kršite zakon kada to radite.

Nemojte se pozivati na narod. Nemojte da kažete narod nam je dao određen broj procenata pa znači, ne moramo da poštujemo zakon koji smo doneli. Vi ne razumete šta je vladavina prava. Vi ne razumete, kao ministar, ste prvi među jednakima i čovek koji se bavi policijskim poslom, istražnim radnjama, koje su deo krivičnog postupka. Ne možete vi da obojite osumnjičene partijskim bojama i da to govorite u kameru.

Kako ne razumete tu stvar? Pa da imate 100% na izborima, odakle vama mogućnost da vi savijate zakon kako vama partijski odgovara i onda normalno da se ljudi plaše da pravite partijsku policiju u ovoj zemlji. I da ko ne misli kao vi, sutra ćete da kažete – taj i taj član, te i te stranke je uhapšen, kao što ste radili više puta.