Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vesna Rakonjac. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, ja sam veoma srećna što danas imamo kao temu donošenje izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije, i to baš upravo u ovom delu koji se odnosi na upotrebu pečata ili ličnog faksimila za osobe sa invaliditetom, kojima će to vratiti dostojanstvo.

Lično sam imala dilemu oko stava 2, koji ukazuje na neka ograničenja, međutim, ovaj predlog izmena i dopuna zakona sam shvatila kao prvi korak u rešavanju ovih problema, a kao što znate, Ministarstvo za rad sistematično i postupno rešava jedan po jedan problem, ministar se veoma iskreno i posvećeno bavi i onim redovnim i vanrednim aktivnostima oko migranata, koje su prosto nametnute i to maestralno radi, tako da prosto i jednostavno nisam mogla da prećutim kritiku jednog prethodnika.

Mislim da će ovaj naš prvi korak biti uvod u nešto mnogo krupnije, a to je – donošenje zakona o upotrebi pečata i faksimila, koji će svakako imati i odredbe koje će se odnositi na upotrebu pečata i faksimila lica sa invaliditetom.

Takođe, postoji zakonska regulativa – Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, gde je jasno definisano kako se to čini do sada, ali u ovom zakonu nije predviđena upotreba faksimila. Mi ćemo svakako inicirati izmenu i dopunu na one zakonske regulative koje nisu u našoj nadležnosti, ali u saradnji sa Vladom i drugim ministarstvima, bićemo inicijatori svakako i ovih aktivnosti, kako bismo zaokružili ovu priču.

Ono što je meni jako bitno, a to je promena svesti, promena shvatanja potreba osoba sa invaliditetom. Do te promene, u našim glavama može da dođe samo ako što više vremena provodite sa ovim osobama. Sticajem okolnosti, kao predsednik Odbora za rad, imala sam puno susreta sa predstavnicima organizacija osoba sa invaliditetom i verujte, veoma sam srećna što sam počela da razmišljam na njihov način, da njihove probleme doživljavam i da ih tumačim na pravi način. Jednostavno sam sebe uhvatila u jednoj situaciji, dok sam čekala da regulišem neke svoje obaveze u jednoj banci, shvatila sam da na papiriću koji sam dobila prilikom registracije za svoj posao koji treba da obavim, nema oznaka na Brajevom pismu. Znači, osoba slabovida i slepa iz onog automata neće dobiti papirić sa Brajevom oznakom broja šaltera, odnosno svog broja gde treba da se javi. Drugo što mi je istog momenta prošlo kroz glavu, čula sam zvučnu signalizaciju, ali nisam čula broj i broj šaltera gde treba da se prijavite. Jeste, stoji radnik obezbeđenja, pruža usluga, ali to nije njegov osnovni posao. Znači, i o tome trebamo da razmišljamo. Treba da apelujemo na sve javne službe, kako državne tako i privatne institucije, banke, uslužne delatnosti, turističke organizacije, znači, sve pružaoce usluga, bilo da se nalaze u javnom ili privatnom sektoru, da omoguće lakši pristup osobama sa invaliditetom.

Druga stvar koja mi se desila za poslednjih nedelju dana učinila me veoma srećnom, a to je da je zajednički prijatelj došao i rekao – znate, moj komšija je dobio stalni posao. Dečko koji u svom okruženju, u svojoj porodici ima osobu sa invaliditetom, tj. osobu koja je slabog sluha i momak je sticajem okolnosti morao da prođe obuku, da bi svom članu porodice pružio adekvatnu uslugu i pružio pomoć, takva osoba je angažovana od lokalne zajednice, odnosno od lokalne samouprave kao tumač za znakovni jezik. I dobio je i posao i satisfakciju za ono što je radio do sada i to me čini veoma srećnom.

Mislim da smo na dobrom putu, mislim da su zakonska rešenja koja smo do sada usvojili, a odnose se na osobe sa invaliditetom, samo početak. Mislim da treba da nastavimo da radimo. Ono što želim da kažem jeste da ni propisi Evropske unije nemaju neke jasne normative koji bi se odnosili na sadržinu ovih propisa, osim člana 26. koji se odnosi na integraciju osoba sa invaliditetom. Prema tome, mi možemo i mnogo bolje, mi znamo mnogo bolje i mislim da treba ovako da nastavimo.

Što se tiče naše radne grupe, ona će svakako u ovih godinu i po dana raditi onako kako treba. Predstoje nam izbori, ali to ne znači da radna grupa neće raditi. Radna grupa će raditi sve vreme, takav je dogovor između članova radne grupe, a dogovorili smo se da i kolege koje budu naši naslednici, jer ne znamo kako će izgledati sledeći saziv, nastave u tom duhu, jer projekat traje godinu i po dana i nikako ne sme biti prekinut. Moramo osnažiti postojeće osobe sa invaliditetom da iskoriste svoje pravo, da budu birani i da biraju.

Naš zakon koji danas predstavljamo je jedan korak u tome da dostojanstveno pristupe biračkom mestu i dostojanstveno se potpišu imenom i prezimenom, faksimilom ili pečatom, ali da to učine na dostojanstven način, kao punopravni članovi zajednice. Hvala svima, hvala na jednoj konstruktivnoj raspravi i radićemo još bolje.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi ministre, izmene i dopune ovog zakona poslanička grupa Nove Srbije vidi kao jedan važan korak u primeni strategije unapređenja položaja osoba sa invaliditetom, kao i u primeni Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom koju je Republika Srbija ratifikovala.
Član 4. tačka 1b. ove Konvencije obavezuje državu potpisnicu da preduzme sve odgovarajuće mere u cilju menjanja ili ukidanja postojećih zakona, propisa i običaja i prakse koji na bilo koji način diskriminišu osobe sa invaliditetom.
Izmene i dopune ovog zakona vidim kao još jedan korak u tom pravcu, kao korak da Srbija vodi računa o 12% građana ove populacije koja živi u Srbiji. Mislim da se na ovaj način i pripremamo za otvaranje poglavlja 23, 24, o ljudskim pravima na pravi način.
Predložene dopune ovog zakona su možda po obimu veoma male, jer su u pitanju samo dva člana, ali su suštinski veoma važne na poboljšanje ukupnog broja položaja jednog dela naše populacije koja živi sa trajnim oštećenjem vida ili nemogućnošću korišćenja gornjih ekstremiteta.
Predloženim dopunama Zakona nameće se obaveza svim organima javne vlasti, da u postupcima koji se vode pred njima, bez ikakvih izuzetaka, osobama koje zbog trajnog oštećenja vida ne mogu da se potpišu, koriste pečat sa ugraviranim poptisom, u svakodnevom govoru poznatiji kao faksimil, odnosno pečat kojim se osoba sa invaliditetom identifikuje pred tim organima sa svojim ličnim podacima. Naravno, ovu obavezu će u buduće imati i druga pravna i fizička lica, kao što su i banke, turističke organizacije, i ostale ustanove, jedino će potpisivanje ugovora zbog svoje specifičnosti biti izuzetak.
Kada je reč o slepim i slabovidim osobama, moram da pomenem da je u zadnjih nekoliko godina urađeno mnogo dobrih stvari, pre svega, postavljen je veliki broj zvučnih semafora, urađeno je dosta reljefnih staza i drugih orijentira. Rekla bih da se prednjači u tome u Gradu Beogradu, ali očekujem da će se i u ostalim gradovima i opštinama u Srbiji u narednom periodu po ovom pitanju uraditi slično.
Zato će zakonsko regulisanje korišćenje faksimila kao svojeručnog potpisa nakon toga što Narodna skupština usvoji dopune ovog zakona, omogućiti osobama sa invaliditetom, pre svega poštovanje dostojanstva, kao i individualnu samostalnost i nezavisnost.
Mislim da će i radna grupa, koju je moja uvažena koleginica spomenula, koja je formirana ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije i koja okuplja sve predstavnike političkih stranaka u narednom periodu dati značajan doprinos i uključivanju osoba sa invaliditetom, u politički i javni život Srbije.
Na kraju svoj izlaganja želim da vas obavestim da će poslanička kruga Nove Srbije u danu za glasanje podržati izmene i dopune ovog zakona.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić, nije tu.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović, nije tu.
Reč ima narodni poslanik Branka Bošnjak. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, današnji zakon, odnosno izmene Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, je relativno kratak zakon i on se prevashodno odnosi na članove osnovnog zakona 34. i 52. suštinski samo na član 34, obzirom da član 52. zapravo redefiniše kaznene odredbe.
Moji prethodnici, većina kolega su govorili o elementima teksta ovog zakona. Ja bih svoje obraćanje u Skupštini i vama ministre, fokusirala na zapravo na ono što je moja osnovna profesija i moje delovanje u projektovanju i u propagiranju potrebe izjednačavnja svih građana i u fazi projektovanja i izgradnji, a u smislu poštovanja jednakosti svih građana Srbije.
Mislim da osnovni zakon kroz segment koji se zove diskriminacija u vezi sa pružanjem usluga i korišćenjem objekata i površina, a u članu 13. u stavu 1. kaže – zabranjena je diskriminacija na osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.
U stavu 3. kaže – Pod objektima u javnoj upotrebi u smislu ovog zakona, smatraju se objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma i objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine.
U tačci 4. kaže – Pod javnim površinama u smislu ovog zakona, smatraju se parkovi, zelene površine, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajne površine i slično.
U segmentu 5a. stav 3. kaže se kao sublimacija zapravo šta je to diskriminacija? Diskriminacija je odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekata, neophodna za pružanje usluga korisnicima sa invaliditetom.
Meni je jako drago da je neko od kolega pomenuo i jako mi je drago da ste vi gospodine ministre lično nas obavestili o svemu onome što je ministarstvo, vaše ministarstvo učinilo u tom smislu.
Sami ste rekli, a i naravno svi smo svesni da je to relativno malo nedovoljno i da naše delovanje mora da bude mnogo šire. Namerno sam pobrojala šta to sve spada u javne objekte, javne površine i šta je to sve što mi moramo učiniti dostupnim građanima sa invaliditetom.
Godine 2012. Vlada je usvojila pravilnik o tehničkim standardima o pristupačnosti. Taj pravilnik je, da kažem, za moje mišljenje, profesionalno mišljenje relativno kasno donesen, ali dobro, hvala Bogu da je i donesen, ali od 2012. godine, jasno su definisani delovi objekta, delovi javnih površina, delovi prostorija unutar svih tih objekata kako moraju biti projektovani, dizajnirani da bi svi oni bili dostupni građanima sa posebnim potrebama.
Ovaj pravilnik definiše kako treba da izgledaju prilazi do objekta, rampe za pešake, invalidska kolica, stepenica i stepenište, liftovi, podizne platforme. Definiše kretanje, pravila kretanja u zgrada mu skladu sa dimenzijama prostora kroz koji se kreću invalidna lica.
Korišćenje pojedinih prostora u zgradama, definiše kako projektovati i graditi javne toalete. Zatim, elemente opreme. Znači, da bi korisnici, danas govorimo o tome kako lica sa posebnim potrebama, slabovida lica ili lica koja imaju nemogućnosti korišćenja potpisa na način kako ga mi koristimo, govorimo o njima, ali treba da se setimo da treba i sve šaltere učiniti dostupne tim licima.
Pravilnik između ostalog kaže kako treba da bude i dizajnirana oprema, kako treba da izgledaju šalteri, pultevi, javne telefonske govornice. Naravno, definiše kako treba da izgledaju i javni prostori, spoljni prostori, trotoari, pešačke staze, mesta za parkiranje.
Mislim da se što se tiče ovih pešačkih staza, parkirališta, čini mi se da se možda najviše i učinilo i dobro je da je tako. Zatim, treba implementirati u opremu i sisteme za orijentaciju.
Ja sam namerno pobrojala sve ono što kaže pravilnik, prosto da bih prozvala, sve nas podsetila, prozvala sve one koji rade na prvo projektovanju, izgradnji, a onda i na rekonstrukciji objekata koji su javni, koji moraju biti dostupni i osobama sa posebnim potrebama.
Ja bih želela da na kraju samo kažem da svesni smo kako izgledaju neki od objekata koji koriste lica sa invaliditetom.
Vi znate da čak i zdravstvene ustanove, znate da čak i neki od rehabilitacionih centara nemaju sve prostore podjednako dostupne svim korisnicima tih ustanova. Dobro je i lepo je kada u RH centru imamo izgrađen bazen, ali nije dobro kada taj bazen, da kažem uslovno rečeno, više se koristi za rekreaciju nego za rehabilitaciju pacijenata. Vi morate omogućiti pacijentu koji se kreće u invalidskim kolicima da može da uđe u taj bazen i da ga neko iznese iz tog bazena i to, naravno, ne treba da budu zdravstveni radnici koji će to raditi, za to mora da postoji posebna oprema.
Znam da ovo možda nije glavna tema današnjeg zakona, ali sam imala potrebu da u svom obraćanju posebno naglasim na arhitektonske barijere i naravno, nećete mi zameriti, to je posao kojim em što se bavim, em se baš izrazito i često bavim afirmacijom redizajniranja prostora, a u pravcu dostupnosti svim građanima Srbije.
Gospodine ministre, ja želim da vam kažem da će, naravno, poslanici SDPS podržati ovaj zakon, izmene osnovnog zakona. Ali, takođe želim da vam kažem da se članovi naše stranke na terenu već i sada aktivno bave promocijom ovog pravilnika, jer postoji i svest o neznanju, neobaveštenosti i mi kroz svoje delovanje na terenu pokušavamo da lokalnim samoupravama, odgovarajućim brošurama ukažemo na to kako bi zapravo trebalo da se dizajnira prostor za javnu upotrebu. Pravilnik je, na sreću, predvideo jako veliki broj grafičkih priloga. On je dosta jasan i mislim da bi dobro bilo kada bi se u skladu sa tim svi ponašali.
Zahvaljujem vam se što razmišljate i što kroz zakon redefinišete prava i obaveze i unapređujemo stalno prava i obaveze, ali vas takođe molim da u okviru svojih mogućnosti pokušate da uspostavite kontrolu nad izgradnjama, rekonstrukcijama javnih objekata i prostora, jer kada rekonstruišemo neki objekat, mislim da bi trebalo ipak prioritet da damo rekonstrukcijama u pravcu dostupnosti, a manje redizajnu nameštaja, opremanju kabineta i kancelarija. Naravno ne kažem da to ne treba, ali ovo sigurno treba da bude prioritet. Kada adaptiramo i rekonstruišemo javne toalete, kako ste i sami rekli, trebali bi prevashodno da budu redizajnirani, rekonstruisani tako da budu dostupni ljudima koji se kreću u invalidskim kolicima, a prioritet ne bi trebalo da nam budu skupe pločice ili kvalitet opreme.
Još jednom, SDPS će podržati ovaj zakon, a vama se zahvaljujem što unapređujete realizaciju prava osoba sa posebnim potrebama.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

To sigurno, kao što dobro znate, nije nešto što će se desiti preko noći i nećemo mi uspeti ni da naše društvo u tom smislu senzitivizujemo, niti ćemo uspeti da učinimo svaku od javnih površina dostupnim, ali da moramo raditi na tome svaki dan, moramo. Zato postoji država, zato postoje organizacije, uostalom zato postoji invalidski pokret, upravo da bi se borio sa tim.
Samo da skrenem vašoj pažnji nekoliko aktivnosti koje smo mi preduzeli, koje opštoj populaciji ne znače puno, ali osobama sa invaliditetom znače zaista mnogo i mislim da su dobar putokaz.
Mi smo po prvi put počeli od prošle godine da uvodimo u saradnju sa Javnim servisom, sa RTS-om, titlovanje domaćih serija. Opet, nešto čega se treba zapravo setiti. Konkretno je bila „Ulica lipa“ i sada „Komšije“ radimo. Vidite, imate ljude koji ne mogu da gledaju „Komšije“, ne mogu da gledaju „Ulicu lipa“ iako gledaju svi oko njega. To je način da bar deli sentiment ostatka društva prema nečemu. Nadamo se i to ćemo sigurno raditi da informativni program u najvećoj mogućoj meri približimo korisnicima, govorim o gluvim i osobama sa oštećenim sluhom. Vi znate da je problem. Znate kako to funkcioniše. Jako je teško to u pravom vremenu uraditi, ali bar u nekom kraćem, odloženom. U svakom slučaju, i to radimo i ove godine to nastavljamo da radimo sa Javnim servisom, ali to je nešto što moramo bar pokušati da proširimo koristeći moderne tehnologije i na ostale televizije, ne samo na Javni servis. On ima obavezu to da radi, ali hajde da vidimo da li privatne televizije, pogotovo sa nacionalnom frekvencijom, mogu da nam pomognu na isti način. Siguran sam da ćemo naći razumevanja i sa njihove strane, pošto je Ministarstvo tu da pomogne.
Recimo, uveli smo jedan vrlo zanimljiv i potpuno inovativan oblik pomoći osobama gluvim i nagluvim, a to je, zajedno sa, da sada ne reklamiram, ali sa jednim velikim telefonskim provajderom, dakle, vanbudžetskim sredstvima, obezbedili smo da postoji centar za sada samo u Beogradu, gde gluva i nagluva osoba može putem tableta, putem smart telefona da se uključi, da otvori vezu, dobije komunikaciju sa svojim tumačem znakovnog jezika, ono se recimo nalazi u banci, ne može da se objasni sa nekim, ovo je način da upozori na svoj problem, traži rešenje i tumač preuzima dalje rešenje tog problema, telefoniraće i dogovoriće se sa onim kojim je potrebno. Zakazaće mu sastanak, zvaće lekara, ili sve ono što on u datom trenutku ne može da uradi. To je nešto što zaista pokazuje izuzetne rezultate. Dakle, ne mora da ide stalno sa svojim tumačem, već ako mu je potrebno, pozvaće tumača i za njega je usluga potpuno besplatna. To smo u potpunosti rešili i to dobili najveći deo iz vanbudžetskih sredstava.
Sada intenzivno radimo na tome, recimo, sa Parking servisom u Beogradu, da uvedemo aplikaciju gde će osoba sa invaliditetom znati gde je slobodno parking mesto za njega. A kada dođe do tog parking mesta, dakle, moći će da se odmah informiše o tome, a kada dođe i vidi nekog bahatog vozača koji mu se našao na parking mestu, imaće vrlo jednostavnu aplikaciju kojom odmah obaveštava službu da se neko parkirao na mestu koje pripada njemu.
Vidite, jednostavne stvari koje suštinski menjaju život. Ne mora sve da bude iz budžeta. Može i time što angažujete društveno-odgovorne poslove koji hoće da pomognu.
Postavili smo prošle godine prvu taktilnu tablu ispred Hrama Svetog Save. Vi i ja ne razumemo zašto je to tako, ali znate, kada razgovarate sa predstavnicima Udruženja slepih i slabovidih, oni kažu doslovce – ja prvi put vidim kako izgleda Hram Svetog Save. I to menja život. Hoćemo da nastavimo u tom pravcu.
Radi se na puno, puno stvari i svaki taj mali korak čini život boljim i čini ga pravednijim. To je ono što mi radimo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Biljana Hasanović Korać.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, kao što smo već čuli, danas razmatramo Predlog zakona o dopuni Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Već je u diskusiji više puta objašnjeno u čemu se sastoji dopuna Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Suština je da se omogući osobama sa invaliditetom koji imaju trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolesti, da im se omogući potpisivanje isprava uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili uz pomoć pečata sa ugraviranim potpisom.
Naša poslanička grupa Boris Tadić–SDS–ZZS–ZS podržaće ovaj Predlog zakona jer smo i u dosadašnjem radu uvek zastupali stavove da se mora sprečiti svaka vrsta diskriminacije, naročito prema osobama sa invaliditetom, jer je to posebno osetljiva i ranjiva grupacija. Namerno ne kažem kategorija, kako se obično kaže – kategorija ljudi, jer i kategorisanje može da bude vrsta diskriminacije.
O amandmanu koji smo podneli već je govorio kolega Đurišić i govorićemo više kada bude rasprava u pojedinostima.
Dobro je što je gospodin ministar i što je Ministarstvo uočilo potrebu rešavanja ovog problema i predložilo dopunu zakona. Donošenjem ovog zakona olakšava se osobama sa invaliditetom koje ne mogu da se potpisuju zbog invalidnosti ili oštećenja organa za vid i da ostvaruju svoja prava pred organima javne vlasti, a pod organima javne vlasti, prema ovom zakonu, podrazumevaju se državni organi, organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, organizacije kojima je povereno vršenje javnih ovlašćenja, pravna lica koja osniva u celini ili delimično Republika Srbija, teritorijalna autonomija ili lokalna samouprava, ali u svakodnevnim aktivnostima, u bankama, turističkim organizacijama i na sličnim mestima. Time se vraća dostojanstvo ovim osobama, olakšava obavljanje poslova i uključivanje u svakodnevni život na human i jednak način sa svima ostalima.
Ovaj zakon je dopuna, razvoj, dorada postojećeg sistema pomoći, zaštite i uključivanja osoba sa invaliditetom u svakodnevni život. Tu, gospodine ministre, niste bili u pravu kada ste rekli da je puno urađeno poslednje tri godine za razliku od prethodnog perioda.
Podsetiću vas da je ovo nadgradnja na donošenje i na primenu već postojećih i važećih propisa. Pre svega, Ustav je dao pravni osnov za donošenje ovakvih propisa. Zatim, Zakon o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom čiju dopunu danas razmatramo donet je još 2006. godine. Odmah zatim 2007. godine doneta je Strategija unapređenja položaja osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji. Zatim, 2009. godine zakonom je, koji je donela ova Skupština, potvrđena Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom koji je donela Generalna skupština UN na 61. zasedanju, decembra 2006. godine. Takođe, podsetila bih da je 2009. godine donet Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i o zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji je imao izmene 2013. godine.
Znači, već godinama pravni osnov i propisi postoje. Pitanje je koliko se primenjuju. Tokom primene se uvek u praksi pokažu nedostaci ili potrebe da se regulišu još neka pitanja što smatram da je i sada slučaj da se primenom zakona pokazala potreba da se izvrši njegova dopuna.
Bio je veliki pomak kada je počelo da se javno govori o osobama sa invaliditetom, da se razumeju i sagledavaju njihove potrebe kako bi se stvorili uslovi za njihovo uključivanje u svakodnevni život. U nekom ranije periodu te osobe su bile nevidljive u društvu i o njihovim potrebama se nije govorilo.
Ubeđena sam, na osnovu onoga što sam iznela i što je danas ovde već sve rečno, da su ta vremena daleko iza nas i da ćemo samo razvijati sistem zaštite i pomoći ovim osobama kako bi se što normalnije uključile u svakodnevni život.
Naša poslanička grupa se zalaže, a iz diskusije zaključujem da i celo društvo podržava da se što doslednije primenjuju postojeći propisi i da se njihovim stalnim unapređenjem stvaraju i bolji uslovi.
Morala bih još da kažem, gospodine ministre, u svom obraćanju ste naveli, a deo toga piše i u obrazloženju zakona, da su ove osobe, kojima se omogućuje na ovaj način potpisivanje, dopunama ovog zakona, u stvari pismene i da razumeju svoj potpis. One jesu pismene i razumeju svoj potpis, ali nije bitno to što razumeju svoj potpis, one jako dobro treba da razumeju akt koji potpisuju i šta znači njihov potpis na tom aktu. Ja sam ubeđena da razumeju, jer među tim osobama ima vrlo obrazovanih, onih koji svoje vreme koriste za unapređenje svojih znanja.
Navešću jedan primer koji mislim da treba da posluži za primer većini. U Gradskom muzeju u Vršcu je zaposlena osoba sa invaliditetom koja ima invalidnost donjih ekstremiteta i kreće se samo pomoću kolica. Ona je završila Istoriju umetnosti i odradila praksu u muzeju. Zatim, položila državni ispit, specijalizirala se za kustosa. Bila je i u Americi na specijalizaciji. Moram da kažem da smo se jedno tri godine borili da se zaposli i jeste zaposlena u muzeju. Ona ima takvo znanje koje može mnogo da doprinese radu muzeja, uređenju zbirke koja predstavlja jednu od najvećih zbirki u regionu, a sa druge strane njeno radno angažovanje je veliki pomak u kvalitetu života i nje i njene porodice.
Da bi tako bolje razumeli osobe sa invaliditetom i na bolji način regulisali i doneli propise koji regulišu način njihovog funkcionisanja, kao što je rekla koleginica, treba da provodimo više vremena sa njima. Kada je donošen Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, ja sam pričala kako je u Vršcu još devedesetih godina bilo osnovano preduzeće za profesionalno osposobljavanje, rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i osoba ometenih u razvoju. Nažalost, u nekom periodu opština više nije imala razumevanja iako je bila jedan od suosnivača i ostavila je bez poslovnih prostorija to preduzeće i ono je prestalo sa radom. U tom preduzeću smo osposobili tri gluvoneme osobe za krojački zanat koje sada imaju svoje samostalne radnje, od kojih žive i oni i njihove porodice i tako se uključuju u redovan život. Samo kroz te neposredne kontakte sa osobama sa invaliditetom možemo da sagledamo njihove potrebe i da predlažemo dalje izmene zakona i unapređenje propisa koji regulišu tu materiju. Zahvaljujem na pažnji.