Zahvaljujem, gospodine Petroviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe narodni poslanik Žika Gojković. Izvolite, gospodine Gojkoviću.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo iz Ministarstva, poštovane kolege poslanici, u svom izlaganju ću se najviše bazirati na o Predlogu zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, koji nemaju nikakvih zakonskih naslednika.
Imali smo prilike da nedavno iz sredstava medija čujemo da je preko 80% od doktora Rubena Foksa, predsednika saveza jevrejskih opština Srbije, da je više od 80% predratne populacije Jevreja u Srbiji stradalo tokom Drugog svetskog rata. Ovaj poražavajući podatak, naravno, strašan podatak, je više nego dobar razlog da Srbija donese jedan ovakav zakon.
Država Srbija planira da ublaži nepravdu prema žrtvama Holokausta koji nemaju naslednike, tako što će jevrejskim zajednicama u našoj zemlji, ne samo vratiti oduzetu imovinu tih žrtava, već će im svake godine, narednih četvrt veka uplaćivati po 950 hiljada evra radi proučavanja tog zločina nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata.
Sva oduzeta imovina se sada nalazi u većini slučajeva u svojini Republike Srbije, ili pojedinih lokalnih samouprava, državnih i javnih preduzeća. iako država nije učestvovala naravno, u proganjanju jevrejskog naroda, ona ne treba da ima neku korist od posledica Holokausta. Ako bi država zadržala imovinu oduzetu žrtvama Holokausta u svom vlasništvu, to bi značilo da ona crpi korist iz takvog nemilog događaja.
Suštinski razlog za donošenje ovog zakona duboko saosećanje srpskog naroda i predstavnika srpske vlasti prema velikim žrtvama jevrejskog naroda tokom Drugog svetskog rata.
Druga dva razloga donošenja zakona su formalne prirode. Prvi je taj što je zakonom vraćena imovina i obeštećenje iz 2009. godine, propisuje da će otklanjanje posledica od oduzimanja imovine žrtvama Holokausta bez živih naslednika urediti posebnim zakonom, a drugi jer je Republika Srbija potpisnica Terizinske deklaracije koja se zalaže za principe propisane nacrtom zakona.
Ovaj zakon treba da otkloni posledice oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju žive naslednike dok se otklanjanje posledica od oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje imaju naslednike vrši primenom opšteg Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju.
Vraćanje oduzete imovine predviđeno je da se vrši u naturalnom obliku koji je identičan načinu propisanom u Zakonu o vraćanju imovine i obeštećenju na čije odredbe posebni zakon i upućuje i u skladu sa njegovim istovetnim načelima i sa istovetnim izuzecima.
Podnosilac zahteva za vraćanje imovine po posebnom zakonu biće jevrejska opština na čijoj teritoriji se nalazi oduzeta imovina. Takođe će imovina u naturalnom obliku vraćati onoj jevrejskoj opštini na čijoj teritoriji se imovina i nalazi. Drugi način otklanjanja posledica je finansijska podrška koja se obezbeđuje u budžetu Republike Srbije, predloženo je da taj vid podrške iznosi 950 hiljada evra godišnje u narednih 25 godina od donošenja zakona. Ta sredstva će se uplaćivati takođe na račun Saveza jevrejskih opština.
Zakon tačno propisuje u koje se aktivnosti sredstva mogu usmeravati, tako da bi sredstva trebala da idu za proučavanje Holokausta, za obrazovanje u Holokaustu, za naučno istraživanje vezano za Holokaust, zatim na finansiranje školovanja mladih talenata Republike Srbije, pružanje finansijske pomoći preživelim žrtvama Holokausta, zatim Jevrejskoj zajednici u Srbiji i na troškove koji nastanu upravljanjem tim prihodima.
Nacrt ovog zakona predviđa obrazovanje nadzornog odbora što smo imali prilike da čujemo od ministra sa zadatkom da prati kako se upravlja tim finansijskim sredstvima. Predsednik nadzornog odbora će biti predstavnik Vlade, a ostali članovi će biti predstavnici jevrejskih organizacija, Svetske jevrejske organizacije za restituciju, Saveza jevrejskih opština.
Kada zakon bude donet, sledeće prikupljanje zahteva za vraćanje imovine, nakon čega će se znati i tačan broj stvari, vrednosti oduzete imovine od žrtava Holokausta bez naslednika.
Kao što je rekao i direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić, rok za podnošenje zahteve je tri godine, a tek nakon isteka tog roka biće poznat obim i vrednost imovine i sada je o tome vrlo teško davati bilo kakvu procenu. Tehnička rešenja iz Zakona o opštoj restituciji primenjivaće se u ovim slučajevima i to je naravno neminovnost. Kada neka imovina ostane bez naslednika po pravilima opšteg imovinskog prava trebalo bi da pripadne državi, ali ovde je specifična situacija zbog sudbine Jevrejske zajednice u Srbiji koja je na surov način gotovo potpuno nestala tokom Drugog svetskog rada.
Ovde se ne radi o odgovornosti Srbije za Holokaust, Kraljevina Jugoslavija je bila žrtva agresije. Srbija je bila okupirana u Drugom svetskom ratu, a neviđen okupacioni režim je bio kvinsliški a Srbija je bila deo antifašističke koalicije, što god revizionisti danas mislili.
Reč je dakle o aktu solidarnosti sa našim sugrađanima Jevrejima koji u Beogradu žive duže od 500 godina i koji su u tom periodu pretrpeli užasna stradanja. Mnogobrojna jevrejska groblja, naročito u mestima gde posle Drugog svetskog rada više nije ostalo ni jednog sugrađanina Mojsijeve vere, su zapuštena i zaboravljena, do te mere da ni stanovnici pojedinih mesta u Srbiji ne znaju za postojanje jevrejskog groblja na svojoj teritoriji.
Savez jevrejskih opština nažalost nije imao kapaciteta ni snage da ih sam uređuje i brine o njima. Mnoga od njih su u veoma lošem stanju, ograde su izvaljene, nadgrobni spomenici popadali, polomljeni, neka grobna mesta su čak i pomerena i izmeštena. Drago mi je da je plan da se u prvom koraku srede upravo groblja u Crvenki, Ratkovu, Sonti, Kovilju i u još nekim drugim mestima u Vojvodini.
Ovim nacrtom predviđena je finansijska podrška države Savezu jevrejskih opština, a ako što sam već rekao, propisano je u koje svrhe može biti potrošeno tih 950 hiljada evra. Mogu biti korišćena i kao finansijska podrška jevrejskoj zajednici u našoj zemlji, a ovaj novac npr. neće biti dat za korišćenje za izgradnju memorijalnog centra na Starom sajmištu, gde je bio ozloglašeni logor za Jevreje, kasnije za Srbe i Rome, jer bi značilo da se imovinom jevrejskih žrtava obeležava mesto gde su oni stradali.
Dužnost je države, a to je i njena namera, tako smo čuli i od ministra, da dostojno obeleži staro sajmište, ali i Topovske šupe, Banjicu, Jajince koji su bili deo tog sistema ubijanja.
Kako smo mogli da čujemo u narednih nekoliko meseci, jevrejskoj zajednici će biti vraćana sinagoga u Zemunu. Ima još nekoliko sinagoga u Srbiji koje treba da budu vraćene, ali najznačajnija je ona u Apatinu koja je po svom fresko-slikarstvu jedinstvena u svetu. Ona bi svakako trebalo da bude očuvana. Neko vreme je bila bogomolja neke druge verske zajednice, nisam siguran koje, ali je trebalo da se koristi, naravno, u kulturne svrhe. I zemunska sinagoga je, nažalost, trebalo da posluži u kulturne svrhe, ali je jedno vreme bila disko-klub. Koliko sam upućen, danas je restoran.
Ovaj zakon, poštovani kolege poslanici, poštovani ljudi iz Ministarstva, pokazuje u stvari šta je Srbija, da je Srbija ozbiljna zemlja koja misli o svim svojim građanima, bez obzira koje su verske, političke ili druge pripadnosti, kao i da se prema njima odnosi jednako. To je za poštovanje, ne samo kada govorimo danas o ovoj temi, nego i poštovanje kada govorimo o našem putu ka EU i stvaranju jake i pravne države.
Ali, morao bih nešto da dodam, a tiče se restitucije. Mislim da država duguje i svojim građanima da ispravi jednu veliku nepravdu iz prošlosti, a to je da vrlo brzo izmeni Zakon o restituciji. Svima je poznato da su od 1945. godine u jednopartijskoj Skupštini donošeni zakoni kojima se krše ljudska prava i oduzima privatna imovina. Mi danas imamo zakon i ministar je govorio da smo prvo doneli Zakon o povraćaju imovine crkvama, pa onda i građanima. Ja lično mislim da su svi ti zakoni koji su do sada donešeni bili gotovo isključivo političke privrede i želja za političkim poentiranjem, a ne želja da se ispravi jedna od najvećih nepravdi iz naše prošlosti i da se konačno napravi raskid sa komunističkim nasleđem.
Zbog toga je restitucija i njena izmena zakona, za koju se nadam da će uskoro da usledi, a suština je samo u jednoj stvari, suština je u supstituciji. Ne samo ispravljanje jedne, kao što sam već rekao, nepravdi iz prošlosti ili neki, da tako kažem, simboličan raskid sa komunističkim nasleđem, već predstavlja i konačno uništenje jednog sistema koji je baziran na ratnom zločinu, a nažalost često i na zločinu prema sopstvenom narodu.
Takođe, poslanička grupa SPO-DHSS veruje da je ovo dobar test za naše društvo, ne samo kada je u pitanju naš put ka EU, već i koliko smo kao narod iskreno spremni za nacionalno pomirenje. Ja bih pohvalio rad Agencije za restituciju, jer bez ovih izmena o kojima sam govorio, ali to su izmena koje se vrlo lako mogu doneti, u pitanju je samo želja i ja ne sumnjam da će ova ili buduća Vlada, koja će biti formirana manje-više u sličnom obimu, promeniti ove izmene zakona u restituciji samo u jednoj stvari, u supstituciji i time pomoći Agenciji za restituciju i Strahinji Sekuliću, gospodinu koji se vrlo često bori sa vetrenjačama ne bi li omogućio bar malo svojim prisustvom da se ispravi jedna od nepravdi koje su učinjene našem narodu.
Ja ću još samo iskoristiti svoje vreme da kažem da će SPO podržati sve predloge kada je u pitanju imenovanje sudija i tužioca, ali ipak moram da istaknem jedno ime, a to je sudija Ivan Jovičić. Ne bih govorio o njegovoj kandidaturi, samo želim da kažem da ga podržavamo kao člana VSS. Dovoljno je reći da je imao duplo više glasova od prvog sledećeg sa najvećim brojem glasova. Mislim da je u našem društvu, kada se borimo za jednu pravnu državu, kažem opet, ne samo zbog EU, već zbog nas samih, izuzetno važno da imamo poštene sudije, poštene tužioce i da ne dođemo nikada više u situaciju da zločinci, na primeru pokušaja ubistva Vuka Draškovića, ne samo da postaju oslobođeni, nego vrlo često postaju i žrtve. Nažalost, toga smo se nagledali u prošlosti, a nadam se da će toga biti sve manje u budućnosti, jer je neophodno da imamo što više poštenih, čestitih sudija i sudija koji rade dobro svoj posao.
Znam da nadležni ministar i ljudi iz Ministarstva rade jedan ozbiljan i težak posao i da će taj posao dugo da traje. Zbog toga, znači, ne samo zbog ovog zakona koji danas usvajamo i zbog svih ovih tačaka koje su na dnevnom redu, nego i zbog jednog ozbiljnog rada na menjanju jednog sistema vrednosti u Srbiji, Srpski pokret obnove je davao i daće punu podršku Ministarstvu pravde i, naravno, u Danu za glasanje pozitivno ćemo glasati za ove predloge zakona. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Gojkoviću.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Homen, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Izvolite, gospodine Homen.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužioca, poštovane kolege, kada smo predavali spisak naših kandidata kao govornika za ovu raspravu obeležili smo da smo protiv. Zašto smo protiv? Ne zato što smo protiv pojedinačnih rešenja, nego se opet ponavlja ona praksa na koju smo i ranije ukazivali, da se na jednoj sednici dnevnog reda zaista stavljaju razne tačke, pa niti mi kao poslanici možemo da se pripremimo na pravi način, niti smatram da bilo ko može da diskutuje kvalitetno na ovoliko različitih tema i oblasti. Zbog javnosti, ja ću samo da naglasim šta su sve teme današnjeg dnevnog reda i da pitam gde sve tu postoji neka zaista suštinska veza što bi moglo da se prihvati prilikom objedinjavanja dnevnog reda.
Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta. U redu. Zatim, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima. Nema preterano veze. Onda se pojavljuje Predlog sporazuma između Vlade Republike Srbije i NATO-a. Tek ne vidim tu nikakvu vezu sa žrtvama Holokausta. Pa, da ne idem dalje. Ministarstvo odbrane i Vlada Republike Mjanmarske Unije. Ne vidim zaista vezu i smatram da opet, kao i prošli put, gomila ovih tačaka neće biti obrađeno na adekvatan način, jer mi uvek kao poslanici pričamo o onome što je najvažnije. U ovom slučaju mislim da je to, naravno, Zakon o žrtvama Holokausta, odnosno povratku imovine i Zakon o prekršajima, pa ću svoje izlaganje koncentrisati na ove dve oblasti, bez obzira što bi verovatno bilo dobro da imamo vremena da se bavimo i drugim temama.
Što se tiče Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta, mislim da je to jedan izuzetno važan zakon. Donošenje ovog zakona je predviđeno bilo još donošenjem zakona, odnosno kada je usvojen Zakon o restituciji 2011. godine. Nažalost, čekamo pet godina, ali bolje ikad nego nikad. Smatram da je dobro što je danas ovo na dnevnom redu. Smatram da ovakav zakon treba doneti. Mi kao poslanička grupa u svakom slučaju ćemo glasati za usvajanje ovog zakona. Mislim da je i javnosti i svima nama jasno šta je značio Holokaust i kakva je to sramota bila za Evropu onog vremena, ali nažalost sramota delom i za naš narod, jer su pripadnici našeg naroda na neki način učestvovali u svemu tome. Da ne pominjem onu sramotnu objavu da je Beograd kao prvi grad u kome više nema živih Jevreja. Da li je tačno ili ne, ali to je ostalo nešto što je zapisano u istorijskim knjigama. U svakom slučaju, ovo je velika stvar.
Suština ovog zakona, podsetiću, jeste da se vrati imovina jevrejskoj zajednici, odnosno imovina onih lica koja više nemaju živih naslednika, koji nisu živi i što je sada faktički u državnoj imovini, i da se koristi za obeležavanje žrtava Holokausta i, naravno, na svaki drugi način pomoć jevrejskoj zajednici. Smatram da je ovo dobro što se danas dešava i da će samim tim usvajanjem ovog zakona i skočiti ugled Republike Srbije.
Ono što je, da tako kažem, na neki način zamerka samom zakonu, to je više pitanje procedure. Podneli smo niz nekih amandmana i zamoliću gospodu iz Ministarstva da obrate pažnju. Ti amandmani pre svega idu u pravcu da se više obaveza nametne samoj Agenciji za restituciju, odnosno da se olakša postupak vraćanja ove imovine, odnosno da teret dokazivanja i prikupljanja svih dokaza bude na Agenciji, a ne na instituciji koja predstavlja žrtve Holokausta. Nema puno tih amandmana, to je sedam ili osam amandmana, te vas molim da ih pažljivo razmotrite, jer smatram da mogu olakšati i ubrzati postupak povraćaja imovine jevrejskoj zajednici.
Znači, generalno nešto što je vrlo prihvatljivo i, ponoviću još jednom, mi ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Drugi zakon koji je važan, to su izmene i dopune Zakona o prekršajima. Nisu one velike, u pitanju je 20 članova. Manje-više su to primedbe koje mi podržavamo. Uvek je važna, naravno, efikasnost procesnih zakona, kako krivičnog, građanskog, tako naravno i Zakona o prekršajima, jer ozbiljnost jedne zemlje se meri time na koji način i kako vi možete da sprovedete sankciju koju je neko zaslužio, koja je utvrđena sudskom presudom, odnosno ovog trenutka sudije za prekršaj.
Postoji tu, po meni, jedna ozbiljna zamerka i nešto na šta smo podneli amandman, koji mislim da nije samo tema generalno ovog zakona, nego je i pitanje i poštovanje Ustava i generalno pitanje da li je ovaj zakon, u formi u kojoj ste ga predložili, može da opstane, odnosno da li će ga sud oglasiti protivustavnim, pogotovo što mislim da u našoj skorijoj praksi već imamo takva iskustva da su ovakve odredbe postojale, ispravićete me, mislim 90-ih godina konkretno. Odnosi se kada je neko kažnjen, odnosno nije platio kaznu, da mu se ograničavaju određena prava, znači ovde konkretno pročitaću – izdavanje vozačke dozvole, probne vozačke dozvole, izdavanje potvrde o registraciji, saobraćajne dozvole, registarskih tablica, odjava vozila. Drugim rečima, ako niste platili kaznu koju vam je izrekao sud za prekršaje, kada se pojavite da izvadite vozačku dozvolu koja vam je istekla ili registrujete kola, MUP, nadležan organ će odbiti to, pa će da kaže – molim vas, idite prvo izmirite kaznu, pa onda dođite da vam izdam vozačku dozvolu.
Ista odredba je postojala 90-ih godina i ona je proglašena protivustavnom negde početkom 2000. godine. Molio bih Ministarstvo da obrati pažnju da ne predlažu nešto što je već jednom oglašeno protivustavnim i da dobro razmisli da li ovakva odredba treba da ostane, odnosno da usvoji naš amandman koji traži da se briše ova odredba.
Mislim da je, kada je u pitanju ova odredba, zaista pitanje kršenja ljudskih prava, odnosno ograničavanja prava, ono može da proistekne iz Ustava, nisam siguran da može da proistekne iz ovakvog zakona. Ali ponoviću, nađite mišljenje Ustavnog suda, mislim da će se povući paralela zašto je jednom tako odlučio, da je vrlo slično formulisano sada i ovim zakonom.
Tu dolazimo do jednog drugog problema koji je vezan za ovaj zakon, odnosno za registar novčanih kazni. Da, nema dileme, ja potpuno podržavam postojanje tog registra i smatram da je to dobro, korisno i da treba da olakša život svima nama koji smo učinili neki saobraćajni prekršaj, odnosno da znam da li jesam ili nisam platio kaznu, pogotovo danas kada postoji prekršajni nalog, pa niste ni morali da odete kod sudije a faktički ste dobili kaznu i da nema dileme. Mislim da je to sa prekršajnim nalogom za određene vrste kazni dobro. Ali, ono što jeste problem, to jeste zaštita podataka o ličnosti i pravo privatnosti. Ovako kako je koncipiran ovaj registar na sajtu Ministarstva pravde, dozvoljava zloupotrebe.
Bili smo svedoci da su se po novinama pojavljivala određena imena, da li neko duguje ili ne duguje kaznu. Mislim da je to lična stvar one osobe koja je učinila prekršaj, koja duguje novac i naravno države i da to ne treba da bude podatak koji je dostupan široj javnosti. Šta je problem? Kao uslov za ulazak u taj registar traži se, pored imena i prezimena, i jedinstveni matični broj građana. Vi znate vrlo dobro da do skora se jedinstveni matični broj građana pre postojanja zakona masovno tražio i koristio. Matični brojevi svih nas se nalaze u raznim institucijama i bez obzira što postoji zabrana korišćenja, mislim da kada na toliko mesta se nalazi, na svim, raznim, mogućim zahtevima, da su naši matični brojevi dostupni širokom broju građana, novinara ili onih osoba koje žele da naprave zloupotrebu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti.
Moj predlog, moja sugestija, moja molba je da Ministarstvo na još neki način restriktivnije uredi ulazak na veb-sajt, odnosno u bazu podataka, odnosno registar novčanih kazni. Mislim da to nije problem, da pored jedinstvenog matičnog broja građana mogu da se stavi neki drugi podaci koji su poznati samo toj ličnosti, npr. kad se otvara račun u banci itd, da to nije problem i da bi to sprečilo zloupotrebe, a da je to pitanje jednostavno pravilnika i odluke Ministarstva pravde.
Naravno, da se vratim sada na ovo što je i naša suštinska zamerka na Zakon o prekršajima, a to jeste upravo da na osnovu tog registra se onemogućava građanima da dobiju vozačke dozvole, saobraćajne dozvole, tablice, da se odjave vozila i smatram da tome, u svakom slučaju, nije mesto u ovom zakonu, jer Zakon o prekršajima omogućava dovoljno načina da se te kazne silom naplate od nesavesnih građana koji ne žele da plate. Postoje mehanizmi prinudne naplate, postoji izvršenje i mislim da ovo kao dodatna mera zaista nije nužno, a naglasiću još jednom - smatram i da je protivustavna.
Što se tiče ostalih tačaka dnevnog reda, zaista ne bih ulazio niti komentarisao izbor niti tužioca, niti sudije. Mislim da su i Visoki savet sudstva i Državno veće obavili svoj posao kako smatraju da treba. Na nama je da izvršimo verifikaciju, odnosno donesemo odluku i u tom slučaju ćemo podržati i ove tačke dnevnog reda. Drugim rečima, naša podrška izmenama i dopunama Zakona o prekršajima će zavisiti od volje Ministarstva, odnosno Vlade Republike Srbije, da usvoji amandman koji smatramo od suštinskog značaja.
Verujem da ćemo i u raspravi u pojedinostima imati dosta prilike da raspravljamo o svakom pojedinačnom amandmanu, ali ako postoji volja Vlade da usvoji naše amandmane postoji naša spremnost da podržimo zakonske predloge. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Homen.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, ovlašćeni predstavnike poslaničke grupe. Izvolite, gospodine Jovanoviću.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Poštovani predstavnici Ministarstva, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, poštovane kolege narodni poslanici, pred nama je set zakona koji zavređuje posebnu pažnju, a ja ću u svojoj diskusiji početi od onog prvog za koji smatram da u svakom slučaju treba da ima nešto što podrazumeva naš najveći domen pažnje, obzirom da se radi o jednom od zakona koji može da se okarakteriše kao zakon od istorijskog značaja. Zbog čega? Pa zbog toga što su motivi za predlaganje ovakvog zakona dvostruki. Prvi deo koji može da se okarakteriše kao razlog za usvajanje ovog zakona jeste upravo taj istorijski element, drugi je onaj pravni, o kome ću nešto kasnije govoriti, ali ovaj istorijski je i te kako značajan, imajući u vidu da se mi opredeljujemo za zakonsko rešenje kojim se pruža satisfakcija onima koji su najviše stradali u toku Drugog svetskog rata.
Ono što bih želeo da na samom početku ukažem jeste deo zakona koji može donekle izazvati određene polemike, odnosno dileme kada je u pitanju sam pojam holokausta. Ono što holokaust u etimološkom smislu reči znači, podrazumeva državni progon i genocid nad različitim etničkim, verskim i političkim grupama ljudi, dakle ima poprilično široko značenje. Mi smo ga ovde vezali za Holokaust i samo jednu od ovih u klasifikaciji žrtava, a to je stradalnički jevrejski narod.
Kada bi se prevodilo sa grčkog jezika, malo je drugačiji izgovor, nije holokaust, onda je prevod – žrtva paljenica, odnosno poklanjanje žrtve bogovima, ali sa hebrejskog jezika kada se prevede, reč hebrejska koja se izgovara kao „šoa“, jeste u prevodu – uništenje, i to uništenje u onom najgorem smislu reči, odnosno eliminacija.
Dakle, holokaust, pojmovno ima daleko šire polje značenja i obuhvata svega onoga što podrazumeva ta reč u odnosu na ono što ćemo mi danas afirmisati kada su u pitanju teme o kojima raspravljamo, a to je pre svega satisfakcija, odnosno otklanjanje svih štetnih posledica za one na koje se zakon odnosi i koje su štetne posledice trpeli, a to su jevrejska zajednica, članovi jevrejske zajednice i jevrejski narod u celosti, naročito na prostorima bivše Jugoslavije, konkretno Srbije, u periodu od 1941. do 1945. godine.
Poštovane kolege narodni poslanici, a pre svega građani Srbije, dužni smo da se prema stradalničkom jevrejskom narodu odnosimo sa posebnim poštovanjem, iz jednostavnog razloga što se radi o stradanjima koja su neverovatno velika, ne samo po svojoj monstruoznosti, ne samo po svemu onome što je to stradanje, u najgrubljem smislu reči, u praktično bilo sprovedeno, već i po tome koji je to broj žrtava bio. Hajde da pođemo od statistike koju niko ne može da dovede u sumnju. Konkretno, u Poljskoj je pre rata živelo 3.300.000 Jevreja, ubijeno je 3.000.000, dakle, 90%. Devedeset posto Jevreja je istrebljeno, odnosno ubijeno u Poljskoj. Ništa manji procenat nije bio ni u baltičkim zemljama, gde je živelo 253.000 Jevreja pre Drugog svetskog rata, ubijeno je 228.000.
U Nemačkoj i Austriji, kao zemljama fašističke osovine pre rata je živelo 240.000 Jevreja, ubijeno je 210.000. Dakle, opet procenat od 90%. U Jugoslaviji, ne govorim Srbiji, u Jugoslaviji je živelo 43.000 Jevreja, ubijeno je 26.000 Jevreja, procenat 60%. Dakle, stradanja koja se teško mogu opisati razumnim rečima osim strašno. Sama Srbija, sam Beograd preko 80 čak blizu 90% Jevreja je ubijeno.
Upravo zbog toga, bez obzira što Srbija nije učestvovala u holokaustu, bez obzira što u Srbiji nije bilo direktnih protagonista holokausta, Srbija upravo zbog toga što se holokaust dešavao na njenoj teritoriji je dužna da ne samo kroz ovaj zakon već i na svaki drugi mogući način preduzme sve mere, sve aktivnosti koje se vezuju za satisfakciju, odnosno otklanjanje štetnih posledica, naravno, i kroz odredbe Zakona o kome danas raspravljamo.
Ovo naročito zbog toga što istorija ukazuje da se takvi pogromi, da se takva ubistva, takva zverstva i takvi zločini više nikada ne smeju desiti ne samo ovde nego bilo gde na zemaljskoj kugli. Od 1941. godine pa negde otprilike do kraja 1942. godine postojala su dva perioda. Prvi period, u toku 1941. godine kada je ubijeno najviše muškaraca Jevreja, kada su formirani koncentracioni logori, kada je dolazilo do internacija, kada su topovske šupe, ranije vojne kasarne bivše Jugoslavije i smeštajni kapaciteti u Šapcu predstavljali stratišta Jevreja. Drugi period, u toku 1942. godine je period stradanja, nažalost, onih najnedužnijih, a to su žene i deca. Preko 5.000 žena i dece je ubijeno na Sajmištu i ostalim koncentracionim logorima koji su postojali u Srbiji, u okolini Beograda, nešto malo manje u Šapcu.
Ono što niko ne može da prenebregne, ono čega se svi na neki način ne samo ograđujemo već i moralno posmatramo kao nešto jako loše, kako se više nikada ne bi desilo, jeste činjenica da su za vreme stradanja Jevreja uglavnom traženi alibi i to kakvi alibi. Nemačke okupacione snage su donele odluke da se za svakog ubijenog Nemca, svakog ubijenog nemačkog vojnika strelja 100 civila, a za svakog ranjenog 50. Ko je u tom trenutku najviše stradao? Stradali su upravo Jevreji, stradali su oni najnedužniji. Zašto? Zbog toga što je postojao program nemačke fašističke sile na koji način najlakše, pod znacima navoda, rešiti jevrejsko pitanje. Nažalost, to jevrejsko pitanje je rešavano upravo ovako, pogubljenjima, zverstvima, zločinima, diskriminacijom u najgorem smislu reči kada su Jevreji nosili žute trake oko ruke, kada im je bio uveden policijski čas, kada su uvedena posebna ograničenja za Jevreje počev od nabavke hrane, namirnica i osnovnih potreba, pa svega daljeg, što čini ono što je egzistencijalno za život.
Ne zaboravimo da je nemačka fašistička sila, konkretno Berlin upravo iz Beograda dobio najsramniju poruku, da je Beograd 1942, početkom 1943. godine očišćen od Jevreja. Da je Beograd prvi grad u Evropi koji ima rešeno jevrejsko pitanje, naravno, na najgore mogući način, ubijanjima. Da je Beograd prvi evropski grad koji je dosledno sproveo Ajhmanovu odluku, čuvenog, svirepog zločinca nemačke fašističke sile da Srbija ostane bez Jevreja. Veoma mali broj onih koji su preživeli su uglavnom spas našli u narodnooslobodilačkim okretima, narodnooslobodilačkoj revoluciji i ostalim pokretima protiv fašističke Nemačke i nemačkog Rajha.
Moramo da se podsetimo nečega što je najstrašnije, a to je način na koji su vršena pogubljenja. Recimo, da je upravo iz Berlina uvezeno specijalno vozilo za pogubljenje tipa „šaureh“. Mi smo ga imali u Beogradu, vrlo sličnog, sa istom funkcijom, sa istom namenom, a zvao se „dušegupka“. Šta to znači? To znači da svi oni koji se nađu u sanduku tog vozila, sanduku koji je specijalno opremljen, hermetički zatvoren, gde izduvni gasovi iz vozila idu direktno u sanduk, podrazumevaju samo jednu jedinu posledicu, a to je smrt onih koji se u tom sanduku nađu, koji sigurno neće doći živi ni do Sajmišta, ni do bilo kog drugog koncentracionog logora, najviše žena i dece.
Ako se sve ovo uzme u vidu, a nesumnjivo je lako proverljivo, onda dolazimo do činjenice da jedan stradalnički narod kao što su Jevreji zaslužuje i zavređuje pažnju da se i sistemski, odnosno zakonski reše pitanja oduzimanja njihove imovine koja je kao mera takođe bila primenjivana i realizovana od strane nemačkog fašističkog okupatora. Mi smo sada u situaciji da to učinimo. Siguran sam da niko, apsolutno niko od narodnih poslanika ovog parlamenta bez obzira kojoj političkoj stranci pripada, bez obzira koje političke ideološke orijentacije, ne može ignorisati ovaj zakon, odnosno svako će sigurno podržati i dati glas za ovakav zakon.
Često se dovodi u vezu sa svim ovim što sam ja istakao kao istorijske činjenice Vlada Republike Srbije na čelu sa Milanom Nedićem. Poslanička grupa SPS dosledno istrajava da se hitno pristupi izmenama i dopunama Zakona o rehabilitaciji kako bi se sprečila, kako mi to često kažemo, sa jedne strane reinkarnacija zla, s druge strane, kako bi se sprečilo povampirenje prošlosti u najgorem mogućem smislu reči, a to je vraćanjem ideja fašizma, rasizma, semitizma itd.
Da li to mi smemo da dozvolimo? Apsolutno da ne, ali onda treba sagledati na jedan krajnje realan način celu situaciju u kojoj se nalazimo. Kada govorimo o rehabilitaciji Milana Nedića, mi ne govorimo o sudskom postupku, ne govorimo o presudama, ne govorimo o načinu na koji Viši sud u Beogradu izvodi dokaze i sprovodi dokazni postupak, jer ako o tome govorimo onda ćemo se mešati u rad pravosuđa. Onda će to kod građana da izazove jednu vrstu sumnje zbog čega se to radi, ali imamo pravo da kažemo da istorijski pokazatelji, istorijske neumitne činjenice ukazuju da se rehabilitacija zločina i kolaboracionizma sa fašizmom ne može prihvatiti, jer ako se to prihvati doći ćemo jednog dana u situaciju, metaforički, da ne daj Bože naslednici germanskog porekla, naslednici Nemaca u Vojvodini traže vraćanje oduzete imovine i to kako, rehabilitacijom Hitlera.
Što je najgore takvi se zahtevi pojavljuju. Što je najgore mi živimo u ambijentu u kome se i takve pojave tolerišu. Zbog toga ja SPS dosledno, i uveren sam sa svojim koalicionim partnerima na stanovištu da to ne sme da se dozvoli.
Kada govorimo o samom zakonu mislim da je predlagač postavio zakon na temeljima na koje mora da ih postavi, a to su odredbe Zakona o restituciji i da je onako kako je zakon definisan zaista podrazumeva dobra sistemska rešenja, a podsetiću ovaj zakon je procesno pravne prirode.
Kao advokat, kao pravnik, mogu da se izrazim pohvalno i da podržim sve ono što je normirano u Predlogu ovog zakona i lično smatram da ne postoje velike dileme oko toga da li je ovaj zakon praktično primenjiv ili nije, u svakom slučaju jeste, počev od načina uslova postupka po kome se sprovodi satisfakcija od štetnih posledica Jevrejskim zajednicama, Jevrejima, onima koji nažalost nemaju svojih naslednika i potomaka na osnovu kojih bi se izvršila restitucija.
Zadovoljni smo činjenicom da postoji načelo javnosti ili transparentnosti po kome se odredbe ovog zakona sprovode. Zadovoljni smo činjenicom da država Srbija u narednih 25 godina, naravno, ukoliko usvojimo ovakav zakon, će izdvajati 950.000 evra godišnje na nivou jedne kalendarske godine i to počev od 1. januara 2017. godine.
Zadovoljni smo činjenicom da će biti zaštićeni sticaoci prava svojine, ali isto tako smo zadovoljni činjenicom da niko neće zloupotrebljavati odredbe ovog zakona, da neće potraživati naknadu štete zbog izmakle dobiti ili izmakle koristi. Zadovoljni smo činjenicom da ovaj zakon predviđa i poreska oslobođenja, ali poreska oslobođenja samo do dana vraćanja imovine, ali ne i od tog dana, jer od dog dana se zna ko je poreski obveznik, od tog dana se zna kako će se prihodi u budžetu Republike Srbije popunjavati.
Ceo zakon ima i druga dobra rešenja, pre svega, zbog toga što je sam postupak vezan za odredbe upravnog postupka, da su rokovi kako su definisani adekvatni, da nisu ni prekratki, da nisu ni predugi, i da u tim rokovima postoji sasvim dovoljno vremena da se prikupi kompletna dokumentacija na osnovu koje će se sprovesti ovaj zakon.
Dakle, predlagaču pohvale i snažna podrška poslaničke grupe SPS za ovakav Predlog zakona.
Naravno, zbog kratkoće vremena kao ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS osvrnuću se samo kratko i na ostale teme, odnosno tačke o kojima danas raspravljamo, pre svega Zakon o prekršajima i vrlo kratko o izboru nosilaca i sudijskih i javnotužilačkih funkcija.
U konkretnom slučaju Zakon o prekršajima ima dobra rešenja. Ovde se postavilo pitanje ustavnosti pojedinih odredaba zakona. Mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da ni jedna od odredaba ovog zakona nije neustavna, pa se postavlja pitanje na koje je polemično ukazivano, da ukoliko se ne plati kazna neće moći da se registruje vozilo. Pitanje je kontra prirode, a kako uopšte naplatiti ogromne kazne koje su 90% nenaplative ukoliko se te mere ne primene? Jednostavno ih moramo primeniti.
Ono što je dobro, dobro je što je institut Sporazuma o priznanju prekršaja znatno bolje definisan i zbog toga što je daleko pojednostavljenija procedura usvajanja sporazuma o priznanju prekršaja i na samom kraju, uvažene kolege sudije i tužioci, moram da izrazim zadovoljstvo što ste u jednom predanom radu, što ste na osnovu kriterijuma koje ste postavili, ustrojili dali predloge za najbolje kandidate.
Ne sumnjam, ni najmanje, niti moje kolege u poslaničkog grupi SPS sumnjaju da ste predložili najbolje kandidate i za tužilačke i za sudijske funkcije, a posebno pozdravljam kandidaturu za članove Visokog saveta sudstva imajući u vidu da jedna od kandidata Branislava Gorevica, osvojila nesumnjivo…

Vreme, gospodine Jovanoviću.

…evo, poslednja rečenica, Pred samim sudom najveći broj glasova od kolega sudija, ni od koga drugog osim kolega sudija da bude kandidat.

Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se i još jednom ističem da ćemo podržati sve zakonske predloge koji su predloženi. Hvala.