Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da će poslanička grupa SNS u danu za glasanje podržati sve predloge zakona i predloge drugih odluka koje su u okviru ove tačke dnevnog reda.
Što se tiče Predloga zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koji nemaju živih naslednika, čini mi se da je ovaj Predlog zakona u Narodnoj skupštini danas izazvao nekako najveću pažnju narodnih poslanika. Verovatno je izazvao i najveću pažnju javnosti.
Sa nekim delovima izlaganja mojih uvaženih kolega iz drugih poslaničkih grupa, mogu da se složim u potpunosti. Sa nekim drugim delovima ne mogu ali mislim da debata u Narodnoj skupštini tome i služi da ukrstimo mišljenja i da razmenom argumenata dođemo do najboljeg mogućeg rešenja.
Poslanička grupa SNS smatra da je Predlog zakona koji se odnosi na obeštećenje žrtava holokausta koje nemaju živih naslednika, jedna civilizacijska i demokratska tekovina. To nije samo formalna obaveza koja proizilazi iz tzv. Terezinske deklaracije od 2009. godine. To je jedan znak solidarnosti sa pripadnicima jevrejskog naroda koji su uz srpski narod, ruski narod i poljski narod i naravno uz romski narod bili najveće žrtve Drugog svetskog rata.
Ja kao poslanik SNS želim da ukažem na još jednu činjenicu koja je, mislim, važna za Republiku Srbiju u trenutku kada se ona bori za svoj suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji, a to je činjenica da jevrejska država Izrael nije priznala nezavisnost tzv. „republike Kosovo“ i mislim da to pokazuje koliko Izrael poštuje Republiku Srbiju i koliko smo mi kao Srbi i mi kao Srbija tim više obavezni da donesemo jedan ovakav zakon.
Kada je u pitanju holokaust, moj uvaženi kolega Neđo Jovanović, mi smo o tome pričali i na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, on je o tome pričao i danas. Dakle, holokaust izvorno je starogrčka reč holokauston bukvalno znači potpuno spaljen. Radi se o običaju pojedinih antičkih naroda, pre svega Starih Grka i Rimljana, da prinose tzv. žrtve paljenice svojim bogovima. Kasnije su taj običaj uveli i Jevreji. Obično su spaljivali jagnje kao žrtvu Jahvi, odnosno svome bogu za iskupljenje grehova.
Izvorna jevrejska reč koja se odnosi na holokaust glasi šoa i bukvalno znači nevolja, patnja i nema sumnje da je jevrejski narod u toku Drugog svetskog rata preživeo velike patnje u celoj okupiranoj Evropi, pa i u okupiranoj Srbiji.
Termin holokaust kao izraz koji podrazumeva genocid i sistematsko istrebljenje Jevreja u toku Drugog svetskog rata u zemljama koje su okupirane od strane Nemaca, obnovio je i upotrebio je u tom političkom i filozofskom značenju dobitnik Nobelove nagrade za književnost Eli Vizel.
Dakle, nema nikakve sumnje da su Jevreji u toku Drugog svetskog rata i u okupiranoj Srbiji bili izloženi holokaustu, genocidu, istrebljenju, odvođenju u koncentracione logore, kako na teritoriji Srbije, tako i na druga stratišta koja su bila pod kontrolom nacističke Nemačke.
Ono sa čime ja ne mogu da se složim i nadam se da me niko neće pogrešno protumačiti zbog toga, to je da je srpski narod učestvovao na bilo koji način u holokaustu nad Jevrejima u Republici Srbiji, odnosno u onome što se između 1941. i 1944. godine zvalo Srbijom.
U formalno-pravnom smislu, Srbija u Drugom svetskom ratu nije ni postojala.
U formalno-pravnom smislu postojala je okupirana Kraljevina Jugoslavija, koja je imala svoju legalnu Vladu u Londonu, legalnog šefa države, kralja Petra II Karađorđevića i koja je imala svoju legalnu vojsku i svog ministra vojnog, koji je bio ministar u Vladi Slobodna Jovanovića, koga je jutros pominjao ministar Nikola Selaković, generala Dražu Mihajlovića. Tako stoji istorijska činjenica, ma koliko to sad nekoga ideološki bolelo.
Kada je u pitanju jedna stvar koja je u poslednjih nekoliko dana zaintrgirala srpsku javnost, pitanje rehabilitacije Milana Nedića, vidim da su danas neke kolege pomalo i zloupotrebljavale tu temu. Mi u SNS smatramo da je to, pre svega, tema za sud. Dakle, sud će shodnom primenom zakona da odluči da li postoje uslovi za rehabilitaciju generala Milana Nedića ili ne postoje. Moj dobronameran i kolegijalni savet svim kolega koji pokušavaju da ovo pitanje potenciraju u Narodnoj skupštini je da to ne rade, da prepuste nadležnom sudu da donese odluku da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za rehabilitaciju Milana Nedića ili ne.
Ono što mi se čini, i dozvolite da je to moj lični utisak, to je da se srpska istorija u Drugom svetskom ratu pomalo pojednostavljuje i prikazuje u crno-belim bojama.
U jednom pismu tadašnjem britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu, njegov ministar inostranih poslovi Entoni Idn 1944. godine, povodom izveštaja Ficroja Meklejna iz Jugoslavije, koji je inače bio šef britanske savezničke misije pri Vrhovnom štabu Josipa Broza Tita, kaže jednu sledeću rečenicu – za Meklejna Tito je bio potpuno beo, a Draža Mihajlović potpuno crn, meni se čini da je siva boja, kaže Entoni Idn, na Balkanu najčešća.
Ja mislim da je ta siva boja nekako najčešća i kada je u pitanju Srbija ili ono što se zvalo Srbijom u toku Drugog svetskog rata. Moram da skrenem pažnju na jednu istorijsku činjenicu. Dakle, Srbija formalno-pravno nije postojala. Postojao je jedan deo okupirane Kraljevine Jugoslavije, koji je bio pod većom ili manjom kontrolom najpre Saveta komesara Milana Aćimovića, a od 29. avgusta tzv. Vlade nacionalnog spasa generala Milana Nedića.
Ono što je problem, ne znam da li će se sve kolege sa mnom složiti, ali mislim da je to problem, odnosno da je to jedna teza koja je decenijama stvarana u komunističkoj Jugoslaviji, to je da postoji potpuni znak jednakosti između, na primer, ustaškog poglavnika Ante Pavelića i generala Milana Nedića ili generala Draže Mihajlovića.
Nekome je bilo potrebno da se uspostavi veštačka simetrija između strašnog genocida koji se desio u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i činjenice da su i pojedine srpske usijane glave činile nešto što je bilo suprotno čovečnosti, pravu, ljudskosti, hrišćanskom moralu. Ali, ono što se dešavalo u nezavisnoj državi Hrvatskoj, dakle, masovni pokolji Srba, Jevreja, Roma, na stotine hiljada ubijenih nevinih ljudi, to se u toj tzv. Nedićevoj Srbiji, čini mi se, ipak nije dešavalo.
Beograd je proglašen, i tu je gospodin Neđo Jovanović potpuno u pravu, Beograd je proglašen od strane Nemaca 1942. godine za grad „juden fraj“, slobodan od Jevreja, ali su dominantu ulogu u istrebljivanju Jevreja imali Nemci, nemački okupatori. Nemci su držali logor na Starom sajmištu, ne Milan Nedić. Nemački komandant je upravljao Banjicom, ne ni Milan Nedić, pa čak ne ni onaj zloglasni Dragi Jovanović, Nemci. Nemci su imali ono specijalno vozilo, onu gasnu komoru na četiri točka koje je prolazilo kroz Beograd, ne Milan Nedić.
Da li je Milan Nedić bio ubeđeni fašista? Ja lično mislim da nije. Milan Nedić je odbio, iako su mu Nemci to tražili, makar simbolično da pošalje određeni broj vojnika na istočni front, nijedan srpski vojnik pod srpskom trobojkom se nije borio na istočnom frontu protiv Crvene armije, iako je Milan Nedić bio ubeđeni antikomunista i antiboljševik, a borili su se u nemačkim uniformama i pod hrvatskim šahovnicama Hrvati, borili su Italijani, borili su se Španci, borili su se Bugari, borili su se Poljaci, borili su se Ukrajinci, ali se nisu borili Srbi. Mislim da je to važna činjenica da se istakne.
Milan Nedić je tražio od Nemaca, nažalost, to mu nije pošlo za rukom, bio je suviše politički slab, da se 17 srezova u sastavu Nezavisne države Hrvatske priključi toj njegovoj Nedićevoj Srbiji da bi spasao srpski narod od potpunog fizičkog uništenja koji mu je pretio u istočnim delovima BiH.
Na kraju krajeva, o tome koliko je možda manje Milan Nedić, ali srpski narod, bio čovečan u toku Drugog svetskog rata, govori činjenica da su svoj dom u Srbiji, toj i takvoj Srbiji, da je našlo preko 10.000 Slovenaca. Evo jedan mali istorijski kuriozitet. Čovek koji je bio najveći zagovornik otcepljenja od Jugoslavije, koji je jedno vreme iskazivao jednu patološku mržnju prema Srbima i Srbiji, koji je u junu 1991. godine otvorio vatru na golobrade momke JNA u Sloveniji, Milan Kučan, rođen je 14. januara 1941. godine, a svoje detinjstvo proveo je u Srbiji. I živ i zdrav i on i njegova porodica vratili su se posle završetka Drugog svetskog rata u Sloveniju. Nije im falila dlaka s glave.
Da li se baš revanširao Srbima na pravi način, to ćete vi, uvažene koleginice i kolege i dragi građani Srbije, da procenite.
Nema nikakve sumnje da ovaj zakon treba usvojiti i da svim onim pripadnicima jevrejskog naroda koji su bili žrtve Holokausta, da prema njima mora biti ispravljena istorijska nepravda i da se jevrejskim opštinama treba vratiti oduzeta imovina, ali ne bih voleo da se donošenje ovog zakona podvede u jedan istorijski kontekst koji nije tačan.
Dakle, ja se sa mnogim stavovima te uvažene intelektualke i nekadašnje političarke Latinke Perović ne slažem, ali ona ima jednu sjajnu rečenicu – Istorija nije samo tekst, istorija je i kontekst. Dakle, mi događaje iz Drugog svetskog rata, u toj tzv. Nedićevoj Srbiji, moramo da tumačimo u kontekstu onoga što se zaista dešavalo. Šta je bila alternativa formiranju Vlade nacionalnog spasa Milana Nedića. Nemci su pred njega postavili vrlo jasan ultimatum – ili će se prihvatiti nezahvalne uloge da bude srpski kvisling ili će i taj ostatak ostataka Srbije biti podeljen između Nezavisne države Hrvatske, Bugarske i Albanije. Onda možete da zamislite šta bi ostalo od srpskog naroda da se on te nezahvalne uloge nije prihvatio. Inače, jedan potpuno slomljen čovek, čovek koji je izgubio snaju i unuče u eksploziji koja se desila na Smederevskoj tvrđavi u junu 1941. godine, koju nisu organizovali jugoslovenski komunisti, nego Mustafa Golubić i još jedan komunista koji je dobio specijalni zadatak od Kominterne da to uradi.
Bilo je usijanih glava i među Srbima, nema nikakve sumnje, koji su prihvatali nacističke ideje, ali je njihov broj bio zanemarljiv. Ne znam da li vam je poznato i žao mi je što moj uvaženi kolega Meho Omerović nije tu, ja imam utisak da on misli da zna sve o istoriji Srbije u Drugom svetskom ratu, ali možda mu je jedan detalj promakao.
Otac Nikole Kalabića, oko koga se takođe vodi jedna velika rasprava, da li je bio zločinac ili nije bio zločinac, da li je izdao Dražu Mihajlovića ili ga nije izdao, prikazan u nekim partizanskim serijama na najgori mogući način, Milan Kalabić je bio oficir Srpske državne straže, Nedićeve Srpske državne straže i krajem 1942. godine otkrio je u Arhivi i u tajnim dokumentima Gestapoa u Beogradu gde se nalazi nemačka fabrika, nedaleko od Berlina, koja je proizvodila, odnosno koja je trebala da proizvodi najnovije lovačke avione i bombardere koji su trebali da budu upotrebljeni u borbi protiv saveznika i zapadnih i istočnih.
Tu informaciju o tačnom mestu gde se nalazi ta nemačka fabrika dostavio je Aleksandru Mihajloviću, Dražinom komandantu Beograda. Aleksandar Mihajlović Draži, Draža Vladi u Londonu, a Vlada u Londonu Englezima i Nemci su tačno znali gde da bombarduju i ta fabrika je uništena krajem 1942. godine zahvaljujući Milanu Kalabiću, Draži Mihajloviću, Slobodanu Jovanoviću, koji je u to vreme bio predsednik Jugoslovenske Kraljevske Vlade.
Milan Kalabić, dakle, oficir Srpske državne straže, završio je tako što su ga Nemci, nakon što su otkrili da je on otkrio te njihove tajne planove, vodili na gubilište, dakle na streljanje, tako što je sto metara morao da prepešači bosih nogu po izlomljenim flašama, pri čemu su mu potpuno isečene sve vene na nogama i tako krvav, gotovo četvoronoške doveden je pred streljački stroj i mučki ubijen.
Zašto ovo govorim? Ne zato da bi evocirao neke bolne rane iz prošlosti i bratoubilački rat među Srbija, to je ono poslednje što nam treba, nego da kažem da stvari nisu baš bile tako jednostavne, kao što neki pokušavaju da ih predstave. I srpski narod i jevrejski narod su u onoj okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji, zajedno sa Romima, bili najveće žrtve. Upravo zbog toga što smo zajedno stradali, izražavajući jednu veliku zahvalnost sadašnjoj jevrejskoj državi Izrael što nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, kao nezavisne države, što ona i nije naravno, poslanička grupa SNS će svim srcem, čiste duše i čistog obraza glasati za ovaj Predlog zakona.
Što se tiče Zakona o prekršajima, mislim da je dobro što ste uneli nekoliko bitnih novina u naš prekršajni sistem. Ima jedna latinska pravnička izreka koja kaže ius criminale sempre est reformandum. Dakle, kazneno pravo uvek treba reformisati. Budući da prekršajno pravo spada u širem smislu u kazneno pravo, dobro je što ste ga reformisali na ovaj način. Ubrzali ste prekršajni postupak. Mislim da ste uvođenjem elektronskog prekršajnog naloga, olakšavanja postizanja sporazuma o priznanju krivice, odricanja prava na žalbu na sporazum o priznanju krivice u stvari učinili prekršajni postupak, sa jedne strane, efikasnijim i ekonomičnijim, a sa druge strane, mislim da ste postigli mere specijalne i generalne prevencije na najbolji mogući način.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, dakle, potpuno podržavam ovaj Predlog zakona. Slažemo se sa inicijativom Visokog saveta sudstva. Jedna tema za razmišljanje, i to jedno dugoročno razmišljanje vama, dame i gospodo, u Ministarstvu pravde. Lično, kao pravnik, nisam ubeđen da je dobro da potpuno razvlastimo Ministarstvo pravde kada je u pitanju tzv. pravosudna uprava. Nema nikakve sumnje da izvršna vlast ne treba da se meša u donošenje konkretnih sudskih presuda, i to u stvari znači sudska nezavisnost, ali čini mi se da ideja da se potpuno ponište sve ingerencije Ministarstva pravde kada je reč o pravosudnoj upravi nije dobra, jer Ustav Republike Srbije kaže da politički sistem naše države počiva na principu podele vlasti, ali da se sve tri grane vlasti međusobno kontrolišu i drže u nekoj vrsti ravnoteže. U tom smislu imamo dovoljno vremena, budući da prolongiramo…