Gospodine Ugljanin, neću dozvoliti da povredu Poslovnika koristite za repliku, pogotovo u ovom slučaju repliku predsedavajućem, tako da vas molim.
Mogu samo da vas pitam da li želite da se Skupština u Danu za glasanje izjasni? (Ne) Hvala.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe narodna poslanica mr Zlata Đerić.
Izvolite, gospođo Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, šalom uvraha, poštovani predstavnici Jevrejske zajednice, za koje znam da danas pažljivo pratite ovo plenarno zasedanje.
Ja ću se posebno u ovom setu zakona baviti Predlogom zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika.
Gospodin ministar Selaković je u svom uvodnom izlaganju nabrojao mnoge predstavnike, pripadnike Jevrejske zajednice koje su svoj život, svoje delovanje i svoje stvaralaštvo vezali za Srbiju i srpsku kulturu, među njima i kompozitora Enrika Josifa, koga inače vrlo rado citiram i upravo smatram da je danas momenat da ga pomenem i kažem jednu istinu koju je izrekao u svom intervjuu. Na pitanje novinara kako on doživljava Boga, gospodin Enriko Josif je rekao – Bog je jedna viša kosmička pravda koja se uvek uspostavi.
Donošenje ovog zakona jeste skromni pokušaj, a veliki korak države Srbije da uspostavi jednu višu kosmičku pravdu u opštoj nepravdi stradanja Jevreja u prošlom veku. Naime, svi znamo, govorili smo i o etimološkom značaju reči „holokaust“. To je grčka reč, grčkog porekla, koja znači „totalno spaljen“. Sličnu reč imaju čak i Jevreji u svom jeziku, „olam kalil“ i oni govore o uništenju ognjem.
Kroz politiku, kroz bavljenje ovim problemima, kroz razvijanje svojevremeno strašne i monstruozne politike antisemitizma, ova reč je dobila posebno značenje u svetskoj istoriji i mi kao narod znamo šta znači i kakvo je to stradanje šest miliona Jevreja bilo u Drugom svetskom ratu. Naravno, uvek smo imali odlične veze i razumevanje sa ovim bratskim narodom. Imali smo, nažalost, ponekad i sličnu sudbinu i odatle to naše sapatništvo koje nas je uvek vezivalo i koje nas je obavezalo čak i tom Deklaracijom u Terezinu 2009. godine koju smo potpisali kao jedna od 49 zemalja, da ćemo upravo ovakav zakon doneti, dakle, to nas je ponovo povezalo i učinilo bližim i solidarnijim.
Kroz kulturu, kroz istoriju, kroz umetnost pitanje stradanje Jevreja, koje je zaista nesagledivo i ogromno u civilizacijskom smislu je imalo razna tumačenja i sećamo se filmova „Pijanist“, „Sofijin izbor“, „Vrt Vince Kontinijevih“, pa i Bertolučijev „Dvadeseti vek“, ali mislim da u poslednje vreme nas posebno impresionira film „Šindlerova lista“, mada su svi oni rađeni prema istinitim događajima, nažalost prema istinitim događajima, sa nešto umetničke obojenosti.
Film „Šindlerova lista“ u kojoj ću vas podsetiti na završne scene filma, kada 1100 Jevreja u zoru 9. maja 1945. godine sede na šinama preživeli strašno vreme. Prilazi im ruski oficir na konju, pobednik i oni ga pitaju – da li ima preživelih Jevreja u Poljskoj? Njegov nemi izraz, jasan odgovor daje, a onda ga pitaju – a kuda da idemo sada? Na to imaju odgovor – ne idite na istok, to je sigurno, tamo vas mrze, a onda posle kraće pauze im kaže iskreno – ja ne bih išao ni na zapad da sam na vašem mestu.
Ta scena u filmu predstavlja jednu prekretnicu jevrejske istorije. Jevreji su posle toga smogli snage, iz toga treba da nam budu uzori primera od koga možemo mnogo da naučimo, da se otisnu i Izrael, 1948. su napravili svoju državu na čelu sa Ben-Gujironom, svojim prvim premijerom, inače Ben-Gurijon simbolično ime u prevodu znači – sin mladoga lava i da lavovski iznesu tu pobedu i jedan deo da ode u Ameriku. Danas ih je 83% od ukupne populacije, žive u Americi i u Izraelu, a nešto u drugim zemljama sveta.
Broj žrtava i potreba da se to obeleži je zaista nešto što treba da bude celom svetu opomena, da jedna politika koja je doživela svoju krunu u nacizmu, koja je počela kao antisemitizam, može da ima fatalne posledice po čovečanstvo i da se jedna takva politika ubuduće uvek mora prepoznati u začetku, kada je ona gotovo bezopasna, kada ona gotovo mili kroz ljudski rod i da se tada u začetku spreči, jer razmere koje može da preuzme, da zauzme, da realizuje jedna sumanuta politika, videli smo kako završava. Tada je ceo svet goreo.
Mi danas imamo obavezu da kao država u kojoj su Jevreji živeli, stradali, koji su imali svoju imovinu, rekoh već na početku ostavili značajna svoja delovanja, sudbinska delovanja, da taj dug prema žrtvama holokausta civilizacijski vratimo. U ime toga mi donosimo ovaj zakon i u ime toga smatram da će svi poslanici u ovoj Skupštini podržati donošenje ovog zakona, jer to jeste jedan ozbiljan civilizacijski iskorak.
Na teritoriji tadašnje Jugoslavije živelo je oko 40.000 Jevreja. U Srbiji je živelo najviše, najviše konkretno u Beogradu, tu ih je najviše i stradalo. Jugoslavija je izgubila oko 60% Jevreja. Dobar je primer države Danske, koja je bez obzira što je blizu baltičkih zemalja koje su zaista uspele da izgube veliki broj članova jevrejske zajednice, u strašnom holokaustu, država Danska je izgubila samo 1%. Jedan primer na koji želim da skrenem pažnju posle jednog napada na sinagogu u Danskoj gde je stradao jedan pripadnik jevrejske zajednice, premijer Netanjahu je pozvao sve Jevreje da se isele u Izrael. Danska premijerka Hele Torning Šmit, pozvala je svoje sunarodnike danske Jevreje da ne prihvate poziv izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, da masovno migriraju u Izrael i istakla da su oni potrebni Danskoj i da ta zemlja bez Jevreja ne bi bila ista. Ne bismo bili isti bez jevrejske zajednice, rekla je Torni Šmit, dan nakon napada u Kopenhagenu.
Ona je rekla da je preliminarna istraga pokazala da je napadač koga je ubila danska policija delovao samostalno i da nema indicija da je bio deo neke šire terorističke grupe. Jevrejska zajednica je vekovima u Danskoj. Danska je njen dom i ona je deo danskog društva. Danski Jevreji su se zahvalili što im je izraelski premijer Netanjahu pružio ruku, ali neće prihvatiti njegov poziv da emigriraju u Izrael, saopštio je portparol, jako smo zahvalni na ovoj pažnji. Mi smo Danci, mi smo danski Jevreji i nećemo zbog nasilja otići u Izrael, ako odemo to će biti neki drugi razlozi.
Dakle, to je jedna dobar i poželjan primer kako mogu da opstaju multikonvencionalne i multietničke zajednice i mislim da smo mi jedna od zemlja koja je bila uvek primer dobrog sa života sa drugim zajednicama. Jevrejska zajednica sigurno to zna da ceni.
Ono što želim da naglasim jeste da je srpski narod kroz istoriju uvek gajio prijateljske osećanja prema pripadnicima jevrejske zajednice i da su u vreme okupacije i sami Srbi suočeni sa pretnjom po svoj biološki opstanak činili sve kako bi mogli da sačuvaju živote svojih komšija Jevreja. Zato imajući u vidu istoriju stradanja srpskog naroda, posebno u dvadesetom veku kada smo se bukvalno našli na ivici biološkog istrebljenja i sami, smatram da je apsolutno na mestu formulacija u članu 2. Predloga zakona koji citiram – izrazi upotrebljeni u ovom zakonu oduzimanje, vraćanje i slično imaju se tumačiti isključivo kao izražavanje saosećanja, solidarnosti i razumevanja Republike Srbije za stradanje jevrejskog naroda na njenoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije od 6. aprila 1941. godine do 9. maja 1945. godine odričući svaku odgovornost Republike Srbije za strahovite patnje i štetu nanetu žrtvama holokausta i drugim žrtvama nacizma na njenoj teritoriji u uslovima neprijateljske okupacije.
Imajući u vidu tradicionalna prijateljska osećanja između naših naroda i dobre odnose Republike Srbije sa Izraelom, pomalo ipak čudi određena doza inertnosti koju smo do sada pokazali i zbog čega nas je Evropska komisija kritikovala u izveštaju o napretku Republike Srbije u 2014. godini konstatujući nedovoljnu aktivnost u vezi sa donošenjem ovog zakona. Deklaracija kojom smo se obavezali na iniciranje postupka za povraćaj imovine žrtava holokausta, potpisane 2009. godine, a opšti postupak restitucije u Republici Srbiji započet je 2011. godini donošenjem Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Da podsetim da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i to u naturalnom obliku tamo gde je to moguće kao i novčano obeštećenje za oduzetu imovinu tamo gde ne postoje objektivni uslovi za njen fizički povraćaj.
Takođe i našim nacionalnim programom za usvajanje pravnih tekovina EU u periodu od 2014. do 2018. godine predviđeno je da će se doneti zakon kojim će se otkloniti posledice oduzimanja imovine žrtvama holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije koje nemaju živih naslednika. Konačno, pred sobom imamo Predlog zakona koji se u velikoj meri naslanja na rešenje o Zakonu o restituciji i to je nešto što je svakako velika pobeda i veliki korak ove Vlade i dobra politika njenih međunarodnih odnosa.
Konkretno u samom Predlogu zakona ono što je izuzetno dobro predviđa se da sticalac imovine koji je nakon podržavljenja imovine stekao pravo svojine u skladu a zakonom ostaje vlasnik i dražalac stvari i da njegovo stečena prava ne smeju biti povređena što je apsolutno na liniji sa načelom sigurnosti u pravnom prometu kao i zaštita savesnog sticaoca. U Zakonu o restituciji u takvim slučajevima postoji institut obeštećenja, pa me samo zanima da li finansijska podrška Republike Srbije Savezu jevrejski opština Srbije je predviđena odredbama člana 9. predstavlja supstitut za ovaj institut. Apsolutno je neophodno u skladu sa proklamovanim načelom javnosti da se sredstva koje jevrejska opština, odnosno savez opština ostvari iz imovine ili finansijskom podrškom od strane države troše u svrhu utvrđeno zakonom uz redovno obaveštavanje javnosti.
Takođe, korektno je i rešenje koje se svim državnim organima i organizacijama, bez obzira na nivo vlasti, nalaže da u roku od 30 dana izdaju za potrebe sprovođenja ovog postupka svu potrebnu dokumentaciju i podatke kojima raspolažu. Dakle, to će zakon učiniti značajno efikasnijim.
Sa aspekta pravičnosti, logično je da se sticanje imovine i ostvarivanja prihoda u vidu finansijske podrške na osnovu ovog zakona ne oporezuje, niti da se opterećuje administrativnim i sudskim taksama i slično, ali je zato takođe pravično rešenje da jevrejska opština, odnosno savez, postane obveznik plaćanja poreza na vraćenu imovinu, kao i plaćanje drugih vrsta poreza na ostvarivanje prihoda od imovine, odnosno novčanih sredstava.
Zakon takođe na korektan način uređuje slučaj kada se naknadno pojavi preživali zakonski naslednik nad ovakvom imovinom, jevrejska opština je dužna da mu nakon što utvrdi njegova svojstva zakonitog naslednika, prenese u svojinu imovinu u skladu sa udelom koji mu pripada u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje nasleđivanje. Za to joj je ostavljen rok od 30 dana, uz mogućnost sudske intervencije.
U slučaju postojanja zakupa na ovakvoj imovini, propisuje se da će zakupac biti zaštićen tako što će ukoliko, to naravno želim, moći da zadrži svoje pravo zakupa i naredne tri godine pod uslovima koje je prethodno govorio sa jevrejskom opštinom.
Moram da postavim pitanje, uprkos očiglednoj težnji da se zaštiti savesni zakupac, da li je ovakvo rešenje adekvatno i ne predstavlja li ograničenje vlasnika da slobodno raspolaže imovinom, posebno imajući u vidu činjenicu da naslednik može da bude osoba u vrlo poodmakloj životnoj dobi.
Što se tiče namena u koje se prikupljena sredstva mogu usmeriti, pored deklaracijom predviđenih ciljeva, vezano za zasnivanje svih činjenica koje se dovode, koje su dovele do holokausta i naravno težnja da se on nikada ne zaboravi, samim tim nikada više u istoriji čovečanstva i ne ponovi i bude deo kolektivnog pamćenja celog čovečanstva, a ne samo jevrejske zajednice, smatram da je jako dobro rešenje da se jedan deo ovih sredstava izdvaja za finansiranje školovanja i stipendiranja naših studenata, mladih talenata i naučnika, a jedan deo za humanitarne svrhe u Republici Srbiji.
U tom smislu, osniva se i Odbor za nadzor nad upravljanjem prihodima i mislim da je to izuzetno dobro rešenje Vlade Republike Srbije da imenuje predsednika tog odbora, a da ostale članove daju predstavnici jevrejske zajednice.
Savez jevrejskih opština se obavezuje da do 15. januara svake kalendarske godine sačini objedinjen godišnji program upravljanja prihodima za tekuću kalendarsku godinu i da ga nakon usvajanja dostavi Odboru, što je još jedna garancija transparentnosti u upravljanju prihodima od ove imovine i sredstava Republike Srbije. Republika Srbija zadržava pravo da suspenduje godišnju isplatu finansijske podrške ako Odbor ne usvoji šestomesečni izveštaj o upravljanju Saveza, što je još jedan dobar mehanizam kojim se obezbeđuje domaćinsko, odgovorno poslovanje i upravljanje ovom imovinom.
Dakle, ovo je veliki civilizacijski iskorak ove Vlade, ovog saziva Skupštine i mislim da imamo razloga da budemo ponosni što ovaj zakon uz sve teškoće koje prate primenu ovog zakona i njegovo sprovođenje u praksi, da budemo ponosni što smo učestvovali u njegovom donošenju.
Dakle, ono što želim da naglasim, to je da ćemo sa Jevrejima, Jevrejskom zajednicom i onima koji su u Srbiji i onima koji su u Izraelu i nadalje, održavati pre svega dobre poslovne veze, jer to je u interesu zajedničkog napretka.
U to ime, lehitraot, pozdravljam pre svega predstavnike Jevrejske zajednice i zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem se gospođo Đerić.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS, dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da će poslanička grupa SNS u danu za glasanje podržati sve predloge zakona i predloge drugih odluka koje su u okviru ove tačke dnevnog reda.
Što se tiče Predloga zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koji nemaju živih naslednika, čini mi se da je ovaj Predlog zakona u Narodnoj skupštini danas izazvao nekako najveću pažnju narodnih poslanika. Verovatno je izazvao i najveću pažnju javnosti.
Sa nekim delovima izlaganja mojih uvaženih kolega iz drugih poslaničkih grupa, mogu da se složim u potpunosti. Sa nekim drugim delovima ne mogu ali mislim da debata u Narodnoj skupštini tome i služi da ukrstimo mišljenja i da razmenom argumenata dođemo do najboljeg mogućeg rešenja.
Poslanička grupa SNS smatra da je Predlog zakona koji se odnosi na obeštećenje žrtava holokausta koje nemaju živih naslednika, jedna civilizacijska i demokratska tekovina. To nije samo formalna obaveza koja proizilazi iz tzv. Terezinske deklaracije od 2009. godine. To je jedan znak solidarnosti sa pripadnicima jevrejskog naroda koji su uz srpski narod, ruski narod i poljski narod i naravno uz romski narod bili najveće žrtve Drugog svetskog rata.
Ja kao poslanik SNS želim da ukažem na još jednu činjenicu koja je, mislim, važna za Republiku Srbiju u trenutku kada se ona bori za svoj suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji, a to je činjenica da jevrejska država Izrael nije priznala nezavisnost tzv. „republike Kosovo“ i mislim da to pokazuje koliko Izrael poštuje Republiku Srbiju i koliko smo mi kao Srbi i mi kao Srbija tim više obavezni da donesemo jedan ovakav zakon.
Kada je u pitanju holokaust, moj uvaženi kolega Neđo Jovanović, mi smo o tome pričali i na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, on je o tome pričao i danas. Dakle, holokaust izvorno je starogrčka reč holokauston bukvalno znači potpuno spaljen. Radi se o običaju pojedinih antičkih naroda, pre svega Starih Grka i Rimljana, da prinose tzv. žrtve paljenice svojim bogovima. Kasnije su taj običaj uveli i Jevreji. Obično su spaljivali jagnje kao žrtvu Jahvi, odnosno svome bogu za iskupljenje grehova.
Izvorna jevrejska reč koja se odnosi na holokaust glasi šoa i bukvalno znači nevolja, patnja i nema sumnje da je jevrejski narod u toku Drugog svetskog rata preživeo velike patnje u celoj okupiranoj Evropi, pa i u okupiranoj Srbiji.
Termin holokaust kao izraz koji podrazumeva genocid i sistematsko istrebljenje Jevreja u toku Drugog svetskog rata u zemljama koje su okupirane od strane Nemaca, obnovio je i upotrebio je u tom političkom i filozofskom značenju dobitnik Nobelove nagrade za književnost Eli Vizel.
Dakle, nema nikakve sumnje da su Jevreji u toku Drugog svetskog rata i u okupiranoj Srbiji bili izloženi holokaustu, genocidu, istrebljenju, odvođenju u koncentracione logore, kako na teritoriji Srbije, tako i na druga stratišta koja su bila pod kontrolom nacističke Nemačke.
Ono sa čime ja ne mogu da se složim i nadam se da me niko neće pogrešno protumačiti zbog toga, to je da je srpski narod učestvovao na bilo koji način u holokaustu nad Jevrejima u Republici Srbiji, odnosno u onome što se između 1941. i 1944. godine zvalo Srbijom.
U formalno-pravnom smislu, Srbija u Drugom svetskom ratu nije ni postojala.
U formalno-pravnom smislu postojala je okupirana Kraljevina Jugoslavija, koja je imala svoju legalnu Vladu u Londonu, legalnog šefa države, kralja Petra II Karađorđevića i koja je imala svoju legalnu vojsku i svog ministra vojnog, koji je bio ministar u Vladi Slobodna Jovanovića, koga je jutros pominjao ministar Nikola Selaković, generala Dražu Mihajlovića. Tako stoji istorijska činjenica, ma koliko to sad nekoga ideološki bolelo.
Kada je u pitanju jedna stvar koja je u poslednjih nekoliko dana zaintrgirala srpsku javnost, pitanje rehabilitacije Milana Nedića, vidim da su danas neke kolege pomalo i zloupotrebljavale tu temu. Mi u SNS smatramo da je to, pre svega, tema za sud. Dakle, sud će shodnom primenom zakona da odluči da li postoje uslovi za rehabilitaciju generala Milana Nedića ili ne postoje. Moj dobronameran i kolegijalni savet svim kolega koji pokušavaju da ovo pitanje potenciraju u Narodnoj skupštini je da to ne rade, da prepuste nadležnom sudu da donese odluku da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za rehabilitaciju Milana Nedića ili ne.
Ono što mi se čini, i dozvolite da je to moj lični utisak, to je da se srpska istorija u Drugom svetskom ratu pomalo pojednostavljuje i prikazuje u crno-belim bojama.
U jednom pismu tadašnjem britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu, njegov ministar inostranih poslovi Entoni Idn 1944. godine, povodom izveštaja Ficroja Meklejna iz Jugoslavije, koji je inače bio šef britanske savezničke misije pri Vrhovnom štabu Josipa Broza Tita, kaže jednu sledeću rečenicu – za Meklejna Tito je bio potpuno beo, a Draža Mihajlović potpuno crn, meni se čini da je siva boja, kaže Entoni Idn, na Balkanu najčešća.
Ja mislim da je ta siva boja nekako najčešća i kada je u pitanju Srbija ili ono što se zvalo Srbijom u toku Drugog svetskog rata. Moram da skrenem pažnju na jednu istorijsku činjenicu. Dakle, Srbija formalno-pravno nije postojala. Postojao je jedan deo okupirane Kraljevine Jugoslavije, koji je bio pod većom ili manjom kontrolom najpre Saveta komesara Milana Aćimovića, a od 29. avgusta tzv. Vlade nacionalnog spasa generala Milana Nedića.
Ono što je problem, ne znam da li će se sve kolege sa mnom složiti, ali mislim da je to problem, odnosno da je to jedna teza koja je decenijama stvarana u komunističkoj Jugoslaviji, to je da postoji potpuni znak jednakosti između, na primer, ustaškog poglavnika Ante Pavelića i generala Milana Nedića ili generala Draže Mihajlovića.
Nekome je bilo potrebno da se uspostavi veštačka simetrija između strašnog genocida koji se desio u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i činjenice da su i pojedine srpske usijane glave činile nešto što je bilo suprotno čovečnosti, pravu, ljudskosti, hrišćanskom moralu. Ali, ono što se dešavalo u nezavisnoj državi Hrvatskoj, dakle, masovni pokolji Srba, Jevreja, Roma, na stotine hiljada ubijenih nevinih ljudi, to se u toj tzv. Nedićevoj Srbiji, čini mi se, ipak nije dešavalo.
Beograd je proglašen, i tu je gospodin Neđo Jovanović potpuno u pravu, Beograd je proglašen od strane Nemaca 1942. godine za grad „juden fraj“, slobodan od Jevreja, ali su dominantu ulogu u istrebljivanju Jevreja imali Nemci, nemački okupatori. Nemci su držali logor na Starom sajmištu, ne Milan Nedić. Nemački komandant je upravljao Banjicom, ne ni Milan Nedić, pa čak ne ni onaj zloglasni Dragi Jovanović, Nemci. Nemci su imali ono specijalno vozilo, onu gasnu komoru na četiri točka koje je prolazilo kroz Beograd, ne Milan Nedić.
Da li je Milan Nedić bio ubeđeni fašista? Ja lično mislim da nije. Milan Nedić je odbio, iako su mu Nemci to tražili, makar simbolično da pošalje određeni broj vojnika na istočni front, nijedan srpski vojnik pod srpskom trobojkom se nije borio na istočnom frontu protiv Crvene armije, iako je Milan Nedić bio ubeđeni antikomunista i antiboljševik, a borili su se u nemačkim uniformama i pod hrvatskim šahovnicama Hrvati, borili su Italijani, borili su se Španci, borili su se Bugari, borili su se Poljaci, borili su se Ukrajinci, ali se nisu borili Srbi. Mislim da je to važna činjenica da se istakne.
Milan Nedić je tražio od Nemaca, nažalost, to mu nije pošlo za rukom, bio je suviše politički slab, da se 17 srezova u sastavu Nezavisne države Hrvatske priključi toj njegovoj Nedićevoj Srbiji da bi spasao srpski narod od potpunog fizičkog uništenja koji mu je pretio u istočnim delovima BiH.
Na kraju krajeva, o tome koliko je možda manje Milan Nedić, ali srpski narod, bio čovečan u toku Drugog svetskog rata, govori činjenica da su svoj dom u Srbiji, toj i takvoj Srbiji, da je našlo preko 10.000 Slovenaca. Evo jedan mali istorijski kuriozitet. Čovek koji je bio najveći zagovornik otcepljenja od Jugoslavije, koji je jedno vreme iskazivao jednu patološku mržnju prema Srbima i Srbiji, koji je u junu 1991. godine otvorio vatru na golobrade momke JNA u Sloveniji, Milan Kučan, rođen je 14. januara 1941. godine, a svoje detinjstvo proveo je u Srbiji. I živ i zdrav i on i njegova porodica vratili su se posle završetka Drugog svetskog rata u Sloveniju. Nije im falila dlaka s glave.
Da li se baš revanširao Srbima na pravi način, to ćete vi, uvažene koleginice i kolege i dragi građani Srbije, da procenite.
Nema nikakve sumnje da ovaj zakon treba usvojiti i da svim onim pripadnicima jevrejskog naroda koji su bili žrtve Holokausta, da prema njima mora biti ispravljena istorijska nepravda i da se jevrejskim opštinama treba vratiti oduzeta imovina, ali ne bih voleo da se donošenje ovog zakona podvede u jedan istorijski kontekst koji nije tačan.
Dakle, ja se sa mnogim stavovima te uvažene intelektualke i nekadašnje političarke Latinke Perović ne slažem, ali ona ima jednu sjajnu rečenicu – Istorija nije samo tekst, istorija je i kontekst. Dakle, mi događaje iz Drugog svetskog rata, u toj tzv. Nedićevoj Srbiji, moramo da tumačimo u kontekstu onoga što se zaista dešavalo. Šta je bila alternativa formiranju Vlade nacionalnog spasa Milana Nedića. Nemci su pred njega postavili vrlo jasan ultimatum – ili će se prihvatiti nezahvalne uloge da bude srpski kvisling ili će i taj ostatak ostataka Srbije biti podeljen između Nezavisne države Hrvatske, Bugarske i Albanije. Onda možete da zamislite šta bi ostalo od srpskog naroda da se on te nezahvalne uloge nije prihvatio. Inače, jedan potpuno slomljen čovek, čovek koji je izgubio snaju i unuče u eksploziji koja se desila na Smederevskoj tvrđavi u junu 1941. godine, koju nisu organizovali jugoslovenski komunisti, nego Mustafa Golubić i još jedan komunista koji je dobio specijalni zadatak od Kominterne da to uradi.
Bilo je usijanih glava i među Srbima, nema nikakve sumnje, koji su prihvatali nacističke ideje, ali je njihov broj bio zanemarljiv. Ne znam da li vam je poznato i žao mi je što moj uvaženi kolega Meho Omerović nije tu, ja imam utisak da on misli da zna sve o istoriji Srbije u Drugom svetskom ratu, ali možda mu je jedan detalj promakao.
Otac Nikole Kalabića, oko koga se takođe vodi jedna velika rasprava, da li je bio zločinac ili nije bio zločinac, da li je izdao Dražu Mihajlovića ili ga nije izdao, prikazan u nekim partizanskim serijama na najgori mogući način, Milan Kalabić je bio oficir Srpske državne straže, Nedićeve Srpske državne straže i krajem 1942. godine otkrio je u Arhivi i u tajnim dokumentima Gestapoa u Beogradu gde se nalazi nemačka fabrika, nedaleko od Berlina, koja je proizvodila, odnosno koja je trebala da proizvodi najnovije lovačke avione i bombardere koji su trebali da budu upotrebljeni u borbi protiv saveznika i zapadnih i istočnih.
Tu informaciju o tačnom mestu gde se nalazi ta nemačka fabrika dostavio je Aleksandru Mihajloviću, Dražinom komandantu Beograda. Aleksandar Mihajlović Draži, Draža Vladi u Londonu, a Vlada u Londonu Englezima i Nemci su tačno znali gde da bombarduju i ta fabrika je uništena krajem 1942. godine zahvaljujući Milanu Kalabiću, Draži Mihajloviću, Slobodanu Jovanoviću, koji je u to vreme bio predsednik Jugoslovenske Kraljevske Vlade.
Milan Kalabić, dakle, oficir Srpske državne straže, završio je tako što su ga Nemci, nakon što su otkrili da je on otkrio te njihove tajne planove, vodili na gubilište, dakle na streljanje, tako što je sto metara morao da prepešači bosih nogu po izlomljenim flašama, pri čemu su mu potpuno isečene sve vene na nogama i tako krvav, gotovo četvoronoške doveden je pred streljački stroj i mučki ubijen.
Zašto ovo govorim? Ne zato da bi evocirao neke bolne rane iz prošlosti i bratoubilački rat među Srbija, to je ono poslednje što nam treba, nego da kažem da stvari nisu baš bile tako jednostavne, kao što neki pokušavaju da ih predstave. I srpski narod i jevrejski narod su u onoj okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji, zajedno sa Romima, bili najveće žrtve. Upravo zbog toga što smo zajedno stradali, izražavajući jednu veliku zahvalnost sadašnjoj jevrejskoj državi Izrael što nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, kao nezavisne države, što ona i nije naravno, poslanička grupa SNS će svim srcem, čiste duše i čistog obraza glasati za ovaj Predlog zakona.
Što se tiče Zakona o prekršajima, mislim da je dobro što ste uneli nekoliko bitnih novina u naš prekršajni sistem. Ima jedna latinska pravnička izreka koja kaže ius criminale sempre est reformandum. Dakle, kazneno pravo uvek treba reformisati. Budući da prekršajno pravo spada u širem smislu u kazneno pravo, dobro je što ste ga reformisali na ovaj način. Ubrzali ste prekršajni postupak. Mislim da ste uvođenjem elektronskog prekršajnog naloga, olakšavanja postizanja sporazuma o priznanju krivice, odricanja prava na žalbu na sporazum o priznanju krivice u stvari učinili prekršajni postupak, sa jedne strane, efikasnijim i ekonomičnijim, a sa druge strane, mislim da ste postigli mere specijalne i generalne prevencije na najbolji mogući način.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, dakle, potpuno podržavam ovaj Predlog zakona. Slažemo se sa inicijativom Visokog saveta sudstva. Jedna tema za razmišljanje, i to jedno dugoročno razmišljanje vama, dame i gospodo, u Ministarstvu pravde. Lično, kao pravnik, nisam ubeđen da je dobro da potpuno razvlastimo Ministarstvo pravde kada je u pitanju tzv. pravosudna uprava. Nema nikakve sumnje da izvršna vlast ne treba da se meša u donošenje konkretnih sudskih presuda, i to u stvari znači sudska nezavisnost, ali čini mi se da ideja da se potpuno ponište sve ingerencije Ministarstva pravde kada je reč o pravosudnoj upravi nije dobra, jer Ustav Republike Srbije kaže da politički sistem naše države počiva na principu podele vlasti, ali da se sve tri grane vlasti međusobno kontrolišu i drže u nekoj vrsti ravnoteže. U tom smislu imamo dovoljno vremena, budući da prolongiramo…

Vreme.
Završavam.

…sa prvog juna 2016. godine na prvi januar 2017. godine, da se razmisli, dobro da se razmisli, da li uopšte prihvatljiva ideja da se jedan važan deo poslova Ministarstva pravde, a to je pravosudna uprava, oduzme Ministarstvu pravde i poveri Visokom savetu sudstva. Mislim da bi to u velikoj meri učinilo srpsko pravosuđe manje efikasnim nego što je ono sada, a svi želimo da bude još efikasnije, još bolje i da bude apsolutno u službi svim građanima Republike Srbije. Hvala, gospodine Bečiću, što ste mi dozvolili da završim.

Zahvaljujem.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Zahvaljujem.
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijava za reč i prvi govornik koji će imati pravo na izlaganje je narodni poslanik Ivan Bauer, a pre toga, poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Poštovani narodni poslanici, u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu i sa radom nastavljamo u 15.45 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer.

Zahvaljujem predsedavajući.
Poštovani ministre i gosti iz ministarstva, VSS i Državnog veća tužilaca, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, iskoristiću priliku u ovih 12 minuta koliko imam na raspolaganju da govorim o Zakonu o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika.
Dve su polazne tačke ovog zakona, prvo svakako želja Republike Srbije da se u članu 2. stav 2. ovog zakona, citiram – izrazi saosećanje, solidarnost i razumevanje Republike Srbije za stradanje evropskog naroda koje je nastalo na njenoj teritoriji tokom neprijateljske okupacije. Drugo izvorište ovog zakona jeste i tzv. Terezinska deklaracija koja je usvojena 30. juna 2009. godine.
Uz postiđenost zbog one po zlu čuvene izjave da je Beograd prvi grad bez Jevreja, koju je danas spomenuo čini mi se kolega Neđo Jovanović, a onda je bila više puta citirana ili možda upravo baš iz razloga postiđenosti zbog te izjave, mislim da treba makar napomenuti ako ne i naglasiti da Srbija ovaj zakon donosi kao matična država naroda koji je takođe pretrpeo strašne progone i strašna stradanja tokom Drugog svetskog rata.
Isto tako treba reći da je Srbija za vreme Drugog svetskog rata bila pod stalnom okupacijom i to se nalazila u nekoliko okupacionih zona, dakle, čak nije bila ni jedna okupaciona zona, o tome ću nešto više govoriti malo kasnije. Dakle, zakon donosimo rekao bih iz ugla naroda žrtve ili više naroda žrtava, s obzirom da nisu Srbi bili jedini ti koji su trpeli nacistički progon ili ako hoćete da se opet izrazim metaforički, države žrtve, što bih rekao da ovom zakonu daje posebnu težinu.
Pomenuo sam Terezinsku deklaraciju, nju je potpisao veliki broj država, gotovo 50 među kojima se i sve današnje članice EU i to treba naglasiti, ali i Srbija. Ideja koja je bila vodilja prilikom donošenja ove Terezinske deklaracije jeste da se obezbedi dobrobit budućih generacija i pozove na večno sećanje, na jedinstvenu istoriju nasleđa Holokausta koji je bukvalno zbrisao sa lica zemlje tri četvrtine evropskih Jevreja.
Ne treba da podsećam, mada vidim da niko od kolega to danas nije rekao, da je jevrejski narod trpeo nepravde i rekao bih vekovne progone i mnogo pre Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat je bio samo kulminacija tog procesa. Zato mislim da ta činjenica dodatno daje na značaju donošenju jednog zakona koji posebno tretira ovu materiju bez obzira na to što mi imamo krovni zakon koji reguliše pitanje vraćanja oduzete imovine i obeštećenje.
Dakle, ovaj zakon predstavlja, nisam pravnik ali se toliko razumem u pravo, neku vrstu leks specijalisa, ali u najpozitivnijem značenju tog izraza. Usvajanje ovog zakona je predviđeno, to smo već danas čuli, nacionalnim planom za usvajanje pravnih tekovina EU u periodu od 2014. do 2018. godine, ali je važno reći da njegovo usvajanje ne predstavlja našu obavezu niti u procesu evropskih integracija ni našu međunarodnu obavezu. Rekao bih da svakako šalje jednu vrlo pozitivnu sliku o Srbiji u svetu i rekao bih da daje Evropskoj komisiji razlog više da na najpozitivniji mogući način oceni naše napore koje činimo da bismo unapredili prava manjinskih i ranjivih grupa, što će se siguran sam odraziti i na vrlo brzo otvaranje poglavlja 23 i 24.
Osim vraćanja oduzete imovine što je predmet ovog zakona, bilo da je do oduzimanja te imovine došlo za vreme Holokausta, bilo da je do njega došlo za vreme tzv. agrarne reforme odnosno nacionalizacije i konfiskacije, jeste i finansijska podrška koja je predviđena ovim zakonom Jevrejskoj zajednici u trajanju od 25 godina, a počev od 1. januara 2017. godine. To je nešto što je svakako u duhu Terezinske deklaracije, odnosno u saglasju sa njenim preporukama, ali ponovo nije naša međunarodna obaveza, već je rekao bih jedan akt dobre volje ili dobre namere, pokušavam da pronađem neki izraz koji neće zvučati pežurativno, jer ovo zaista nije nešto što bi se moglo nazvati kada bi neko bio zlonameran nekakvom milostinjom države Srbije, nego je upravo jedan akt dobre namere kojim želimo da pomognemo Jevrejsku zajednicu u Srbiji, naročito one njene ugrožene pripadnike i da damo svoj doprinos stalnom podsećanju na strašne žrtve Holokausta.
Mislim da je to tema koja ima poseban značaj na Balkanu, jer ne sme nikada da se zaboravi da su žrtve nacističkog progona tokom Drugog svetskog rata bili i drugi narodi, ne samo Jevrejski narod, naročito Srbi i Romi. Na žalost ta spirala zločina se nije završila završetkom Drugog svetskog rata na ovim prostorima, nego se nastavila i tokom 90-tih godina kada su stradali gotovo svi narodi na ovim prostorima. To je razlog zbog koga SDPS smatra da je posebno važno da se sećamo svih žrtava iz kog god naroda da one dolaze, ali isto tako i da osudimo one koji su na bilo koji način učestvovali u izvršenju tih zločina.
U tom smislu mi naravno ovakav zakon zdušno podržavamo, ali isto tako i koristimo priliku da podsetimo naše kolege, narodne poslanike da je naša poslanička grupa podnela Narodnoj skupštini Republike Srbije deklaraciju o osudi saradnika, okupatora koji su vršili zločine ili su učestvovali u vršenju ratnih zločina.
Što se tiče samog zakona, da se vratim ponovo na njega, smatramo da je njegova ideja vodilja za svaku pohvalu. Isto tako i ovo što sam ranije pomenuo, a to je finansijska podrška Evropskoj zajednici, ali bih rekao i da je za pohvalu propisana hitnost u rešavanju svih slučajeva, odnosno svih zahteva koji budu nastali na osnovu ovog zakona, a isto tako i oslobađanje od plaćanja poreza, taksi i ostalih dažbina za zahteve koji budu podneti za one slučajeve koji budu nastali kao posledica njegove primene.
Dakle, zakon je koncipiran tako da oni koji podnesu zahtev, njihovi zahtevi budu zaista rešeni brzo, efikasno i uz minimalne troškove za podnosioce zahteva. Moram da kažem da broj tih zakona neće biti mali. Samo nepokretnih stvari, dakle, bez pokretnih stvari i preduzeće, što je takođe sastavni deo ovog zakona, na teritoriji Nemačke, dakle, samo nemačke okupacione zone, ima negde oko 3.000. Kada na to dodamo zahteve koji će pristići iz mađarske okupacione zone, odnosno Bačke, zatim iz okupacione zone koja je bila sastavni deo Nezavisne Države Hrvatske, odnosno Srema, kada dodamo zahteve koji se mogu pojaviti na Kosovu i Metohiji, ili zahteve iz jednog dela istočne Srbije koji je bio Bugarska okupaciona zona, onda je jasno da broj tih zahteva neće biti baš tako mali.
Jeste tačno da je jedan deo ovih zahteva već rešen individualno, na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ali sam siguran da će priličan broj zahteva biti rešavan i po ovom zakonu koji smo danas doneli, po ovom zakonu, ponavljam, leks specijalisu, ali u najpozitivnijem značenju tog izraza.
Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije pozdravlja angažman i Ministarstva i ministra, kao i radne grupe koja je radila na izradi ovog zakona, i to moram da naglasim, vrlo tesno sarađujući sa Savezom jevrejskih opština, odnosno sa Jevrejskom zajednicom u Srbiji i iz tog razloga jasno je da će naša poslanička grupa podržati i ovaj zakon, kao uostalom i sve zakone koje je danas obrazlagao ministar Selaković, ali i sve ove predloge koje smo čuli od gospode iz Visokog saveta sudstva, odnosno Državnog veća tužilaca.
Mi smo podneli određeni broj amandmana, ali o tome ćemo razgovarati kada za to bude vreme, neću danas da zloupotrebljavam Poslovnik pa da govorim o amandmanima.
Imam jednu dilemu iz koje proističu dva pitanja koja bih postavio ministru, zato što mi se čini da smo ono drugo rešili amandmanima, a za ovo nisam siguran da li uopšte može da se reši amandmanskim putem ili je potrebno da eventualno naknadno ministar reaguje nekakvom vrstom podzakonskog akta? Naravno, ukoliko bude bio saglasan sa onim što mu budem rekao.
Ono što je problem, po mom mišljenju, ili po mišljenju poslaničke grupe, kako želite, jeste vezano za član 15. stav 1. tačku 5) Zakona, vezano za vraćanje imovine, odnosno dokazivanje pripadnosti evropskoj zajednici pre Drugog svetskog rata, odnosno tokom Drugog svetskog rata. Sada ću vam reći šta tačno piše u toj tački 5: „Dokaz o činjenici da je prethodni vlasnik bio pripadnik jevrejske zajednice, a ako je bivši vlasnik pravno lice, dokaz da je na bilo koji način bilo u funkciji jevrejske zajednice“. Dakle, treba da se dokaže da je neko bio pripadnik jevrejske zajednice. Ne znam kako to rešiti amandmanom, ali evo šta su potencijalni problemi u primeni.
Dakle, šta činiti u slučajevima kada su knjige koje je vodila jevrejska zajednica uništene tokom Drugog svetskog rata i samim tim postoji problem da neko ko je bio član jevrejske zajednice dokaže da je bio njen član? Moram da vam kažem, to su podaci koje sam dobio u konsultacijama sa pripadnicima jevrejske zajednice u Srbiji, da postoje neke jevrejske opštine, odnosno one više ne postoje, postojale su jevrejske opštine u Srbiji koje danas više uopšte ne postoje, odnosno nemaju nijednog pripadnika, a čak ne postoje ni knjige, jer su spaljene tokom Drugog svetskog rata.
Drugo pitanje – šta raditi u slučajevima Jevreja koji nisu bili članovi jevrejske opštine, a potpuno je jasan njihov status, s obzirom da jesu pripadnici jevrejskog naroda i jesu jevrejske vere? Oni su takođe bili predmet progona i trpeli sve strašne konsekvence kao i svi ostali pripadnici jevrejskog naroda, zato što su, da tako kažem, pod znacima navoda, bili otkriveni od strane nemačkih okupacionih vlasti?
Pošto imam vremena ja bih, ako mi dozvoljavate, dao i predlog na koji način smatramo da bi ovo moglo da se reši. Mislim da je nešto slično pomenuo moj kolega Omerović kada je govorio kao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, a to je da su nemačke okupacione vlasti vodile vrlo preciznu evidenciju o oduzetoj imovini Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Ja bih rekao, s obzirom da u tim papirima praktično imamo u suštini dokaz da je neko pripadnik jevrejske zajednice, čak ukoliko i ne postoje knjige, ili ukoliko on nije bio registrovani pripadnik jevrejske zajednice, samim tim što mu je imovina oduzeta i što je trpeo progon, verujem da je to sasvim dovoljan dokaz. Rekao bih da ovo može da bude korišćeno, da ti papiri mogu da budu korišćeni kao jedan verodostojan dokaz, ili, ako hoćete, kao legitiman dokaz. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodine Bauer.
Reč ima ministar, gospodin Nikola Selaković. Izvolite.