Hvala.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što sve poslaničke grupe podržavaju donošenje ovakvog jednog zakona i vraćam se na ono što sam izneo i u samoj uvodnoj reči, da ovo nije samo naša pravna obaveza, ovo je jedna vrsta i moralne obaveze i ovo je svrstavanje srpskog naroda i građana Srbije, još jednom, u porodicu naroda u kojem mu je i mesto, koje zaslužuje i koje je dokazao i kroz svoj otpor antifašistički u toku Drugog svetskog rata.
Naravno, kada je u pitanju nešto što nas objedinjuje, otvaramo i neke teme koje su bolne i teške. I zaista, kada pogledate strogo jezički ovu odredbu o kojoj ste i govorili, kolega Bauer, stvari izgledaju, najblaže rečeno, nezgodno. Kako za čoveka čija porodica više uopšte ne postoji podneti dokaz da o tome da je bio pripadnik određene nacionalne zajednice?
Kada pak pogledate da će ovaj zakon primenjivati diplomirani pravnici i kada pogledaju akte kojima je dolazilo do oduzimanja imovine, ti akti su po svojoj pravnoj prirodi zaista takvi da oni ukazuju na činjenicu da to što je nekome imovina oduzeta, a u tom aktu to uglavnom i stoji, da se oduzima pripadniku jevrejskog naroda, pa navedu ime i prezime.
U trenutku dok sam bio privremeno odsutan odavde, a zahvaljujem vam i na razumevanju za to, preneli su mi saradnici da je bilo reči i o nečemu o čemu mislim da treba da se govori. U Narodnoj skupštini treba govoriti o svemu otvoreno i iskreno. To je o jednoj kontraverznoj ličnosti naše istorije, nekadašnjem đeneralu slavne srpske vojske iz Prvog svetskog rata, a u Drugom svetskom ratu o jednoj ličnosti na koju se različito gleda, ali nesumnjivo čelnom čoveku jednog kvinsliškog režima u Srbiji – Milanu Nediću.
Znate, pripremajući se za ovu raspravu, ovo nije za mene bila priprema za raspravu o bilo kom zakonu, ja sam se zaista trudio da uđem u suštinu tog kvazi pravnog sistema koji je tada funkcionisao na jednom delu teritorije naše zemlje. Jer, kao što ste rekli, Kraljevina Jugoslavija je jedina država koja je bila podeljena u okupacione zone i pocepana u periodu od 1941. do 1945. godine. Onda sam naišao na nešto što želim zaista da podelim sa vama, a reč je o jednoj uredbi koja nosi naziv Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Verovali ili ne, pod brojem MS broj 3313 26. avgusta 1942. godine, tu uredbu je potpisao predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić svojeručno i ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović svojeručno. U toj uredbi stoji sledeće.
Dakle, Uredba o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, na osnovu člana 1. Uredbe o izmenama postojećeg propisa i donošenju novih, MS broj 1113 od 16. septembra 1939. godine, Ministarski savet propisuje Uredbu o pripadanju imovine Jevreja Srbiji. Član 1. – Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije, ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području pripada Srbiji, bez ikakve naknade. Od ovoga se izuzima imovina Jevreja bivših pripadnika nemačkog Rajha, sada bez državljanstva.
Član 2. Srbija jamči za dugove Jevreja čija je imovina pripala Srbiji samo do visine primljene sume od prodaje onih stvari i prava tih Jevreja koje su pripadale Srbiji, prava na predmete prenete na Srbiju ostaju na snazi. Ako je Jevrejin čija imovina na osnovu člana 1. pripadne Srbiji obavezan da na osnovu zakonskih propisa daje izdržavanje trećem licu, Srbija ne jamči za zahteve o izdržavanju koji posle pripadanja imovine budu dospevali, ali Srbija može sa nejevrejskim licima koja imaju pravo na izdržavanje i svoj redovni boravak u zemlji u visini tih potraživanja zaključiti poravnanje. Poravnanje se može zaključiti u novcu. Ugovorena suma ne sme preći visinu primljene sume od prodaje imovine koja je pripala Srbiji. Poravnanjem se može predvideti ustupanje stvari i prava titularu izdržavanja.
Član 3. Ostaje na snazi oslobođenje imovine dato od strane generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji pre stupanja na snagu ove uredbe.
Član 4. U slučajevima sumnje da li jedna imovina potpada pod udar ove uredbe odlučuje ministar finansija. Njegova odluka je konačna, protiv nje nema mesta pravnom leku. Uprava i pravo raspolaganja pripada jevrejske imovine, ostaje načelno, do prenošenja kod generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Po izvršenom prenosu, upravu i pravo raspolaganja nad imovinom koja je pripala Srbiji ministar finansija poveriće Državnoj hipotekarnoj banci u Beogradu.
Član 5. Odredbe o sprovođenju ove uredbe donosi ministar finansija.
Član 6. Ova uredba stupa na snagu na dan obnarodovanja u Službenim novinama. Datum, da ponovim još jednom, 26. avgust 1942, Beograd, predsednik Ministarskog saveta Milan Đ. Nedić, svojeručno.
Ovo je nešto čega možemo samo da se stidimo u istoriji. Uglavnom smo spremni da kažemo kako, i što jeste istina, ovde se u ovim aktima područje naše države naziva državom Srbijom. To nije bila država Srbija. Otklon prema toj tvorevini postavila su oba antifašistička pokreta u Srbiji. Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije je imala 11 narodnih heroja Jevreja, a u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, od samog njenog početka delovanja, znači već u maju 1941. godine, među 24 oficira i podoficira koji su se sabrali na Ravnoj Gori, od 24, jedan je Jevrejin. Benjamin Samokovlija. Naši zemljaci, pripadnici jevrejskog naroda, nazovite ih kako hoćete, srpski Jevreji, kako su oni sebe jedno vreme nazivali Srbi Mojsijevci, svejedno, učestvovali su u pružanju otpora okupatoru u oba pokreta i bili istaknuti antifašisti.
Pripremajući se, kao što sam rekao, za ovu sednicu, znam da je jedan od argumenata koji je uvek u odbrani onoga što je radila Nedićeva Srbija, i on lično se ističe, da su postupali po naređenjima okupacionih vlasti. Zaista, ja sam ovde doneo i naredbe vojnog komandanta u Srbiji od 30. maja 1941. godine, nosi naziv „Naredba koja se odnosi na Jevreje i Cigane“, kraj citata. To kada uzmete i pročitate, zaista vidite rasističke naredbe koje je taj režim sprovodio.
Ono što sam malopre oduzeo vam koji minut više i pročitao tekst Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji je uredba koju je donela ta kvinsliška vlada koja je funkcionisala u okupiranoj Srbiji. Zato što je ta kvinsliška vlast to uradila, mi danas moramo danas da donosimo ovaj zakon. Koliko god ovo bilo koga od nas bolelo, ja ovo moram da kažem, jer ovo jeste istina. Da li je to rađeno samo od strane Nedićevog režima u Srbiji? Nije. To je ono što ste malopre skrenuli pažnju. I u Hortijevoj okupacionoj zoni, tamo naročito jer je značajan broj Jevreja živeo na području Bačke i u okupacionoj zoni ustaške Nezavisne države Hrvatske. Nije mi poznato, odmah moram da vam priznam, koji je bio broj naših zemljaka Jevreja na područjima drugih okupacionih zona. Znam konkretno da ih na Kosovu i Metohiji nije bilo mnogo. Znate li gde ih je bilo? Bilo ih je, recimo, u drugim delovima bugarske okupacione zone, na teritoriji sadašnje Republike Makedonije.
U svakom slučaju, ovo je prilika da i mi kao Vlada i vi kao Narodna skupština, odnosno narodni poslanici jasno i glasno kažemo kako se koje stvari zovu i nazovemo ih pravim imenom.
Znam šta je govorio moj dobar prijatelj, drug, kolega, brat Aleksandar Martinović i zaista kada su u pitanju naši lični utisci, ako mene neko pita da li je Milan Nedić bio ideološki fašista, ja mislim da nije bio, ali je on čovek na svome imenu ostavio jednu veliku mrlju. Iz kog razloga to govorim? Srbi su Jevreje u toku Drugog svetskog rata spasavali. Ja se, kao pripadnik srpskog naroda, time ponosim.
Kada odete u Ruzveltovu ulicu i preko puta Novog groblja, a pored Groblja oslobodiocima Beograda nalazi se Jevrejsko groblje. Kada uđete na kapiju Jevrejskog groblja, sa desne strane nalazi se jedan monumentalni spomenik od belog mermera na kojem su ispisana imena svih onih, kako gore stoji, Srba Mojsijevaca koji su u golgoti i vaskrsu srpske države od 1912, znači u Balkanskim ratovima, do 1918. godine dali svoje živote za Srbiju, kao za svoju otadžbinu. Mi to nikada ne smemo da zaboravimo.
Osoba koju sam pomenuo, iako mislim da se i te kako treba voditi računa kada pred Narodnom skupštinom pominjete neko ime, pogotovo ako je ime iz istorije i ako neko nije u prilici da iznosi kontraargumente, ali ja ću vam samo pročitati paragrafe 3, 4. i 5. ove naredbe od 30. maja 1941. godine, koju su sprovodile te kvinsliške vlasti. Pazite šta kaže - Jevreji su dužni obeležiti se. Oni moraju nositi na levoj ruci žutu traku sa natpisom „Jevrejin“. To je paragraf treći.
Paragraf 4 - Jevreji ne mogu biti javni službenici. Njihovo uklanjanje iz ustanova moraju odmah da izvrše srpske vlasti.
Paragraf 5 - Jevrejima ne može biti dozvoljeno upražnjavanje prakse advokata, lekara, zubnog lekara, veterinara i apotekara. Jevrejski advokati koji su do sada imali advokatsku praksu ne smeju više izaći pred sud ili vlasti kao zastupnici. Jevrejskim lekarima i zubnim lekarima se oduzima praksa, ukoliko se ne radi o lečenju Jevreja. Na ulazu u ordinaciju mora biti istaknuto jevrejsko poreklo i zabrana lečenja Arijevaca. Jevrejskim veterinarima i apotekarima zabranjuje se rad itd.
Imao sam obavezu ovo da pročitam jer mislim da mi o ovim stvarima ne treba da raspravljamo. Koga ovo interesuje, lepo neka ode u Istorijski arhiv i ovo može da se pronađe i pročita.
Što se tiče vašeg konkretno pitanja, videli ste iz one prve nesrećne uredbe, vrlo jasno je u svim tim aktima navođeno, kada se nekome oduzima imovina, da se to čini iz razloga što je pripadnik jevrejskog naroda.
Ne bih vam ovde čitao, koga zanima mogu da mu pružim da pročita ove papire, ali ove naredbe vrlo detaljno određuju i kako se utvrđuje u to vreme, kada se vrši oduzimanje imovine kako se utvrđuje nečija pripadnost jevrejskom narodu.
Tako da sa pravne strane gledano član je potpuno jasan. Činjenica da je Savez jevrejskih opština, jevrejske opštine su učestvovale u izradi ovog propisa govori dovoljno u prilog tome da je ova odredba kvalitetna, pravno kvalitetna i da neće uveren sam kod ljudi koji će raditi neposredno na njenoj primeni, neće stvarati probleme u samoj praksi. Zahvaljujem.