Zahvaljujem.
Poštovana narodna poslanice, pre svega, da odgovorim opet na ovo zadnje što ste istakli, da se obraćam privredi, reciklerima, a da je važno zaštiti životnu sredinu, pre svega, a onda imati u vidu privredu. Možda sam redosled isticanja važnosti donošenja zakona okrenula, možda je prvo trebalo istaći jedno, a zatim ovo drugo. Međutim, mislim da je to jedna celina. Celina je ukoliko želimo da smanjimo količinu otpada, da zaštitimo životnu sredinu, da napravimo kvalitetnije životno okruženje za naše građane, da imamo manje onog otpada koji nije zbrinut, koji nije bezbedno sklonjen. Znači, prosto su to stvari koje i čine zelenu ekonomiju i cirkularnu ekonomiju.
Dakle, u pojedinim zemljama procenat recikliranog ponovno korišćenog otpada je i preko 80%. Ja imam neke podatke koji kažu u Nemačkoj prosto u otpad odlazi tek 1% generisanog otpada. Znači, prosto 1% onoga što se generiše odlaže se na deponije. Sve ostalo se i ponovo iskoristi i ponovo upotrebi.
U Srbiji količina recikliranog otpada od onog koji je generisan je svega 7% do 8%. Uvođenjem statusa prestanka otpada, statusa nus proizvoda, mi smanjujemo količinu otpada. To znači koristimo ono što se ponovo može iskoristiti u odlične svrhe, u izgradnju puteva. Manje koristimo prirodne resurse - pesak i šljunak, smanjujemo zagađenje i prosto postižemo taj jedan cirkularni efekat. Pri tom, znači poseban benefit, poseban aspekat svega ovoga jeste nova privredna delatnost, nova aktivnost, aktiviranje nezaposlenih, nova radna mesta.
Sada da se vratim na onaj veći deo vašeg govora. Veći deo vašeg govora odnosi se na to da je stanje u životnoj sredini loše, ne znam da li ste baš upotrebili izraz - katastrofalno, da ova Vlada nije učinila ništa da to stanje popravi. Time ste me pozvali da vam ukratko objasnim šta je uradila ova Vlada i šta je ovo Ministarstvo uradilo kada se radi o pitanjima u oblasti životne sredine.
Pre svega, da se podsetimo, ova Vlada je formirana pre nepune dve godine, 22 meseca tačnije. Za ova 22 meseca mi smo doneli deset zakona, ali pravih zakona iz oblasti životne sredine kojima želimo da uspostavimo i želimo da sprovodimo pravnu regulativu u ovoj oblasti.
Da ne nabrajam sve, ali ovo pomenuću neke, tu su i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o hemikalijama i o biocidnim proizvodima i Zakon o integrisanom zagađivanju i sprečavanju zagađenja životne sredine. Tu su i ova tri zakona – Zakon o nacionalnim parkovima, Zakon o zaštiti zemljišta. Znači, deset i naravno i šume su tu važan prirodni resurs koji se uklapa u celu ovu našu priču brige o očuvanju životne sredine. Vi znate da smo u jesenjem zasedanju imali i taj zakon na dnevnom redu.
Dakle, pokušali smo da u ovom kratkom periodu napravimo pravne pretpostavke, zakonsku regulativu za sprovođenje propisa, odnosno za uspostavljanje reda u ovoj oblasti.
Što se tiče konkretnih, velikih infrastrukturnih projekata, vi ste u pravu, to su skupi projekti, to su skupe investicije. Nije bilo moguće u ovih nekoliko, odnosno u ovih dvadesetak meseci ili nepune dve godine puno toga uraditi, ali smo uradili nešto.
Vi znate da smo ovakvo stanje koje vi sada karakterišete kao loše, kao katastrofalno nasledili. Pri tom, ja se sa vama ne slažem da je katastrofalno. Stanje jeste takvo kakvo je, takvo je stanje bilo i u drugim zemljama u ovom predpristupnom periodu, ali je važno istaći da mi imamo plan i ono što od nas se očekuje u Evropi jeste upravo taj plan. Vi znate, vi ste sa nama u odboru i često razgovaramo u okviru Skupštine kada branimo zakone o tim rokovima.
Znači, mi smo našim kolegama u Briselu prosledili naš plan, naše predlog je do kada ćemo implementirati pojedine direktive kada se radi o upravljanju otpadom, kada se radi o prečišćavanju otpadnih voda, itd, itd. Mi ćemo o tim rokovima pregovarati, kao što su pregovarale i druge zemlje.
Sada samo kratko da kažem, pored ove zakonodavne aktivnosti, šta smo uradili praktično, pošto to je ono što verovatno biste vi lakše prepoznali i naši građani.
Dakle, završili smo glavni kanalizacioni kolektor Kula-Vrbas, Veliki bački kanal. Vi znate da je taj projekat sporan projekat, da se sa njim stalo nekoliko godina. Zahvaljujući razumevanju Vlade i ministarstva, mi smo uspeli da taj projekat otkočimo, da tako kažem. Ali, nije samo važno što smo rešili to pitanje i što rešavamo to pitanje za građane Vrbasa. Važno je i to što smo mi ovakvim našim odnosom povratili poverenje EU, odnosno fondova koji finansiraju ove naše projekte, tako da mi sada ponovo imamo saradnju sa njima, pripremamo projekte, stavljamo ih na listu prioritetnih i očekujemo da budu finansirani projekti isto koji se odnose na izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.
Pre nekoliko dana smo u Kraljevu, rukovodstvu Kraljeva predali kompletnu tehničku dokumentaciju, kompletno spremljene projekte za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda za proširenje kanalizacione mreže. Zajedno smo to radili sa predstavnicima delegacije EU ovde u Beogradu, sa Kancelarijom za evropske integracije.
Spremili smo kompletnu tehničku dokumentaciju u skladu sa zahtevima ovih fondova. Stavili smo ih na listu prioritetnih. Vrednost tog projekta u smislu pripreme tehničke dokumentacije je oko 1,2 miliona evra, a kompletno postrojenje, odnosno ceo projekat će se izgraditi za nešto oko 17 miliona evra i to su obećanja da će biti finansirano iz fondova EU.
Izgrađena je i počela sa radom regionalna deponija u Pančevu. Izgrađena je u sklopu regionalne deponije Duboko u Užicu, izgrađena je transfer stanica u Čačku, zatim, započeta je izgradnja velike regionalne deponije u Subotici u vrednosti oko 22 miliona evra. Završeno je postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda u Leskovcu i niz drugih projekata, za koje mogu da kažem da smo završili.
Naravno, tačno je nije jednostavno i nije lako, jer puno u završetku ovih projekata veliku ulogu imaju same lokalne samouprave. Često sa njima imamo problem da ovaj svoj deo obaveza koje su preuzele ispoštuju, ali, evo ovo su podaci, samo sam neke od tih podataka navela, koji pokazuju da smo mi u ovom prethodnom periodu pored zakonodavne aktivnosti imali i veliku ovu praktičnu aktivnost, a posebno kada se radi o ovim velikim investicionom projektima.
Da ne kažem da smo uspeli da obezbedimo sredstva i da u saradnji sa GIZ-om sprovodimo jedan projekat u nekoliko lokalnih samouprava u Srbiji, gde pokušavamo da nađemo optimalan model za rešavanje, odnosno pružanje komunalnih usluga i na taj način da potpomognemo velike investicije i to je projekat vredan tri miliona evra.
U 2015. godini Vlada Republike Srbije i Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine su započele sa izmeštanjem opasnog industrijskog, istorijskog otpada i to je započela ova Vlada. Znači, ni jedna prethodna Vlada nije se time bavila. Mi smo zatekli i taj problem i ušli smo u rešavanje ovih pitanja. Prošle godine smo dve hiljade tona opasnog otpada sa 12 lokacija, među kojima je „Prva iskra“ Barič i „Ekogas“ i „Enge“ Šabac, itd, mi smo dve hiljade tona opasnog otpada izmestili i zbrinuli na bezbedan način. Vrednost ovog projekta je oko 250 miliona dinara. Potpisali smo ugovor i ovih dana bi trebalo da započnu radovi na saniranju deponije, jalovine iz topionica Zaječa i to su velika ulaganja, velika su sredstva izdvojena za rešavanje ovog problema i podsetiću vas da niko pre nas nije ni hteo da se upusti u ovo rešavanje ovog velikog ekološkog problema i nije ni uspeo da ga reši. Mi smo i to pokrenuli i mislim da ćemo uspeti da vrlo brzo građanima pokažemo da je definitivno rešen problem izlivanja jalovine iz ove deponije.
Takođe, želim da kažem i da smo uspeli da u prošloj godini podstaknemo značajnu, i u pretprošloj godini, reciklažnu industriju. U 2014. godini isplatili smo dugovanje iz prethodnih godina, prošle godine nešto oko dva milijarde dinara smo isplatili, tako da na taj način obezbeđujemo da naš otpad se reciklira, bude naša sirovina, da se zapošljavaju naši ljudi i želimo da novim zakonom dodatno obezbedimo lojalnu konkurenciju među reciklerima da ih podstaknemo da ulažu u nova postrojenja, da imamo proizvode, da ne izvozimo sekundarne sirovine i poluproizvode.
Da ne pričamo o toj saradnji koju imamo sa nevladinim sektorom, koji nam je jako važan, jer zajedno sa njima realizujemo projekte koji su manji projekti, a koji imaju onaj važan edukativni karakter, 43 takvih projekata je prošle godine urađeno. Prosto mislim da su oni imali značajnog odjeka među našim građanima u tom nekom edukativnom, promotivnom smislu, pa čak i nekim od ovih projekata imali su i praktičan značaj u smislu posla uređenja određenih površina, zelenih površina itd.
Svi ovi rezultati, da ih ne nabrajam dalje, postignuti za ovih 22 meseca, ali hoću da kažem i to da mi svi kada govorimo o rezultatima zaboravljamo šta smo mi predali Vladi i ministarstvu i šta je ona mogla realno da uradi u onom raspoloživom vremenu i svi zaboravljamo da je ova Vlada imala takav peh, da tako kažemo, jer samo što je formirana imali smo katastrofalne majske poplave. U nadležnosti ovog ministarstva su pitanja koja se odnose na vode, a vode su životna sredina, i vi znate koliko smo se angažovali pre svega da zaustavimo poplavni talas, da odbranimo što se moglo odbraniti u tom momentu i koliko je posle toga vremena i sredstava utrošeno u obnavljanje vodnih objekata, u popravku onoga što je oštećeno i koliko se toga uradilo i na unapređenju stanja.
Sada, zarad javnosti i zarad istine, samo kratko da vas podsetim da smo mi u tom poplavnom talasu sproveli vanrednu odbranu od poplava na dužini od 1.120 kilometara nasipa, odnosno vodnih objekata kojima se štitimo od spoljašnih voda i na oko 1.070 kilometara kanala kojima se štitimo od unutrašnjih voda. Odmah nakon povlačenja poplavnog talasa, vi znate, Vlada je donela uredbu koja je značila hitne radove na sanaciji oštećenih objekata. Za ovu svrhu izdvojeno je skori milijardu i 500 miliona dinara. Sve što je u ovom poplavnom talasu oštećeno je popravljeno i ne samo da je popravljeno, pripremljeni su projekti, obezbeđeno je njihovo finansiranje za unapređenje sistema odbrane od poplava. Ma koliko to nekome sada izgledalo daleko i nekome se činilo da to i nije tako važno, prosto želim da kažem da mislim da svako ko je dovoljno odgovoran će da prepozna sve ovo što je učinila Vlada, a pri tom ne želim da kažem, ali moram i to, ne želim prosto da izvlačimo nekog da je kriv, svi smo živeli u ovoj zemlji, svi smo učestvovali u kreiranju i politike i određenih poslova, ali prosto je činjenica da su ulaganja u sisteme recimo zaštite od poplava bila mnogo, mnogo manja od neophodnih, da smo mi zatekli taj sistem do te mere ranjiv zbog malih ulaganja, male brige u proteklim decenijama, ali posebno u prvoj dekadi 21. veka, odnosno od 2000. godine, pa na ovamo i verovatno je da je i to dodatno pomoglo da posledice budu takve da traže tolika dodatna ulaganja i dodatan posao i dodatne aktivnosti.
Prosto, to je ono što treba da znamo svi, da se podsetimo kada olako dajemo ocene da je stanje katastrofalno, da je Vlada životnu sredinu stavila na zadnje mesto, da je nije briga za životnu sredinu, sve to apsolutno podaci demantuju i spremna sam da uvek i na svakom mestu, i sa vama i sa svakim drugim, razgovaram i argumentovano aktima, podacima i delima odbranim i ulogu Vlade i ulogu Ministarstva kada se radi o pitanjima vezanim za životnu sredinu, odnosno za unapređenje kvaliteta životnog okruženja naših građana. Hvala za pažnju.

Zahvaljujem gospođo ministar.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Ivan Karić.
Izvolite gospodine Karić.

Zahvaljujem se uvaženi predsedavajući.
Poštovana ministarko sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege, danas pred sobom imamo set tzv. ekoloških zakona i u narednih desetak minuta prodiskutovaćemo neke od njih, u delu priče o amandmanima, naravno, diskutovaćemo o konkretnim amandmanima o kojima bude reči.
U načelnoj raspravi poslanička grupa SDS, ZZS, ZS, kako stoji situacija, neće podržati ove predložene izmene zakona, ali ono što krasi ili da kažemo karakteriše Srbiju poslednjih godina mogu da označim i sa geografskim pojmovima, pa će biti jasno, mogu da pričam o tome šta nedostaje u životnoj sredini, to radim već četiri godini, koliko sam član ovog parlamenta – Stolice i Zajača, Mačva i podzemne vode u Mačvi, Zrenjanin i podzemne vode u Zrenjaninu, Užice – pijaća voda, Batočina – pijaća voda, Bogatić – pijaća voda, Beograd – ambijentalni i aero zagađenje, Bor, Loznica, Vranje sa svojim jezerima i sa Plačkovicom koja se nalazi iznad njega, to nije naravno samo greška ove Vlade i ovog Ministarstva. Od 1999. godine nismo uradili na pravi način i nismo na pravi način sanirali posledice koje se još uvek osećaju od NATO bombardovanja i to je stvar koja je ostala da se rešava, a naša sećanja polako blede.
Nažalost, problemi u životnoj sredini se pojačavaju i problemi u zdravlju se pojačavaju, kao posledice tog bombardovanja Srbije. Divlji kopači šljunka u Moravi su problem koji ne rešavamo. Ono što je ključno pitanje je da pitanja zaštite životne sredine u 21 veku nisu samo ekološka pitanja, ona su danas pre svega zdravstvena, ekonomska i privredna. Nažalost, još uvek smo daleko od toga da nekoliko ministara zajedno brani ekološke zakone, s obzirom da se oni sve više, a u 21 veku gotovo dominantno odnose na zelenu ekonomiju, na otvaranje novih radnih mesta i odnose na cirkularnu ekonomiju koja je delimično jedan malo suženiji termin u odnosu na zelenu ekonomiju.
Ono što mi zameramo već četiri godine, to je konceptualni pristup zaštiti životne sredine. Mi mislimo, a to smo mislili i 2012. godine, da Srbija, bez obzira koliki je broj ministarstava, zaslužuje posebno ministarstvo za zaštitu životne sredine i prirodne resurse, da Srbija zaslužuje poseban fond za zaštitu životne sredine, da Srbija zaslužuje posebnu agenciju za hemikalije, da Srbija nema samo na papiru Agenciju za zaštitu životne sredine, kojoj je toliko smanjen manevarski prostor da je sada postala samo jedna kutija za ubacivanje podataka i ništa više od toga, da mi i ne možemo više na relevantan način da govorimo o kvalitetu životne sredine, vi ste tu u pravu, zato što ne merimo nikakve parametre već četiri godine ili ih sporadično merimo, samo onda kada neko prijavi neki akcident, a mi pošaljemo neku mobilnu laboratoriju koja dođe, naravno, dan, dva, tri, pet ili deset nakon tog akcidenta. To su problemi o kojima razgovaramo već četiri godine.
Zaista ne vidim previše razlike između prethodne Vlade i ove sada. Ne vidim, niti ovo što kažem ima veze sa nekim prethodnim vladama, Ministarstvo za životnu sredinu nikada nije imalo pravi tretman, problemi se samo umnožavaju u poslednjih 25 godina. Možda su ponajviše uradili neki ljudi kada je u pitanju ekologija i zaštita životne sredine koji su bili pre 2000. godine sporadično u nekim segmentima, postavljajući temelje zaštite životne sredine.
Ono što je važno jeste da je kvalitet vazduha u Srbiji ozbiljan problem i da to nije moja puka izjava, da su koncentracije PM2,5 i PM10 značajno veće od onih koje su dozvoljene u EU i one koje su po preporukama Svetske zdravstvene organizacije, da je u 2010. godini procenjeno da je oko 10.000 osoba u Srbiji umrlo prevremeno zbog izloženosti suspendovanim česticama i ozonu. To je druga po redu najveća stopa prevremenih smrti zbog zagađenja vazduha u Evropi. Pored toga, došlo je i do pojave 2,5 miliona dana odsustvovanja s posla. To vam je najbolja ekonomska računica koliko je zagađenje životne sredine i koji su negativni efekti po životnu sredinu i stanovništvo, pretpostavlja se da kao posledica zagađenja ambijentalnog vazduha pre svega od termoelektrana na ugalj. Dolazim iz Obrenovca i u Srbiji je to jedan od najvećih problema. Više od 1.000 osoba oboli od hroničnog bronhitisa, 600 biva hospitalizovano zbog respiratornih ili kardiovaskularnih simptoma, dok se kao razlog za 2.000 smrtnih slučajeva godišnje okrivljuje samo zagađenje vazduha.
Troškovi nastali zbog pogoršanja zdravlja uzrokovanog samo jednim izvorom zagađenja, u ovom slučaju korišćenje fosilnih goriva, termoelektrana na ugalj, procenjuju se do 4,98 milijardi evra godišnje. To vam je najbolji pokazatelj koliko košta zdravlje i koliko u stvari loše ulaganje u životnu sredinu može da bude pogubno. Da vam ne govorim o brojevima umrlih i teško obolelih ili lakših bolesti po teravat-času energije.
Ali, da nastavimo ono što je od opšteg značaja, a to su izveštaji o napretku kada govorimo o poglavlju 27, neko će reći delimično. Moj utisak je da skoro u potpunosti preovladavaju negativne ocene, da je posebno naglašena potreba da se preduzmu odgovarajuće mere u sledećim oblastima – jačanje učešća javnosti u donošenju odluka, naročito na lokalnom nivou, kada budemo diskutovali o Zakonu o zaštiti prirode, tu ima poboljšanja i ja se ne libim da to kažem; rešavanje sistemskih slabosti u realizaciji projekata u oblasti životne sredine, kako bi upravljanje svim posebnim tokovima otpada bio u skladu sa zahtevima EU; jačanje institucionalnih kapaciteta u oblasti životne sredine, čini se da je u poslednje četiri godine taj kapacitet u stalnom opadanju; jačanje kapaciteta u oblasti hemijskih akcidenata, izdavanje integrisanih dozvola; sprovođenje propisa, kao jedan od glavnih nedostataka svih administracija u Srbiji, kada je u pitanju zaštita životne sredine.
Čini se da je najslabija tačka tranzicionog modela praktično formalno preuzimanje sistema evropskih modela zaštite životne sredine, ali i nemogućnost sprovođenja tih modela na terenu. Mi moramo da se suočimo sa problemima koje imamo u primeni onoga što ćemo da transponujemo u životnoj sredini. Usaglašavanje zakona, samo po sebi, nije cilj. Često nemamo dovoljno dobro izračunate implikacije i efekte koje izazivaju zakoni koje donosimo. Naveo sam vam samo neke cifre koje se već nekoliko godina, možda više od deset godina, bave zaštitom životne sredine, pa su bile izuzetno frapantne, i o broju umrlih i o finansijskim posledicama zagađenja životne sredine.
Potrebno je znatno intenzivnije delovanje, to su reči Evropske komisije, ne moje, u oblasti klimatskih promena, u civilnoj zaštiti koja nije u vašoj, ali nadam se da će vanredne situacije u nekoj budućnosti biti deo Ministarstva zaštite životne sredine, kvalitet voda, kvalitet površinskih voda, jačanje kapaciteta za usklađivanje politike i propisa sa politikom EU i naravno, ono što je večita zamerka i u sva ova tri zakona može se izneti kao zamerka, to je delotvoran i trajan sistem finansiranja u oblasti zaštite životne sredine i klime, koji ni ovog trenutka, ni ovim izmenama i dopunama zakona nije uspostavljen.
Ono što veliki problem, a kojeg polako, čini mi se, počinjete da se oslobađate je da se suzbija averzija administracije prema učešću zainteresovane javnosti, prema učešću udruženja građana, nevladinih organizacija. Ova averzija administracije je mnogo izraženija na lokalnom nivou nego na nacionalnom nivou i ovo nije zamerka koja se odnosi samo na ministarstvo, ali na ministarstvo kao nekog ko je najodgovorniji.
Nažalost, večiti problem je novac koji se uplaćuje i novac iz budžeta mora biti daleko veći kada se ulaže u životnu sredinu i nikako ne može biti manji od onoga što uplaćujemo na osnovu dva principa, mislim na ova dva velika – zagađivači i korisnici koji uplaćuju. Ne sme novac da bude manji u životnoj sredini nego što su oni uplatiti. Posebno pitanje koje se postavlja je šta se dešava sa novcem koji se ubira, a ne vraća se lokalnim samoupravama u nekom iznosu. Verujem da bi taj iznos trebalo da bude 60%, bio je u poslednje vreme 40%, a sada je prepušten na samovolju ministra, ministarstva, ministra finansija ili budžeta. Verujem da zavodima i da Agenciji za zaštitu životne sredine treba više novca za praćenje kvaliteta životne sredine, za monitoring u svim segmentima životne sredine i verujem da bi mogli deo pažnje i deo novca da usmerite i ka njima.
Postavlja se nekoliko pitanja: da li razdvajamo otpad na mestu nastanka i zašto ga ne razdvajamo? Da li komunalna preduzeća recikliraju otpad? Da li prečišćavamo otpadne vode i zašto ih prečišćavamo u tako malom procentu? Da li to Kolubara, Morava, Južna Morava, Zapadna Morava i mnoge manje reke mogu da izdrže u godinama koje dolaze? Da li smo svesni da je Srbija zemlja neadekvatnih i nepropisnih septičkih jama? Da li su septičke jame zaslužne za jedan deo zagađenja prvog nivoa, izdani u Vojvodini, u Pomoravlju, u Mačvi, u Podnišavlju, u Podrinju, u Posavini itd, itd?
Zakon o zaštiti životne sredine, glavno pitanje je finansiranje iz budžeta i šta se dešava sa novcem koji se uplaćuje po osnovu zagađenja i da li se išta vraća jedinicama lokalne samouprave? Da li možemo dodati, ili to možda može da bude predlog Odbora, da Narodna skupština, tj. da Odbor Narodne skupštine jednom godišnje dobija izveštaj o radu Zelenog fonda, s obzirom na ranija iskustva koja vi tako rado eksploatišete, a do sada još za ove četiri godine ništa od toga nismo dokazali? Trebali bi uvesti dodatne kontrole nad trošenjem sredstava iz Fonda, a mislim da Odbor za zaštitu životne sredine bar jednom godišnje ima priliku da o tome razgovara i da vidi kako se to troše budžetska sredstva, ili kako se troše sredstva budžetskih korisnika.
Kada govorimo o Nacrtu zakona o zaštiti prirode, zaista je Ministarstvo unapredilo postupak javnih rasprava, način obaveštavanja javnosti, održavanje okruglih stolova, izveštavanje o pristiglim komentarima i njihovom razmatranju. Nažalost, terminologija se povremeno pojavljuje različita i čini se da je neusklađena sa nekim drugim zakonima, a ovaj zakon nam je važan kao jedan od krovnih zakona.
Ono što je moj utisak svih ovih godina, bez srljanja u EU bez razmišljanja, je da mi želimo po svaku cenu da dostignemo 100% transpoziciju navedenih direktiva i direktiva EU, bez sagledavanja realnih mogućnosti da se navedene procedure i mere zaista primene u životnoj sredini i u srpskoj ekonomiji.
Iako govorim u ime Zelenih Srbije, ne želim da moja zemlja niti zaostaje u ekonomskom razvoju, niti da usporimo ekonomski razvoj, ali čvrsto verujem da su odgovori – zelena ekonomija, cirkularna ekonomija i da je izmena paradigme današnje politike rešenje za zaštitu životne sredine.
Zakon ne nudi rešenje za finansiranje zaštite prirode. Nažalost, Zeleni fond neće i ne može imati adekvatnu funkciju. Možda bi zakon mogao malo više da prepoznaje nevladin sektor. Ono što se meni lično sviđa i mi podržavamo, ispred Poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije, je da ministarstvo može osnivati prihvatilišta za potrebe zbrinjavanja oduzetih ili povređenih primeraka divljih životinja, da je zakonom propisano izdavanje i oduzimanje dozvola za rad zooloških vrtova, precizno je definisana nadležnost inspekcije, i zaštite životne sredine i fito-sanitarne i veterinarske, i policije i carinske službe u vršenju kontrole i predviđena izrada velikog broja podzakonskih akata. I ovog puta, čini mi se da ste odredili kratke rokove, iako je moja stalna zamerka da, kada donosite zakone, ponudite nam bar nacrt izgleda podzakonskih akata. Mislim da je to nešto što važi i u Evropskoj uniji, i što je praksa i u EU.
Kada govorimo o zaštićenim područjima, tendencija koju vi zagovarate je proširenje zaštićenih područja, što je svakako dobro. Ali, s druge strane, praksa ne odgovara onome što vi radite u ministarstvu. Transpozicija zakona nije dovoljna da bismo se mi približili EU. Mi moramo da živimo kao u EU, da bi se približili EU. Mi imamo zabrinjavajuće zanemarivanje zaštićenih prirodnih područja u Srbiji.
Mi moramo da stvorimo jasniju saradnju i subvencije za poljoprivrednike koji žive u zaštićenim područjima i koji ne mogu da se bave konvencionalnom poljoprivredom ili nekim drugim segmentima poljoprivrede kojim bi mogli da ugroze prirodu u tom zaštićenom prirodnom dobru.
Poslanička grupa Socijaldemokratske strane, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije ima 12 amandmana kod ovog zakona i mi očekujemo da ih ozbiljno razmotrite. Mi smo spremni da u diskusiji o amandmanima branimo te amandmane, ali, isto tako, spremni smo i da podržimo ovaj zakonski predlog ukoliko u raspravi u pojedinostima vidimo volju da prihvatite neke naše predloge i da možemo o tome da razgovaramo na pravi način, i da u tom slučaju podržimo Zakon o zaštiti prirode.
Ono što je glavna zamerka Zakonu o otpadu je što je nedovoljno precizan, posebno kada su definicije u pitanju. Mi imamo tu nekoliko zamerki i kada je u pitanju držalac, kada je u pitanju stari termin – vlasnik, i kada posle pominjemo držaoca, pa pominjemo i trgovca i posrednika, pa imamo malo terminoloških nejasnoća i čini mi se da stavljamo u neravnopravan položaj neke ljude koji se bave reciklažom i sakupljanjem otpada, koji su registrovani za to, koji državi plaćaju porez, da ih stavljamo malo u nejasan i neravnopravan položaj sa trgovcima i sa posrednicima.
Čini mi se da će postojati i pravne nejasnoće u primeni ovog zakona. Ono što Zeleni Srbije smatraju, jeste da je neophodan potpuni redizajn ovog zakona. To mislimo za sva tri zakona, da je trebalo ponuditi nove zakone, zakone koji će biti potpuno u saglasnosti sa direktivama EU i iz njih odmah ići u susret direktivama koje se menjaju u EU, a na koje mi nemamo odgovor i, nažalost, stalno kaskamo za tim direktivama, jer nismo u mogućnosti da ih ispunjavamo. Čim počne razgovor o Poglavlju 27, očekuje nas niz podzakonskih propisa i zbog toga je, čini nam se, bila bolja celovita izmena zakona.
Opasan otpad je bolje uređen i bolje rešen ovim zakonom, ali ono što je najveća zamerka jesu deponije, to je termin nesanitarna deponija. Nažalost, ovaj deo Zakona o upravljanju otpadom je vraćanje, čini mi se, 10, 15 godina, da ne kažem i 20 godina u zaštiti životne sredine. To je glavna zamerka nesanitarne deponije koja ne bi smele da se nađu u ovom zakonu, da pronađemo rešenja. Ništa nismo radili svih ovih godina i to nije samo zasluga ili krivica ovog ministarstva. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Reč ima ministar. Izvolite, gospođo ministar.

Zahvaljujem.
Uvaženi poslaniče, vi ste pokrenuli više pitanja, a ja ću kratko odgovoriti ne neka od pitanja koja ste pokrenuli, a na koja nisam odgovarala u prethodnom javljanju.
Pomenuli ste divlje kopače šljunka i urušavanje ovog prirodnog resursa šljunka i peska iz vodnih tokova, rečnih tokova, moram da kažem da ovo pitanje nije tema ovih zakona koje mi danas branimo. Ovde iz oblasti životne sredine, ovo pitanje će biti uređeno Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o vodama. Taj zakon je u potpunosti spreman i samo čekamo usaglašenost, odnosno čekamo dozvolu od Evropske komisije po pitanju usaglašenosti da ga prosledimo nadalje u skupštinsku proceduru.
Što se tiče Agencije za zaštitu životne sredine, vi kažete da se ona pretvorila u neki statistički biro koji prikuplja podatke i obrađuje ih. Ja moram da kažem da to nije tačno, da Agencija radi na monitoringu vode, na monitoringu vazduha. U prilog tome želim da istaknem da je Agencija zaključila ugovore o kontroli kvaliteta vazduha sa Institutom za ratarstvo i metalurgiju u Boru i sa još 17 zavoda za javno zdravlje i to širom Srbije u gradovima Beograd, Čačak, Kruševac, Šabac, Zaječar, Pirot i tako dalje.
Takođe, vi pominjete veliko zagađenje vazduha, pominjete Obrenovac i pojedine gradove u Srbiji. Ne sporim da imamo povećane koncentracije ugljendioksida, zbog industrije i energetskih postrojenja, ali vi znate da to nije samo problem Srbije, da je to jedan globalan problem i da se zbog tog globalnog problema i vodi zajednička globalna kampanja, borba protiv klimatskih promena.
Znate da su ti problemi problemi koje je jasno definisala Međunarodna Okvirna konvencija UN, koja okuplja 195 država članica, i znate da je Srbija uzela aktivno učešće u toj globalnoj borbi, globalnoj kampanji za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Moram da vas podsetim da uz sve one naše rezultate u oblasti životne sredine koje sam malopre istakla, svakako jedan zavidan rezultat je upravo taj što je Srbija među prvim zemljama u svetu, među prvih 10 u svetu, i prva u regionu dostavila svoje nameravane nacionalne doprinose globalnoj borbi za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Dakle, zajednička i globalna borba nam predstoji u tom delu.
Vi, dalje pominjete takođe, kao i prethodni poslanici, pitanje rokova, pominjete pitanje upravljanja otpadom i stičem utisak da vi, prosto ne znate dovoljno da su smetlišta, da su deponije, da je otpad u ingerenciji lokalnih samouprava.
Takođe, zaboravljate da kada se radi o regionalnim deponijama da su one predviđene Strategijom o upravljanju otpadom, da je tu Strategiju pripremala neka vlada pre nas, da je ona predvidela takav sistem upravljanja otpadom i regionalne deponije i da mi danas se suočavamo sa neverovatnim problemima na terenu.
Neverovatnim problemima u smislu što, prosto, naše opštine među sobom ne mogu da se dogovore da završe projekat koji je započet, i taj projekat mi preuzimamo kao nezavršen, odnosno sporan projekat. Ne možemo da opravdamo sredstva koja smo uzeli, koja smo iskoristili, i mi se tu kao Ministarstvo i kao Vlada javljamo kao posrednici, kao medijatori da rešimo taj problem.
Sve su to problemi koje je ova Vlada nasledila. Opet kažem, na nivou lokalnih samouprava, na nivou pokrajine, a tek onda na nivou cele Republike je odgovornost i za neuređena smetlišta i za deponije koje, ili funkcionišu ili ne funkcionišu dobro, ili koje treba naknadno da se urede.
Mi što smo uradili ovim zakonom, ovim zakonom je prosto to što jasno govorimo svima odgovornim, svima nadležnim da više nećemo da tolerišemo neodgovoran odnos prema životnoj sredini, prema građanima, i zato smo uveli rokove za lokalne samouprave. Dakle, za godinu dana šta mora da urade, šta je to što mora da urade u naredne dve godine. Naravno, mi ćemo kao Ministarstvo i Vlada Republike Srbije će pomoći da ono što nije urađeno u prethodnim godinama da se uradi u godinama pred nama.
Opet kažem, mi sada transponujemo propise, regulative, dakle, standarde EU. Mi smo preuzeli obavezu da sve te direktive transponujemo do 2018. godine. Implementacija će zavisti od pregovaračkog procesa i mi računamo na dodatne prelazne periode što su dobile sve države koje su pristupale EU. Želim da kažem, da mi ovo transponovanje direktiva i uvođenje standarda ne radimo samo zato što želimo da postanemo članica EU, mi to radimo da bismo prosto, unapredili kvalitet života, odnosno životnog okruženja naših građana.
Vi kažete – zašto nisu novi zakoni? Jednostavan odgovor. Standardi u životnoj sredini na nivou EU su kao pokretne mete, oni se prosto, veoma brzo, veoma često se menjaju, unapređuju, i mi smo sada izabrali model da u ovom momentu ponudimo izmene i dopune, koje će značiti prenošenje značajnog dela obaveza i direktiva koje će značiti, pre svega, važno za zaštitu životne sredine Srbije, za podršku i pomoć privrednim aktivnostima, za nova zapošljavanja do 2018. godine, kada je planirano vreme kada ćemo sve obaveze preuzeti. Do tada ćemo mi još jednom izmeniti i dopuniti sa onim direktivama koje mogu i da se promene na nivou EU i tu nema problema i tu nema dilema.
Tako da, što se tiče zaštite prirode, zaštita prirode će se finansirati iz Zelenog fonda koji uspostavljamo sada ovim zakonima, ali ona je finansirana i u prethodne dve godine, za prethodne dve godine iz budžeta Republike Srbije. Za zaštićena područja i zaštitu prirode izdvojeno je 410 miliona dinara.
Ono što još želim da vam pokažem, pošto sam pripremila grafikone, vi kažete zašto se ne sakuplja otpad, zašto nemamo tu rezultata? Evo, ovde je jedan grafikon koji pokazuje kako se po godinama povećava udeo, odnosno povećavaju se ciljevi u sakupljanju otpada. Dve hiljade desete cilj nam je bio 5%, 2014. godine 30%. To su ovi žuti stubovi.
Zeleni stubovi pokazuju ono što je realizovano. Iz ovih stubova, izovog grafičkog prikaza se jasno vidi da se stvari menjaju. Stvari se menjaju u pozitivnom smislu, mi prosto preuzimamo iskustva zemalja koja su prošla ovaj put kojim mi idemo. Preuzimamo iskustva drugih zemalja i radimo postepeno na postizanju ciljeva jer je to jedino moguć način u ovom periodu. Toliko za sada. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
(Ivan Karić, s mesta: Replika.)
Po kom osnovu gospodine Karić?
(Ivan Karić, s mesta: Ministarka me je pogrešno protumačila.)
Ja za ovo vreme dok sam bio u sali nisam primetio da je na bilo koji način….
(Ivan Karić, s mesta: Obratila mi se tako kako se ne bi obratila studentima a ne narodnim poslanicima.)
Ajde, citirajte, molim vas.
(Ivan Karić, s mesta: Kako?)
Citirajte, kako se to vama obratila.
(Ivan Karić, s mesta: Rekla je na da nemam pojma, ali da to što sam izgovorio je bezveze.)
Nemate pravo, gospodine Kariću, žao mi je.
Reč ima narodni poslanik dr Sulejman Ugljanin. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ministar u Vladi Republike Srbije i saradnici dobro došli na današnju sednicu.
Govoriću danas sa aspekta našeg pridruživanja EU i stanja na terenu. Želim najpre da kažem da sam sa zadovoljstvom primio informaciju o izboru ovog seta zakona vezano za zaštitu životne sredine, zaštitu prirode, upravljanje otpadom, itd.
Ovaj set zakona mislim da je donesen u pravom trenutku, posebno zbog činjenice da imamo, pre 15-ak dana smo usvojili Okvirnu evropsku konvenciju o prekograničnoj saradnji. Znači, ona je dobar osnov za primenu ovog zakona.
Sve ove tematike koje obrađuju ovih pet zakona o kojima danas govorimo, ne mogu biti ograničene političkom granicom jedne zemlje, tako da sva ova problematika predstavlja dobar osnov za prekograničnu saradnju sa našim susednim i opštinama i državama.
U ime SDA Sandžaka i u ime manjinskog poslaničkog kluba, želim da izrazim podršku ovom setu zakona, normalno, uz neke male primedbe koje ću da kažem u načelnoj raspravi.
Kada govorimo o ovome, moramo da znamo šta je naš položaj danas. Kao država koja teži ka EU imamo mogućnost i šansu da iskoristimo evropska sredstva za izgradnju, odnosno rešavanje problema zaštite životne sredine, komunalnog industrijskog otpada, itd. i svih ovih stvari koje obrađuju ovi zakoni.
Obratiću se vama, ministarka, vama kao ministru u Vladi i kolegama koji su sa vama, sa molbom da, prvo, da vam kažem prvo, mi ćemo podržati u Danu za glasanje sve ove zakone, normalno uz primedbe, neke koje ću ja da kažem, ali molbu vama da pomognemo ljudima na terenu u opštinama. O čemu se radi? Svi smo mi dužni da trajno rešimo komunalni otpad, i domaći koji ide svaki dan iz naših porodica, i industrijski otpad.
Međutim, kao što sami znate, i naša je država, naš budžet je mali, a opštine imaju vrlo mala sredstva da reše tako krupne stvari. Zato kao čovek upućen u stanje naših nerazvijenih opština na terenu, tražim od vas da pre nego što, odnosno paralelno sa primenama ovog zakona, nađete način da ubedite EU, da uputite dopis EU, da omogući našim opštinama kredite, odnosno sredstva za finansiranje izrade projektne dokumentacije za, znači, da mogu naše opštine da konkurišu kod EU, da iz njihovih predpristupnih fondova izrade projektnu dokumentaciju u prvom redu za rešavanje problema otpada i komunalnog otpada i otpadnih voda.
Zašto? Nijedna od naših opština, a ni Vlada Srbije nije u stanju svima da finansira izradu projektne dokumentacije. Bez projektnih dokumentacije ne možemo da konkurišemo kod EU za finansiranje izvođačkog projekta. Znate i sami to su milionske cifre. Ako u predpristupnom periodu sada mi i naše opštine sačinimo projektnu dokumentaciju, dobijemo pare od EU da isfinansiramo izradu projektne dokumentacije, dobićemo dobar osnov da već naredne godine, kada se raspiše konkurs za finansiranje projekata upravljanja otpadom, reciklažom ili otpadnim vodama, da možemo sa tom projektnom dokumentacijom da konkurišemo kod EU i dobijemo sredstva.
Zašto ovo govorim? Zato što znam da nijedan grad, pa ni grad Beograd danas, a kamoli naše siromašne opštine u Srbiji, nemaju toliko para, niti mogu dobiti podršku niti tih većnika, ni odbornika, da izdvoje milionske cifre za izradu projektne dokumentacije, kako se to kaže, da mi finansiramo, a da drugi ubiraju poene.
Moramo da ubedimo EU da raspiše konkurs za finansiranje izrade projektne dokumentacije za upravljanje otpadom i za upravljanje otpadnim vodama. Ako to učinimo kao Vlada, oslobodićemo sebe velikog tereta i pomoći ćemo svojim opštinama da ne dođu sutra, da bankrotiraju. Zašto? Zato što sve opštine koje se prijave na konkurs EU dobiće sredstva i za projektnu dokumentaciju i za izvođačke projekte za upravljanje otpadom i otpadnim vodama.
Međutim, ako to ne iskoristimo danas u predpristupnom periodu, sve će naše opštine plaćati skupe penele, skupe penale za svaki porodični otpad, industrijski otpad ili otpadne vode koje idu u naše reke.
Kada govorimo o primedbama na ove zakone, moram vas upoznati sa stavom SDA Sandžaka. Mi u SDA Sandžaka, koja je 25 godina parlamentarna stranka u ovoj zemlji, od samog početka govorimo da su tzv. sanitarne deponije upravo jedne megalomanske, ogromne činije u koje se taloži smeće, gomila smeće i koje svakog dana proizvodi vrlo toksične pare, toksična isparavanja, korozivne pare koje utiču na životnu sredinu, kao kisele kiše, a i štete zdravlju naših ljudi.
Međutim, izrada tih sanitarnih tzv. deponija koje nisu ništa drugo nego jedna glinena činija obložena najlonima iznutra, one su u stvari samo gomilanje smeća i nerešavanje ovog problema. Stav naše stranke i naših eksperata jeste da se smeće danas koristi kao energent za daljinsko grejanje. Mi smo poslali naše stručnjake u Ameriku i ustanovili smo da u nekim zemljama Amerike postoji tehnologija da se hemijskim razgrađivanjem smeća sve do njihovog prstena može dobiti gorivo 30% goriva, a onih sledećih 70% da se iskoristi za daljinsko grejanje zimi, a leti i u toku godine za proizvodnju industrijske pare ili tehničke tople vode.
Lično sam bio u Kočevje u Sloveniji i video sam da u tom gradu jedna hemijska industrija, koja je proizvodila tehničku paru na mazut, da je prešla na otpad iz drvne industrije, kako oni to kažu sječke. To su ljuske, sitni otpaci drveta iz šume, iz fabrika, piljevina i sve ostalo. Smanjili su otrovne gasove za 50%, a za 100% je jeftinija proizvodnja pare na te drvene otpatke nego na mazut.
S druge strane, mi u našoj stranci SDA Sandžak smatramo, od samog osnivanja, mi porodični otpad, industrijski otpad posmatramo kao energent. Nama nije potrebno da donesemo posebne zakone o tome da se dozvoli spaljivanje smeća. Mi to ne smatramo spaljivanjem, smatramo korišćenjem smeća kao energenta za daljinsko grejanje zimi, a leti za proizvodnju električne energije. Videli smo to u Kočevju, tamo gde koriste danas otpatke drveta za proizvodnju industrijske pare i električne energije kad ne treba para, na isti način se može koristiti smeće. Zašto? Zato što dok postoje ljudi, postojaće i smeća. Na taj način ćemo rešiti svakodnevni priliv ovog smeća, s jedne strane. S druge strane, rešićemo stogodišnje deponije. Mi ništa ne činimo. Mi guramo glavu u pesak ako nećemo da se zabavimo rešavanjem stogodišnjih deponija.
Na ovaj način ćemo svakodnevnim stotinama hiljada tona smeća snabdevati te naše ne da kažem spaljionice, nego toplane koje će proizvoditi i toplotnu energiju i električnu energiju i tehničku paru, s jedne strane.
Sa druge strane, planski, ako to učinimo danas za 25 godina možemo da iskorenimo sve stogodišnje deponije iz naše zemlje i da nam to bude gorivo. Stvaramo uslove da umesto što danas samo jedan grad veličine, primer, Tutina troši preko 700.000 evra, ili Sjenice, za iznošenje smeća iz grada, transport do deponije, gomilanje u deponiju, da će toliko zaraditi godišnje samo na proizvodnji toplotne energije ili električne energije. To je čista matematika. Zato tražim od vas da kao Vlada, kao ministar i svi članovi, predstavnici Vlade kao stručnjaci, da se pozabavite ovom temom. Ovo je tema koja rešava mnoga pitanja u našoj zemlji.
Ako mi definišemo u budućim našim zakonima i u ovim zakonima smeće, kao energent, a ne kao otpad, stvaramo uslove da svaki pikavac, opušak od cigare koji se baci na ulicu i svaka čačkalica koja se baci da je ne tretiramo kao smeće, nego kao energent. Time menjamo i svest naših ljudi, menjamo i ekonomsko stanje naše zemlje. Mi, kao ovakva zemlja, sa ovako slabim budžetom nećemo imati mogućnosti da finansiramo u te neke megalomanske činije, kako ja nazivam te sanitarne deponije, jer one puno koštaju, ali ništa ne rešavaju. Samo još, naprotiv, što zbog atmosferskih padavina dolazi do razlaganja onih materija koje imaju kratko poluvreme raspada i stvaraju se i kisele kiše i korozivne pare i toksične pare, a ogroman novac trošimo na transport smeća.
Nema svaka od naših 46 razvijenih opština, ni jedna od naših opština, nema toliko para da transportuje smeće, primer, iz Priboja, Prijepolja, Nove Varoši, ne znam koga, do Novog Pazara, niti mogu ljudi da pruže sebi priliku da oni iz Trgovišta, Crne Trave transportuju svoje smetlište ili smeće do neke velike sanitarne deponije kod Vranja ili nekog drugog grada. To skupo košta. Ako to definišemo kao energent, onda će transport smeća iz naših domaćinstava, iz naših fabrika, do te spalionice, odnosno do te fabrike za proizvodnju energije, gde će biti smeće energent, pokriti troškove i transporta smeća i radne snage koja to radi.
U našem projektu privatnog i javnog sektora, koji smo predložili kao Kancelarija za održivi razvoj, koji još nije stavljen van snage, ali se ne primenjuje, postoji jasno definisan taj program i cilj. Na tome su radili vrhunski stručnjaci sa Fakulteta organizacionih nauka iz Beograda. Ukoliko mi angažujemo naše stručnjake iz Smedereva, onda ne moramo tražiti… Istina, „Gorenje“ iz Velenja je vrhunska referentna institucija poznata u svetu za proizvodnju i malih i velikih peći. Ona peć o kojoj govorimo u Kočevlju je proizvod „Gorenja“ iz Velenja. To ne košta ni 10 miliona evra, a jedna sanitarna deponija koja predstavlja jednu veliku činiju za bacanje smeća, košta toliko, ako ne i više.
Na ovaj način, pozivam vas da u primeni ovih zakona koji su zaista, uz ove primedbe koje sam dao, izvanredni, ali uz predlog da smeće ne tretiramo, ni porodični otpad, ni industrijski otpad kao smetlište, nego da ga preimenujemo u energent.
S druge strane, što se tiče nekih velikih deponija, ima opravdanja kada se radi samo o pitanju atomskog nuklearnog otpada. Kada je u pitanju nuklearni otpad, možemo se složiti da postoje, u skladu sa zakonom, sredstva da deponovanje, ali se nadamo da će se roditi još neki Nikola Tesla ili drugi koji će naći rešenje da i taj atomski otpad jednog dana bude energent ili nešto drugo. Ppraviti deponije za bacanje smeća za mene je zaista skupo, za Ameriku ili Japan, a kamoli za Republiku Srbiju.
Da definišem još jednom za kraj. Mi ćemo u danu za glasanje, uz zahtev da se ovo unese u zakone, da se preimenuje smeće u energent, glasati za sve ove predloge zakona i bićemo aktivni učesnici u tome.
S druge strane, kada uzmemo pozitivan primer, uzmimo prekograničnu saradnju, odnosno Evropsku okvirnu konvenciju prekogranične saradnje, uzmimo samo jedan Lim, Lim koji izvire u Gusinju, prolazi kroz južni Sandžak, prolazi kroz deo BiH, samo ako napravimo, odnosno primenimo tu limsku inicijativu za upravljanje otpadom i otpadnim vodama, imaćemo dobru saradnju Srbije sa Crnom Gorom i Srbije sa BiH i svim onim zemljama dalje do Crnog mora, kuda odlaze te otpadne vode.
Ista je stvar sa ibarskom inicijativom. Ibar izlazi u Rožajama, a mi pijemo tu vodu. Od Rožaja, svi naniže pa do Kraljeva. Imamo li pravo da dozvolimo da neko severno izliva kanalizaciju, smetlište u Ibar, a da mi pijemo tu vodu? Ne. Zato, na osnovu prekogranične saradnje, možemo se prijaviti sa zajedničkim projektima, prekograničnim projektima kod EU, i dobiti sredstva i za limsku inicijativu i za ibarsku inicijativu. Zašto sam za inicijativu?
SDA Sandžaka je regionalna stranka, i to je nama najpoznatija materija. Drugo, tu živi i sedam najsiromašnijih opština na severu Crne Gore i šest najsiromašnijih opština na jugozapadu Srbije. To je taj problem koji ćemo trajno rešiti. Taj Sandžak će onda biti razlog i način za bolju saradnju Srbije i Crne Gore, kao država sa sličnom zajedničkom istorijom, kulturom i jezikom, verom i drugim zajedničkim elementima i narodi koji žive u ovim državama. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Snežana Bogosavljević Bošković.
Izvolite.

Želim da vam se zahvalim na podršci ovim zakonima i na prepoznavanju važnosti istih za rešavanje pitanja u oblasti životne sredine.
Vaš predlog koji se odnosi na korišćenje otpada u energetske svrhe i na manje odlaganje na deponije je u potpunosti u skladu sa našim razmišljanjima i sami podstičemo tu vrstu korišćenja otpada.
Ovaj zakon uređuje pitanje hijerarhije otpada? Šta to znači? Znači, pitanje otpada da se tretira u smislu onog dela koji se zaista ne može iskoristiti ni za kakvu drugu svrhu. Znači, dosadašnji otpad po toj hijerarhiji koju uvodimo ovim zakonom se razvrstava, izdvajaju se sirovine koje se ponovo mogu koristiti, odnosno koje se mogu reciklirati.
Naša preporuka je da ostali deo otpada koji se ne može reciklirati se koristi u te toplotne svrhe i zakonska mogućnost postoji. Ono što jeste problem i što to nije u dovoljnoj meri zaživelo u Srbije je činjenica da su za ovakve energane, odnosno ovakva postrojenja potrebna značajna sredstva i tražimo i podstičemo potencijalne investitore i taj primer javno privatnog partnerstva je sasvim dobar primer i očekujemo da ćemo sigurno u narednim godinama imati mnogo više zainteresovanih koji bi iskoristili ovaj naš potencijal – otpad za proizvodnju energije.
Samo da kažem kratko. Kada se radi o projektima prekogranične saradnje, mi već radimo na pripremi tih projekata i mi vas pozivamo, ukoliko imate neke svoje posebne projekte, posebne ideje, da se svakako obratite zajedno sa vašim poslanicima ili vi lično i da vam pomognemo, da vam damo konkretne sugestije. Ako se radi o Ibru i Limu, već smo pripremili projekte i kandidovali ih za finansiranje iz ovih programa prekogranične saradnje. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Hadži Milorad Stošić. Izvolite.