Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre završi konstitutivnu sednicu, ali dokle će to biti zavisi od vas i od mene.
Drugo, sada u skladu sa tim istim članom 87. Poslovnika određujem pauzu do 15.00 časova.
(Posle pauze)

Poštovani poslanici, nastavljamo sa radom.
Prvi govornik je Branislav Blažić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, evo konstituišemo se od petka i obaramo neslavan rekord konstituisanja srpske Narodne skupštine.
Razlog zbog toga je pre svega u našem izbornom zakonu koji je po malo čudan, ne mogu da kažem nenormalan, ali u svakom slučaju nepošten i nepravedan. Nepravedan je zato što za cenzus je potrebno, kad jedna stranka ide 5%, a kada idu dve, tri, četiri u koaliciju opet 5%.
Prema tome, demokratski princip tu apsolutno nije ispoštovan. Recimo u Rumuniji i Mađarskoj, ako idete sami kao stranka treba vam 5%, ako idete sa dve stranke u koaliciji treba vam 10%. U Slovačkoj ili Češkoj, ako idete sami 5%, ako idete u koaliciju od dve 7,5%, ako idete tri 15%.
Ako bi se taj demokratski princip kod nas primenio preko puta ne bi bilo nikog. Ali nije to samo to problem. Problem je što ne možete znati ko u tim koalicijama koliko procenata glasova donese. Ima možda neko donese 0,5%, neko 1%, neko 2% i uđe ovde u Skupštinu, a imate na listama stranke koje su išle same, uzele 2, 3% i ostale su van mogućnosti da imaju svoje predstavnike ovde.
Drugi dodatak je to što te stranke kada dobiju tako i uđu u koaliciju pokupe glasove od svoje uže rodbine i šireg komšiluka ili šire rodbine i užeg komšiluka i dodaju nešto noću što se nakupi i nešto podele među sobom u nekoj trgovini kao na buvljoj pijaci i pređu cenzus. Dođu ovde i puni vere u sebe i kako su to sebe ubedili to baš i ne znam, i odmah sa vrata počinju da nam prave jedan ambijent koji više podseća na ambijent „Bele lađe“ i sindroma „celzijusa“, gde se samo ostalo da se zna ko je među njima Hadži Zdravković, a ko je Šojić.
To uopšte ne daje baš dobru atmosferu ovde u radu ove Skupštine i zato mi ovde se konstituišemo toliko dugo koliko se konstituišemo. Ali u svakom slučaju u narednom periodu trebalo bi učiniti sve da taj izborni zakon bude promenjen.
Znate, ipak u ovu Skupštinu treba da uđu neke stranke koje imaju neku političku viziju, koje imaju neki politički program, a ne da osnovna ideja čim se uđe u ovu stranku dođe i sa vrata počne priča koliko je sladak kupus ili koliko su kiseli krastavci u skupštinskom restoranu.
Tako da, mislim da ova rasprava koja je bila u petak od strane opozicije i šta je sve bilo izrečeno samo ukazuje po onom Andrićevom kada je rekao u jednoj svojoj knjizi – U toj kući kažu da imaju sina, ali ga ne pokazuju. Ovde se samo napravio ambijent da se ipak ta opozicija na ovaj način pokazala.
Inače, ako govorimo o gospođi Maji Gojković, bilo bi i prilično lako na neki način doneti tu odluku jer je ona žena bila već u jednom mandatu predsednik Skupštine i mogli bi da ocenimo taj njen rad i sama ta ocena rada može da bude vodilja za odluku da li ona zaslužuje to mesto ili ne. U tom smislu treba odgovoriti, recimo na četiri pitanja.
Prvo pitanje, kakav je njen odnos bio prema poslanicima i kako je vodila skupštinske sednice? Drugo, koliko je doprinela u nekom dizanju rejtinga ove Skupštine ili koliko je doprinela u kontrolnoj ulozi ove skupštine kada je u pitanju Vlada?
Treće, koliko je doprinela u očiglednom rastu ugleda i popularnosti Srbije na međunarodnom planu? I četvrto, koliko je rad ove Skupštine doprineo da reforme koje je Vlada Srbije pokrenula i koje su napravile fenomenalne rezultate, što se svi slažu, koliko je to dala doprinos ova Skupština na čelu sa gospođom Majom Gojković?
Kada je u pitanju to prvo pitanje, da li i kako se odnosila i kako je vodila sednice i odnosila prema poslanicima, mogu da kažem da je ona izuzetno korektno, dostojanstveno vodila ovu Skupštinu i pokazala je potpuno iste aršine i kada su u pitanju poslanici opozicije i kada su u pitanju poslanici pozicije, da je pokazala visok stepen tolerancije i visok stepen uvažavanja prema svima, čak i prema onim ljudima i tu pokazala izuzetnu uzdržanost na kojoj joj ja posebno odajem priznanje, kada su neki poslanici čak brutalno i verbalno agresivno bili nastupali i vređali je u toku sednica Skupštine.
Taj njen rad i takav način nastupa u svakom slučaju podigao je rejting ove Narodne skupštine, iako je to vrlo teško s obzirom na transparentnost i otvorenost rada Narodne skupštine i tvrdim da bi sve institucije u ovoj državi daleko manji rejting imale kada bi i one nastupale toliko transparentno i otvoreno koliko se ovde radi kada je u pitanju Narodna skupština.
Kada je u pitanju međunarodna saradnja, Srbija danas više nego ikad ima ugled u svetu, najveći mogući. Srbija ima otvorena vrata i prema istoku i prema zapadu. Srbija je najzad svoje mesto obezbedila u smislu da je izuzetno poštovana i cenjena i predstavlja faktor stabilnosti ovde na Balkanu, zemlja u koju svi upiru prst kao primer kako se iz jedne zemlje koja je bila u samom ponoru, koja je bila u sukobu sama sa sobom, koja je bila uništena i devastirana, podiže iz pepela kao Feniks.
U tom smislu parlamentarna diplomatija koju je vodila Maja Gojković, zajedno sa poslanicima svih stranaka koje su učestvovale u tome, svakako je doprinela tom podizanju ugleda i statusa Srbije u svetu.
Kao poslednje i možda najvažnije, a to je koliko je ova Narodna skupština doprinela reformama sveopštim u Srbiji. To su reforme i ekonomske i političke i socijalne i moralne i duhovne, sveopšte reforme jedne zemlje koja najzad uspeva i vraća svoje mesto u Evropi.
Svakako taj rad ove Narodne skupštine, donošenje oko 200 zakona, od kojih su ti zakoni svi bili u funkciji napretka Srbije, poboljšanje međunarodnog položaja i puta prema Evropi i EU, zasluga je i ove Skupštine. Ti zakoni su doprineli da u ovu zemlju uđe milijardu i 800 miliona investicija. Doprineli su da 120 hiljada ljudi bude zaposleno 2015. godine. Doprineli su velikoj izgradnji infrastrukture, doprineli su razvoju i promenama u svim sferama života.
Zbog svega toga, mislim da su to dovoljno izneti razlozi da Maja Gojković apsolutno zaslužuje da nastavi da vodi ovu Narodnu skupštinu. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Ima reč Vojislav Šešelj. Replika.

Dame i gospodo, osetio sam se povređenim i uvređenim jer je Branislav Blažić izjavio da je zakon bio drugačiji, da bi sve opozicione klupe ostale prazne. To nije tačno. Srpski radikali nikada ni u jednu predizbornu koaliciju nisu hteli da stupe i zato su ponosni. I to je jedino časno ponašanje u parlamentarnoj demokratiji. Ali, da je takav odnos bio u zakonu koji bi propisivao za dvostranačku koaliciju cenzus 7%, pa 9, pa 11, itd, onda bi koaliciji koju je predvodila Srpska napredna stranka trebao cenzus 60%. Kod vas je 12 stranaka u jednoj koaliciji i pogledajte koliko ste procenata glasova osvojili – 48%. Podelite to sa 12, znači, po stranci 4%. U proseku nijedna ne bi bila u parlamentu. Nemojte da se igrate tim stvarima, ne ide vama u prilog.

Ima reč narodni poslanik Balša Božović.

Zahvaljujem, predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena kandidatkinjo Gojković, govorim o gospođi Gojković kao jedinoj kandidatkinji za predsednicu Narodne skupštine. Po starom običaju, naravno, držaću se teme dnevnog reda.
Ne govori se ovde samo o ideji da gospođa Gojković kao jedina kandidatkinja bude izabrana na svoju funkciju, radi se o očuvanju zakonodavne vlasti, koje je dovedeno u pitanje. Radi se opstanku centralne političke institucije u Srbiji, koja je baš u vreme predsedavanja gospođe Gojković doživela svoj krah.
Nakon svih zakona koji su usvojeni, leks specijalisa, Zakona o planiranju i izgradnji, Zakona o konverziji, parlament je češće služio kao paravan da nekolicina ne završi u zatvoru, nego kao politička institucija koja je radila u interesu građana koji su dobili ovde svoje legitimno izabrane predstavnike. Mislim da je to praksa koja je veoma loša – da se na brzinu izglasaju pojedini zakoni koji su u interesu nekolicine u vrhu vlasti, a da se onda jednoga dana kada se institucije oslobode straha i kada ojačaju, pa osumnjičeni dođu pred pravosudne organe zemlje, da mogu da kažu: „Znate šta, poslanici su o tome glasali. Pitajte narodne poslanike. Nismo mi krivi što smo krali po zakonu“. U to se pretvorila ova Skupština u poslednjem sazivu.
Odnos prema izvršnoj vlasti, odnos prema predsedniku Vlade, prema Vladi Republike Srbije, prema ministrima, bio je podanički i to je malo reći. Odnos prema opoziciji je bio osvetnički, u najmanju ruku. Odnos prema vladajućoj većini je bio pun protekcije, da je upravo gospođa Gojković bila ta koja je uspostavila pravilo demokratije koje je još jedino važilo u „Životinjskoj farmi“ Džordža Orvela, gde su svi, navodno, jednaki, ali, eto, bože moj, neki su „jednakiji“ od ovih drugih.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Šta je sad ovo?)
Tu prestaju da postoje ustavna načela, a kada ona ne važe, onda nema vladavine prava, a kada nema vladavine prava, onda možete da usvajate zakone, pošto imate nespornu većinu, kakve god želite, ali će onda građani tražiti pravdu van institucija i to je ono što je loše, to je ono što nas vraća u 90-e godine i to nije dobro za Srbiju.
Suština je da izvršna vlast bude dobro kontrolisana. Upravo je to izostalo u prethodnom periodu. Koliko je puta premijer bio poslednjeg četvrtka u mesecu i odgovarao na pitanja narodnih poslanika? Svega nekoliko puta, a i tada je predsednica Skupštine Srbije, tada gospođa Gojković, kumovala tome da više premijer pita narodne poslanike, nego što narodni poslanici smeju da pitaju predsednika Vlade. To je takođe praksa koja je loša za srpski parlament.
U srži svake autoritarne ličnosti, svakog medijskog mraka, svake diktature, leži strah, strah od argumenta, strah od postavljanja pitanja, strah od istine. Oni se tada boje Narodne skupštine i narodnih poslanika. Iz tog razloga bih zamolio gospođu Gojković da se ne boji izvršne vlasti, iako je strah pokazala nebrojano puta do sada.
Nećemo glasati za gospođu Gojković, i to je stav Poslaničkog kluba DS i moj lični, ali želim da podvučem jednu stvar, uvek ćemo stati u zaštitu i odbranu predsednice Narodne skupštine ukoliko drži do digniteta Narodne skupštine, odnosno parlamenta, ukoliko drži do digniteta narodnih poslanika, ukoliko uspe da od Skupštine Srbije napravi centralnu političku instituciju, kao što joj to i dolikuje, kao što joj je to Ustavom i zakonima zagarantovano. Ukoliko se gospođa Gojković bude bojala predsednika Vlade, onda je najbolje da pošteno još i danas zahvali svojim kolegama i podnese ne ostavku, ali da izostane iz trke za predsednicu Narodne skupštine, jer mislimo da bi to u najmanju ruku bilo fer i pošteno prema onim građanima koji su dali poverenje poslanicima, čak i vladajuće većine.
Ovim završavam. Odnos prema profesoru Mićunoviću u poslednjih nekoliko dana, kako medijski, tako i od mojih kolega, bio je u najmanju ruku vulgaran. Nije bio potkrepljen ni politički, ni kućnim vaspitanjem, bez bilo kakvog poštovanja prema godinama, prema iskustvu, prema svemu onome što je i profesor Mićunović kao najstariji predsedavajući ove Skupštine uradio za ne samo 26 godina, nego i mnogo duže, kada je u pitanju razvoj demokratije u Srbiji. Ne bih voleo da tako bude, a bojim se da će biti, ali ne bih voleo, da u ova dva radna dana zapravo ovaj saziv bude poznat kao svetla tačka srpskog parlamentarizma i demokratije. Pozivam gospođu Gojković, koja nesporno ima većinu da bude izabrana na tu funkciju, da to ne dozvoli, pre svega svojim postupanjem, poštovanjem zakona i Poslovnika o radu Skupštine i da ne dozvoli Vladi Republike Srbije da bude organ koji niko ne kontroliše, da ne dozvoli predsedniku Vlade Republike Srbije da svaki put kada dođe u Skupštinu Republike Srbije sve poslanike stavi u svoj džep. To građani, pre svega, ne zaslužuju. To loše utiče na demokratiju u ovoj zemlji. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih pre svega svima da čestitam verifikaciju mandata, pogotovo novim poslanicima, pogotovo poslanicima kojima je ovo prvi mandat, i da poželim, pre svega, uspešan rad.
Danas je veoma važan dan, dan kada završavamo, odnosno nastavljamo proces konstituisanja parlamenta, konstituisanja Narodne skupštine kao najvišeg predstavničkog tela i najvišeg zakonodavnog organa Srbije, onako kako to Ustav nalaže.
Izbor predsednika Narodne skupštine, dakle, prvog među 250 narodnih poslanika, svakako je nešto što je od velike važnosti za našu zemlju, kao korak ka uspostavljanju i konstituisanju ostalih organa vlasti u zemlji. Srpska napredna stranka i ostale stranke koje su bile na izbornoj listi „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“, predložile su, kako smo i čuli, gospođu Gojković kao kandidata za ovu funkciju.
Sad, ako krenemo redom, moramo naglasiti, iako je već rečeno, da izborna lista koju je predvodila SNS, izborna lista „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“, apsolutni je pobednik ovih izbora i samim tim, kao logična posledica, je to da mi danas predlažemo predsednika parlamenta. Tu nema ništa sporno. Ja bih još dodao da izlazimo sa najboljim mogućim kandidatom, izlazimo sa najjačim kandidatom. Gospođa Gojković je u prethodnom sazivu pokazala da ona to i jeste, pokazala je da parlament može da dobije na težini, pokazala je da može da se podigne nivo rada i kvaliteta samog parlamenta. Duboko sam uveren da će i u narednom periodu tako i ostati.
Naravno, neće svi glasati za gospođu Gojković danas. Neki su se izjasnili da neće glasati, neki će biti protiv, a ko će biti protiv? Neće glasati oni koji su protiv podizanja, da kažem, političke i parlamentarne kulture u Srbiji. Uostalom neki poslanici koji su na njihovoj listi su u proteklom sazivu pokazali da im nije stalo do podizanja ni kulture rada i parlamentarizma uopšte. Neki poslanici su umeli samo da vređaju u prošlom mandatu, da ne pominjem šta su govorili, da vređaju i predsedavajućeg i narodne poslanike, ali time da vređaju i građane Srbije.
Neće glasati ni oni kojima su bitniji Maldivi i Brioni, nego građani Srbije i Srbija. Ovaj prethodni govornik malopre je pominjao nekakav strah. Ne znam kakav strah, strah od Aleksandra Vučića. Ja znam da on ima strah. Ja razumem njegov strah od Aleksandra Vučića. Da sam na njegovom mestu, i ja bih se plašio Aleksandra Vučića.
Odnos prema opoziciji je bila zamerka prethodnog govornika, gospodine predsedavajući. On je našao za shodno da pominje odnos prema opoziciji. Vi ste celu poslaničku grupu izbacivali dok je vaš predsednik parlamenta bio predsedavajući, celu poslaničku grupu.
Neće glasati za Maju Gojković ni oni koji fantomke vade iz džepa. Svako od njih ima jednu fantomku spremnu, verovatno u garderoberu, verovatno u ormaru, za ne daj bože, a ta fantomka je simbol njihovog političkog delovanja, njihove političke kulture.
Doduše, neće glasati ni oni koji su bili spremni na izazivanje političke nestabilnosti, koji su bili spremni da rizikuju, a ja ću dodati čak možda i priželjkuju nekakve scenarije, da li ukrajinski, da li makedonski, ne znam ni ja koji scenario, a sve zbog njihovog cenzusa, sve da bi oni prešli cenzus, jer im je jedino bio važan cenzus, odnosno poslanička plata, odnosno skupštinski restoran, što su i pokazali ovih dana.
Ne znam šta gospodin iz Smederevske Palanke pokazuje, bio bi red da ga opomenete. Možda je to izveštaj kako je uništio Smederevsku Palanku, možda je to izveštaj o zaduženosti Smederevske Palanke, ali u svakom slučaju želim da vas obavestim da reagujete. Možda je to račun za struju, račun za vodu?

Držite se teme i ne izazivajte nove replike, molim vas.