To se valjda zna. Duge uši, može samo ko helikopter da leti.
Dozvolite mi da završim ovo, neću dugo. Nisam čak mislio ni punih 20 minuta.
Ja vas pozivam da na vreme vodite računa o korektnosti prema opoziciji. Nije opozicija ovde da bi vi imali koga da progonite i nad kim da se iživljavate. Ja sam bio i u vlasti i u opoziciji, mnogo duže u opoziciji, ali bar kad smo bili na vlasti nismo gonili opoziciju. Dajte jedan jedini primer da smo gonili opoziciju. I vi ste, naprednjaci, kroz našu stranku bili tada na vlasti, ne smejte se. Vodili smo o tome računa. Mnogi nisu vodili, pa im se razbilo o glavu. Socijalisti su hteli da imaju sve pod svojom kontrolom. Izgubili su sve i sad se jagme da imaju neko parče, i dovoljni, zadovoljni. Dobiju malo parčence, zadovoljni.
Dosmanlije, imali sve. Sećate se šta su radili kada su imali većinu u Skupštini? Celu Koštunicinu stranku jednim potezom su izbacili iz Skupštine. Mi smo odbili da budemo i u jednom radnom telu i nismo hteli da uzmemo ni mesto potpredsednika Skupštine, jer je Čedomir Jovanović sam tamo vodio računa kad će se koji odbor formirati, a mi tražili da se sve unapred odredi, da se dogovori.
Ovog puta nećemo da se odričemo ničega što nam pripada, a što nam vi ne otmete. Sada nam je malo strategija drugačija, ali ćemo uvek ukazivati javnosti na ono što radite. Ne može ljudi tako. Lako je ovde progoniti opoziciju, ali oni koji posmatraju kako vi progonite opoziciju nikad nisu na vašoj strani, vodite računa. Ovo na izborima - danas ovako, sutra onako, gotovo. Onda oni koji ostanu ostvare velike zasluge, kao gospođa Obradović posle traže zaštitu. Mi još imamo ljudi iz starog režima koji traže zaštitu. Upitajmo se zašto. Niko ih ne ugrožava. Njihova ih svest ugrožava, nečista savest i zato traže zaštitu. Ko će ugrožavati sada nekoga ko je odavno izgubio vlast? Niko.
Drugo što sam hteo da pomenem ovog puta, dakle, da ponovim samo zahtev ili predlog, kako hoćete, da se ovo pitanje vrati na doradu i da se napravi jedan dobar sporazum i da taj sporazum bude i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu proporcionalan. Nećemo vam otimati nijedan procenat na osnovu broja poslanika, ali insistiramo da se poštuju i naši procenti, i kvantitativno i kvalitativno.
Želim da iskoristim ovu priliku, pošto je reč o podudarnoj temi, pošto je ovde već napravljen Predlog odluke o utvrđivanju sastava Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje i Predlog odluke o dopuni Odluke o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine, mi smo hteli da podnesemo zahtev za dopunu dnevnog reda, ali nemamo dovoljno potpisa, pa ćemo to za prvo redovno zasedanje. Mi imamo ideju, predlog da formiramo skupštinsku komisiju koja bi vršila nadzor nad uslovima zatočenja Srba optuženih i osuđenih pred Haškim tribunalom. Njima je situacija stravična. Među njima više niko zdrav nema. Niko. Od ovih koji su sad u zatvoru, možemo da očekujemo samo u limenom odelu da se vraćaju.
Uslovi su najgori onima koji su otišli na izdržavanje. Niko ih posetio nije. Država daje neki minimalni iznos mesečno za one koji su u Ševeningenu. Znate, tamo je jedna paprika, jedna zelena paprika bila evro i 65 centi. Za one koji su otišli na izdržavanje država ne daje ništa, osim jedne ili dve karte godišnje. Oni su tamo u situaciji da moraju da se hrane na kantini. Ne mogu, nemaju. Ne može cela porodica da im dođe.
Smisao ove komisije bi bio da povremeno obilazi sve Srbe haške zatočenike i da se na licu mesta uverava o uslovima koji vladaju u tim robijašnicama. Onda, naravno, redovno da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini i da preduzima određene adekvatne mere pred državnim organima da se njihov položaj koliko toliko popravi. Posebno da se iniciraju nadležni državni organi da obnove zahtev da svi haški osuđenici ovde u Srbiji robijaju.
Bilo je mene, znam ja šta je bilo. Slali ste vi meni neke deputate, pa nisam hteo da razgovaram, rekao sam – igram šah, to mi je važnije. Čim ste došli na vlast, vi ste se razleteli da pokažete brigu, pa je išao ministar pravde, valjda, pa je išao Tomin savetnik Oliver Antić. Je li tako? Došli, popričali i gotovo, otišli. U stvari, imao sam utisak da su samo mene lovili tamo. Na prepad me ulovi, kako se zove onaj što je bio državni sekretar u Ministarstvu policije? Ja zvao konzula da mi overi neki potpis, kad on iskoči. Ko si ti? Kao da smo najrođeniji pozdravlja se sa mnom. Ko si ti? Božović. Koji Božović? Kaže – znamo se. Nikad se u životu nismo sreli. Ne mogu vam reći šta sam mu sve posle rekao na to, nije se on hvalio sigurno, nije u tome poenta.
Poenta je u tome da država vodi brigu o srpskim junacima koji stradaju jer su branili otadžbinu. Ima nekolicina koji su vršili zločine. Oni su u ogromnoj manjini. Ogromna većina je časno branila otadžbinu. Na primer, oni to priznaju. General Pavković je osuđen samo zato što kažu da je bio blizak Miloševiću. Pročitajte mu presudu. Lazareviću su priznali da je svaki put kad bi čuo za neki zločin, ubistvo, pljačku, napad itd, obaveštavao vojno-istražne organe, ali su ga opet osudili na 14 godina jer nije obustavio sva ratna dejstva dok se istraga ne završi. Možete misliti kakva logika. Predsednik Republike Srpske Krajine, Milan Martić, potpuno nevin osuđen. Gađao Zagreb dok su Hrvati tukli krajiške gradove. On ispalio sedam raketa, a oni ispalili hiljade.
