Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušala današnju raspravu i, pre svega, moram da se zahvalim poslanicima kako vladajuće koalicije, tako i iz opozicije, koji su vrlo konstruktivno učestvovali. Ono što mogu da kažem da, imajući u vidu i amandmane koje sam imala prilike da vidim, da ćemo svakako nastojati da predloge zakona o kojima smo danas raspravljali poboljšamo kroz određene amandmane.
Dosta toga je danas postavljeno, pa ću pokušati da sumiram odgovore na većinu pitanja i krenuću od odgovora koji sam juče ostala dužna poslaniku, a ticao se koliko su trajale pripreme zakona o kojima danas raspravljamo, s obzirom da se oni usvajaju po hitnom postupku.
Ono što je bitno, to sam htela i prepodne da odgovorim, ali poslanik nije bio prisutan u prepodnevnoj raspravi, tako da sam ostavila za kraj, da ne ostane uskraćen za odgovor. Svi predlozi zakona o kojima danas raspravljamo pripremali su se više meseci, a izmene i dopune Krivičnog zakonika čak dve godine. Ono što je bitno je da je radna grupa započela sa radom 2015. godine i u njoj je učestvovalo više od 15 članova, a svakako moram da istaknem veliki značaj koji su imali prof. Zoran Stojanović i prof. Milan Škulić i smatram da su upravo najveći stručnjaci kada je u pitanju krivično pravo, tako da primedbe koje ste isticali na samu normativu pisanja upravo ste dali profesorima koje sam pomenula.
Ono što je bitno je da je ovaj zakon, odnosno izmena i dopuna Krivičnog zakona, i najduže rađen, s obzirom da smo imali obavezu da Predlog zakona dostavimo Evropskoj komisiji na mišljenje. Dostavljanje odgovora je duže trajalo i zato se tek danas nalazimo u Skupštini sa ovim predlogom.
Kada je reč o Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, rad je počeo u januaru 2015. godine. Zakon o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije u junu 2015. godine i Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, rad radne grupe je započeo u januaru 2016. godine. Nakon završetka rada radnih grupa svi nacrti zakona su bili objavljeni na sajtu Ministarstva pravde, tako da su javne rasprave trajale više meseci i svako je mogao da se uključi u rad, da dostavi svoje sugestije i mišljenje i veliki deo tih sugestija Ministarstvo pravde je usvojilo prilikom dostavljanja predloga Vladi Republike Srbije.
Smatram da danas imamo izuzetno važne zakone o kojima raspravljamo i pre svega jedan zakon koji uvodi potpunu novinu u naš pravni sistem i reguliše oblast koja do sada nije bila regulisana. Iako ste 2011. godine doneli bili Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici, gde je strateški cilj u tački 6. upravo govorio o obavezi donošenja zakona koji će da reguliše ovu oblast, to nije učinjeno i tek je ova Vlada uspela da izađe sa predlogom, kako bi regulisala ovu oblast.
Smatram da, s obzirom da je zakon potpuno nov, svakako da verovatno nije savršen, ali smatram da mu treba dati šansu da počne primenu i da ćemo svakako, ukoliko se pokažu nedostaci, intervenisati blagovremeno kako bi u potpunosti implementacija imala efekte koje od njega očekujemo.
Ono što je bitno je da ovaj zakon, a sam naziv to govori, ima pre svega preventivnu funkciju i zato mi je žao što su neki poslanici maliciozno pokušali da na neki način i obmanu građane govoreći o pritvoru, oduzimanju imovine, s obzirom da nigde Zakon o sprečavanju nasilja u porodici ne govori o pritvaranju lica, niti oduzimanju imovine, već je novina uvođenje hitnih mera, to udaljenje nasilnika iz stana i zabrana prilaska žrtvi. Što svakako ne može da se izjednači sa pritvorom i upravo suština ovog zakona je da na neki način reaguje pre pokretanja krivičnog postupka ili parničnog postupka po tužbi za nasilje u porodici, kako bi se pružila pre svega podrška žrtvi i ohrabrila je da nastavi dalji postupak kako se ne bi povukla. To je ono što ste možda i pitali - šta znači da predahne žrtva? Upravo da bi dobila dovoljno vremena da se osamostali i da na neki način se i ohrabri da uđe u dalji postupak, bilo da je u pitanju krivični postupak ili postupak po tužbi u parničnom postupku za nasilje u porodici.
Da li imamo ministra za porodičnu zaštitu ili ne? Morate pročitati Zakon o ministarstvima pa ćete videti da je ministar za rad i socijalna pitanja nadležan za ovu oblast i ministar nadležan za porodičnu zaštitu pominje se i u Porodičnom zakonu, pa isto tako odredba se pominje i u Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, tako da Ministarstvo pravde nema nameru da se uvodi novo ministarstvo, s obzirom da imamo ministra koji je nadležan za ovo pitanje.
Druga stvar, gde ste verovatno isto pokušali na maliciozan način da prikažete da imamo neustavne odredbe koje se tiču evidencije, moram da istaknem da nije reč o evidencijama da li je neko nasilnik ili ne. To su evidencije o postupcima, postupanje pre svega policije, a zatim i javnih tužilaštava i osnovnih sudova, odnosno to je evidencija odluka koje oni donose. Ovde imamo i evidenciju o izrečenim hitnim merama, evidenciju o merama zaštite i evidenciju o merama zaštite predviđene i Porodičnim zakonom, gde je bilo predviđeno da tu evidenciju za sada vodi samo organ starateljstva, a način vođenja evidencije da se reguliše podzakonskim aktom. Upravo imajući u vidu zaštitu podataka i ono što poverenik traži od nas da zakonom mora da se reguliše koji to podaci mogu da se evidentiraju, ovim zakonom je tačno precizirano koju to evidenciju vode policijske uprave, osnovni sudovi, javna tužilaštva i centralna evidencija za koju je nadležno Republičko javno tužilaštvo.
Vreme trajanja ovih evidencija, ponovo moram da istaknem da je u nacrtu zakona bilo predviđeno da one imaju trajni karakter, ali s obzirom na ono što nam je poverenik rekao, da takve evidencije ne mogu da postoje, opredelili smo se da rok trajanja bude pet godina, upravo imajući u vidu odredbe Krivičnog zakonika i odredbe koje se odnose na posledice brisanja osude, smatrajući da ovim zakonom ne možemo da predvidimo duže trajanje nego što je to predviđeno Krivičnim zakonikom za lica za koja je utvrđena krivična odgovornost, s obzirom na karakter postupka koji se vodi u skladu sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici.
Posebno je isticano da li treba da se briše odredba iz Krivičnog zakonika koja se odnosi na kršenje mera zaštite koje budu utvrđene u parničnom postupku. Ono što sam i u prepodnevnoj raspravi isticala, a opet ću da ponovim je upravo problem što se te odredbe u praksi nisu primenjivale. U principu, imamo mrtvo slovo na papiru koje nije zaživelo u praksi jer politika sudova, kada je u pitanju nasilje u porodici, mogu reći da je isuviše blaga i za osnovni oblik krivičnog dela i za kvalifikovanije oblike. Ponovo ću da istaknem da je bilo ukupno izrečenih u 2015. godini 1.859 osuđujućih presuda, od kojih je 660 kazni zatvora, znači, samo 35%, a uslovnih osuda je bilo 1.186, odnosno 63,80%. Ako pogledamo i strukturu izrečene kazne zatvora, najviše je kazni koje su izrečene u trajanju do šest meseci, čak 62%, a o stavu 5. koji pominjemo gotovo da nije ni bilo postupaka za koje je nasilnik osuđen. Tako da smo smatrali da bi efektniji postupak i ono što bi moglo dati veće rezultate u primeni bio upravo prekršajni postupak koji je mnogo brži, efikasniji i da sa njime može da se postigne ista svrha koja upravo omogućava da kroz kršenje i hitne, ali i mere zaštite, se odredi zatvor u trajanju do 60 dana. U svakom slučaju, kroz raspravu u pojedinostima možemo ponovo da razmatramo primedbu koju ste izneli na ovaj zakon.
Posebno se pojavilo i pitanje odgovornosti svih učesnika koji učestvuju u sprečavanju nasilja u porodici. Ono što moram da istaknem, da je pre svega predviđena prekršajna odgovornost za neprijavljivanje nasilja. Kada je reč o prekršajnoj odgovornosti nosilaca pravosudne funkcije, smatram da je nedopustivo da takvu odredbu unesemo u zakon, s obzirom da moramo poštovati načelo samostalnosti javnih tužilaca i nezavisnost sudija i da upravo nepostupanje u određenim rokovima ne može biti prekršajna odgovornost, može samo da se podvede pod disciplinsku odgovornost sudija i javnih tužilaca i da nadležni disciplinski organi Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca reaguju ukoliko je bilo kršenja i neblagovremenog postupanja jednih i drugih.
Što se tiče drugog zakona, odnosno izmena i dopuna Krivičnog zakonika, nekako najviše primedbi je bilo na ostanak krivičnog dela koji se tiče zloupotrebe položaja odgovornog lica. Opet moram da skrenem pažnju da smo mi svesni problema koji izaziva postojanje ovakve odredbe, ali Vlada Republike Srbije pokušava da otkloni posledice onoga što je uneto u Krivični zakonik 2009. godine kroz član 359, gde je kroz zloupotrebu službenog položaja, odnosno odgovorno lice u potpunosti bilo izjednačeno sa službenim licem i to je dovelo do inflacije krivičnih postupaka i jednostavno nismo mogli da dozvolimo da dođe do diskriminacije i obustave tolikog broja postupaka koji su pokrenuti.
Zbog toga je bila izmena Zakona 2012. godine, sada pokušavamo ponovo kroz izmenu ovog člana koji se tiče zloupotrebe položaja odgovornog lica da pre svega uvedemo ovo krivično delo kao supsidijarno i kroz nova krivična dela u privredi da regulišemo problem koji se javlja u praksi.
Posebnu pažnju je takođe izazvalo krivično delo iz člana 387. koji se tiče diskriminacije i rasizma. Postavljeno je pitanje – po kom kriterijumu smo odlučili koje odluke će se poštovati ili ne. Moram da kažem da je Vlada Republike Srbije, pre svega, inkriminacijom ovog krivičnog dela poštovala Odluku Saveta Evropske unije od 28. novembra 2008. godine, gde je propisano kako to krivično delo treba da izgleda i gde se upravo i Odluka Saveta Evropske unije poziva na Statut Međunarodnog krivičnog suda, zbog čega su upravo i odluke Međunarodnog krivičnog suda implementirane u ovaj zakon, a ad hok sudovi nisu, naročito Haški tribunal koji uskoro završava sa radom, a uvođenjem jednog ad hok tribunala postavilo bi pitanje zašto i ostali ad hok tribunali koji postoje ne bi našli mesto u ovom zakonu.
Drugi, odnosno treći veliki zakon o kome smo raspravljali danas je Zakon o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala. Pre svega, smatram da on prati trendove u postupanju i da važeći zakon treba da se unapredi, pre svega, šireći nadležnost Tužilaštva za organizovani kriminal, institucionalno njegovo jačanje, omogućavajući javnom tužiocu da u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku gde postoji tužilačka istraga upravo dobije onu ulogu kakva mu pripada po zakonu i da se osnaži kroz njegovo ovlašćenje da formira takozvane udarne grupe koje će mu upravo pomoći da na adekvatan način prikupi dokaze i da ima kvalitetnu optužnicu, a samim tim da nakon toga imamo i osuđujuće presude.
Pored toga, ono što je bitno da se uvode i nova posebna odeljenja u višim javnim tužilaštvima u Beogradu, Kraljevu, Novom Sadu i Nišu, koja će biti upravo nadležna za krivična dela sa koruptivnim elementom. S obzirom da treba duži vremenski period da bi se pripremili, odnosno da bi se formirala posebno odeljenje, imajući u vidu i infrastrukturne probleme koje imamo i koje se nadamo da ćemo uspešno rešiti u toku sledeće godine. Zato je jedan od razloga zbog čega ovaj zakon će tek da se primenjuje 2018. godine.
Imajući u vidu da se krivična dela u privredi za koja će biti nadležna viša tužilaštva sa posebnim odeljenjima, upravo odnose na ovo, to je razlog zašto je i Krivični zakonik, odnosno primena Krivičnog zakonika u ovom delu upravo odložena do 2018. godine.
Kada je u pitanju odlaganje u ostalom delu Krivičnog zakonika koji počinje da se primenjuje od 1. juna 2016. godine, pre svega, se odnosi na nova krivična dela koja su inkriminisana u skladu sa Istambulskom konvencijom. Međusobno je povezano sa Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici i on je odložen do juna 2016. godine, s obzirom da tek nakon usvajanja ovog zakona što se nadam da ćemo imati u narednih par dana, stvara se pravni osnov da Pravosudna akademija utvrdi program obuke, koji će posle sprovesti i na osnovu koga će se obučiti policijski službenici, javni tužioci i sudije.
Takav program obuke još uvek nije sastavljen tako da je i neistinito da će obuka trajati svega jedan dan. Ono što moram da kažem da je svaki novi zakon koji je Ministarstvo pravde donosilo i u prethodnom periodu, nekako imao odloženu primenu, upravo iz razloga da bi se stručna javnost dobro pripremila na njegovu efikasnu primenu, a obuke su bile i višenedeljne. Tako da verujem da će i u vezi primene ovog zakona biti isti slučaj. Prosto je nezamislivo da za nešto što je potpuno novo obuka traje samo jedan dan.
Nije samo razlog obuke, s obzirom da Ministarstvo pravde i Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo za rad imaju svoje obaveze da donesu i odgovarajuće podzakonske akte, koji će upravo da omoguće implementaciju ovog zakona na pravi način. Imaju obavezu da u narednih tri meseca donesu akte, a treba da se pripremimo i programski i da osposobimo i Republičko javno tužilaštvo da vodi centralnu evidenciju o kojoj smo pričali.
Tako da su to sve razlozi zašto je potrebno odložiti primenu zakona i imati dobru pripremu da bi 1. juna mogli svi organi efikasno da postupaju. I, svi organi kojima se ovim zakonom, pre svega povećava odgovornost, jer do sada smo na neki način imali isključenu odgovornost. Uvek se odgovornost prebacivala sa jednog na drugi organ. Upravo kroz uvođenje grupa za koordinaciju i saradnju i zapisnika na koji smo insistirali u samom zakonu da postoje. Upravo se može videti ko je postupio, odnosno da li nije postupio u skladu sa onim što je dogovoreno, da li je postupio blagovremeno ili ne, tako da nema razloga da se poziva posle na neodgovornost, odnosno da nije znao šta treba da uradi.
Ja vam se još jednom zahvaljujem i nadam se da ćemo u narednim danima imati prilike da o svakom pojedinačnom amandmanu raspravimo. Još jednom ukazujem da će svakako biti mesta za poboljšanje i unapređenje Predloga zakona koji se nalaze pred vama, s obzirom da ima amandmana koji su i te kako kvalitetni i moram priznati čak precizniji u pojedinim delovima u odnosu na ono što je predloženo od strane Ministarstva pravde.
