Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2016. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je su u sali prisutna 94 narodna poslanika odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Zoran Radojčić, dr Vladimir Orlić, Aleksandra Maletić, Milisav Petronijević, Muamer Bačevac, Milorad Tošić.
Nastavljamo zajednički načelni pretres o predlozima zakona po tačkama od 1. do 4. tačke dnevnog reda.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč?
Reč ima narodni poslanik Elvira Kovač.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredseniče, predsedništvo, saradnici iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da svoje izlaganje, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM - Partija za demokratsko delovanje, počnem izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, i to delom koji se konkretno odnosi na pooštrovanje kaznene politike za krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, budući da verujemo da će upravo ove mere Vlade Republike Srbije, odnosno oštrija kaznena politika, postići ciljeve, kao što je sprečavanje trgovine ljudima i smanjenje broja ilegalnih prelazaka granice, i, naravno, kontrola migrantskih tokova tzv, balkanske rute.
Nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi spada u grupu krivičnih dela protiv javnog reda i mira, a predložene kazne za ovo krivično delo su kazna zatvora od godinu dana do osam godina. Sada ovim predlogom se povećava kazna od dve do 12 godina, ako je to krivično delo učinjeno od strane grupe zloupotrebom službenog položaja, a ako je učinjeno od strane organizovane kriminalne grupe predlaže se kazna zatvora od tri do pet godina.
Želela bih da podsetim sve nas na činjenicu da je u prošloj godini od 1. januara do 31. decembra 2015. godine kroz Republiku Srbiju prošlo 579.518 osoba, toliko njih je evidentirano. U toku prošle godine podneto je 759 krivičnih prijava protiv više od 1000, 1127 lica zbog pokušaja krijumčarenja više hiljada, konkretno 8.868 lica zbog izvršenog krivičnog dela nezakoniti prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi. Ukupno je otkriveno u tom periodu više od 14.404 migranta u pokušaju nezakonitog prelaska državne granice. Protiv njih je sproveden postupak u skladu sa Zakonom o zaštiti državne granice.
Oblast upravljanja migracijama u Republici Srbiji je, naravno, multisektorska oblast, kao što svi to znamo, i mi podržavamo napore u rešavanju ovog problema. Podržavamo da se uključe sve relevantne institucije, nevladine organizacije ili ti civilna društva i međunarodne organizacije. Smatramo da je neophodan čitav spektar različitih mera, pooštravanje kaznene politike je jedna dobra mera koju pozdravljamo.
Moram da spomenem da je raspoređivanje dodatnih snaga uprave granične policije i žandarmerije, zajedničkih snaga policije i Vojske Srbije, kao i zajedničkih međunarodnih policijskih snaga očigledno donelo vidljive rezultate. Želela bih da podsetim da su bile raspoređene dodatne snage radi obezbeđenja državne granice prema Republici Makedoniji i Mađarskoj, da su mađarski i austrijski policijski službenici sa termovizijskim vozilima raspoređeni na obezbeđivanje državne granice između Republike Makedonije i Republike Srbije, da se vrši nadzor terena i radi zajedno sa službenicima uprave granične policije Republike Srbije. Znači, sve ove mere su neophodne da zaista sprečimo to što nam se dešava.
Ove predložene izmene i dopune Krivičnog zakona su svakako i u skladu sa našem putem ka EU i sa usvojenim Akcionim planom za Poglavlje 24. Ukazujemo na važnost aktivnosti predviđenih istim ovim Akcionim planom, kao što je formiranje zajedničkih radnih grupa sa susednim državama radi sprečavanja nelegalnim migracija nekim alternativnim putevima, kao što je Crna Gora, Bosna itd, ali i formiranje radne grupe MUP Republike Srbije sa Francuskom i Nemačkom policijom.
Ima jako puno primera iz prakse i želela bih kod ove teme da zaključim time da se stranka SVM izuzetno raduje što je državna politika krenula, po pitanju migranata, u tom pravcu za koji se mi od samog početka ovog pitanja, sa kojim se suočavamo, zalažemo. Mi ostajemo dosledni u tom pitanju da interesi, prava i imovina naših građana, građana Republike Srbije, treba da budu na prvom mestu.
Zadatak Vlade Republike Srbije je da spreči ilegalne migracije, odlučno se sukobi sa krijumčarenjem ljudi kao vidom organizovanog kriminala. Što se tiče ostalih predloga zakona usaglašavanje, najpre usaglašavanje Krivičnog zakonika u ostalim pitanjima definisanju krivičnih dela protiv privrede sve je to u skladu sa usvojenim Akcionim planom za Poglavlje 23.
Nadalje, izmene i dopune Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela je takođe obaveza iz Akcionog plana 23, čak su ove aktivnosti vezane i za Akcioni plan za Poglavlje 24, konkretno za deo koji se odnosi na borbu protiv korupcije, kao i sledeći Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, takođe Poglavlje 23, vezano za aktivnosti Akcionog plana 24, borba protiv korupcije.
Izuzetno je značajno što ćemo ovoga puta završiti to što ranije nismo, a to je zakonski opis krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica koje do sada delimično izmenjen, odnosno nije postupljen u potpunosti u skladu sa preporukama Evropske komisije iz Izveštaja o napretku Republike Srbije. Dobro je što ćemo sada to izmeniti.
Nadalje, izmene i dopune Krivičnog zakonika se odnose i na onaj deo koji se tiče Istambulske konvencije, odnosno usklađivanje našeg domaćeg zakonodavstva sa obavezama iz Istambulske konvencije. Konkretno se o Krivičnom zakoniku definišu, odnosno uvode nova krivična dela na šta je dugo čekano, kao što su proganjanje, polno uznemiravanje, sakaćenje ženskog polnog organa, prinudno zaključenje braka.
Ali, kada sam već otvorila temu, što se tiče sledećeg Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici, ja bih najpre govorila o tome kakva je situacija na terenu, kakva je normativa i sa kojim problemima se ipak žrtve suočavaju, koja su to uska grla koja se javljaju.
Kao prvo, zaista je zastrašujuća činjenica da prema statistikama svaka žena koja se zatekne u partnerskom odnosu, svaka druga je nekada bila žrtva psihološkog nasilja, svaka treća fizičkog, a svaka četvrta seksualnog. Ono što je sigurno da je nasilje planski smišljena akcija i da počinilac svesno radi to što radi.
Dosadašnji zakonodavni okvir nije bio loš, ali kao što sam spomenula, na terenu i u praksi su vidljiva uska grla, odnosno konkretni problemi. Pored najznačajnijih propisa koji su do sada definisali određene delove ove problematike, znači, Porodični zakon, Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku, čak su radi bolje saradnje različitih institucija koje su uključene u ovaj proces, doneseni opšti i posebni protokoli o postupanju i saradnji institucija sistema pomoći i podrške žrtvama, ženama koje trpe nasilje u porodici i partnerskim odnosima, da bi se ovim opštim i posebnim protokolima definisalo koji akter ima, kakve nadležnosti ima, odgovornosti da postupa u skladu sa njima. U praksi se upravo dešava to da ljudi kažu da je nedovoljna saradnja, odnosno koordinacija relevantnih državnih organa.
Trenutno nažalost, postoji velika nesrazmera među brojem žrtava koje su evidentirali centri za socijalni rad i brojem mera sudskih postupaka i intervencija koje su centri preduzeli u cilju zaštite žrtava. Podsećanja radi, prema trenutno važećem Porodičnom zakonu, tužbu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici u partnerskim odnosima, pred sudom može podneti sama žrtva, njen zakonski zastupnik, Centar za socijalni rad i javni tužilac. Međutim, u praksi korišćenje službenog ovlašćenja od strane Centra za socijalni rad, da sami pokrenu meru zaštite od nasilja je jako redak izuzetak, a ne pravilo.
Cilj ovog predloga zakona koji se nalazi pred nama je da se zaista uspostavi standard koji mi pozdravljamo, znači nasilnik ne sme da ostane kod kuće ne samo kada je krivično delo učinjeno, već kada postoji bojazan ili ti sumnja, opasnost da ono može biti učinjeno. To je u skladu sa tzv. Principom nulte tolerancije i sa samom Istambulskom konvencijom o potpunoj posvećenosti.
Jako je dobro što predlog zakon konkretno definiše hitne mere i pružanje zaštite i podrške žrtvama, što je nedostajalo u prethodnim predlozima. I do sada je postojala zakonska obaveza da se prijavi nasilje i ukoliko postoji sumnja na nasilje, međutim, svega između 5% i 10% ljudi je spremno da to učini, ako vidi u svojoj okolini ili u komšiluku. Dobro je da sada ovaj predlog zakon predviđa opštu dužnost i institucijama, znači, da policija, javni tužioc prijavi nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od tog nasilja, bez odlaganja, državni i drugi organi, organizacije i ustanove su obavezne na neodložne prijave, kako policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju ili neposrednoj opasnosti od njega.
Dobro je definisana cela struktura kako javni tužilac obaveštava policijske službenike, a onda policijski službenici osobu koja će do početka primene ovog zakona proći adekvatne obuke i biti nadležan policijski službenik, koji će tada proceniti rizik ili koja opasnost vreba žrtvi. On će zapravo biti taj koji će moći da odredi hitnu meru prema počiniocu.
I do sada su postojale određene hitne mere, međutim, problem je što se u praksi izuzetno retko dodaje hitna mera iseljenja počinioca ili ti nasilnika iz stana ili kuće, upravo zbog toga što žena vrlo retko poseduje imovinu, već je ona u vlasništvu nasilnika. Sada je ovim zakonom definisano da policijski službenik može da odredi hitne mere koje traju 48 časova od uručenja naređenja počiniocu i dobro je što one mogu da se produže na najviše 30 dana.
Kao što sam spomenula do sada u praksi mere zaštite nasilja u porodici su se vrlo retko izricale i one koje su se izricale su nažalost bile neefikasne i jednostavno nije postojao odgovarajući mehanizam za praćenje izvršenja ovih mera. U praksi su se sudovi izuzetno retko koristili ovom praksom, najčešće su izricali meru zabrane prilaska žrtvi i zabrane njenog daljeg uznemiravanja.
Kada je reč o postupanju javnog tužioca, govorim o trenutnoj situaciji, problem je da javni tužioc vrlo često mora da odbaci prijavu, zato što u najvećem broju slučajeva same žrtve zbog odugovlačenja, duge procedure odustanu, ne pridružuju se krivičnom gonjenu i jako je teško prikupiti dokaze. Do sada je bila praksa da javni tužioci nisu razgovarali sa žrtvom već su taj posao prepustili policiji. Često su žrtve nasilja bile izložene višestrukoj viktimizaciji, znači više puta su morali tu svoju bolnu priču da prepričavaju. Zbog toga je izuzetno značajno da one tokom celog procesa budu zaštićene. Kako one, tako i recimo, svedoci, članovi porodice od uznemiravanja i da zaista za njih ceo ovaj proces ne bude bolan, kada su toliko osnažene da prijave nasilje.
Sledeći problem do sada je bila i kaznena politika, odnosno kaznene odredbe. Sudovi su prema počiniocima, ako mogu tako da kažem, bili blagi, pošto su vrlo često počinioci dobijali samo uslovne kazne. Ranije određeni simbolični iznos koji su uplaćivali u dobrotvorne svrhe. Ove kazne su neefikasne. Smatramo da krivično delo nasilje u porodici mora da bude kažnjivo sankcijama koje su delotvorno srazmere i koje bi u budućnosti odvraćale od daljeg činjenja ovih krivičnih dela.
Kao što sam spomenula Republika Srbija je Zakonom o ratifikaciji Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici tzv. Istambulska konvencija preuzela određene obaveze još 2013. godine ratifikacijom, zapravo konvencija je stupila na snagu 2014. godine. Sve vlade koje su ratifikovale konvenciju pa i Vlada Republike Srbije mora da uskladi svoju normativu, izmeni zakone, preuzme konkretne praktične mere i da upotrebi sva sredstva za efikasnu prevenciju i borbu protiv nasilja.
Spomenula sam da je osnovni princip konvencije tzv. potpuna posvećenost u zaštiti žrtava, procesuiranju i kažnjavanju počinilaca. Obrazac nereagovanja ili sporog, neadekvatnog reagovanja, odloženog reagovanja je u potpunosti u suprotnosti sa zahtevima Istanbulske konvencije, kao i sa standardom potpune posvećenosti, jer zapravo to nalaže da se više bavimo preventivom, čime se nismo bavili u prošlosti da bi se efikasno i pravovremeno sprečio nastavak, odnosno ponavljanje nasilja.
Brojni problemi na koje sam ukazala, najpre u pristupu žrtava pravdi, ali i gonjenju počinilaca nedvosmisleno ukazuju na to je bilo više nego neophodno doneti ovakav zakon, izmeniti Krivični zakon i moramo menjati politiku institucija po pitanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Kao što je naglašeno, postojeći normativni okvir pored toga što pruža dvostruku zaštitu i krivično-pravno i građansko-pravnu nije sada davao zadovoljavajuće rezultate. Identifikovani osnovni problemi su izloženost žrtve produženoj opasnosti u periodu od prijave akta nasilja do pokretanja odgovarajućih sudskih postupaka, neblagovremenost i neefikasnost zaštite žrtava nasilja u porodici, pre pokretanja postupka protiv počinioca nasilnika.
Osnovni problem je verovatno nedovoljan preventivni pristup u rešavanju problema, znači da reagujemo na vreme a ne kada je prekasno, i nedovoljna koordinacija državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici. Nedovoljan broj do sada adekvatno obučenih kadrova u organima nadležnim za ova pitanja i nepostojanje jedinstvene evidencije o prijavljenim slučajevima nasilja i merama koje su preduzete i izrečene.
Predlogom zakona koji se nalazi pred nama se postiže opšti cilj, zapravo se ostvaruju strateški ciljevi koji su u Nacionalnoj strategiji za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tako što se na ovaj način, nadamo se, posle primene na efikasan način će se postaviti sistem prevencije. Unapređuje se normativni okvir. U svakom slučaju omogućava se mulitiresorna saradnja između raznih institucija koje sam spomenula i dopunjava sistem mera zaštite žrtve nasilja. Na opšti jedinstven način se uređuje organizacija i postupanje državnih organa i ustanova, a žrtvama bi trebalo da se obezbedi brza i blagovremena zaštita.
Uvažena ministarko, saradnici, u preostalom vremenu bih želela da ukažem na još jedan problem koji se tiče Krivičnog zakonika. Želela bih da potegnem pitanje tzv. sitnih krađa. Naime, želela bih da podsetim sve nas da smo izmenama Krivičnog zakonika uspeli da smanjimo definiciju iznosa sitnih krađa sa 15.000 na 5.000 dinara. Međutim, cilj nas iz SVM jeste da se počinioci gone po službenoj dužnosti u okviru prekršajnog postupka i kada vrednost ukradene stvari bude ispod 5.000 dinara. Nažalost, trenutna situacija je takva da ako su izvršena na štetu privatne imovine ova dela gonjenje se i dalje preduzima po privatnoj tužbi, što je realno problem.
Svesni smo da ovo pitanje može da se reši istovremenim izmenama Krivičnog zakonika i dopunama Zakona o javnom redu i miru, zapravo bi trebalo, što trenutno nije slučaj, jer nemamo drugi zakon na dnevnom redu.
Izuzetno je značajno da u bliskoj budućnosti rešimo i ovaj konkretan problem. Znači, konkretno trebalo bi brisati sitne krađe iz Krivičnog zakonika i prepisati ih u Zakon o javnom redu i miru, odnosno uvesti novi prekršaj za dela koja predstavljaju krađu tzv. sitne krađe, krađu u vrednosti ispod 5.000 dinara i uvesti prekršajnu odgovornost. Smatrala sam da je izuzetno značajno da ovo sada naglasim i da obratimo pažnju na ovaj problem u bliskoj budućnosti.
Da zaključim, poslanička grupa SVM, Partija za demokratske delovanje će u danu za glasanje podržati i glasati za predložene predloge zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borislav Kovačević.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministarko, poštovane koleginice i kolege poslanici, mi imamo pred sobom set od četiri zakona od kojih se dva donose kao novi zakoni.
Poslanička grupa PUPS-a će podržati sva četiri predložena zakona, a sa posebnim zadovoljstvom ovaj zakon koji normira dosadašnju pravnu prazninu, to je oblast nasilja u porodici, zbog toga što to jeste jedan od najznačajnijih zakona, jer se tiče temelja ovoga društva, jer i ovo društvo, kao što nam je poznato, i svako drugo se temelji na porodici, a ova problematika nasilja u porodici upravo jeste jedan od prvih i najtežih oblika razaranja porodice i daljeg, sve većeg eskaliranja u tome, jer svedoci smo u poslednje vreme da nasilje u porodici žestoko, žestoko eskalira.
Osim toga, ovim zakonom ova država Srbija ispunjava i svoju obavezu kao potpisnica Istanbulske konvencije i kao potpisnica prihvatila obavezu da Nacionalnu strategiju za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici operacionalizuje i normiranjem kroz zakon.
Ova Skupština je, čini mi se, oktobra 2013. godine ratifikovala tu konvenciju i potvrdila odluku Srbije da potpiše tu konvenciju. Jeste protekao malo duži period da smo do ovoga došli, ali mislim da je ovo nešto i ovaj zakon kako je postavljen i nama predložen da na pravi način obezbeđuje uslove da radikalno u pozitivnom smislu menjamo dosadašnju situaciju na ovom planu.
Mislim da je ovim zakonom učinjena jedna izuzetno dobra stvar, a to je što on obavezuje ne samo organe i institucije gonjenja, nego angažuje šire društvene institucije na rešavanju ovih problema.
Prvi put ćemo mi imati situaciju da uz policiju, sudstvo, socijalne centre recimo u donošenju zakonom predviđenog plana, individualnog plana rada da se uključuju i same žrtve.
Prvi put spajamo, dakle, izvorna saznanja o tim problemima sa onim institucijama i organima državnim koji treba u ime države da rešavaju te probleme. Ali, imamo isto tako i jedan oblik, to je koordinirajuća grupa, oblik koji prvi put zakonom se obavezuje da jedinstveno nastupaju u tretiranju i rešavanju ove problematike.
Ono što je sigurno, to je da ovaj zakon, kako god da je dobro sačinjen, kao i svi drugi zakoni kada prvi put stupaju na snagu, će, pretpostavljam, vrlo brzo, pretpostavljam već sledeće godine i što brže to bolje, trpeti izmene i dopune, jer će praksa to tražiti od nas i to je dobro da to bude tako.
To ne znači da sada nisu maksimalno predviđene sve norme potrebne za rešavanje ovog problema, nego je jednostavno urađeno je u ovom trenutku na bazi iskustava koja su do sada stečena.
Mislim, recimo, da ovaj zakon prve stvari koje će morati pretrpeti kao izmene, jer toga ovde u ovom Predlogu, čini mi se, nema dovoljno, a to je pitanje preventivnih mera ukupnog društva na suzbijanju ove problematike. Kad govorim o preventivnim merama, onda mislim i na ono što ne treba raditi, a rađeno je do sada, i na ono što treba raditi, a nije rađeno do sada. Da budem jasniji, primera radi, predstoji nam, čini mi se, teška i velika, uporna borba sa ulogom i delovanjem ukupne mase medija u toj oblasti. Čini mi se da oni na pravi način, u smislu interesa društva da suzbija ovu pošast, ne deluju na pravi način. Kad se pojavi tako nešto, svi gledaju na tome da finansijski ušićare, hajde da upotrebim taj ružan izraz, pa se to proteže u nedogled. Pri tome, kao i kod druge vrste kriminala, čini mi se da mediji nemaju, ja ne kažem da su oni, oni treba da budu edukativna snaga ovog društva, ali da moraju imati i edukativnu funkciju, to je sigurno, pa posebno u ovoj oblasti.
Imate situaciju da se svakodnevno u svim medijima o ovakvim slučajevima nasilja u porodici piše - potpuno distanciran od problema. Daju se samo fakta i faktografija bez uticaja na javnost, rekoh malo pre, u edukativnom smislu. Da ne govorim o tome koliko takvo insistiranje na dugom tretiranju kroz medije određenih slučajeva, koliko to, tu sada treba da kažu stručnjaci, koliko to može inspirisati, da tako kažem, počinioce krivičnih i drugih dela u oblasti nasilja u porodici.
Dakle, dosta toga preventivno nam prestoji da radimo kao društvo i ne bi smelo da sada ostanemo samo na ovome što ovaj zakon obuhvata, jer on ne može obuhvatiti sve, kao što do sada smo imali prazninu, jer zakoni, do sada postojeći, kao što je Krivični zakonik, kao što je Porodični zakonik i tako dalje, koji su doticali ovu problematiku, ali je nisu naravno obuhvatali na odgovarajući i dovoljno širok i suštinski način.
Poslanička grupa PUPS će činiti sve što može i davati pun doprinos na primeni svih ovih zakona, posebno ovog zakona, zbog toga što, iako u društvu tome se ne daje dovoljna pažnja, što je veliki broj upravo starih ljudi, građana ove zemlje, u dubokim godinama starosti, podložan nasilju u porodici i ne samo u okviru porodice.
Zato mi mislimo da još jedan problem postoji koji u porodici izrasta, a to je kako se izboriti sa problemom, molim vas da ne budem pogrešno shvaćen, sa problemom doprinosa žrtve nasilja u porodici kada je u pitanju roditelj, doprinosa trajnoj traumatizaciji dece. Primera radi, pošto smo juče ovde govorili, pošto su najčešće u okviru porodice žene podložne nasilju, trpe, ali nije u pitanju što trpe zbog sebe, dužne su, ne zbog sebe da se bore protiv toga, nego su dužne zbog dece koja to sve gledaju i trajno ostaju traumatizovana i na taj način, širokom pojavom ove problematike, mi u stvari narušavamo ukupno zdravlje društva. Odgajamo generacije koje će biti psihološki i na drugi način načete. Zbog toga ovo ima dalekosežan društveni značaj i društvene posledice.
Zato mi mislimo da neke stvari ovde, i tu ćemo mi zaći sa nekoliko amandmana, da neke stvari nisu do kraja dobro rešene. Recimo, kada nadležni policijski službenik naredi dovođenje mogućeg počinioca krivičnog dela u stanicu milicije, ustanovi, ispita i ustanovi da postoji neposredna opasnost da se počini krivično delo u porodici, donosi naređenje o hitnim merama. Lice koje je dovedeno odbija da primi naređenje, a mi ne predviđamo meru zadržavanja njegovog daljeg, nego šta? Pustićemo ga da izađe.
Nisam pravnik, ali za mene je logično ako takvo lice odbija da primi naređenje, onda je to za mene snažna, jaka indicija da je on spreman, bez obzira na taj razgovor, da izvrši to delo u porodici. Mi time nismo zaštitili porodicu od njega. Moramo predvideti meru koja će porodicu zaštititi, bar u onom periodu dok sud ne donese odluku o pritvoru dužem.
Još jedna stvar koja je vrlo značajna. Mislim da smo morali još nešto preciznije i snažnije u ovom zakonu rešiti, a to je u smislu materijalno-finansijskom. Imamo tzv. sigurne kuće. Prosto da čovek poželi da ih ukinemo. Zašto? Zbog toga što ovo društvo sve dok ne obezbedi situaciju da žrtva ne mora da beži iz stana nego da počinilac ne sme i ne može da mu onemogući da bude u stanu, a da porodica ostane u stanu, mi nismo završili posao.
Ovde su predviđene, kad su hitne mere u pitanju, da ne ponavljam one dve, znači, da ne može ostati u stanu, druga da ne može dolaziti u kontakt itd. Nekome ko je sklon da radi to u porodici što radi, da i rođeno dete maltretira i vrši nasilje, kako se od tog čoveka može tražiti trunka morala da on u sebi zaključi – dobro, rekao je sud, neću kontaktirati, neću ići u stan, itd? Mislim da će na tom planu biti i videćemo kako će funkcionisati, i zato je ona značajna, ova koordinirajuća grupa koja u svom sastavu ima predstavnike svih struktura. Mislim da je kod toga dobro što je i iz sudske i iz policijske strukture obezbeđena, da tako kažem, dokvalifikacija ljudi. Izdvojeni su ljudi koji će biti specijalizovani, završiti nekakve specijalizacije, da se mogu uspešno boriti u ovoj problematici. Toliko sam ja hteo.
Na kraju da kažem, samo još jednom da podvučem, da će Poslanička grupa PUPS svesrdno podržati predloge sva četiri zakona, a sa posebnim zadovoljstvom ovaj za borbu protiv nasilja u porodici. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Hvala, predsedavajući.
Poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati set zakona o kome vodimo raspravu. U svakom slučaju, ono što mi se čini trenutno najvažnijim i najaktuelnijim kada su u pitanju četiri predložena zakonska akta, to je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Tako da će u ovoj mojoj diskusiji upravo tom zakonu biti posvećena posebna pažnja.
Nažalost, i u jučerašnjoj, pa i današnjoj raspravi, nismo čuli ono što je suštinski vezano za ovaj zakon. Previše kritika, a malo argumenata koji daju podršku da ovaj zakon može u praktičnom smislu reči da donese veoma pozitivne rezultate. Zašto? Zbog toga što je ovo prvi put da neko ko je predlagač sistematizuje jedan ovakav zakonski akt, odnosno da sistematizuje određena protivpravna ponašanja u smislu prevencije na način kako ste to vi učinili. Zbog toga imate podršku nesumnjivu i zbog toga Poslanička grupa SPS ovaj zakon posmatra kao zakon koji će dati dobre rezultate.
Ono što je jako važno istaći jeste činjenica da ovaj zakon moramo posmatrati prevashodno kao preventivni zakon i da on prevashodno ima smisao prevencije i da mu je cilj prevencija. Ni u kom slučaju represija i ni u kom slučaju inkriminacija nečega što je već predviđeno odredbama Krivičnog zakonika. Dotaći ću se ja i zakona za koje sam trenutno prozvan. Ali, kad sam se fokusirao na ovaj zakon, onda moram istaći nešto što mi se čini jako važno, prevashodno zbog dama, odnosno osoba ženskog pola i u parlamentu i u državi, na kraju krajeva i globalno, ako ćemo pošteno da govorimo.
Iako ovaj zakon ne pravi diskriminaciju i ne pravi razliku između muškog i ženskog pola, logično je da su u fokusu ovog zakona žene, prevashodno zbog toga što imamo jedan potpuno patrijarhalan sistem i razmišljanja i odnosa koji važe
u porodici, gde postoji supremacija – supremacija osobe muškog pola u odnosu na ženu koje je u svakom slučaju u izvesnom diskriminatorskom položaju, imajući u vidu da nema onaj stepen moći koji bi je mogao izjednačiti sa onim koji tu moć manifestuje, nažalost kroz nasilje.
Ovaj zakon ima za cilj da dokaže i pokaže da nasilje u porodici više nije privatna stvar porodice i da nasilje u porodici nije više lična stvar člana porodice. Nasilje u porodici postaje društveni fenomen kojim treba da se bavi država, kojim treba da se bavi društvo i na osnovu kojeg treba da se donesu odgovarajući zakon, upravo ovakav o kome sada diskutujemo.
Zašto prevencija? Prevencija zbog toga što smo imali jednu prazninu koju do sada niko nije popunio, a to je praznina od momenta kada nasilje preti, odnosno praznina kada je nasilje učinjeno i postoji opasnost da će se ponoviti, do momenta kada u procesnopravnom i krivičnopravnom smislu reči stupaju oni koji predstavljaju organe gonjenja i koji nastavljaju procesuiranje učinilaca krivičnih dela. Tu prazninu popunjavamo upravo na način kako je to definisano.
Međutim, ono što mi se čini da bi trebalo ukazati jesu određene nedorečenosti u zakonu, za koje je poslanička grupa SPS podnela amandmane, nadam se da ćete te amandmane pažljivo i brižljivo analizirati i da ćete ih, na kraju krajeva, i usvojiti.
Poći ću od toga što predstavlja sam početak zakona, a što je otprilike negde i cilj zakona, a to je prepoznavanje nasilja ili prepoznavanje nasilnika. Po nama u poslaničkoj grupi SPS, ovo je otprilike i neki najosetljiviji detalj ili najosetljiviji momenat. Zašto? Zbog toga što za prepoznavanje nasilja i nasilnika nije dovoljno samo ono što podrazumeva prijavu, proučavanje prijave ili obaveštenja da je nasilje učinjeno, s jedne strane, i s druge strane, neke fizičke ili psihičke tragove koji nesumnjivo postoje na žrtvi, ali se ne mogu posmatrati kao dovoljni da bi se uopšte moglo govoriti o nasilju u onom pravom smislu reči. Zašto? Pa zbog toga što se moraju ispitati mnoge druge okolnosti i utvrditi mnoge druge činjenice, da li upravo neko lice koje je osumnjičeno zaista nasilnik, da li to lice ima nasilničke namere ili ne, da li od tog lica zaista neposredno preti opasnost da će učiniti nasilje ili se možda greši.
Kada se te dileme uzmu u obzir, da postoji mogućnost da neko ko nije dovoljno stručno edukovan, ko nije specijalizovan, izađe na lice mesta, postupi po prijavi, obiđe porodicu ili porodično domaćinstvo i vidi da je stanje manje-više normalno, vrati se u policijsku stanicu, učinilo se nasilje. Neko je pretučen ili ne daj bože ubijen. Postoje, dakle, dileme na koje je teško dati logičan odgovor. Ali, u svakom slučaju, bez obzira na sve dileme koje opterećuju i one koje će neposredno primenjivati zakon i one koji će postupati po tom zakonu u smislu obaveze da moraju prijavljivati nasilje, po nama u poslaničkoj grupi SPS, najbolje rešenje je da se reaguje odmah i da čak i oni koji možda nisu specijalizovani kao policijski službenici, oni bi morali da reaguju što pre, što hitnije i da postupe na način koji podrazumeva prevashodno zaštitu žrtve od nasilja, a posle toga i davanje podrške žrtvi nasilja.


Ono što ministarko poslanička grupa Socijalističke partije Srbije želi posebno da vam ukaže, jeste činjenica da u predloženom tekstu zakona koji ste nam dali, postoji nešto gde je žrtva nasilja isključena, a mislimo da ne bi trebalo da bude isključena, a to je u pogledu informisanosti, odnosno u pogledu obaveštavanja.
Naime, nigde u ovom zakonu ne stoji da i žrtva nasilja treba da bude obaveštena o svakoj fazi, o svakom momentu, svakom detalju postupka koji se vodi u cilju prevencije od nasilja.
Šta hoću da kažem? Prvo, u naređenju koje izriče nadležni policijski službenik bi bilo sasvim logično da postoje lični podaci o žrtvi nasilja. Uglavnom je to žena. To ovde nema. Definisali smo otprilike neku formu naređenja i rekli šta to treba naređenje da sadrži osim hitnih mera koje se izriču ili kumulativno ili pojedinačno. Zašto nema ličnih podataka o žrtvi nasilja, kada se hitna mera upravo odnosi na žrtvu nasilja?
Drugo, zbog čega žrtva nasilja nije obaveštena dostavljanjem naređenja? Zbog čega žrtva nasilja nije obaveštena dostavljanjem odluke suda koji postupa po predlogu javnog tužioca? Zbog čega žrtva nasilja nije obaveštena i o odluci o žalbi?
Žrtva nasilja mora biti obaveštena o svemu zbog toga što bilo kakvo obaveštenje koje se daje žrtvi nasilja podrazumeva prvo smirivanje žrtve nasilja, to je pod jedan, smanjenje stepena ili intenziteta straha koji nesumnjivo postoji kod žrtve nasilja od nasilnika i treće, pa to je početak oporavka žrtve nasilja. To je neka njena psiho-socijalna stabilizacija. Logično je da onda zaista treba da postoji nešto što podrazumeva obaveštavanje i žrtve nasilja o svakom detalju i o svakoj fazi postupka.
Sledeće, u zakonu je predviđeno da policijski službenici koji reaguju po prijavi mogu čak i sami i na zahtev nadležnog policijskog službenika da izvrše radnju dovođenja potencijalnog učinioca nasilja. Ponavljam sami, ako ostanemo na tome da sami mogu da dovedu potencijalnog učinioca nasilja, otvaramo mogućnost, s jedne strane zloupotreba, s druge strane voluntarizma, s treće strane nestručnosti, pa čak i štetnih posledica.
Zašto ovo govorim? Upravo sam naveo primer, policijski službenik koji nije edukovan, koji nije prošao obuku koja je u zakonu zaista dobro definisana, jer jedan od delova ovog zakona daje posebnu težinu obuci, odnosno specijalizaciji. Onda dolazimo u problem da možda bude doveden neko ko ne treba da bude doveden. Po nama, policijski službenik koji interveniše, koji postupa po prijavi od nasilja bi bio obavezan i to je suština nečega što će biti amandman o kome ćete vi razmatrati, jeste da mogu predložiti nadležnom policijskom službeniku da se dovede potencijalni nasilnik, ali ne sami da ga dovedu i onda da na zahtev tog potencijalnog nasilnika isto lice dovedu. To bi bilo pravo i pravilno rešenje kada je u pitanju postupanje policijskih službenika koji nemaju specijalizaciju, odnosno edukaciju.
Sledeće što je jako važno kada govorimo o ovom zakonu, jeste da bi trebalo da analizirate posebno zbog čega viši tužilac izjavljuje žalbe, a ne osnovni tužilac? Viši tužilac nije stranka u postupku. Osnovni tužilac odlučuje o tome da li će podneti predlog za produženje hitne mere. Višeg tužioca tu nema. Mislim da bi u tom pravcu trebalo izmeniti i prihvatiti i tu našu sugestiju u pogledu poboljšanja kvaliteta ovog zakona.
Na kraju, dve stvari koje su takođe bitne u pogledu ovog zakona. Prva, jeste da su rokovi koje ste predvideli za postupanje veoma kratki. Nisam siguran i mi u poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije, da li se uopšte u tim rokovima može bilo šta uraditi. Definisano je da osnovni javni tužilac je dužan da u roku od 24 časa od dana uručenja naređenju ili od momenta, ili od minuta, od časa, uručenja naređenja potencijalnom nasilniku mora odlučiti o predlogu za produženje hitne mere, samo 24 časa. Za tih 24 časa nadležan tužilac bi morao da prikupi podatke, morao bi da prikupi određene stručne ocene i procene. Morao bi da dođe do nekih drugih činjenica koje bi mu bile dovoljne da konačno odluči o predlogu za produženje hitne mere.
Da li to može u roku od 24 časa da uradi? Nisam siguran. Da li može sud da u roku od 24 časa donese odluku koja se vezuje za produženje hitne mere, a da opet sve ovo prethodno pribavi i utvrdi činjenice, brižljivo ih analizira, itd? Opet nisam siguran da je to moguće u tako kratkom roku. Ovi rokovi mi se čine neadekvatnim rokovima za postupanje za sve one koji su definisani kao učesnici u postupku, bez obzira da li je u pitanju tužilac ili sudija. Dvadeset četiri časa je jako, jako mali rok.
U zakonu nisu predviđene ni kazne ili sankcije koje se odnose na one koji su svi drugi osim onih koji ne prijavljuju nasilje ili opasnost od nasilja. Mi u poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije smatramo da je to neophodno potrebno i da se ne možemo osloniti samo na to da će protiv nekoga biti pokrenut disciplinski postupak, bez obzira da li je u pitanju sudija, tužilac, da li je u pitanju direktor Centra za socijalni rad ili bilo ko drugi. Mora postojati odgovornost i mora postojati zaprećena kazna za nepostupanje po obavezama iz zakona.
Mi smo shodno primenom Zakona o prekršajima predložili amandmanom da se te kazne uvedu i da je to zaista jedno dobro rešenje u smislu da će novčanim kaznama biti kažnjeni svi oni koji ne postupaju po obavezama koje su ovde navedene.
Kada su u pitanju odredbe Krivičnog zakonika, odnosno izmene i dopune Krivičnog zakonika, poslanička grupa Socijalističke partije Srbije daje punu podršku uvođenju novih krivičnih dela, dekriminalizaciji pojedinih krivičnih dela, naročito novih krivičnih dela kada je u pitanju privreda.
Zaista u tom smislu intervencija je bila neophodna i u tom smislu je vrlo uspešno predloženo da se normiraju određena krivična dela koja su bila potrebna značajno ranije, da se ne lažemo, zloupotreba u privatizaciji je krivično delo koje je trebalo uvesti još 2001. godine, kada je donet skandalozan Zakon o privatizaciji koji je uništio privredu Srbije, kada je došlo do otuđenja u bescenje imovine subjekata privatizacije, kada se najveći kriminal u tom periodu od deset, možda malo i više godina sprovodio i tek se sada reaguje. Ali, dobro je da se reaguje i dobro je da je predlagač predvideo i ovaj vid inkriminacije, odnosno krivičnog dela.
Vi ste juče na uvodnom izlaganju dali jedno obrazloženje jednog novog krivičnog dela, a to je krivično delo proganjanja. Očigledno je da je predlagač učinio zaista veliki napor da ovo krivično delo pojasni u smislu njegove kvalifikacije.
Međutim, ovde moramo da skrenemo pažnju na jednu činjenicu za koju nisam siguran da će u praksi da izazove dobar rezultat, odnosno da ne izazovemo neujednačenu sudsku praksu. Zašto ovo govorim?
Prvo postavlja se pitanje što se tiče samog pojma upornog proganjanja. Da li ga treba dodatno definisati? Vi ste dali predlog kada smatrate da postoji obeležje krivičnog dela. Hajde da ga protumačimo. Kako utvrditi da neko nekog prati i to utvrditi da neovlašćeno prati u određenom vremenskom periodu? Koji je to vremenski period? Sedam dana, petnaest dana, mesec, šest meseci, godinu. U zakonu to nemamo. U praksi kako će postupati sudije i tužioci ako se vezuju za određeni vremenski period? Da li će ga široko tumačiti ili će biti restriktivni?
Drugo, da li svako praćenje podrazumeva neovlašćeno praćenje i kako utvrditi da li je ovlašćeno ili neovlašćeno? Ako postoji i drugi razlog koji nema motivaciju protiv pravnog delovanja i nema takve pobude, onda nemamo neovlašćeno praćenje.
Sledeće, obeležja ili bića ovog krivičnog dela uvedeno je nešto što već postoji kao normirano u Krivičnom zakoniku, a to je krivično delo ugrožavanja sigurnosti, pa se tu postavlja jedna slična definicija, a to je pretnja napadom na život, telo i slobodu drugog lica ili njemu bliskog lica.
Dakle, vrlo slična, vrlo približno slična definicija kao što je definicija sa kvalifikacijom krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti.
Kada je u pitanju krivično delo polnog uznemiravanja, skrećemo pažnju na definisani pojam polnog uznemiravanja gubi smisao. Meni se čini da ovde nema narodnog poslanika koji će na neki način dovesti u sumnju ovo što ću da kažem, a to je da smo mi bukvalno bombardovani i verbalnim i neverbalnim ponašanjem koje podrazumeva jednu vrstu gaženja našeg dostojanstva kako ličnog, tako i seksualnog i polnog i svakog drugog, pre svega zadržavanja naše intime i privatnosti i to kroz skaradne spotove sa lascivnim scenama, sa raznoraznim medijskim nastupima koji upravo imaju ovaj karakter verbalnog i neverbalnog ponašanja koji predstavljaju klasičnu vrstu polnog uznemiravanja. Govorim o medijima, govorim o sredstvima informisanja koji upravo na ovaj način čine nešto što se podrazumeva kao protivpravno delovanje. Ako niko od njih krivično ne odgovara, kako onda da odgovara fizičko lice kome se preti na ovaj način?
Ono što je takođe važno istaći jeste i krivično-pravna odgovornost lekara zdravstvene ustanove, jako dobro sistemsko rešenje koji proglasi umrlim živo novorođenče radi promene porodičnog stanja, s tim što mi u poslaničkoj grupi SPS smatramo da bi tu zaprećena kazna od predviđene trebala da bude daleko teža, daleko strožija.
Što se tiče krivičnih dela iz oblasti privrede, moram da istaknem nešto što predstavlja veliko zadovoljstvo cele struke, a to je normiranje krivičnog dela prevare u obavljanju privredne delatnosti. Ovo ne da je dobro rešenje, nego je izuzetno dobro rešenje zbog toga što su prevare i prevarne radnje u najvećoj meri zastupljene upravo u ovoj oblasti, a to je privreda i privredne delatnosti. Zato imate snažnu podršku u tom smislu.
Na kraju bih želeo da istaknem nešto što mi se čini jako važnim, a to je kada su u pitanju krivična dela protiv polnih sloboda, mislim da bi kazne trebale da budu daleko, daleko strožije.
Ono što se ovde nameće kao pitanje neformalno dok diskutujem, da li i zakon koji se odnosi na genocid i Srebrenicu, naravno da se to pitanje postavlja kao pitanje od značaja za državu Srbiju i naravno da je tu i Haški tribunal rekao svoje, i u tom pravcu SPS ne želi da beži ni od kakve odgovornosti za bilo kakva zlodela koja su učinjena, ali isto tako želi da se sva zlodela ravnopravno i potpuno jednako tumače i da budu pod istim aršinom, jednaki pred zakonom, jednaki pred pravnim sistemom, jednaki pred kaznama svih onih koji su zlodela činili, bez obzira kojoj naciji pripadaju, bez obzira kojoj veroispovesti pripadaju.
U svakom slučaju, na kraju želim da istaknem da ovo što ste predložili uživa nesumnjivu podršku, da ćemo glasati za predloženi set zakona i da se nadamo da ćete amandmane koje smo podneli analizirati i da ćete barem neki od amandmana prihvatiti sa jednim jedinim našim motivom, a to je poboljšanje kvaliteta ovog zakona, što je svima nama jedinstven cilj. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovana ministarko, predstavnici Ministarstva pravde, narodne poslanice i narodni poslanici, prvo bih da se osvrnem u jednom momentu na jučerašnje uvodno izlaganje gospođe ministarke.
Izražavam veliko žaljenje što ste nam juče u vašem uvodnom obraćanju u stvari pročitali delove obrazloženja koje smo mi i sami imali prilike da pročitamo.
Žao mi je što niste, možda niste primili tu poruku od predstavnika Ministarstva koji su bili na našim odborima. Pored vas vidim gospodina Ilića i znam sigurno da smo diskutovali o tome šta fali i šta sve nedostaje Predlogu zakona o sprečavanju nasilja u porodici, i s tim u vezi žao mi je što nam juče niste dostavili i neke preko potrebne podatke, a to su statistički podaci, podaci iz prakse na osnovu i kojih su pisana ova četiri predloga zakona.
Danas smo ovde upravo zbog toga da zastupamo, prvenstveno ću govoriti o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, jer zastupamo najmanje trećinu žena koje su žrtve porodičnog nasilja i to ne samo od strane partnera kako bivših ili sadašnjih partnera, već i od nekih drugih članova porodice i da sprečimo uopšte da se borimo protiv toga, odnosno da dobijemo jedan kvalitetan zakon koji će rešavati problem nasilja u porodici.
Zbog njih i zbog svih drugih žrtava koje su žrtve nasilja u porodici takođe izražavam jedno veliko žaljenje što danas u objedinjenoj raspravi govorimo o ovom zakonu koji nema gotovo nikakve veza sa zakonima koji će govoriti o krivičnim delima u privredi. Jedina njihova veza je Predlog izmena i dopuna zakona koji se tiče Krivičnog zakonika.
Žao mi je i to što je Narodna skupština još 2013. godine ratifikovala Evropsku konvenciju, Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja nam je poznatija kao Istambulska konvencija i da smo imali priliku da o zakonu koji se tiče nasilja u porodici govorimo od 2013. godine do danas, a da to nije učinjeno i da se danas po hitnom postupku, na ovako jedan skandalozan način govori o jednom veoma važnom zakonu. Daleko od toga da i drugi zakoni o kojima će se govoriti nisu jednako važni, ali prosto šaljemo jednu jako lošu poruku građanima.
Jedna od osnovnih zamerki na Predlog zakona koji smo dobili je upravo to što sam rekla, da nemamo statističke podatke, niti nikakve podatke uopšte iz prakse koji su korišćeni, niti smo ih dobili juče tokom izlaganja, što sam iskreno očekivala da će se dogoditi. Toga nema ni u obrazloženju. Obrazloženja su napisana, moram da kažem, kao literarni sastavi, pa sam tu našla jedan izraz koji kaže – svrha zadržavanja je vođenje postupaka, ali i da žrtva predahne. Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici ovo je rešeno članom 13. Mene sada zanima, pošto taj predah za žrtvu traje samo osam časova, šta uopšte za vas izraz predah, koji će trajati osam časova, uopšte znači? Na šta ste tačno mislili kada ste obrazlagali ovaj član?
Danas je na stani Porodični zakon, čija je praksa pokazala da je bio loš. Slažem se da je trebalo da se menja. Međutim, postoje neki delovi tog Porodičnog zakona koji su bili, da kažem, dobri, ali opet nemamo statističke podatke ili podatke iz prakse sa kojima bismo poredili takav Porodični zakon sa onim što sada treba da usvojimo.
Mi smo podneli, čini mi se, oko 45 amandmana koji su najviše u vezi sa Zakonom o sprečavanju porodičnog nasilja. Ja se nadam da ćete, ne samo vi, već i narodni poslanici ovde, biti dovoljno svesni i, da kažem, dovoljno politički neostrašćeni da dobro razmislimo o našim predlozima i da će oni na kraju biti usvojeni.
Jedna od boljih novina koje se uvode Predlogom zakona o sprečavanju nasilja u porodici je opšta dužnost da se nasilje prijavi policiji ili javnom tužiocu. Ta se uopšte dužnost odnosi ne samo na građane, već i na sve državne organe i veoma je važno, čini mi se, da su državni službenici dužni da prijavljuju nasilje i uz ostale postupke koje trenutno vode.
Pozdravljamo opisane hitne mere koje predstavljaju normativni izraz principa tzv. nulte tolerancije na nasilje. Međutim, hitne mere izriče policijski službenik i na osnovu njih će biti određeno da li će se učinilac udaljiti iz stana privremenom zabranom i da li će biti zabranjeno da kontaktira žrtvu u narednih 48 sati.
Ono što brine je da li će se osnovni javni tužilac u onih 24 sata u kojima ima prostora da reaguje, da li je dovoljna samo lična procena rizika policijskog službenika za njegovu reakciju, koliko će to biti efikasno i koliko će on na osnovu toga moći da reaguje.
Druga ozbiljnija zamerka u ovom zakonu je šta ako se desi da učinilac prekrši jednu ili obe hitne mere koje mu mogu biti date? Kaže se da učinilac može biti kažnjen kaznom zatvora u trajanju od 60 dana. Sada u ovom delu dolazimo do onoga o čemu sam govorila u početku.
Mi smo imali jedan postignuti nivo pravne zaštite žrtve koji je bio rešen prethodnim nekim zakonima i mi sada tu odredbu menjamo. Mi sada ne znamo zašto, jer nemamo ni statističke podatke, ponovo kažem, niti podatke iz prakse sa kojima ćemo potvrditi to da moramo da usklađujemo sa Istambulskom konvencijom ovaj jedan deo, a na šta mislim?
Članom 22. Predloga zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika predloženo je brisanje stava 5. u članu 194. postojećeg Zakonika i kaže - ko prekrši mere zaštite od nasilja u porodici koje mu je sud odredio na osnovu zakona, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom. Pa, vas ja pitam - zašto menjamo nešto što se kroz 11 godina prakse pokazalo kao dobra kaznena mera?
Kada je reč o organizaciji grupe za koordinaciju i saradnju, ispunjen je jedan važan zahtev koji je takođe usklađen sa Istambulskom konvencijom, osim kompetentnosti članovi ove grupe moraju biti dobro upoznati i sa okolnostima konkretnog slučaja.
Međutim, primetili smo jedan nedostatak, a o tome sam takođe govorila i na Odboru za ljudska i manjinska prava, a to je kada je u pitanju individualni plan zaštite. Zašto žrtva, tu joj je dozvoljeno da bira da li hoće ili neće da se uključi u kreiranju tog individualnog plana zaštite i podrške žrtvi, ne može, u slučaju da neće, odredi osobu od poverenja koja bi zastupala njene interese i pomogla u rešavanju čitavog procesa? U suštini, ako je dovodimo u situaciju da ona bira da li hoće ili neće, a želi da sebe zaštiti u nekom momentu, prolazi ponovo kroz proces koji je iza nje, ponovo prolazi kroz viktimizaciju.
Ovaj Predlog zakona uvodi jedan novi pojam, i to je pojam ekonomskog nasilja koji kaže da žrtvi nasilja su uskraćena ekonomska sredstva za život i delatnost. Ja vas sada pitam, jedna takva žrtva kada dođe u situaciju da se identifikuje kao žrtva, na koji način država se nađe tu da joj pomogne u trenutku kada ona ostane bez osnovnih sredstava za život? To uopšte nije rešeno ovim Zakonom, ni u jednom momentu. Mi takođe imamo jedan odličan amandman na tu temu. Nadam se da ćemo u trenutku, kada budemo raspravljali u pojedinostima, razgovarati i o ovom amandmanu.
Jedan veliki deo, ako ne i najveći deo Predloga zakona, tiče se evidencije i kaže da će evidenciju u stvari voditi policijski službenici, a ja vas pitam - zašto samo policijski službenici, ukoliko žrtva ima mogućnost da se javi i nekim drugim državnim organima? Zašto se paralelno evidencija ne vodi, ne samo kroz policijsku upravu, već se ne vodi ni kroz, bar to nije naznačeno ni u obrazloženju, niti članovima zakona?
Jedna, možda i najgora stvar, što se tiče evidencije, koja nas brine i to što se evidencija vodi samo pet godina. Zašto se evidencija vodi samo pet godina? zašto se ta evidencija ne vodi trajno? Da li mislite da, ukoliko se radi o supružnicima i oni zbog porodičnog nasilja dođu u situaciju da se razvedu, suprug ponovo, pošto je najčešće situacija da su žene žrtve nasilja, stupi u neku bračnu zajednicu, na primer, za 10 godina, kako će se znati, ponovo počini, na primer, neku vrstu porodičnog nasilja, na koji način će prva sledeća žrtva biti zaštićena?
Obrazloženje koje sam dobila od gospodina Ilića, državnog sekretara, i njegovih saradnika koji su bili tog dana na sednici Odbora za ljudska i manjinska prava je to da bismo morali da promenimo neki set zakona, odnosno niz nekih drugih zakonskih rešenja koji su u ovom trenutku validni. Ja vas pitam – zašto da ne? Mi smo ovde da menjamo zakone i da ono što je loša praksa promenimo.
Ne znam zašto me gledate, ali jeste, vaš kolega, sad sam se setila, koji sedi pored vas je o tome govorio.
(Zoran Krasić, s mesta: Zašto je gledate?)
Mislim, smeje se, a na Odboru je prevrtao očima. Ne biste verovali, ali kamera to nije mogla da zabeleži.
Ja bih se na kraju osvrnula i na specijalizovanu obuku koja je namenjena pravnom i policijskom timu. Moram da izrazim žaljenje što u Zakonu, a ni u obrazloženju to nije navedeno da će obuku raditi samo Pravosudna akademija i Kriminalističko-policijska akademija. Nigde nije navedeno eksplicitno da će se u ovu obuku uključiti i nevladin sektor koji je dao veliki doprinos u tome da se ova tema, na ovaj način obrazlaže, da kažem, i koji je dao veliki doprinos u pisanju samog zakona. Oni su, ne samo kreatori, da kažem, institucije, kao što su prvi SOS telefoni, sigurne kuće. Mislim da bi njihov značaj i veliko iskustvo doprinelo budućoj obuci policijskih i sudskih službenika.
Još jedan je zakon danas pred nama, predlog zakona, a to je Zakon o organizaciji i nadležnostima državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, a koji bi trebao da zameni onaj koji je usvojen 2002. godine i koji je nekoliko puta menjan. Slažem se da to treba da se dogodi. Međutim, nikako se ne slažem da to bude danas, ovako, u objedinjenoj raspravi zajedno sa zakonom koji se bavi sprečavanjem nasilja u porodici. Ova dva predloga zakona nikakve veze međusobno nemaju i ne znam na uštrb kojeg je danas zakona ovo izvedeno, jer su oba podjednako važna.
Ono na šta imam vremena da se osvrnem, a kasnije će se u daljoj raspravi moje kolege uključiti, je da se ovim zakonom uvodi jedan novi pojam, a to je pojam finansijske forenzike i on je opisan u ovom predlogu zakona, član 19, koji kaže – u Tužilaštvu za organizovani kriminal i posebnim odeljenjima Viših javnih tužilaštava iz ovog zakona može se obrazovati služba finansijske forenzike. Dakle, može, ali i ne mora. Mi nigde ne vidimo ni u članovima zakona, niti u obrazloženju da ovaj član zakona ima bilo kakav obavezujući karakter.
Takođe, nije precizno objašnjeno ko će, kada i na koji način sertifikovati buduće finansijske forenzičare. Ne znamo da li će ta sertifikacija biti međunarodno priznata i šta će nam značiti ukoliko nije međunarodno priznata. Volela bih da čujem nešto više i preciznije od predstavnika Ministarstva pravde, bez obzira ko bi o tome mogao da nam kaže nešto više. Plašim se da, ako ovo ne preciziramo dovoljno dobro, ćemo forenzičare praktično dobiti samo na papiru.
Meni omiljeni deo, kada sam čitala ove zakone, a to su finansijska sredstva koja su potrebna za donošenje ovih zakona. Naime, kada ste pisali obrazloženje, kada ste nam uopšte poslali Predlog zakona koji se tiče sprečavanja nasilja u porodici, jedna stavka kaže da nisu potrebna nikakva sredstva za usvajanja, odnosno za primenu ovog zakona. Međutim, za primenu ovog drugog zakona o kojem sam govorila, a to je Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa koji će se baviti suzbijanjem organizovanog kriminala, korupcije, terorizma, navedeno je da će 2018. godine biti potrebno da se iz budžeta Republike Srbije izdvoji nešto malo manje od 613 miliona dinara.
Pitam vas sada - ukoliko se i jedan i drugi zakon oslanjaju na to da se vrši u stvari reorganizacija u okviru državnih službi, kako je moguće da jedan zakon ne košta ništa, a da za drugi smo predvideli da nam treba nešto malo manje od 613 miliona dinara? Zbog čega to pitam? Najveće stavke u planiranom budžetu za ovaj drugi zakon odnose se na zapošljavanje novih ljudi i na iznajmljivanje prostorija. Kako je moguće, ako nam praksa kaže ili barem ono što dobijamo kao poruku iz medija, kada čujemo na koji način žrtve porodičnog nasilja ponovo prolaze kroz proces, je da nemamo dovoljno ljudi koji će se baviti ovim problemom, da nemamo predviđenu stavku da zaposlimo nove ljude i da obezbedimo nove prostorije, ako ništa drugo, za sigurne kuće?
Nije sporno što će jedan zakon da košta 613 miliona dinara. Meni je sporno što bilo koji zakon, kada stavite stavku da ne trebaju sredstva iz budžeta, da je to istina. Meni je to sporno. Kako je moguće da za donošenje potpuno novih zakona, koji će se ticati obezbeđenja, u ovom trenutku, žena, dece, bilo kojih članova porodice ne košta ništa? Toliko od mene za sada. Hvala.

Reč ima ministar Nela Kuburović.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog obraćanja, želim da se zahvalim svim poslanicima koji su podržali kampanju Ministarstva pravde „Isključi nasilje“ i obukli majice, barem i za vreme…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Da li je završena rasprava?)
Ne, ja odgovaram.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Na ovo?)
Ono što je bitno i što želim da vam kažem, a tiče se statističkih podataka koje ste pominjali, Ministarstvo pravde svakako raspolaže statističkim podacima koji se tiču nasilja u porodici kada su u pitanju izrečene kazne. Nadam se da i vi imate statistiku kada kažete da se nešto dobro primenjivalo, pa sada ovim izmenama zakona to ukidamo.
Ono što je bitno, kada je reč o nasilju u porodici, može se reći da je izuzetno blaga kaznena politika sudova, pre svega ukoliko se posmatra odnos svih izrečenih osuđujućih presuda, mali je procenat gde je bila izrečena opšta kazna zatvora, a veliki procenat je bio uslovnih osuda.
U 2015. godini ukupno je izrečeno 1.859 osuđujućih presuda, od čega je bilo samo 660 kazni zatvora, a 1.186 je bilo uslovnih osuda. Tako da ne bih rekla da se nešto u praksi dobro primenjivalo i da je pokazalo dobre rezultate. Čak šta više, u 2014. godini taj odnos između uslovne osude i kazne zatvora je bio znatno veći, čak do 72% izrečenih uslovnih osuda.
Što se tiče kaznene politike podaci su ovde, mogu i da vam ih dam ukoliko želite celu statistiku, tako da ni radna grupa nije radila napamet niti bez statističkih podataka, a svakako je učestvovao i autonomni ženski centar koji je sa svojim podacima raspolagao i dostavljao prilikom rada na izradi ovog zakona.
Što se tiče evidencije, mislim da niste u pravu, jer ste rekli samo da policijski službenik vodi evidenciju koja se tiče ovog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, postoje brojne evidencije. Pre svega postoji nadležna policijska uprava koja vodi evidenciju, osnovni sud koji vodi evidenciju, evidencije javnih tužilaštava i evidencija centara za socijalni rad. Svaki organ koji je uključen u sprovođenje ovog zakona vodi svoju evidenciju, ima pristup onim podacima koji su potrebni upravo za sprovođenje ovog zakona.
Moram da vam kažem da je u prvobitnom nacrtu zakona bilo predviđeno da ova evidencija bude trajna, ali Poverenik nam je vratio svoje mišljenje i rekao da evidencija mora da ima ograničen rok trajanja i da upravo trajnost nije dopuštena. Iz tog razloga je ministarstvo ograničilo taj rok na pet godina, pre svega imajući u vidu rokove koji su propisani za brisanje posledica osuda. Tako da smo morali da vodimo računa koliko se vodi evidencija za krivično osuđena lica i da taj rok, kada su u pitanju evidencije ne bi mogao da bude duži nego kada su u pitanju krivične osude. To je jedini razlog zašto ne možemo da izađemo u susret onome što vi sada pominjete.
Kada je reč o drugom zakonu, a tiče se nadležnosti organizacije državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i uvođenju forenzike, moram da napomenem da je Miroslava Milenović član Saveta za borbu protiv korupcije bila član radne grupe i učestvovala u istoj. Ona je jedna od retkih koja ima licencu za finansijsku forenziku, a upravo je Ministarstvo pravde donelo rešenje kojim je omogućilo da veštači u tim predmetima. Tako da je učestvovala u radu radne grupe i ne sumnjam da je sama doprinela tome kako danas izgledaju ove odredbe zakona.
Da li imamo dovoljno forenzičara i kako ćemo ih naći? Pre svega, jedan od načina je svakako da su to licencirani veštaci koji u određenom postupku dobiju dozvolu odnosno rešenje Ministarstva pravde da mogu da se bave ovim poslovima.
Kada je reč o potrebnim sredstvima, rekli ste da samo jedan zakon iziskuje potrebna novčana sredstva za njegovu realizaciju. To je tačno. S obzirom da ukoliko vidite da se menja struktura i organizacija nadležnih organa koji postupaju i da postoji potreba za uvođenjem još četiri posebna odeljenja u višim javnim tužilaštvima u Beogradu, Kraljevu, Nišu i Novom Sadu, da iziskuje povećan broj zaposlenih i povećanje broja zamenika javnih tužilaca koji će tu da postupaju, upravo je to razlog zbog kojeg moramo da izdvojimo dodatna novčana sredstva. To je obrazloženje koje prati finansijsko obrazloženje koje je pre svega vezano za Ministarstvo finansija kako bi mogla da se formiraju budžetska sredstva u narednom periodu.
Što se tiče sprovođenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, smatramo da postoje dovoljni kapaciteti da postojeći broj javnih tužilaca ili policijskih službenika upravo postupi u skladu sa ovim zakonom i da nisu potrebna dodatna sredstva, a obuka koja će se sprovoditi će se sprovoditi kroz određene programe koje će sprovoditi Pravosudna akademija. Za to nam nisu potrebna dodatna sredstva, jer će se finansirati iz odgovarajućih projekata koja Ministarstvo pravde ima.