Znači, u državi u kojoj tranzicija traje 25 godina, sistemski zakoni su suština promena u jednom društvu. Sistemski zakoni menjaju funkcionisanje tog društva i ti sistemski zakoni koje mi donosimo u stvari tiču se procesa demonopolizacije društva u kome mi živimo. Mi smo donosili zakone koji su se ticali radnog prava, promena i demonopolizacije kako proizvoda tako i usluga, ali i demonopolizacije državnog aparata. Zato u ovom vremenu, u teškom vremenu, svakako sistemski zakoni jesu ključno bitni.
Danas raspravljamo o setu zakona koji su jednim delom i ekonomski zakoni, zakoni koji se tiču ekonomskog preporoda Srbije. Danas kada raspravljamo o ekonomskim zakonima govorimo o putnoj infrastrukturi, o nastavku izgradnje puteva u Srbiji, pre svega autoputeva kao nikad u poslednjih decenija, govorimo o tržištu kapitala koje menjamo, ali suština današnjeg seta zakona jesu zakoni koji se tiču običnog čoveka. Meni je to najzanimljivije, zakoni koji regulišu i popravljaju položaj običnih naših sugrađana iz različitih delova.
Danas kada glasamo i kada raspravljamo o ovim zakonima, u stvari mi raspravljamo pre svega o roditeljima, novim mladim roditeljima kojima popravljamo položaj, raspravljamo o malim akcionarima, raspravljamo o setu običnih velikih životnih pitanja koji su bitni za malog čoveka. Stop birokratiji, kako kaže ministarka, u stvari je moto ovih zakona.
Ovi zakoni treba da omoguće veću pravdu i lakše dolaženje do pravde za sve one koji imaju nagomilane probleme u vezi funkcionisanja državne administracije. Nesporno je, i to smo čuli u načelnoj raspravi, da ovi zakoni u stvari predstavljaju pre svega usaglašavanje sa suštinski ekonomskim zakonima koji postoje u EU. Ovi zakoni istovremeno predstavljaju i usaglašavanje sa zakonima koje je Skupština Republike Srbije donela u prethodnom vremenskom periodu, a koji su usaglašeni.
Za mene lično, ključni član cele ove rasprave od 27 zakona nalazi se u tačkama 9, 10, 11. i 12. koje se tiču člana 56b Zakona o porezu na dodatu vrednost. Pre osam meseci otprilike krenuli smo kao Vlada Srbije u jedan projekat koji je značio da omogućimo novim roditeljima tzv. prijavljivanje novorođenih u kliničkim centrima. „E - beba“ je nešto što pre osam meseci prosto nije ni moglo da se pretpostavi da može da funkcioniše u Srbiji. Do tada su mladi roditelji bili suočeni sa jednom komunikacijom sa srpskom birokratijom koja je izgledala komplikovano. Prosto, posle osam meseci, danas svaki mladi roditelj zna da više ne mora da ode na šalter i da čeka, ne mora da ode da provodi sate i skuplja papire koji su mu neophodni da može da ostvari svoja prava, pre svega osnovna, dobijanja zdravstvene knjižice i izvoda rođenih za svoje novorođeno dete.
Ovo što mi danas predlažemo u stvari jeste nastavak ove priče. Sistem po kojem je omogućeno da se povraćaj PDV na hranu za novorođeno dete omogući, praktično relaksiranje ekonomskog položaja, jeste ono što je dalo rezultate u prethodnom vremenskom periodu. Niko ne može da kaže da u uslovima u kojima u Srbiji žive mladi bračni parovi koji dobijaju decu ovaj finansijski efekat i podsticaj nije omogućio njima da lakše prežive, da lakše funkcionišu u jednom najsrećnijem mogućem vremenskom periodu koji imaju, ali je jasno da je politika funkcionisanja i subvencionisanja suštinski socijalna politika i da to nije politika koja se tiče poreskih zakona. I samo izmeštanje sistema subvencija iz poreskih u socijalno je sasvim normalno. Naravno da ćemo u narednom vremenskom periodu omogućiti da subvencije koje dolaze do porodica pre svega budu na istom nivou, ako ne i većem u odnosu na danas. Naravno da će to podrazumevati da su fiskalne obaveze u budžetu veće, ali to podrazumeva i da Srbija jeste sposobnija i spremnija da vodi više računa o svojim najznačajnijim članovima.
Ono što čini ovaj zakon sigurnim i nas kao poslanika SNS u ubeđenju da ćemo glasati za ovaj zakon i da Vlada ima dobre namere, jeste činjenica da u članu 12b kažemo da ovaj zakon neće početi da se primenjuje do trenutka dok nemamo jasan mehanizam kojim ćemo omogućiti finansijsku podršku porodicama. Sve do tog trenutka funkcionisaće sistem povraćaja PDV. Znači, nećemo imati nijedan dinar finansijskog oštećenja štete koju može da pretrpi bilo ko od građana Srbije.
Članom 6. istog zakona menja se poreska stopa koja se tiče cele jedne grane i malo je danas poslanika govorilo o tome. Praktično cela jedna grana prelazi na nižu poresku stopu u odnosu na 20 na 10. To praktično znači da će građani Srbije već od Nove godine, kada poreska stopa bude počela da se primenjuje, imati pelet i brikete, proizvode od drveta po stopi koja će 10% biti niža ili možda neće biti niža. Možda će proizvođači smanjiti cenu manje, ali je svakako opterećenje od 10% manje činjenica da to treba da se prenese na cenu. Ako tako i ne bude, tržište će to regulisati.
Ono što je bitno za državu Srbiju, jeste da su ovi podsticaji omogućili da se cela jedna grana, što se retko dešava u srpskoj istoriji, praktično promoviše. Ovo jeste dobar, knjiški primer kako država treba da interveniše. Država ima interes, a taj interes je vrlo jasan. On podrazumeva da imate ekonomski interes.
Ekonomski interes podrazumeva da imate ruralni interes, da se praktično radi o grani čije su sirovine u necentralnim delovima Srbije, imate ekološki interes i to praktično diže drvnu industriju i celu tu granu. Ali, ne samo tu granu, već i industriju prerade drvnih sirovina, industriju prerade sekundarnih sirovina od drveta i poljoprivrednih proizvoda, odnosno od ostataka. Ako imate jedan knjiški mehanizam subvencija i pomoći koje promovišu funkcionisanje ove grane, a s obzirom da se radi o relativno mladoj grani, onda je nesporno da pored ostalih subvencija to može imati značajnog efekta.
Možemo danas da raspravljamo i o ostalim zakonima i nije nikakav problem da raspravljamo gotovo o svim pojedinačno, i oni se tiču malog čoveka. Možemo da govorimo o izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, da kažemo – jeste, veliko je zadovoljstvo. Naravno da jeste veliko zadovoljstvo za sve koji danas prenose način funkcionisanja, odnosno kontrole iz drugostepenog organa, iz lokalnih uprava u ministarstvo. Šta god govorili danas, u suštini baziramo se na jednoj činjenici. Skupština Srbije jeste tu da donese budžet i to je najznačajniji pravni dokument koji funkcioniše, ali Skupština Srbije jeste tu i da definiše funkcionisanje običnog malog građanina. Ovi zakoni danas omogućavaju da u sklopu funkcionisanja i promena koje se dešavaju životni uslovi, odnosno pravila koja funkcionišu budu lakša i dostupnija svim građanima Srbije, pa samim tim i Skupština Srbije, odnosno skupštinska većina nema razloga da ove zakone u paketu ne podrži.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dvadeset i sedam tačaka dnevnog reda mogu se podeliti u najmanje četiri grupe, jedna je potpuno nezanimljiva, to su sporazumi koji dolaze na red, pa dolaze.
Druga su novi zakoni o kojima ću govoriti, posebno kada je u pitanju Zakon o tržištu kapitala, kao izmena i dopuna, i onda još ove dve grupe jedna kojom se produžavaju rokovi i najzanimljivije što se tiče predstavljanja Petrohemija i pretvaranje u javni dug.
Ministar Antić nam nahvali Petrohemiju za 2015. i 2016. godinu, 21 milion dobit 2016, 59 prihod, prihod 300 miliona evra, itd. Ja, ne bih kamioni, milioni, avioni, ja bih da se svedemo na dijalog, ako je ikako može ikada, što pre to bolje, i tu ću spomenuti prvu grupu zakona gde produžavamo rokove.
Nema tog folklora i nema te volje da bolje prikažem sebe nego što jesam koja će nas spasiti od toga što nismo rešili taksu za medijski servis. Nismo. Tačka. Pogrešno smo procenili koliko nam vremena treba. I, to se neće desiti samo od sebe. Takvi su rokovi produženi za nekoliko zakona, jer nismo na vreme uradili svoje poslove. I, to će nam se dešavati. E, tako i za Petrohemiju, nismo na vreme uradili svoje poslove.
Predstavljati pretvaranje duga Petrohemije u javni dug je, naravno, pravo na političku percepciju i propagandu, vid, mene što sam pametan, ali je onda moja obaveza da objasnim o čemu se tu u stvari radi.
Radi se o tome da ima nas 42 stanara u zgradi i jedan od stanara je napravio dug, voli čovek kocka, voli ove „hedž“ fondove iz tržišta kapitala, tako, i dođe glavni u zgradi i kaže – njegov dug ćemo svi da podelimo. Nas 42 stanara kažu – mi nemamo ništa ni sa kockom, ni sa „hedž“ fondom, ništa nismo radili, to je ovaj Antić, ne Petrović sa petog sprata, on je napravio ceo dug. Ne, ne, to će cela zgrada da plaća. E, to je javni dug. Ne treba puno mudrosti da bi se to smislio, znate. Očas posla očistite sve dugove kada sve pretvorite u javni dug, samo onda imamo svi problem zbog toga što svi mi to treba da vraćamo, zbog toga što onda bude manje za društvene funkcije u budžetima.
Ne krivim vas za to, radile to sve vlade, i one koje sam ja podržavala i one kojima sam opozicija. Ni jedna nije htela dijalog. Nijedna, jer su svi jako pametni i dođu i kažu sada ja ovo ispričam jer sam popularan. Nema veze da li sam ja podržavala ili sam bila opozicija. Dok to ne ustanovimo da je nepoželjno ponašanje dotle ćemo ovde imati politički folklor, gde se uz sva moguća kršenja Poslovnika priča šta hoće, pa ćemo za dve godine opet da dođemo ovde, da radimo šta? Da produžavamo rok za medijsku taksu, pa ćemo za godinu i po dana da dođemo da radimo šta, da pretvorimo i drugi deo sa Petrohemiju ili sa nekim novim kome ne treba UPPR jer ima dobit i profit, ali eto. To se tako ne radi.
Znam ja da nema ušiju za ovo što pričam, ali na moju veliku žalost, to ne smanjuje istinitost ovoga što ja s vama delim. Nije bilo još godine u ovoj Skupštini, a da se decembra nisu produžavali rokovi za zakone gde smo se zaklinjali i čvrsto obećavali da će biti 31. decembra. To je recept za neuspeh. Možemo ga mi ispunjavati čime god hoćete, on neće biti otklonjen, i mi ćemo iste razgovore voditi i za godinu dana i za dve godine dana od danas, ako ne promenimo ponašanje.
Nešto što će promeniti ponašanje na tržištu kapitala su izmene i dopune Zakona o tržištu kapitala. Pažljivo gledala, pričala sa stručnjacima, kada sam pogledala prvi put izmene i dopune liči mi. Na šta mi liči? Liči mi na ono što se pojavilo posle 1999. godine na svetskim berzama, na igranje hazardersko, na klađenje na kredite, na to mi liči.
Onda se pitam zašto, šta će to nama? Imamo Zakon o tržištu kapitala, ni njega nismo primenili. Zašto ovo donosimo? Šta će da se desi? Nisam našla odgovor. Ne sumnjam da će odgovor biti od ministra finansija ili bilo koga ko je zadužen, da će da bude super, da će da bude odlično rešenje, i videćemo za godinu dana sve, i onda ćemo se videti za godinu dana i ja ću postavljati ista pitanja kao za medijske takse, i postaviću ista pitanja kao za pretvaranje duga Petrohemije u javni dug. Što se time ponosimo? Nema jednostavnijeg rešenja nego pretvoriti neke druge dugove u javni dug, odnosno pare kojima budžet garantuje. Da li će ih isplatiti ili neće, ja u to ne ulazim, ali to je način kako radimo. Zašto onda očekujemo da budemo uspešni?
Pitanja koja proizilaze iz ova moja tri kratka komentara o tome da produžavamo rokove za javne servise i za takse, o tome da Petrohemiju predstavljamo kao izuzetan biznis uspeh Vlade, i o tome da ostaje nejasno šta će nam ove izmene i dopune Zakona o tržištu kapitala, dakle sva ta tri pitanja svode se prevedeno na bolje pitanje – kada će ministar kulture, januara, februara, marta, doći u Skupštinu da razgovara o svim poslanicima o tome kako možemo da rešimo problem taksi, i ono što odlažemo, kada su medijski servisi u pitanju. Svodi se na to da ministar i Antić i ministar Knežević, ko god, da dođe u Skupštinu pa da razgovaramo o tome šta je još problem sa preduzećima u restrukturiranju. Koliko ima preduzeća sličnih u Petrohemiji, koliko će zahvatiti iz budžeta, i da pričamo o tome tako što pričamo o činjenicama i hoćemo da nađemo rešenje.
Može posle opet folklor ali ćemo se pomeriti značajno za dijalog koji nije postojao o važnim problemima u ovo Skupštini. Da ne govorim o činjenici da je Skupštini ponuđena biografija Danice Marinković, na koju mi imamo pravo na komentar. To je mesto odbora u Agenciji za borbu protiv korupcije. Javno mesto, javna ličnosti, javna odgovornost. Ako iz dve strane biografije koju je koleginica Marinika Tepić čitala, ja nemam nijednu rečenicu kojom se ona preporučuju za borbu protiv korupcije. Onda ja moram da pitam, šta je razlog zašto većina želi baš tu kandidatkinju koja je u penziji. Imaće vremena, nema drugih obaveza može da bude samo u Odboru za Agenciju za borbu protiv korupcije. Prihvatam, pri čemu ja ne sporim većini, izabraće koga hoće, ali zašto pravite pravilo od oblika biografije koji ne bi smela da postoji u ozbiljnoj raspravi na odboru koji ozbiljno bira člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Zašto smatrate da to treba da bude pravilo? Zašto nećete da porazgovaramo o tome kako treba da izgledaju biografije ljudi koji nam se obraćaju?
Hajde da napravimo i taj pomak, opet će političke stranke na moju veliku žalost, ja nemam blistavu političku karijeru, zato što ne pristajem na to da političke stranke budu vrhovne sudije svega i svačega, nego tražim da sposobnost ljudi koji se kandiduju bude kriterijum za sve. I, uvek se čudim ljudima, koji kažu – ja to mogu da radim. Kako možeš čoveče, ni škole, ni iskustva, ni znanja, aman, kako možeš? Dala mi stranka. Ne valja. Kako da vam kažem, ne valja.
Dakle, ili ćemo uspostaviti kriterijume kako moraju da izgledaju biografije kandidata koji obavljaju strašno važne javne funkcije ili ćemo nekoj drugoj Danici Marinković razgovarati nekom sledećom prilikom. O tome se radi i na ovoj sednici, o večitom ponavljanju istog recepta za neuspeh. Ja u tome učestvujem pitanje, kad će to da prestane. Odgovor je – ne zna se. A ja vam kažem da je vreme da sednemo i da se dogovorimo kada će to da prestane. Hvala vam.

Hvala vam.
Reč ima ministar Antić.

Ja moram oko ove „Petrohemije“ i nekih termina koje je gospođa Čomić, koju inače kao jednog dugogodišnjeg parlamentarca izuzetno poštujem, koje je koristila u svojoj diskusiji, moram da prokomentarišem.
Prvo, zaista mi je žao što vrlo egzaktne podatke koje iznosim ovde u diskusiji potpuno odgovorno i potpuno proverljive podatke iza kojih stojim, i ljudski i politički, i profesionalno, vi nazivate avioni, kamioni. Jednostavno, to mi je nekako malo skliznulo ispod vašeg nivoa višegodišnjeg ozbiljnog parlamentarca.
Pročitaću vam zvanične podatke. Godine 2015. „Petrohemija“ je ostvarila prihod od 237 miliona evra i poslovnu dobit od 21 milion evra; na kraju novembra 2016. godine 1.433 zaposlena, ostvareni prihodi 262 miliona evra i poslovna dobit za 11 meseci 2016. godine 57 miliona evra.
Ja sam vam pročitao šta je projekcija devet dana pred kraj godine, da je to 59 miliona evra i to su vrlo egzaktni podaci koji su vrlo poverljivi i zaista ne bih gubio svoj, da kažem, makar koliki, autoritet u vašim očima. Imam da već drugi put čitam ove podatke koji nisu 100% tačni.
Ne znam šta je za vas folklor kada je ova naša politika u pitanju, ali ovo što mi radimo definitivno nije folklor, ovo je rešavanje problema.
Gospođo Čomić, folklor je bio to što je 2009. godine Vlada Republike sa NIS-om potpisala protokol o strateškoj saradnji koji je tadašnji dug nastao do 31. avgusta 2009. godine u iznosu do 84 miliona, definisala da će delom platiti, a delom reprogramirati i zbog loše finansijske situacije i gubitak u poslovanju „Petrohemije“ nije ni dinara ni platila ni reprogramirala. To je folklor, da obećamo i ne uradimo ništa.
Godine 2011. su Vlada Republike Srbije i Naftna industrija a.d. ponovo potpisali Sporazum o strateškoj saradnji i tim sporazumima definisali količine i cene privremenog benzina koji će NIS isporučivati „Petrohemiji“, a dug koji po prethodnom reprogramu nije izmiren delom isplatiti, a delom konvertovati u kapital. Utvrđeni iznos nije konvertovan niti u kapital, niti je isplaćen odgovarajući iznos. To je folklor.
Dva puta smo mi to radili 2009. i 2011. godine, potpisivali sporazume i gurali problem dalje pod tepih, dalje pod tepih i taj problem je kao jedno ogromno brdo ispod tepiha narastao na sadašnjih 254 miliona evra sa kamatama. Znate, to što smo mi tada glumili da rešavamo problem to nije značilo da je taksimetar prestao da kuca. Mi danas imamo 254 miliona evra i tvrdim da je ovo veliki uspeh ove Vlade što je rešila da to brdo razgrne i što je dobro ispregovarala i od tih 254 miliona evra, 105 miliona sada mi preuzimamo u dug, a ostatak smo uspeli da otpišemo i da konvertujemo u vlasništvo, pri čemu, ponavljam, ni ovih 105 miliona koje zaista plaćaju svi vlasnici stanova, pri čemu, moram da kažem, ako smo mi sada stanari, nije u naše vreme nastao ni dinar duga, jer sam vam pročitao kada je dug nastao, precizno po godinama sa priraštajem tog duga, tih 105 miliona mi sada, ako pažljivo pročitate zakon, mi kao država sada možemo dalje da konvertujemo u kapital i da povećavamo našu vlasničku strukturu u „Petrohemiji“.
Ponavljam, Vlada Republike Srbije i javna preduzeća imaće između 70% i 75% vlasništva. Nemojte mi terati taj podatak ne mogu egzaktno da vam kažem, jer će nakon konverzije svih potraživanja to biti nešto što će uraditi stručnjaci, ali, imaćemo između 70% i 75% u firmi koja će imati nula dugovanja i koja će imati nekoliko desetina miliona evra na svom računu i planiranu dobit u 2017. godini od, opet nekih 40 ili 50 miliona evra.
Mi zaista sada imamo sve mogućnosti da sa dugoročnim ugovorom koji imamo sa Naftnom industrijom Srbijom, koja garantuje 10 godina, količinu i cenu za četiri godine koju je neki planirani period investicije u liniju polipropilena, mi zaista sada možemo da obezbedimo da se to ili privatizuje ili obezbedi strateški partner, ali ne na način što ćemo to nekom da poklonimo, nego što će to neko ozbiljno morati da plati, jer ta firma sad zaista sa ovom „Ebidom“ i sa čistim finansijama ima svoju vrednost. Ta vrednost je više nego ozbiljna i svi zajedno ćemo biti svedoci toga da ćemo u 2017. godini verujem imati vrlo jednu dobru poslovnu aktivnost sa „Petrohemijom“ i da ćemo imati jednu ozbiljnu utakmicu ozbiljnih igrača koji će se utrkivati da nam budu partneri u toj i takvoj „Petrohemiji“. Hvala.

Reč ima ministar Vukosavljević. Izvolite.

Hvala lepo.
Uvažena poslanice, nesumnjivo je da je dijalog najpovoljniji format za rešavanje različitih otvorenih pitanja. Međutim, ja sam propustio da zapazim šta bi bio vaš predlog za rešavanje ove situacije kada je reč o taksama za rad javnog medijskog servisa.
Jednostavno, kalkulacije pokazuju da ukoliko bismo tome pristupili, da smo pristupili na drugi način, otprilike bi ta taksa trebalo da iznosi preko 300 dinara. Naravno, otvoreno je pitanje takođe da li bi građani bili spremni da plate, da li su ekonomski pokazatelji takvi da omogućavaju taj iznos visine takse. Ovo se čini kao jedno praktično i razumno rešenje u ovoj situaciji. Vlada je imenovana polovinom avgusta meseca. Možda je propuštena, ja ne znam, mislim da nije, ali svakako da ćemo otvoriti dijalog na tu temu. Ja sam uvek raspoložen za takvu stvar. Mislim da je to vrlo bitna društvena tema. S druge strane, vrlo bi ohrabrujuće delovalo kada bismo čuli ovom prilikom ili nekom drugom prilikom šta je to taj konkretni predlog o kome možemo da razgovaramo ovde i šta je to što se građanima nudi.
Ovaj sistem za koji mi produžavamo rok na godinu dana važi u 2016. godini. Pokazao se kao razuman sistem koji omogućava relativno normalno funkcionisanje Javnog medijskog servisa, jednog i drugog. Prema tome, ne vidim manjkavost u rešenju. Ako manjkavošću zovete izostanak dijaloga na tu temu, to je u redu. Možda postoji prostor svakako u narednom periodu, ali mislim da, što se tiče same suštine ovoga što je predloženo da se produži na godinu dana, mi nismo napravili propust, jer je to rešenje koje je praktično i razumno u datim okolnostima. Hvala.

Reč ima Gordana Čomić. Izvolite.

Malopre je ministar Antić govorio o guranju pod tepih. Ako vas je uvredilo to što ja govorim milioni, kamioni, avioni, izvinite za avione, ali ja to govorim zato da ne ponavljam milione evra jer to ljudima ništa ne znači.
Dakle, plaćati taksu na električno brojilo je bilo i svi su ovde kazali – ne valja, pa uveli drugačije, pa kaže ne valja ni to, pa vratili taksu na električno brojilo. Ministre, ili ćemo imati dijalog pa kazati – građani Srbije, RTS, javni servis medijski, mi ne umemo da radimo kao što plaćate kablovskim operaterima i vi plaćate svoj internet, mi umemo samo da vam stavimo taksu na brojilo i skinimo više produžavanje rokova, ili ćemo da kažemo – uvešćemo im kasante, ili ćemo da kažemo – uvešćemo posebnu službu koja će uraditi samo pretplatu i to je poseban dijalog od toga koliko para treba medijskim javnim servisima. To nije pitanje dogovaranja između direktora i vas, to je pitanje usluge koju programom taj medijski servis pruža. To košta i to se još nije desilo.
Dakle, ja imam predloge za vas i zbog toga govorim o tome da sam dala amandman – dve godine i molim vas usvojite ga. Evo, napišite da nisam ja potpisala, pošto je ovde važno ko piše, a ne šta piše, jer ćemo za godinu dana biti ovde, isti zakoni na snazi i produžavaćemo za godinu dana.
Dakle, nije meni cilj da dokažem da je neko glup da pravi rešenja. To ne možete sakriti. To se vidi. Meni je cilj da u dijalogu zajedno budemo manje glupi, jer to podrazumeva da smo našli rešenje, da li ćete posebno. Da li se pitate zašto ljudi plaćaju kablovsku? Nemaju problema. Kako kablovski operateri uzimaju naplatu? Zašto Medijski servisi to ne umeju? U čemu nam je problem? Nakačimo na brojilo, pa je ljudima krivo jer im se stavlja na brojila koja nisu u koristi i slično. Ja o takvoj vrsti dijaloga pričam i zato je moj amandman za dve godine, a ne za godinu dana.

Ministar Ana Brnabić ima reč. Izvolite.