Zahvaljujem.

Mi danas pričamo o setu predloga zakona, ali i moje koleginice i kolege su se do sad fokusirale na zakon o dualnom obrazovanju. Naravno, ja se kao levičar pridružujem svim onim kritikama koje govore o jednoj opasnosti, opasnosti da našu decu dugoročno pretvorite u jednu novu klasu, radničku klasu prekarijata, vi znate šta znači reč prekarijat, to znači jednu nesigurnost, znači da oni već od svoje 15 do 18-19 godine, budu spremni da ulaze u svet rada koji je nesiguran, da postanu radnici koji će biti beskrajno zamenjiva radna snaga.

Znači, mi ovde odrasli, koji smo punoletni i koji imamo političku, pravnu i svaku drugu vrstu moralne odgovornosti, razgovaramo o maloletnicima, o generaciji koja je rođena 2004, 2005. godine i koja nije u mogućnosti da sluša ovu raspravu jer je ne interesuje, a sudbinski se odlučuje o njima.

U obrazloženju zakona pomenuta je cifra, oko 150 hiljada nezaposlenih mladih ljudi uzrasta od 15 do 24 godine. Namerno napominjem ove brojke, jer do sada je radni vek u Srbiji zbog velike nezaposlenosti, zbog lošeg stanja u privredi višedecenijske, još od doba socijalizma da sad ne fokusiram ni za jednu vlast, kretao u taj svet rada u nekim svojim dvadesetim godinama. Nama su našim generacijama uvek govorili da treba završiti fakultet. Ali, vi sada decu uvodite u svet rada u 15 godini.

Prisustvovala sam jednoj konferenciji i to slikovito odražava ovo što se ovom vrstom reforme pokušava uraditi, kada je češki ministar rekao – mi Česi kada ne znamo šta radimo, radimo ono što rade Nemci. Tako vi sada objašnjavate ovu reformu koja zadire duboko i dugoročno u svet rada, govorite da ćete reformisati srednje obrazovanje po uzoru na Švajcarce, na Nemce, na Austrijance. Ovde se pominju i zemlje višegradske grupe, centralno-istočne Evrope, ali ja vam govorim i vi to svi znate, da je svet rada zaista poražavajući, standardi i zaštite na radu, uopšte uslovi rada su jako loši.

U ovom obrazloženju su možda, a možda je to i ministar Šarčević mogao da izloži, kakvi su nalazi, kakvi su rezultati tog eksperimenta koji je već i sproveden, dualnog obrazovanja na oko 1.200 učenika, u 21 školi gde je bilo uključeno 88 kompanija. Takođe, vreme mi je ograničeno pa ubrzavam, velika je razlika između te ambicije da vi uključite u taj sistem dualnog obrazovanja kompaniju i lokalne privrednike koji su nažalost na nekom mikro nivou ili nivou malog preduzeća. Znači, slepo guramo jednu čitavu generaciju, kažem, rođenu 2004, 2005. godine u ovu vrstu jednog eksperimenta, a da još uvek nismo svesni da to dugoročno opredeljuje njihovu sudbinu na tržište rada i cenu po kojima će oni morati da prodaju svoju radnu snagu. Hvala.

Reč ima LJupka Mihajlovska.

Hvala.

Prvo ću se kratko osvrnuti samo na zakon o dualnom obrazovanju. Negde i ja i cela moja poslanička grupa, to ćete videti kroz amandmane, smatramo da mi trenutno nismo spremni za jedan ovakav zakon. Negde ono što je za mene najspornije u zakonu jeste član koji se odnosi, pre svega na broj radnih sati koje učenik može da provede u nekom preduzeću ili u nekoj fabrici, to je najviše do 30 sati nedeljno, što su skoro četiri cela radna dana, a složićete se da toliko vremena učenici ne provode ni u školama, a kamoli na nekom radnom mestu.

Takođe, član koji se odnosi na sklapanje ugovora između poslodavca i učenika, odnosno roditelja, tu nije jasno definisano ko su stvarne ugovorne strane, stoji učenika, odnosno roditelja. Vi znate da po Zakonu o radu lice koje je maloletno može da sklopi ugovor o radu samo uz pisanu saglasnost roditelja. Ovde je ostavljeno da ili jedan ili drugi može potpisati ugovor i mislim da tu može doći do različitih nerazumevanja i zloupotreba i da se ovim naravno, i celokupnim zakonom produbljuje siromaštvo među već siromašnim građanima.

Naime, šta se u praksi može desiti? Može se desiti da siromašne porodice, koje žive na selu, svoju decu praktično teraju da se opredele za ovakav oblik obrazovanja, jer njihova računica će biti – pa, dobro, dobićeš dve, tri hiljade nedeljno za to, to je negde oko desetak hiljada mesečno, od toga možemo da platio struju, ogrev, da nešto kupiš sebi, patike na primer, bolje se opredeli za to, šta će ti fakultet, od toga i onako nema ništa.

S druge strane, takođe postoji situacija gde roditelj želi da se dete, i može da mu omogući, da se obrazuje i da nastavi dalje sa obrazovanjem. Sami znate da nam je vertikalna pokretljivost niska, a da će dete insistirati da se opredeli za ovaj oblik obrazovanja, jer u tom uzrastu svakom tinejdžeru znači da ima određenu sumu novca kod sebe.

Dakle, zaista i u obrazloženju koje ste dali, u kojima obrazlažete potrebu da se jedan ovakav zakon donese, mi nismo videli precizne podatke. U obrazloženju se navodi da su nam kurikulumi zastareli, da je nastavni plan i program loš, da su nam mladi koji se školuju nekonkurentni na tržištu rada, ali ja stvarno ne vidim kako će se to ovim zakonom rešiti, jer nije predložena niti promena kurikuluma, niti da se uvode neka zanimanja koja su nam deficitarna, a ukidaju se neka druga za kojima više ne postoji potreba. Mislim da bi bilo fer i prema nama i prema vama koji ste negde predlagači ovog zakona, da ste u obrazloženju naveli da je to želja jednog čoveka koji vas je praktično na to primorao, a vi niste mogli da se tome oduprete i pred nama se danas nalazi ovakav zakon.

Vi dobro znate da se obrazovne politike ne donose na takav način i jasno je i vama da ovaj zakon neće zaživeti, pa verovatno otuda i ideja da se njegova primena prolongira tek na školsku 2019/2020. godinu.

Ono što mene takođe i lično i profesionalno zanima, jeste ovaj Sporazum o zajmu od Međunarodne banke za obnovu i razvoj za predškolsko inkluzivno obrazovanje, radi se o 47 miliona evra. Mene ovde brine, kao i inače kod svih zajmova koji se tiču unapređenja položaja osetljivih društvenih grupa, na šta će se taj novac konkretno potrošiti.

Verovatno se mnogi od vas sećaju DILS projekta i zajma koji smo uzeli od Svetske banke. Silni novci su potrošeni na inkluzivno obrazovanje, uradilo se dosta toga, ali nekad mi se čini da zaposleni u obrazovanju s pravom negoduju što se uglavnom taj novac troši na neke edukacije gde je otprilike trodnevna edukacija i onaj ko edukuje zaradi više nego nastavnik ili vaspitač za dva meseca. Ovde vidim da, recimo, ove grantove koje će sprovoditi udruženja roditelja za promociju predškolskog inkluzivnog obrazovanja je svega milion i po i negde oko četiri miliona je izdvojeno za subvencije za decu iz osetljivim društvenih grupa i njihovo uključivanje u predškolsko obrazovanje, a sav ostali novac ide na neke ekspertske grupe i na deo za renoviranje ili eventualno izgradnju novih vrtića.

Pa, onda imamo jedinicu za upravljanje projektom, radnu grupu koja pruža podršku jedinici koja upravlja projektom, pa konsultantsku grupu, pa odbor za odobravanje grantova, pa međusektorski timovi. Znači, gomila timova, gomila radnih mesta za uhlebljenje, raznih kvazi stručnjaka i, nažalost, još jedan primer gde su deca sa teškoćama u razvoju interesantna samo kada se uzimaju neki zajmovi, ali ne i kada sa njima konkretno treba nešto da se radi, a o tome svedoče izmene i dopune Zakona o osnovnom obrazovanju. Mislim da se vraćamo unazad.

Dakle, ponovo se defektolozima daje prevelika uloga, između ostalog i zbog toga što ste dali mogućnost da se u školama za obrazovanje učenika sa smetnjama razvoju, ministre, molim vas da mi odgovorite na to pitanju, u drugom ciklusu je moguće izdvojiti samo razrednu nastavu. To znači da se deca u školama za obrazovanje učenika sa teškoćama u razvoju od V do VIII razreda mogu školovati kroz razrednu nastavu, odnosno da im jedna osoba predaje sve predmete. Da li to znači da isključujemo profesore predmetne nastave iz specijalnih škola i ponovo vraćamo preveliku ulogu defektologa?

Znate, inkluzija nije pitanje jedne struke i ne može se samo jedna struka, da bi zaštitila interese postojanja svoje struke, baviti inkluzijom. Nemojte odvajati decu po invaliditetu po školama. Evo, ja ću vam reći svoj primer. Koristim kolica i kada se u prostoriji na nekom javnom mestu nađe još neko dvoje-troje ljudi, ja se osećam neprijatno, jer osećam kao da se grupišemo negde, kao da postajemo neki klan, ili svejedno, zamislite neko ko ima neke izražene lične karakteristike da se samo po tome grupišu na jednom mestu.

Dakle, čini mi se, takođe, da niste ograničili minimalan broj učenika sa teškoćama u razvoju u specijalnim školama. Stoji koliki je maksimalan, ali niste ograničili minimalan, što znači da može jedno dete biti u razredu. To, kao što znate, nije dobro i nije podsticajno za razvoj dece.

Imam još dosta toga, ali da ostavim i svojim kolegama vreme. Hvala.

Reč ima ministar.

Da vam odgovorim na ovo što vas interesuje. Ako ste tačno pogledali, ovde se kaže – samo izuzetno. Znači, nije pravilo, nego izuzetak. Dakle, zavisi koja je sredina i kakve su mogućnosti kadrovske. Prosto, to ne možete napisati na taj način, ali će se u praksi primenjivati model korišćenja resursa i redovne škole kroz inkluziju i škole sa specijalistima koji to rade. Mi te škole nismo ugasili.

Reč ima Mihajlo Jokić.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovana gospodo, rekao bih pre svega da ne treba ići i pričati o Nemačkoj, o Norveškoj, o Finskoj, treba otići u Valjevo, treba otići u Tehničku školu, otići u Poljoprivrednu školu i videti kako se realizuje dualno obrazovanje.

Možda je, ministre, trebalo snimiti neki mali film, da ovi koji su nedobronamerni pogledaju to, ili da se odštampa neka brošura, pa da vide pozitivne stvari tog dualnog obrazovanja.

Cilj dualnog obrazovanja i ishod dualnog obrazovanja jeste stručan i obrazovan radnik. Taj stručan i obrazovan radnik koji će završiti treći i četvrti stepen će biti meta privatnika, biće meta poslodavaca, biće dovoljno samostalan da odredi svoj put, da sutra izabere da može da bude privatnik.

Ono što je bitno, dualnim obrazovanjem će se bitno poboljšati materijalni položaj celog obrazovanja, učenika i nastavnika, jer će se tu sticati dohodak. Ne radi se tu o radnom odnosu, tu se radi o realizaciji praktične nastave, čijom će se realizacijom sticati dohodak koji će se upotrebiti da materijalna osnova obrazovanja i učenika i nastavnika bude na višem nivou.

Mi sada imamo ugovor u kome učestvuje škola, Privredna komora i poslodavac. Privredna komora i poslodavac su na jednoj strani. Škola se ne istiskuje, neko tad reč. Ne znam da li smo mi čitali isti zakon. Škola će biti prisutna kod poslodavca. Biće prisutan nastavnik praktične nastave, a onog ko će zastupati poslodavca u procesu realizacije praktične nastave odrediće Privredna komora. Tu je uloga Privredne komore.

S druge strane, gospodo, mi smo se opredelili za kapitalizam. Šta mislite koliko bi mnogo lakše bilo da se dualna nastava realizuje tamo gde je država vlasnik, ili gde je društvo vlasnik kapitala? Normalno da poslodavac ima svoje interese i da ih mora štiti, ali je zakon dobro urađen, škola stoji i štiti interese i učenika i roditelja. Škola može da sklopi ugovor sa više poslodavaca. Škola može da prekine ugovor sa poslodavcem ako su ugroženi interesi učenika. Škola je opremljena školskim kabinetima u kojima može da se odvija, ako treba, i celokupna praktična nastava. Vi sve to zaboravljate i pričate priču kao da nismo čitali isti zakon.

E sad, kada se sklopi ugovor sa poslodavcem, ono što je ministar lepo rekao, više obrazovnih profila će se dualnom nastavom spojiti u jedan, što je mnogo dobro. S druge strane, ugovor koji škola bude sklopila sa poslodavcem je najmanje na tri ili četiri godine, gde je ponovo zaštićen interes škole, da učenik koji je krenuo kod jednog poslodavca, ako su dobri uslovi, može završiti kod tog poslodavca, što je isto pozitivna strana u ovom zakonu koji smo usvojili. Moraju se obavezati lokalne samouprave da se škole opreme školskim kabinetima, da se ne može praktična nastava realizovati kredom i tablom. Zbog toga je, kažem, vrlo bitna saradnja sa lokalnom samoupravom.

Kada je u pitanju osnovno obrazovanje, istakao bih ono što je posebno dobro, da se javne i privatne škole izjednačavaju i da se može program posebne pedagoške orijentacije izvoditi i kod javnih i kod privatnih škola. Dobro je definisana đačka zadruga, dobro ste definisali đačku zadrugu i u Zakonu o osnovnom obrazovanju i u Zakonu o srednjem obrazovanju. Đačka zadruga u srednjem obrazovanju će pomoći realizaciji dualne nastave, dualnog obrazovanja, jer sve će proći kroz đačku zadrugu. Članovi đačke zadruge su i učenici i nastavnici, i sav taj prihod zahvaljujući đačkoj zadruzi neće se vraćati u budžet, nego će biti na žiro računu đačke zadruge i služiti samo za to da se podigne standard izvođenja nastave, da se poboljša materijalni položaj i nastavnika i škola i učenika.

Kada je u pitanju osnovna škola, dobro ste to eksplicitno napisali, i preko đačke zadruge se moraju kupovati udžbenici i mora se kupovati đački pribor. To mora biti obaveza. Šta će se postići? Cena udžbenika i cena đačkog prihoda će biti najniža najmanje 20%. To sada, u ime škola rade negde, da ne kažem, direktori, negde pomoćnici direktora, negde nastavnici. To mora biti eksplicitno istaknuto u delu koji govori o đačkoj zadruzi.

Od srednjeg obrazovanja dobro je što ste istakli da se srpski jezik mora obavezno učiti bez obzira da li je izvođenje nastave na jeziku nacionalne manjine ili na stranom jeziku. Drugo, vrlo je bitno što je obaveza škole da omogući testiranje učenika na nacionalnim i međunarodnim testiranjima. Znači, to je obaveza učenika.

Drugo, pravo učenika da polaže internacionalnu maturu i ono, pošto govorimo sve vreme o vaspitno-obrazovnom procesu, uloga roditelja napisali ste eksplicitno da roditelj mora osam dana najkasnije doći da opravda, obrazloži izostanak učenika, jer samo tako ćemo uvesti roditelja u vaspitno-obrazovni proces, jer bez roditelja, bez kuće, bez porodice, škola je u vaspitno-obrazovnom procesu nemoćna. Ovo decidno iskazivanje vremena u kome roditelj mora da ispuni svoje obaveze će sigurno doprineti da će se pojačati vaspitna uloga škola.

I na kraju dobra definicija gimnazije. Gimnazija, čini mi se da ste rekli do 40%, gimnazija mora biti put ka studiranju, znači, ne, samo onih tehničkih fakulteta, nego i ekonomskih i ostalih, već će učenici gimnazije biti sposobni da studiraju i ekonomski fakultet iako recimo, nisu učili knjigovodstvo itd.

Još jednom da podvučem ono što je najvažnije mnogo bi dobro bilo kada bi poslodavac bio „Krušik“ za valjevske učenike, koji je 1990. godine imao 12 hiljada radnika. Upamtite 12 hiljada radnika. Mi smo danas u Valjevu prezadovoljni. Prosečna plata je 48 hiljada, danas „Krušik“, posle pljačke i onoga što ste uradili 2000. godine ima 2.780 radnika i tu smo zadovoljni. Znači, sve bi ovo imalo drugi oblik, drugu realizaciju da je u pitanju državni kapital, da niste uradili ono što ste uradili 2000. godine, uništili i opljačkali privredu Srbije. Hvala.

Reč ima ministar. Izvolite.

Poštovani kolega Jokiću, samo da kažem film postoji na sajtu Ministarstva, možete pogledati Valjevo i druge gradove vezano za dualno.

Reč ima Đorđe Vukadinović. Izvolite.