Zahvaljujem se.
Naravno, izrečeno je nekoliko grubih neistina i samo zbog javnosti treba da ih demantujemo konkretnim brojevima.
Dakle, prosečna plata profesionalnog vojnika 2012. godine, u vreme kada su vladali ovi iz DOS-a, bila je 33.308,00 dinara. Posle svih smanjenja, plata je 35.284,00 dinara. Sa uvećanjem 1. janura će biti 38.812,00 dinara, bez inflacije, bez kursa, bez unižavanja plate vojnika. Treba da podsetimo da smo podigli i dnevnice, da smo uveli po prvi put i solidarne nadoknade i da radimo sve što možemo da uradimo da se standard pripadnika Vojske Srbije poveća.
Znate, mi smo za povećanje plata vojnika izdvojili 1.781.223.000 dinara. To je, dakle, za godinu dana čitava Vojska Srbije. E, pa više od toga se Smederevska Palanka zadužila. Dakle, mogli bismo još toliko da podignemo plate čitavoj Vojsci samo za dug koji su napravili u Smederevskoj Palanci. Ništa više. Na to da dodamo još što su zbog sujete i zbog brutalnog kršenja zakona, nepoštovanja odluka Ustavnog suda prema vojnim penzionerima država Srbija u vreme, naravno, vlasti DOS-a, sada morala da isplati odštetu od pet milijardi dinara. Dakle, saberite dug Smederevske Palanke i uzmite ovo što su dosovci uradili vojnim penzionerima, to je sedam milijardi dinara. Pogledajte koliko bismo mogli da podignemo plate vojnicima i svima ostalima u sistemu bezbednosti samo na osnovu ova dva primera i ničega više.
Kako se radilo i kako se poslovalo možemo da pogledamo samo po tome što smo u vreme, nećete se naljutiti, ne govorim o poslanicima histerične potrebe da uništimo Vojsku Srbije, uništili, između ostalog, 9.218 komada raketa strela 2M, plus lansere i za to dobili po svakoj raketi 250 evra. Da smo ih sada sačuvali mogli bi da ih prodamo po komadu od 10.000 dolara. Tako su radili i oni sada pričaju o vojsci i pričaju o standardu vojske. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Na početku sam…

(Radoslav Milojičić: Tražio sam repliku.)

Da li ja pričam ili ne pričam? Šta je ovo?

(Maja Videnović: Pa ima pravo na repliku.)

(Radoslav Milojičić: Nemam pravo na repliku?)

Da li ja mogu da pričam ili ne mogu? Mogu?

(Radoslav Milojičić: Čega se plašite?)

Na početku da vas podsetim, mi se nalazimo u decembru 2007. godine, a 31. tačka dnevnog reda jeste odluka…

Poslaniče, nemojte vikati.
(Radoslav Milojičić: Zašto mi ne date repliku?)
Dajem vam opomenu umesto replike.
(Radoslav Milojičić: Sram vas bilo.)
Vama se izvinjavam zato što poslanik Milojičić ne zna reč „izvinite“.
(Radoslav Milojičić: Kada nemate argumente vi dajete opomenu.)

Da li može sada?

Član 104. pročitajte i nemojte više tako da se ponašate.
Izvolite, gospodine Krasiću.

Znači, u decembru mesecu 2017. godine u ovom objedinjenom dnevnom redu od 31 tačke, tačka 31 glasi – Odluka o davanju saglasnosti na finansijski plan REM-a za 2017. godinu.
Ja sam prvo mislio da je neka greška, da je to 2018. godina. Međutim, u pitanju je 2017. godina. Znači ono što je trebalo da se uradi do marta 2017. godine radimo u decembru mesecu 2017. godine. Dobro, nemamo ni Zakon o završnom računu budžeta za 2016. godinu, ali nemamo ni za 2003. godinu, ni za sve ove godine na ovamo.
Šta možemo danas da pričamo u okviru ovog epohalnog vremena od 35 sekundi po svakoj tački dnevnog reda? Možemo da pričamo o kontinuitetu. Znači, 2000 godine, kada je DOS na paljevini ove zgrade došao na vlast, on je krenuo sa izgradnjom koridora prema Briselu i oni su taj koridor radili nekoliko godina, prvo Đinđić, pa onda Koštunica, pa onda zajedno Koštunica i Tadić, pa Tadić, a od 2012. godine taj koridor nastavlja dalje da gradi ekipa koja je i danas kao koalicija na vlasti i to su samo trase.
Šta se desilo sa našim budžetskim sistemom? On je 2001. godine metodološki promenjen, pa je onda još jednom metodološki bio promenjen kada je bila potreba da se Mlađan Dinkić izabere za, gle, najboljeg ministra u Evropi, pa se onda javio onaj veliki suficit i nacionalni program, da bi posle nekoliko godina bilo rečeno – to je sve bila laž. Ali, on je čovek dobio nagradu.
Sve što je urađeno od 2000. godine do danas urađeno je uz saglasnost Venecijanske komisije, Svetske banke, MMF-a, EU, Evropske komisije, civilnog društva kao nadzornika, koji sprovode ovo što se dešava ovde, ambasada itd, itd.
Ja kad vidim ovu svađu sa ove i sa ove strane, a oni su isti, izmešano. Isti, nema tu razlike. LJajić, nemoguće da se izbaci iz Vlade. Dačić, to je nemoguće da se izbaci iz Vlade. To je sve kontinuitet.
Kada uporedite sve naše budžete od 2002. godine do danas, po svim stavkama, ako izuzmemo metodološke promene, koje su tri puta institucionalno napravljene, onda moram da vam kažem da za poslednjih šest godina imamo faktički promenjenu metodologiju.
Ono što je karakteristika ovo Predloga zakona o budžetu jeste da se ne vidi. Prema Zakonu o budžetskom sistemu u budžetu Republike Srbije mora da bude svih 2.300, što direktnih, što indirektnih korisnika budžetskih sredstava, a njih nema. NJih nema. Gotovo 99% agencija nema, nema ih. Možda se kriju iza nekih tamo onih stavki, ali ih nema. Zašto ih nema, to ćemo da vidimo.
Hajde da uzmemo ovo što je od 2012. godine. Prihodi su 2012. godinu bili 788 milijardi. Za 2018. godinu se planira 1.178 milijardi. Godine 2012. 63,1 milijarda je išla na kamate iz budžeta, a 2018. ići će 117 milijardi na ime kamata.
Hajde da vidimo kako je bilo sa fondom za plate zaposlenih. Godine 2012. 238 milijardi, a 2018. godine 272 milijarde. Kao što vidite, nešto čudno se dešava sa tom metodologijom.
Idemo dalje. Ako se pogleda, pošto mi u budžetu imamo dva budžeta. Imamo nešto što jeste u stvari budžet, a to je račun finansiranja. I da tu neke stvari razjasnimo. Ali, pre toga da dođemo na ovo. Rashodi po osnovu otplata kamata, prvog onog dela budžeta, 117 milijardi dinara. Uporedite druge stavke u budžetu koje se tiču socijalne politike, subvencija itd. Sve su one daleko manje od kamata koje se plaćaju.
Idemo dalje. Ako se pogleda kako će da izgleda račun finansiranja Republike Srbije za 2018. godinu, evo, čitam vaše podatke, nemate potrebe da ripate. Ovako, primanja po osnovu zaduživanja emitovanjem hartija od vrednosti, što u Srbiji, što evroobveznice, što novi zajmovi, novi zajmovi će biti 129 milijardi dinara, to je 676 milijardi dinara. Pazite, ukupan obim rashoda je 1.206 milijardi, 676 milijardi, to je nezavisno od onoga, biće zaduživanje da bi se razdužili za 647 milijardi, a kada pogledate kapitalne investicije, 80 milijardi, pa uporedite sa svim stavkama gde se hvalite o subvencijama itd, itd.
Zar vam ne deluje nešto tu čudno? Ovde se postavlja pitanje – a ko je uzeo pare? Strane banke koje kontrolišu ekonomiju Republike Srbije, preko Narodne banke, preko emitovanja hartija od vrednosti, koje one kupuju, gde dobijaju mnogo veći prinos nego da su dali te pare na zajam građanima Republike Srbije.
Kada uporedite ove druge stavke, videćete, vi ste isti, isti vam je put, istog gazdu slušate. Ovo što glumite da se svađate neće da prođe u sledećem periodu. Vidi se o čemu se radi. Radi se o običnom provizorijumu, koji treba da zamagli suštinu, a suština je – nema prosperiteta Srbije dok ide ka EU, postupa po direktivama, po nalozima, trudi se da ispuni naloge i zahteve koji dolaze iz EU i da bi to ispunili, gotovo da se ne gleda šta se gazi u našem neposrednom okruženju.
To je problem Republike Srbije. To je problem javnih finansija. To je problem što u opštem zamešateljstvu… Uzmite snikers, vreme vam je. To je problem Republike Srbije o kome treba da se rešava, a ima načina kako da se reši. Prvi korak da se reši jeste da se razreši ministar finansija, jer on štiti interese Svetske banke, a ne Republike Srbije.

Hvala.
Reč ima Ana Brnabić. Izvolite.

Hvala.
Prvo, sigurno se neću razrešiti ministra finansija. Ministar finansija je odličan, odlično zna svoj posao, profesionalan je čovek i zna svaku brojku koju vi kažete, iz glave je zna.
Imamo budžet na koji je ova Vlada ponosna da ga predstavlja Narodnoj skupštini. Imamo Vladu koju je Narodna skupština, zahvaljujući odgovornoj većini narodnih poslanika izabrana i ima mandat, i Vladu koja sedi ovde, cela Vlada sedi tokom cele rasprave o budžetu zato što je važno, zato što smo odgovorni prema građanima Republike Srbije i prema narodnim poslanicima koji su za nas glasali.
Ne bih čak reagovala na to za ministra finansija, zato što to zna i poštovani narodni poslanik, ali hoće da provocira. Ali, dobro, to je parlament i to je okej.
Ali, ja moram da reagujem na to da isti nismo, isti mi nismo. I trudili smo se, bogami, ja zvanično u Vladi od avgusta 2016. godine, ali ovi ljudi dosta pre mene, da pokažu u praksi kako isti nismo, tako što završavamo Koridor 10, tako što smo pre 10 dana potpisali ugovor da nastavimo Koridor 11 Preljina-Požega, tako što završavamo Klinički centar Niš. I šta god rekli, prethodna Vlada je zaslužna za završetak Kliničkog centra Niš i ova Vlada to završava. Da je lako, ne bi bio prvi klinički centar u Srbiji koji je završen.
Isti nismo, gospodine. Mi ulažemo u mlade, u prosvetu. Mi smo prepoznali preduzetništvo, start-ap kompanije. Mi ulažemo 128 milijardi evra u infrastrukturu. Mi dugove vraćamo. Mi obaveze poštujemo. Mi na Srbiju mislimo.
Pročitala sam ovde, jedna od kritika ovih dana je bila od jednog narodnog poslanika – auto-put od Niša do Drača je protiv geostrateških interesa Srbije. Auto-put koji ide od Niša do Prištine je, kaže opozicija, protiv geostrateških interesa Srbije. Pa, šta su geostrateški interesi Srbije ako nisu auto-put od Niša do Prištine? I mi ga počinjemo u sledećoj godini.
Dakle, ja vas molim, možemo da pričamo o svemu, ali ne možemo da pričamo o tome da smo isti, jer isti nismo.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.