Hvala.
Moje prvo pitanje upućujem predsedniku, predsednici Vlade i ministru spoljnih poslova. Pitanje je – kada će Srbija konačno doneti spoljno-političku strategiju? Ovo pitanje je motivisano, između ostalog, i ovom sednicom i Predlogom zakona o Sporazumu o saradnji između MUP-a i Federalne službe obezbeđenja Ruske Federacije, kontraverznom sporazumu, kako po načinu na koji se donosi, tako i po njenoj sadržini.
Ministar Stefanović je govorio da je u interesu Srbije da sarađuje sa svima, ali podsetiću na reči Fridriha Velikog koji je rekao da oni koji pokušavaju da budu prijatelji sa svima ostaju bez prijatelja, i to se ponovo pokazuje ovih dana, jer zbog ovog Zakona o potvrđivanju Sporazuma sa Ruskom Federacijom ponovo je izbio u prvi plan spoljno-politički položaj Srbije.
Postavlja se pitanje – kuda plovi ovaj naš brod u budnim međunarodnim vodama, jer se više čini da pluta, udaran razno-raznim vetrovima? Očigledno je da na osnovu izjava koje su date poslednjih dana, kako norveškog ambasadora, da EU gubi poverenje u Vladu Srbije i da bi bilo pametnije, mudrije da više sledi spoljnu politiku EU, jer se mi ovde suočavamo sa apsurdom da se Srbija formalno približava sve više EU, a da je usklađenost sa spoljnom politikom EU sve manja u odnosu, recimo, na 2014. godinu.
Zatim, izjava komandanta NATO-a za Evropu da je Srbija glavni problem na Balkanu, a sutra imamo i posetu novog američkog državnog sekretara, pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Aziju, tako da je očigledno da postoje određena očekivanja od Vlade Srbije i kako će se postaviti Vlada.
Ono što je, takođe, zabrinjavajuće, što ste čuli u diplomatskim krugovima, ukoliko ovaj Zakon o saradnji sa Ruskom Federacijom, sa Federalnom službom obezbeđenja, bude usvojen, da neke zemlje razmišljaju o prekidu saradnje sa MUP. Takođe je zabrinjavajuće što, kako se čuje isto u diplomatskim krugovima, neki od ministara odbijaju da se sastanu sa ambasadorima zapadnih zemalja, i to je manir koji podseća na ponašanje Slobodana Miloševića početkom 90-ih godina. Podsetiću da se tada šest meseci nije sastajao sa ambasadorom SAD Vorenom Cimermanom, a dobro su nam poznate posledice takve politike 90-ih.
Kada smo već kod Slobodana Miloševića, upućujem pitanje predsedniku Republike u vezi sa inicijativom za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, koji je inače simbol sveopšte propasti devedesete godine, i ta inicijativa je upućena i predsedniku i Komisiji za promenu imenu ulica i trgova na kojoj, u stvari, iako ne formalno, suštinski će biti Aleksandar Vučić. Tu bih podsetio na izjavu Aleksandra Vučića dok je bio premijer, u avgustu 2016. godine, kada je izjavio da njemu ne pada na pamet da se vrati u devedesete godine i da njega zanima budućnost, pa me zanima da li će ostati pri toj izjavi ili će kao i do sada u velikom broju slučajeva jedno govoriti a drugo raditi?
Konačno, treće pitanje je za ministra Đorđevića, ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da li je ovu akciju gromoglasno najavljenu „Ne radu na crnom“ usaglasio sa ostalim ministrima i ministarstvima, jer se čini da je toliko dobro osmišljena, kao i njegova izjava, njegov govor, sramni govor, osmomartovski govor, kada je uvredio žene i zbog kojeg je trebalo da podnese ostavku? U centru te akcije je besplatni broj, besplatni pozivi za prijavljivanje poslodavaca, koji zapošljavaju na crno radnike i, naravno, niko ne može da bude za politiku zapošljavanja na crno. Međutim, trebalo bi prethodno otkloniti one uzroke zbog kojih poslodavci zapošljavaju na crno, inače ovakvi besplatni pozivi će samo u stvari biti pozivi za raznorazne Ilije Čvoroviće da prijavljuju poslodavce.
Teško je zamisliti da će ljudi čija egzistencija zavisi od tih poslova, egzistencija njihovih porodica, prijavljivati svoje poslodavce, odnosno da će seći granu na kojoj sede, koliko god trula ta grana bila.
