Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2018. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 82 narodna poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi za traži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Imam tri pitanja da postavim predsedniku Vlade Ani Brnabić.

Prvo pitanje – zašto Vlada Srbije ni do danas nije podnela Narodnoj skupštini Finansijski izveštaj, odnosno izveštaj o izvršenju budžeta za 2016. godinu, iako je taj rok davno prošao?

Drugo pitanje, svojevremeno je donet protivustavan Zakon o formiranju Agencije za restituciju. Za direktora te Agencije postavljen je Strahinja Sekulić. U toku njegovog šestogodišnjeg rada, čini mi se, njemu uopšte izgleda nije isticao mandat. U Agenciji je zaposleno oko 200 ljudi i Agencija se pretvorila u pravo leglo kriminala.

Smatram da treba Narodna skupština da zahteva od Vlade da se podnese izveštaj o radu te Agencije. Kao što vidimo, umesto da podnosi izveštaj Narodnoj skupštini i Vladi, Strahinja Sekulić podnosi izveštaj američkom ambasadoru Skotu i Skot ga usmerava kako treba dalje, pa kaže – još Srbija duguje 13 milijardi, da li reče dolara ili evra, američkim državljanima na ime restitucije, ali eto nije realno da se to naplati odmah. To treba u ratama na malo duži period.

Vidite li vi da nam je Skot preuzeo upravljanje državom u svoje ruke, mic po mic, malo po malo, jednog po jednog državnog funkcionera. Ko ostale agencije kontroliše, ko to zna? Agencija ima toliko da bi Vlada morala imati sto članova da ih sve kontroliše, a uglavnom su sve nepotrebne.

Težak kriminal se tamo dešavao kod donošenja odluka o restituciji. Ko će dobiti u ovom, ko u onom iznosu, ko će dobiti ovu, ko onu nekretninu? Još se sad kaže da je potrebno nekoliko milijardi evra da država isplati onima kod kojih nije bila moguća naturalna restitucija. To je skandal nad skandalima.

Treće pitanje, mediji su saopštili, a evo ja imam pred sobom tu Odluku da je Vlada Republike Srbije donela Odluku, juče 12. marta, da se izvrši transfer 13.257.000 dinara Skupštini Grada Beograda za podizanje spomenika Zoranu Đinđiću.

Prvo, ova odluka je protivpravna. Ovo ne može opstati u pravnom prometu, jer Vlada ovo može doneti u formi zaključka. Zaključak je pojedinačni pravni akt Vlade, a odluka je opšti pravni akt i povodom ovoga nije mogla da se donese odluka. Ko priprema te akte Vladine, to je sada posebno pitanje, kako je ovo bilo moguće?

Zahtevam od Ane Brnabić da ovo hitno povuče, a da se sama ideja preispita, pošto Zoran Đinđić ni po kom osnovu ne zaslužuje podizanje spomenika. Mi ovde vidimo da je neodređen broj ljudi nagrađen po 19.000 evra, već, za idejna rešenja. Dakle, svi koji su ušli u drugi krug su dobili nagradu.

Zoran Đinđić je bio na čelu mafijaškog puča 5. oktobra 2000. godine. Evo, njegovi najbliži saradnici i prijatelji daju intervjue novinama da se Zoran Đinđić odmah po preuzimanju vlasti odao kriminalu. Evo vam svedočenje Dragoljuba Markovića, jednog od šest nosača kovčega. Zoran Đinđić je izdajnik srpskog naroda i najgore što je uradio Zoran Đinđić je Slobodana Miloševića na Vidovdan 2001. godine isporučio zločinačkom Haškom tribunalu. On zaslužuje prezir, mržnju srpskog naroda a ne odavanje priznanja u vidu …

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jovan Jovanović. Izvolite.

Hvala.

Moje prvo pitanje upućujem predsedniku, predsednici Vlade i ministru spoljnih poslova. Pitanje je – kada će Srbija konačno doneti spoljno-političku strategiju? Ovo pitanje je motivisano, između ostalog, i ovom sednicom i Predlogom zakona o Sporazumu o saradnji između MUP-a i Federalne službe obezbeđenja Ruske Federacije, kontraverznom sporazumu, kako po načinu na koji se donosi, tako i po njenoj sadržini.

Ministar Stefanović je govorio da je u interesu Srbije da sarađuje sa svima, ali podsetiću na reči Fridriha Velikog koji je rekao da oni koji pokušavaju da budu prijatelji sa svima ostaju bez prijatelja, i to se ponovo pokazuje ovih dana, jer zbog ovog Zakona o potvrđivanju Sporazuma sa Ruskom Federacijom ponovo je izbio u prvi plan spoljno-politički položaj Srbije.

Postavlja se pitanje – kuda plovi ovaj naš brod u budnim međunarodnim vodama, jer se više čini da pluta, udaran razno-raznim vetrovima? Očigledno je da na osnovu izjava koje su date poslednjih dana, kako norveškog ambasadora, da EU gubi poverenje u Vladu Srbije i da bi bilo pametnije, mudrije da više sledi spoljnu politiku EU, jer se mi ovde suočavamo sa apsurdom da se Srbija formalno približava sve više EU, a da je usklađenost sa spoljnom politikom EU sve manja u odnosu, recimo, na 2014. godinu.

Zatim, izjava komandanta NATO-a za Evropu da je Srbija glavni problem na Balkanu, a sutra imamo i posetu novog američkog državnog sekretara, pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Aziju, tako da je očigledno da postoje određena očekivanja od Vlade Srbije i kako će se postaviti Vlada.

Ono što je, takođe, zabrinjavajuće, što ste čuli u diplomatskim krugovima, ukoliko ovaj Zakon o saradnji sa Ruskom Federacijom, sa Federalnom službom obezbeđenja, bude usvojen, da neke zemlje razmišljaju o prekidu saradnje sa MUP. Takođe je zabrinjavajuće što, kako se čuje isto u diplomatskim krugovima, neki od ministara odbijaju da se sastanu sa ambasadorima zapadnih zemalja, i to je manir koji podseća na ponašanje Slobodana Miloševića početkom 90-ih godina. Podsetiću da se tada šest meseci nije sastajao sa ambasadorom SAD Vorenom Cimermanom, a dobro su nam poznate posledice takve politike 90-ih.

Kada smo već kod Slobodana Miloševića, upućujem pitanje predsedniku Republike u vezi sa inicijativom za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, koji je inače simbol sveopšte propasti devedesete godine, i ta inicijativa je upućena i predsedniku i Komisiji za promenu imenu ulica i trgova na kojoj, u stvari, iako ne formalno, suštinski će biti Aleksandar Vučić. Tu bih podsetio na izjavu Aleksandra Vučića dok je bio premijer, u avgustu 2016. godine, kada je izjavio da njemu ne pada na pamet da se vrati u devedesete godine i da njega zanima budućnost, pa me zanima da li će ostati pri toj izjavi ili će kao i do sada u velikom broju slučajeva jedno govoriti a drugo raditi?

Konačno, treće pitanje je za ministra Đorđevića, ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, da li je ovu akciju gromoglasno najavljenu „Ne radu na crnom“ usaglasio sa ostalim ministrima i ministarstvima, jer se čini da je toliko dobro osmišljena, kao i njegova izjava, njegov govor, sramni govor, osmomartovski govor, kada je uvredio žene i zbog kojeg je trebalo da podnese ostavku? U centru te akcije je besplatni broj, besplatni pozivi za prijavljivanje poslodavaca, koji zapošljavaju na crno radnike i, naravno, niko ne može da bude za politiku zapošljavanja na crno. Međutim, trebalo bi prethodno otkloniti one uzroke zbog kojih poslodavci zapošljavaju na crno, inače ovakvi besplatni pozivi će samo u stvari biti pozivi za raznorazne Ilije Čvoroviće da prijavljuju poslodavce.

Teško je zamisliti da će ljudi čija egzistencija zavisi od tih poslova, egzistencija njihovih porodica, prijavljivati svoje poslodavce, odnosno da će seći granu na kojoj sede, koliko god trula ta grana bila.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, imam pitanje najpre za Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture, odnosno jedan zahtev, a onda ću to i objasniti kroz pitanje. Imam zahtev da mi se dostave ugovori sa izvođačima koji su radili rekonstrukciju puta Obrenovac-Ub 2011. godine. Evo iz kog razloga. Posle ne manje od šest godina, taj put se nalazi u gotovo katastrofalnom stanju, iako je rađena kompletna njegova rekonstrukcija, kako da kažem, od košuljice do završnog sloja. Za mene kao laika uočio sam pukotine koje mi jako liče na pukotine na deonici auto-puta između Lajkovca i Uba i mislim da Ministarstvo građevine treba da pod hitno pošalje svoje inspekciju, uradi ekspertizu ovog puta, kako bismo ustanovili ko je ovde napravio grešku, da li je u pitanju projektant, da li je u pitanju izvođač, da li je u pitanju nadzor koji je napravio propuste ili neki drugi razlog za ovako brzo propadanje ove deonice puta, jer očigledno da propusti zasigurno postoje.

Drugo pitanje je kada će se krenuti sa rekonstrukcijom lokalnih puteva koji su oštećeni, neki čak i gotovo uništeni, zbog izgradnje deonice auto-puta od Obrenovca do Uba, obzirom da imam informaciju da su radovi na toj deonici završeni, da više nema potrebe za korišćenjem tih lokalnih puteva? Ono što zanima i mene, a zanima i građane Obrenovca, pogotovo naselja Velikog polja, Belog polja, Piromana i Brovića, kada će putevi koji su im nužni i neophodni biti vraćeni u prvobitno stanje?

Treće pitanje za isto Ministarstvo je na koji način Ministarstvo planira da obezbedi uslove da se izvrši rekonstrukcija predmeta kada su u pitanju građevinske dozvole i sve ono što se odnosi na gradnju u Obrenovcu? Podsetiću vas da je 2014. godine sva kompletna dokumentacija koju je opština posedovala, koju je posedovao katastar i koju je posedovao sud u celosti uništena. Građani ne mogu da funkcionišu bez ovih papira i ovih dokumentacija, zakonski uslovi koji postoje ovog trenutka nisu dovoljni da obezbede mogućnost da se samo na osnovu pregleda izdatih građevinskih dozvola predmeti mogu rekonstruisati, jer i mnogi građani nemaju dokumentaciju, jer su i oni svoju dokumentaciju izgubili u poplavama, ali činjenica više sile jeste nešto što mora da obezbedi i stvori uslove da se takve stvari prevaziđu jednim regularnim i zakonskim putem.

Četvrto pitanje je pitanje za Vladu Republike Srbije i ono glasi – da li će Vlada Republike Srbije imati isti aršin kada je u pitanju odvajanje novčanih sredstava za izgradnju spomenika Slobodanu Miloševiću, kao što je to učinila za izgradnju spomenika Zoranu Đinđiću? Bez potrebe za ulazak u polemiku o tome šta ko misli o jednoj i o drugoj osobi, radi se o istorijskoj ličnosti, o bivšem predsedniku Republike Srbije, bivšem predsedniku Savezne Republike Jugoslavije, čoveku koji je ubijen u Haškom tribunalu, koji je do zadnjeg svog trenutka života branio čast i dostojanstvo ovog naroda i kao takav zaslužuje apsolutno identičan, ako ne i bolji tretman od ovoga koji je Vlada omogućila i obezbedila kada je izgradnja spomenika Zoranu Đinđiću. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Postavio bih pitanje potpredsednici Vlade i ministarki dr Zorani Mihajlović. Naime, u decembru mesecu postavio sam pitanje vezano za izgradnju objekta od 150 kvadratnih metara od privremenog materijala, kako je stajalo u dozvoli, na Pančićevom vrhu na Kopaoniku, koji je, kada je počeo da se gradi, građen od betona i izgrađen u veličini od hiljadu i po kvadratnih metara. Pitanje sam postavio u decembru, dobio sam odgovor kako je 20. novembra Republička građevinska inspekcija izvršila inspekcijski nadzor nad izgradnjom objekta i naložila investitoru uklanjanje izgrađenog objekta.

Danas, u martu 2018. godine, ne da taj objekat nije uklonjen, nego je on počeo i sa radom. U njemu se nalazi kafana i u toj kafani skijaši provode određeno vreme, a investitor ili investitorka ostvaruju profit.

Sada se postavlja pitanje – da li smo mi pravna država, da li imamo institucije koje brinu o sprovođenju zakona i da li je Ministarstvo građevine i Republička građevinska inspekcija, da li one rade i služe za sprovođenje zakona? Očigledno da ne. Očigledno da ne iz razloga što je investitor zaslužni, ugledni, uvaženi član SNS i kao takav, verovatno zbog osvojenih glasova na izborima u Beogradu, ima prava da sazida šta mu se hoće gde god hoće, jer kad dobijete glasove na izborima, vi možete i da gradite gde vam padne na pamet i šta vam padne na pamet, pošto je to odgovor za, čini mi se, sve probleme danas u društvu. Nemate pravo da govorite, nemate prava da pitate, jer niste osvojili glasove.

Sada, kako se zove država koja tako funkcioniše? Da li je to demokratska, pravna država ili fašistička država, to je nešto o čemu bi u ovom parlamentu trebalo da se razgovara. Nadam se da će predsednica Skupštine ispuniti makar jedno svoje obećanje koje je dala na kolegijumu koji smo imali prošle nedelje, a to je da će jedan set zakona koji ćemo raspravljati ovde u prolećnom zasedanju, biti iz oblasti građevinarstva, jer onda ćemo moći možda da upitamo ministarku nešto i o ovom slučaju, nešto o tome kako danas u Srbiji ponovo cveta divlja gradnja i kako je svako peto gradilište danas u Srbiji nelegalno.

Drugo pitanje je za predsednicu Vlade. Kada smo na isti način na koji, nažalost, i danas raspravljamo o važnim zakonima, usvojili krajem godine uz budžet Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, tamo nismo predvideli način da se ženama koje se nalaze trenutno na porodiljskom odsustvu povećaju njihove zarade, odnosno naknade ukoliko su zaposlene bile pre odlaska na bolovanje u javnom sektoru.

Povećanje plata u javnom sektoru koje je izvršeno 1. januara ove godine nije obuhvatilo trudnice, zato što je zakon ukinuo mogućnost da se njihove naknade koje isplaćuje država, koje nažalost kasne i dalje, i kasniće do početka primene zakona 1. jula ove godine. One su uskraćene za ovo povećanje, i predstavnici roditelja iz nevladinih udruženja pokušavaju već tri meseca da dođu do predsednice Vlade, da pokušaju da nađu rešenje za ovaj problem. On može vrlo lako da se reši, ako ne znate kako pogledajte naš Zakon o finansijskoj podršci porodici s decom, gde stoji ova zakonska odredba koja daje mogućnost da se ove naknade usklađuju ukoliko se zarade, koje se isplaćuju javnom sektoru ili druge minimalne zarade u Srbiji povećavaju, naknade za trudnice se takođe povećavaju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Imam tri seta pitanja. Prvo se nadovezuje na ono što je pitao kolega Đurišić. Dakle, ponavljam pitanje Ministarstvu građevine – kako je moguće da objekat, nelegalni objekat na Pančićevom vrhu, za koji je utvrđeno i samo obaveštenje i informacija samog Ministarstva da je nelegalno i da je naložene njegovo uklanjanje. Još uvek ne samo stoji i da nije uklonjen, nego još i radi, kao što mediji obaveštavaju. Dakle, da je radio tokom zimske sezone i da li, pošto znamo kako su službe nekada vrlo efikasne u uklanjanju nekih ….ili nekih skromnih zdanja kojih se ljudi dovijaju i sagrade da bi rešili neki svoj stambeni problem, kako su tu efikasni u rešavanju u vezi toga, čudna je da ovakva sporost i ovakva neefikasnost kada je reč o realizaciji sprovođenju zakona po pitanju ovako jednog reprezentativno, i rekao bih provokativnog objekta na vrhu Srbije.

Drugo pitanje, odnosno druge set pitanja, odnosi se na Kancelariju, odnosno ide ka Kancelariji za KiM i njenom predsedniku Marku Đuriću, s obzirom da je tzv. Srpska lista u tzv. kosovskom parlamentu predstavljena kao projekata Vlade Srbije i sa punom podrškom Vlade Srbije i onda pitam Kancelariju i gospodina Đurića da li onda oni preuzimaju odgovornost ili da li mogu da garantuju da ta tzv. Srpska lista neće glasati za markaciju granice Kosova sa Crnom Gorom, kao što je i bilo logično i što je protivno Ustavu i zakonima države Srbije. Isto tako da li Kancelarija za KiM i gospodin Đurić, s obzirom da su, kažem bili glavni promoteri tzv. Srpske liste, da li mogu da garantuju da Srpska lista ni pod kojim uslovima neće glasati za transformaciju tzv. kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku Kosova, što bi takođe bio presedan i skandal.

Znate, jedno pričati i držati jako lepe govore i izjave, kao što to gospodin Đurić često radi, a drugo je u praksi raditi na implementaciji nezavisnosti, faktičke nezavisnosti tzv. republike Kosovo.

S tim u vezi, moje treće pitanje ide ka Ministarstvu spoljnih poslova i samo molim za potvrdu onog stava kojim je već u Odboru na jednom prethodno poslaničko pitanje saopšten, a to je da je za državu Srbiju, Vladu Republike Srbije, čiju spoljnu politiku vodi MUP, apsolutno neprihvatljiva pod bilo kakvim uslovima da se Kosovo može dodeliti, odnosno prihvatiti stolici UN za Kosovo. To je dakle, bio stav, koji je meni potvrđen u odgovoru Ministarstva spoljnih poslova. Ja samo pitam da li taj stav i dalje stoji. Dakle, da je apsolutno neprihvatljivost, pod bilo kakvim uslovima, bez ikakvog ako, ukoliko, međutim i slično, jer ne treba imati nikakve iluzije, čak i obični građani svakako znaju da bi prihvatanje stolice za Kosovo u UN bilo praktično mirenje sa nezavisnošću KiM.

Onda nam uzalud hvaljenje Surinamom, Burundijem i Ruandom i raznim zemljama afričkim i širom sveta koje su navodno povukle ili spremne da povuku priznanje Kosova, a koje smo mi takvim jednim aktom to priznanje de fakto izvršili.

Poslednje pitanje ide ka rukovodstvu Narodne skupštine i neka vrsta apela, s obzirom na atmosferu koja se stvorila, bila je i krajem i prošlog zasedanja, tako je počelo sadašnje, prosto apelujem i pitam da li će i šta će rukovodstvo Skupštine preduzeti da se ova loša atmosfera u Narodnoj skupštini na neki način ublaži. Ova polarizacija je pogubna, ovo svesno ili nesvesno zapravo izgurivanje, pokušaj izgurivanja opozicije iz Narodne skupštine, što nije dobro ni za bezbednost, ni za biznis, niti za čuveno privlačenje tih famoznih stranih investitora.

Dakle, opozicija van parlamenta je neka vrsta vanrednog stanja i to je nešto što niko ne treba da želi, niti priželjkuje, mada mu se nekad čini komotnije i ugodnije. Zato mislim da je to zajednička odgovornost, da bi bio potreban neki kolegijum šefa poslaničkih grupa da se vidi šta se na tom planu može učiniti, s obzirom da vidimo ponovo da se veštim podnošenjem amandmana na prve članove prvih zakona praktično onemogući opoziciji da raspravlja o amandmanima. Vidimo da se samo koliko juče poslanici opozicije ili čitava opozicija nazivaju ološima, bandom, kriminalcima itd. Dakle, u tom svetu prosto apelujem zajedničkom interesu da se pokuša naći kompromis da bi ova Skupština toliko koliko mogla da funkcioniše i institucija bila sačuvana. Hvala.