Poštovani ratni vojni veterani, poštovane porodice svih poginulih u oslobodilačko-odbrambenim ratovima od 1991. do 1999. godine, poštovani ratni invalidi, invalidi rata, nakon svih ovih odbrambenih ratova od 1991. do 1999. godine, Srbija je nažalost jedina zemlja sa prostora bivše Jugoslavije koja nije donela sistemsko zakonsko rešenje koje bi tretiralo problem ratnih vojnih veterana. Neverovatno je da 20 godina posle svih ovih ratnih dejstava mi ne možemo da zakonski rešimo problem ratnih vojnih veterana u Srbiji.
Zato mi ovde predlažemo, kao poslanička grupa srpskog pokreta Dveri, formiranje jednog anketnog odbora koji bi utvrdio šta je problem da država Srbija ne može na odgovarajući način da se oduži onima koji su u svoje vreme bili spremni da daju svoje živote za ovu državu. Šta je problem?
Neki ljudi su i dali svoje živote za ovu državu. Neke porodice su ostale bez svojih najmilijih, neki ljudi su ostali invalidi, a nekim ljudima ova država nije mogla da se oduži makar pamćenjem i sećanjem na njihove ratne zasluge. Zar je moguće da ne možemo da donesemo jedan takav zakon? Zar je moguće da ne možemo da rešimo isplaćivanje ratnih dnevnica iz tog vremena? I, kako je moguće da u jednom delu Srbije budu isplaćene ratne dnevnice, a u drugom delu Srbije ne budu isplaćene ratne dnevnice? Kakva je to diskriminacija prema određenoj populaciji ratnih vojnih veterana kojima nisu isplaćene ratne dnevnice?
Kada ćemo, dakle, zakonski rešiti njihov status, a samim tim, naravno, i one prinadležnosti koje im sleduju iz oblasti zdravstvene i socijalne zaštite gde su u ovom trenutku ugroženi?
Ono što je najvažnije, da se razumemo oko nečega, svi ratni vojni veterani sa kojima sam razgovarao osećaju se pre svega poniženo, ne zato što im nisu isplaćene ratne dnevnice, jer nisu oni ratovali za pare, nego da bi branili svoju državu, već zato što su zaboravljeni od strane aktuelne vlasti, zato što nema nikoga da izađe i da iskaže poštovanje prema njima, da kaže – hvala vam, jer ste branili državu da bismo mi danas mogli da živimo u miru i u slobodi, a onda da ih se seti i na neki drugi način, pa i u oblasti socijalne i zdravstvene zaštite, pa kada država bude u mogućnosti i u nekoj vrsti finansijske nadoknade i isplate tih ratnih dnevnica.
Znači, ovde je pitanje poštovanja, da nam se ne bi ponovila pripovetka Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti“, koja, zapravo, govori o jednom neodgovarajućem i ponižavajućem odnosu prema onim ljudima koji su bili ratni vojni veterani.