Šesnaesto vanredno zasedanje , 10.09.2019.

2. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Šesnaesto vanredno zasedanje

01 Broj 06-2/200-19

2. dan rada

10.09.2019

Beograd

Sednicu je otvorila: Maja Gojković

Sednica je trajala od 10:35 do 18:15

POSLANIČKO PITANJE

...
Srpska napredna stranka

Aleksandar Marković

Poslanička grupa Srpska napredna stranka
Zahvaljujem.

Predsedavajuća, drago mi je što predsedavate sednicom.

Dame i gospodo narodni poslanici, juče, dakle 9. septembra navršilo se 26 godina od jednog od najstrašnijih zločina nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini od strane Hrvatske u tzv. operaciji "Medački džep".

Ovaj zločin poznat i pod nazivom "krvavi septembar u Lici" otpočeo je 9. septembra 1993. godine iznenadnim napadom Hrvatske vojske na podvelebitska sela u Lici, Divoselo, Čitluk, Počitelj i Medak.

Ova agresija Hrvatske je bila treća po redu agresija na Republiku Srpsku Krajinu od proleća 1992. godine, kada je Republika Srpska Krajina stavljena pod međunarodnu zaštitu mirovnih snaga UN, tzv. UNPROFOR. Prvo se desio napad na Miljevački plato kod Drniša 21. juna 1992. godine, kada je ubijeno i masakrirano 40 srpskih teritorijalaca i milicionera.

Zatim, pola godine kasnije, 22. januara 1993. godine usledila je agresija pod nazivom "Operacija Maslenica", odnosno napad na Ravne kotare u severnoj Dalmaciji, kada je ubijeno 348 vojnika i civila srpske nacionalnosti, a prognano preko 10.000 Srba sa ovih prostora. Mnoga srpska sela tom prilikom sa tog područja su potpuno uništena i spaljena, a posebno težak zločin bio je pokolj na Velebitskom prevoju Mali Alan kada su ubijena i masakrirana 22 pripadnika srpske vojske Krajne.

Nakon toga je usledio napad na „Medački džep“, kada je poginulo ili nestalo 88 Srba, od čega 46 vojnika, šest milicionera i 38 civila, od kojih 26 starijih od 60 godina, a među njima 17 žena i u ovoj agresiji su potpuno spaljena, opljačkana i uništena sela Medak, Počitelj, Čitluk i Divoselo. Za ove zločine u Haškom tribunalu optuženi su komandanti hrvatske vojske Janko Bobetko, načelnik tadašnji Generalštaba Hrvatske vojske, Rahim Ademi, komandant vojne oblasti Gospić i Mirko Norac, komandant Devete gardijske brigade. Janku Bobetku optužnica nije ni uručena jer je preminuo aprila 2003. godine, a Haški tribunal je septembra 2005. godine ovaj slučaj prebacio hrvatskom pravosuđu i to je bio prvi slučaj da Haški tribunal predaje neki predmet nekom nacionalnom sudu.

Posledica toga je da je Rahim Ademi oslobođen, a Mirko Norac je osuđen na, rekao bih, simboličnih sedam godina za dela nesprečavanja ubistava civila, pljačkanje imovine, ubijanja i mučenja ratnih zarobljenika, da bi mu kasnije Vrhovni sud Hrvatske umanjio i tako malu kaznu na šest godina, dakle, 2010. godine. Tokom samog suđenja čuli su se jezivi detalji i svedočenja o monstruoznim zločinima i iživljavanjima nad srpskim narodom, poput nabijanja žena na kolac, odsecanja glave, rasporivanja, bacanja žena u sopstvene kuće, a zatim spaljivanja i ostale monstruoznosti.

Posebno je važno svedočenje komandanta snaga Ujedinjenih nacija u Hrvatskoj, francuskog generala Žana Kota, od 19. septembra 1903. godine, nakon kompletnog obilaska ovog područja. On je tom prilikom izjavio: „Nisam našao znakove života, ni ljudi, ni životinja u nekoliko sela kroz koja smo prošli. Razaranje je bilo potpuno sistematsko i namerno“. Posledica ove agresije je i to što je ova oblast od tada potpuno opustošena. Prema popisu iz 1991. godine, u selu Medak živela su 563 stanovnika, ogromnom većinom Srba, danas tek 60, u selu Počitelj 307, danas troje, u selu Čitluk 129, danas troje, u Divoselu od 344 ljudi više nema nikoga.

Imajući u vidu da gotovo niko nije odgovarao za ove zločine, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – da li su do sada preduzete sve raspoložive mere prilikom bilateralnih susreta sa hrvatskim zvaničnicima, a u cilju pronalaženja i procesuiranja svih odgovornih za ovaj i ostale zločine?

Završavam u sledećoj rečenici, sve dok se to ne dogodi, sve dok se Hrvati ne suoče sa svojom prošlošću, dok ne prestanu sa svakodnevnom revizijom istorije, o čemu je pričao i kolega Komlenski, dok ne prestanu sa svakodnevnim gaženjem osnovnih ljudskih prava Srba i sa rehabilitacijom ustaštva, Hrvatska ne može da pledira da bude demokratska i evropska država. Zahvaljujem.