Zahvaljujem predsedniče.
Uvaženi ministri, poštovane kolege i pre svega građanke i građani Srbije, pred nama još tri sporazuma u nizu o kojima su poslanici Skupštine Republike Srbije razgovarali i oni potvrđuju samo jednu stvar, a to je da je Srbija opredeljena i uvek spremna za saradnju. Sigurna sam da ja nemam ništa novo što bih mogla reći na temu sporazuma o kojima se razgovara ceo dan.
Međutim, ima nešto što takođe nije novo, a ja želim da kažem. Propustila sam, na moju veliku žalost, ozbiljan procenat diskusije koje su se danas dogodile, ali ne sumnjam da ste građanima Srbije pojasnili zašto ćemo u danu za glasanje podržati predložene sporazume.
Propustila sam to zato što sam bila na manifestaciji koja nije manje važna. Podsetiću srpsku javnost, onako kako su podsetili mene danas, ko je Miloš Ćirković. Šumar iz sela Belo Polje pored Peći. Danas mu je u Malom Zvorniku, zahvaljujući pre svega njegovim kolegama iz „Srbija šuma“, direktoru Igoru Braunoviću, otkriven spomenik.
Miloš Ćirković je šumar koji je ostao da brani svoj prag, ostao da brani svoje radno mesto i poginuo, ali je živ. Da je živ pokazale su danas njegove kolege, pokazali su penzionisani generali vojske, u to vreme SRJ, koji su branili svoju zemlju sve do kraja bombardovanja, a onda po hitnom postupku penzionisani iako nisu bili u godinama za penziju.
Miloš Ćirković je svom bratu i svojim roditeljima rekao – vi idete, ja neću. Tako se zvala manifestacija koja mu je danas bila posvećena. Vrlo emotivna i vrlo teška. NJoj je prisustvovala njegova porodica, ali i otac Miljko Korićanin, to je onaj pop, setićete ga se, koji je sa mitropolitom Amfilohijem skupljao sve žrtve terorističke OVK-a u Peći i okolnim selima i po celom Kosovu i Metohiji.
Sve je ovo tužno, ali je još tužnije kada u vreme praznika pročitate najavu nekakve vlade Kosova koja će da pokrene tužbu za genocid, kažu, protiv Srbije i to pre kraja iduće godine.
Šta god da ste, vi koji sebe zovete državom, vi koji sebe zovete vlašću u toj improvizaciji, morate da naučite dve stvari. Ne možete nikoga tužiti za genocid dok postoje ljudi poput Miloša Ćirkovića. Ne možete nikoga tužiti za genocid kada se zna da ste 15 dana, kao besni psi, kidisali na kuću u kojoj je bio samo jedan čovek. Imao je oružje, da, tačno je. Ostalo je iza njega žrtava, da, i to je tačno.
Jako sam ponosna na činjenicu da dolazim iz istog grada u kom je živeo Miloš Ćirković, ali ne manje nego što sam ponosna na Priboj iz kog nam je došao i za našu Metohiju se borio kao da je u njoj rođen, pokojni Vitomir Šalipur, ne manje nego na Dejana Prelevića, ne manje nego na Mirka Radunovića, i mogla bih ja ovako da nabrajam danima.
Zašto sam se opredelila da ovako govorim na kraju ovog dana? Zato što zaista mislim da je važno da svi oni koji od nas očekuju da ćemo pod bilo kojim pritiskom pristati na bilo kakav "non-pejper", postojao ili ne, moraju prvo da se sete da smo mi država koja se opredelila za evropski put, da smo mi država koja je prijateljski nastrojena prema svima, ali da smo mi država i narod koji zna šta je kućni prag. Nemojte od nas očekivati da na tu činjenicu zažmurimo. Nemojte od nas očekivati da postoji pritisak koji ćete izvršiti na bilo koga, a da će on tom pritisku podleći. I nemojte od nas očekivati da imamo amneziju na temu naših žrtava, naročito ne kada nas dnevno podsećate koliko ste u stanju da improvizujete svoje.
Nije Miloš Ćirković bio veliki samo zato što je ostao na Kosovu i Metohiji, nego zato što je bio vrlo svestan da gine, a ovo kažem zbog onih 200.000 raseljenih koji se nikada nisu vratili, koji su otišli da ne bi bili mrtvi, o kojima niko ne priča danas. I ne optužujem EU i nije ovo moja optužba za bilo koga od njih, ovo je moje podsećanje da u centralnoj Srbiji još uvek žive neki ljudi kojima ste oteli detinjstvo, mladost, kuće, groblja, imanja i setite se, nedavno sam o tome govorila, 56% zemlje se bespravno obrađuje 21 godinu.
Odnela je reka Drina danas iz Malog Zvornika priču o Milošu Ćirkoviću, odnela je i guslarsku pesmu koju mu je napisao kolega koji radi u "Srbijašumama". Miloš je ušao u nezaborav, prozvali su ga Obilićem 21. veka i ja mislim da su potpuno u pravu. Ja ovo govorim pred vama, uvažene kolege poslanici, zato što mislim da svaki naš Miloš zaslužuje više. Moj govor jeste bio lokal-patriotski, on se jeste sada ticao jednog grada. Nema nijednog zaseoka na Kosovu i Metohiji koji nema svog Miloša, koji nema ovakvu priču. Nema nijednog mog kolege koji dolazi sa Kosova i Metohije koji ne bi mogao da ispriča ovo što pričam ja danas. I ne sme da postoji nijedno srpsko dete koje ovu priču neće znati.
Posebno mi je drago što je ministar prosvete danas tu. Drago mi je i što je donedavno bila ministarka za rad i socijalna pitanja. Miloš Ćirković mora biti deo udžbenika naše dece. O njemu mora da se uči, o njemu mora da se piše. On nije bio general koji je dobio bitku, ali je bio Srbin koji je odbranio svoj prag. Neka on ostane kao nauk ne da se treba svađati sa komšijama, nije to hteo ni Miloš Ćirković, nije to hteo niko od nas. I nismo mi ratovali sa našim komšijama, mi smo stradali od terorističke UČK. I danas je neko na toj manifestaciji pobrojao šest Albanaca, meni je žao što ja ta imena nemam, koji su takođe bili šumari, koji su od strane svojih sunarodnika ubijeni 1998. godine, pre početka bombardovanja.
Kada ovde govorim, iako imam pravo i na govor koji je možda emotivniji, koji bi možda neko nazvao i nacionalističkim, ne, ja zaista ovde govorim o borbi pravde nad nepravdom i po ko zna koji put naglašavam da ova moja priča jeste svojevrsni apel samo za jednu stvar - nemojmo na istu stvar gledati iz dva različita ugla, nemojmo kada su u pitanju improvizovane žrtve imati empatiju, a realne gurati pod tepih kao da ih nikad nije bilo. Nemojmo, zato što je ostao spomenik od drveta Milošu Ćirkoviću u Malom Zvorniku, stoji pored Drine, mnogo će ga ljudi videti, mnogo će ljudi čuti tu priču. Drina je brza reka i neko je danas rekao - kičma Srbije. Ne treba je potceniti.
Dakle, uvažene kolege, pomenula sam Miloša Ćirkovića. Imam još jednu obavezu koju ću svakako sprovesti u delu, ali ne danas. Dobro je da imamo sporazum sa svim ljudima i svim državama koje su naši tradicionalni prijatelji, a jesu to i SAD i Ruska Federacija. Srbija nikada nikoga nije napadala, Srbija se uvek samo branila, neretko je branila i celu Evropu. E, ta Srbija koja je branila celu Evropu i tada te 1912. godine bila je Srbija seljaka, bio je to isti neki Miloš Ćirković koji je možda negde bio šumar.
Tako da, kada govorimo o Sporazumu sa SAD koji se tiče naučne i tehnološke saradnje, nema dileme da svi znaju i ko je Nikola Tesla i ko je Mihajlo Pupin, nema potrebe da o tome pričam ja, ali je važno da znaju da zemlja Nikole Tesle i Mihajla Pupina ima i Miloša Ćirkovića, i to nekoliko miliona njih. Obaveza je narodnih poslanika da pomognu rukovodstvu države, pre svega predsedniku, u danima pred nama da odbranimo jedino što imamo obavezu da branimo, a to je - našu Srbiju i sve nas u njoj. Hvala vam.
