PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)
REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA
Peta posebna sednica
01 Broj 06-2/266-21
1. dan rada
22.06.2021
Beograd
Sednicu je otvorio: Ivica Dačić
Sednica je trajala od 12:00 do 18:15
TAGOVI
OBRAĆANJA
Socijalistička partija Srbije
Ivica Dačić
Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije
| Predsedava
Hvala.
Gospodine predsedniče, izvolite.
Gospodine predsedniče, ovo je završna diskusija.
Gospodine predsedniče, izvolite.
Gospodine predsedniče, ovo je završna diskusija.
Srpska napredna stranka
Aleksandar Vučić
| predsednik Republike Srbije
Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, zahvaljujem se gospođi Bećiri na stvarima koje ste izneli, i što se nestalih osoba tiče želim da vas uverim da vaša država Republika Srbija čini sve da pronađemo osobe za kojima njihovi bližnji tragaju. Želim da vas uverim da nemamo nikakvih razloga da na bilo koji način sprečavamo istragu, jer to smatramo vrhunskim i najvažnijim civilizacijskim pitanjem, upravo zato smo 21 od 21 tražene lokacije zajedno sa ljudima između narodne zajednice, albanskim predstavnicima, iskopali prostor na tim lokacijama i učinili sve da pronađemo tela onih koji su stradali u našim međusobnim sukobima.
Voleo bih da isto tako inicijativu uputite i onima koji se ne osvrću na naše molbe, da nam dopuste pristup na još devet lokacija gde mi sumnjamo da se nalaze ubijeni Srbi. Siguran sam da ćete vašim ugledom to učiniti da prištinske vlasti to omoguće upravo zbog onoga što ste rekli zbog majki koje traže svoju decu, a odmah da vas obavestim da čak 36% u ovom trenutku nestalih su srpske nacionalnosti, tako da verujem da ne postoji razlika između majki i njihove ljubavi prema deci, da tako zdušno i strasno, kako se zalažete za prava albanskih majki, što podržavam u potpunosti, da ćete na isti način tražiti takva prava i za sve srpske majke. Što se nas tiče mi ćemo učiniti sve da ovaj težak posao nastavimo.
Zahvalan sam vam na tome što ste primetili koliki je značaj i izgradnja Koridora 10, mnogo smo novca uložili da konačno završimo i Grdeličku klisuru i kompletan put do granice sa Severnom Makedonijom. Smatramo da je to dobar uslov ili najvažniji preduslov da bi došlo do većeg ulaganja u dve opštine Bujanovac i Preševo. Ne znam što ste zapeli za Medveđu i ne znam kakve veze imate mnogo sa Medveđom, ali želim takođe da vas obavestim da smo mnogo uložili u Medveđu, da nastavljamo da ulažemo da smo više puteva asfaltirali u Medveđi u prethodnih pet godina, nego u prethodnih 70 godina, da smo uradili, pogledajte to je bukvalno kao pista prema Lebanu, sve prema Leskovcu, prema nekoliko sela koja su nam tražili čak i gore prema Radan planini gde smo počeli da radimo, još nismo završili. U svakom slučaju mnogo toga smo napravili od renoviranja doma zdravlja do svega drugog, tako da ćemo nastaviti da ulažemo u Medveđu, ali imate moju reč da ćemo veoma ozbiljno nastaviti sa ulaganjima ne samo u porodilište u Preševu, koje smo uradili, već i u sve druge institucije i u dovođenje investitora na teritoriju Bujanovca i Preševa.
Za nas je od ključnog značaja posle rešavanja pitanja Vranjske banje, za one koji ne znaju, to je jedno od ključnih mesta, odatle je Kralj Petar i otišao na Solunski front i najčešće je koristio, uprkos besmislenim napadima dela političkih protivnika koji više bukvalno ne znaju šta će sa sobom, što će biti veoma važan signal za razvoj Pčinjskog okruga uz mnoge druge stvari koje smo uradili. Bujanovačka banja je od izuzetnog značaja za sve nas i za sve vas i dajem vam reč da ćemo posle rešavanja pitanja mnogih banja, ali želim da vam kažem da su i naši češki prijatelji pokazali interesovanje, kad već pričate o opštini Medveđa za Sijarinsku banju, pa ćemo i tu nastaviti razgovore da deo kapaciteta zadržimo u srpskom vlasništvu, a da za deo kapaciteta dovedemo one koji su najbolji u Evropi i koji su i kroz Češki Krumov i kroz Karlove Vari pokazali kako umeju takvim resursima da upravljaju.
Dakle, daćemo sve od sebe imate moju reč da ćemo se boriti za dovođenje investitora u Bujanovačku banju, kao što ćemo pokušati da dovedemo i dobrog investitora na područje „Guma plastike“, ali ne samo „Guma plastike“, da mi ne biste rekli da se to tiče samo istočnog dela opštine Bujanovac ili dela opštine Bujanovac gde žive pretežno Srbi.
Ne moram da vam govorim da smo i u Levosoju obnavljali gde sam i lično bio, dakle, od škole do puteva, ulica i svega drugog, ali smo to spremni da radimo i na zapadnom delu opštine bez obzira na činjenicu da su Srbi izbačeni iz vlasti u opštini Bujanovac i da im se na svaki način uskraćuju prava. Mi ćemo pokušati da podignemo vaše poverenje u nas, našim odgovornim ponašanjem, našim ozbiljnijim ili delimično promenjenim pristupom, pa onda verujem da ćete vi u mnogome promeni i svoj pristup i prema srpskom narodu i prema političkim predstavnicima srpskog naroda.
Zahvalan sam vam na tome što primećujete koliko se razvijaju Vranje, Niš, Leskova i mnoga druga mesta. Tačno je, ali je tačno da smo najviše ulagali upravo u jug Srbije i tu očekujemo i najveći porast, iako i dalje ne može da se poredi po životnom standardu ni sa Beogradom, ni sa Novim Sadom, ali verujem da ćemo zajednički uspeti da to promenimo. Lično sam učestvovao u otvaranju sedam fabričkih, velikih fabrika, fabričkih pogona na teritoriji grada Niša, u Leskovcu najmanje tri, u Vranju, Vranjskom okrugu, Pčinjskom okrugu, dakle, u najmanje tri ili četiri, računam da će „Teklas“ da pojača svoju poziciju u Vladičinom Hanu, što bi bilo od velikog značaja. Plašim se da ćemo imati problema sa nekim stranim investitorima zbog korone i zato ćemo gledati da dodatno pomognemo Vranje i da dodatnu saradnju napravimo sa Severnom Makedonijom, pa da pozovemo neke od investitora da ulože u Vranje i Kumanovo, što bi bila dobra poruka. U Kumanovu žive i Makedonci i Albanci i Srbi, pa bismo zajednički mogli da prihvatimo određene velike investitore. Tako da o tome sam razgovarao nedavno sa premijerom Zajevim i verujem da bi to moglo da budućnosti da budu dobre vesti, kao što sam razgovarao i sa premijerom Ramom. Narednih dana ću ponovo imati zum konferenciju da vidimo šta je to što zajednički možemo da radimo u budućnosti.
Što se tiče diploma o kojima govorite, to je sporazum koji su pravili predstavnici bivše vlasti, ovde, kao i za katastar, vrlo loš za nas, ali ne vezano za to što je loš za nas, kada govorite o diplomama, razumem ja vaše probleme, ali niste rekli ljudima da smo mi 28 diploma prihvatili, neki drugi nisu prihvatili nijednu srpsku. Nisu prihvatili nijednu srpsku zato što ne prihvataju, a da bih vama objasnio poštovani narodni poslanici, jer zašto biste takve detalje morali da znate. Nisu prihvatili zato što ne priznaju Prištinski univerzitet izmešten u Kosovsku Mitrovicu. Mi smo imali primedbu da bismo morali da priznamo one diplome koje nemaju svoju pravu snagu i dokaz o stvarnom znanju stečenom, jer je hiper produkcija fakulteta na teritoriji Kosova, ali smo bili spremni da i to prihvatimo ukoliko bi albanska strana prihvatila, razume se ono što je normalno i što je mnogo viši nivo znanja i obrazovanja, a nudi ga Prištinski univerzitet sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Oni to, razume se, nisu nikada prihvatili zato što oni žele politički diskontinuitet sa univerzitetom u Prištini, odnosno Kosovskoj Mitrovici. Tako da je to jedan od problema, ali gledaćemo da i taj problem rešavamo zajedno, gospođo Bećiri i da uradimo sve, posebno ukoliko postignemo dogovor sa Severnom Makedonijom i Albanijom.
Ja verujem i nadam se da ćemo postići taj dogovor i daću sve od sebe da ga postignemo, a to je dogovor ne samo o slobodnom kretanju i protoku roba, usluga, kapitala, već i da postignemo dogovor zajedničkom reagovanju prilikom elementarnih nepogoda, poplava, požara, da sve snage budu usmerene na tu jednu tačku od naše tri države, dakle, iz Beograda, Skoplja i Tirane. Ali, treći taj sporazum ja doživljavam kao možda najvažniji koji je bismo, moguće bili u situaciji da potpišemo narednih dana i nedelja, a to je sporazum o radnim dozvolama. Dakle, kada se izda radna dozvola u Tirani, da ta radna dozvola radi, odnosno vredi na teritoriji cele Srbije, na teritoriji cele Severne Makedonije i obrnuto. Mislim da bismo time drastično popravili tržište radne snage, situaciju u kojoj imamo problem.
Vi znate da mi imamo i dodatni problem, tačno je da je problem velikog odliva i posebno albanskog stanovništva sa teritorije opština Preševo i Bujanovac i za nas je važno da zato pronalazimo investitore i da pokušamo da rešimo pitanje tog odliva, ne samo ka Prištini, već ka zapadnim zemljama i nadam se da ćemo taj problem zajednički uspeti da rešimo.
Što se tiče, gospodine Glišiću, Briselskog sporazuma o kojem ste govorili da ste imali mnogo toga da kritikujete, lako je sa distance kritikovati sve. Lako je dobacivati svakome, lako je uvek pronaći lagnecov dovoljan razlog ne samo za reči kritike, već i za reči pogrde.
Nisam neko ko bi vam bio posebno zahvalan, što me danas niste nazvali izdajnikom, a inače biste to da učinite, zato što ne mislim da bih bio ni manje, ni više izdajnik da to jeste učinili.
Izdajnik bih bio da sam učinio nešto protiv svog naroda.
Dela su ta koja govore o onome jesam li kriv ili nisam kriv, a ne reči nekih drugih ljudi, koji nisu do kraja umeli da sagledaju ni težinu pozicije naše zemlje, ni težinu pozicije našeg naroda, niti su želeli da sagledaju sve ono što smo radili i koliko je to bilo važno i dobro.
Da li je bilo grešaka? Naravno da je bilo. Ja sam grešnik, nisam bezgrešan, kao svi moji politički protivnici, a najmanje su grešni kada su u pitanju pare u njihovim džepovima. To su bez greške radili i nikada nisu od toga odustajali.
Briselski sporazum je, nešto što sam rekao te 2013. godine, to se sad obraćam vama narode naš sa Kosova i Metohije, vama predstavnicima naroda sa Kosova i Metohije, u užarenoj atmosferi, imao sam dovoljno hrabrosti da odem među ljude i pred ljude koji su mi psovali, i majku i oca, i decu i govorili da sam najveći izdajnik i da im kažem – sačekajte samo neku godinu, videćete kako ćemo mi Srbi da se borimo za Briselski sporazum, a kako će Albanci da beže od Briselskog sporazuma. Nadam se da sećate kako je to bilo u Kosovskoj Mitrovici, na jednoj veoma, veoma teškoj situaciji, prepunoj emocija.
Kao što ste videli, bio sam u pravu, ne zato što sam pametniji od bilo koga od vas, već zato što sam dobro razumeo međunarodne okolnosti i prilike i zato što smo ih dobro razumeli, i zato što smo shvatali da je Priština to sve igrala samo zbog jedne stvari koju nije dobila u tački 14) ili 15) ispravljenoj, koju je trebalo da dobije, odnosno dve tačke tada, a to je Stolica u UN i druga je tačka 10) bila Briselskog sporazuma, 9) ili 10), mislim 10), koja se ticala regionalne policije, gde su oni želeli i sve vreme govorili da prihvataju, tobož, Miloševićev okrug od sedam opština, od sedam opština na severu. Dakle, to su bili: Leposavić, Zvečan, Zubin Potok, jedinstvena Mitrovica, dakle, sada bi bili severna i južna Mitrovica, Vučitrn i Srbica, odnosno „Skenderajka“ koju oni nazivaju.
U tom smislu, u tom slučaju da smo to prihvatili bilo bi na severu proporcionalno raspoređeno 67% policajaca albanske nacionalnosti, a 33% srpske nacionalnosti. Ni na jedno, ni na drugo, iako je sve već bilo gotovo nismo pristali, pa smo dobili 99% pripadnika srpske nacionalnosti u policiji za rejon sever i uspeli smo da izbegnemo Stolicu u UN.
Voleo bih da nekada o tome govori i Ivica Dačić, da vam kaže kakvi su pritisci bili, on je tada bio dobar policajac, ja sam bio loš policajac, uvek smo se mi taktički snalazili, ali je teret tog odbijanja bio na meni, jer on je bio na istaknutijoj funkciji i morao je da šalje lepše poruke.
A ja sam bio lokalna baraba koja je trebala da pokvari žurku sa Stolicom u UN, ali su ti pritisci bili bukvalno jezivi i ne biste verovali šta je sve moralo da se izdrži.
Neću ni da vam govorim, koga god da smo zvali u Beogradu u to vreme, nikog živog nismo mogli ni da dobijemo, zato što su svi bežali od odgovornosti i onda je bilo prepušteno sve tome da ja legnem tamo na patos i da kažem da spavam i da me baš briga za to što će oni da zaključuju i kakve će odluke da donose, što nas je spasilo oko Stolice UN, jer da vam kažem da je veliki broj državnih zvaničnika nije mogao da izdrži taj pritisak i već su tražili da se prihvati takav plan kakav je bio napisan, završen i potpisan već u dve strane.
Ovo vam govorim zato što sam znao da oni zajednicu srpskih opština neće da ispune, jer im nikada to nije bio ni plan, mi smo za to vreme dobili i mogućnost da se razvijamo da nam zemlja napreduje i da ona napreduje mnogo brže, nego drugi u regionu.
Ja ću vam samo navesti nekoliko primera, prosečna plata u Crnoj Gori 2014. godine je bila 505 evra, a u Srbiji 329 evra. Danas je u Srbiji 556 evra, a u Crnoj Gori je 525 evra. Samo pogledajte kakva je razlika dramatična napravljena za samo sedam godina.
Njihov BDP je tada bio 4,3 milijarde evra, a naš je bio 32,5 milijardi evra. Naš je danas, 51 milijardu, završavamo ovu godinu , a oni završavaju sa 3,7 milijardi.
Samo da vidite šta je Srbija uradila u tih prethodnih sedam i po godina.
Ja ne mogu za Prištinu da govorim, nemojte da se ljutite, jer oni ne daju nikakve podatke zvanične statističke, niti je to moguće uhvatiti, već neke fragmente hvatamo iz zaključaka Svetske banke, i na osnovu toga zaključujemo koliko je dobra ili loša situacija. Mogao sam da uzmem i BiH, koja je tada imala 372 evra, a danas 498 evra, dakle, uvek je Srbija zaostajala u prosečnoj plati, više ne zaostaje.
U vreme kada sam postao predsednik Vlade, stopa javnog duga bila je 78% u odnosu na BDP, u Crnoj Gori je 52, a kod njih je danas 106 %, a u Srbiji je 58%.
Uprkos ogromnoj podršci i pomoći koju smo dali preduzećima i stanovništvu i svima drugima. Upravo zato, obaveza više da pomognemo Bujanovcu i Preševu, Medveđi, podrazumeva se, ali ne znam baš kakve veze to ima sa vama, ali može i to. To valjda imate nekakve istorijske aspiracije koje ja ne razumem i ne znam ni na čemu su zasnovane, ali na realnosti i stvarnosti, nisu.
Dakle, dolazim sada do onoga o čemu ste vi govorili gospodine Martinoviću, da su nam držali opelo, da smo bili najgori izdajnici i da sam i danas morao da čujem da bi trebalo da budem srećan što mi neko neće reći da sam izdajnik.
Ljudi su valjda mislili da ćemo uvek da krijemo to što neko o nama govori, da se valjda plašimo nečijih reči, a ne da se plašimo suda naroda i sopstvenog dela. Ni tada nisam bio fasciniran onima koji su to izgovarali, posebno onima koji su imali priliku da pokažu kako se vodi zemlja, a vodili su je na veoma, veoma loš način, što činjenice i brojke pokazuju i dokazuju, bolje od naših emocija, bolje od svake moje priče, bolje od svake njihove priče.
Govorili ste danas i videli ste sa kakvom sladostrašću je gospodin Kamberi govorio o Jeremićevim uspesima za državu Kosovo i svima njima i njihovim reakcijma 2008. godine.
Te 2008. godine, zaboravili ste jedan detalj, niste zaboravili, iscrpan vam je govor bio, zaboravili ste detalj iz Vikiliksa, koji nikada niko mogao da demantuje, jer se plaše snimka, a to je da je Borko Stefanović tražio, u redu je to što priznajete Kosovo, samo vas molim nemojte da priznate Kosovo pre izbora, zato što će ovi ludaci iz SNS, da nas pobede.
Dakle, nije bilo važno Kosovo, nije bila važna država Srbija, ništa nije bilo važno, samo da ostanu njihove fotelje, a nisu čak ni zamolili da ne priznaju Kosovo, kao što smo mi radili na odpriznavanju ili povlačenju priznanja, kako god hoćete to da nazovete.
Nisu se mnogo nervirali, jer su rekli, neki od njih su čak govorili na zvaničnim sastancima i to da je dobro da smo konačno skinuli sa svoje grbače. Ako nemate hrabrosti da narodu kažete to u lice, da vam je to teret i da ne možete ništa da dobijete, za svoju zemlju, onda nemojte da se bavite tim poslom.
Imam dovoljno hrabrosti da kažem ljudima da je situacija teška, nimalo laka, i da će biti samo teža za nas na KiM, ali da kažem narodu da neću da se borim i da nećemo da se borimo, ne pada mi na pamet. Borićemo se svom svojom snagom, svom svojom energijom, svim što znamo i umemo, da pokušamo da iskoristimo argumente koje imamo.
Već sam vam rekao, nemojte da očekujete pravdu. Mogli smo da se pozivamo na Badentera, mogli smo da se pozivamo na koju god hoćete rezoluciju, oni meni govore o nepoštovanju rezolucije 796 ili 976, kako god. O tome da li izručujete ljude koji nisu optuženi za ratne zločine već u predmetu, bolje bi bilo da ih je sramota da o tom predmetu ne govore, o tome da li je neko prekršio pravila statuta ili svega drugog.
Kada ih pitate - kako je moguće da Florans Artman neće da bude izručena Haškom tribunalu zbog mnogo težih prekršaja, jer je Francuska suverena zemlja, a onda ta ista Francuskinja traži u Savetu bezbednosti od Srbije da za mnogo manji prekršaj mi moramo da izručimo dvoje naših državljana, onda vam je jasno da principa nema.
Šta očekujete da se osvrću na Badenterove komisije zaključke? Šta očekuje da se na bilo šta osvrću. Verujte mi da nemaju ni jedan odgovor kada god ih pitate zašto neko ima pravo na samoopredeljenje i kad neko dobija pravo na samoopredeljenje, a kada neko drugi i zašto neko drugi ne može da dobije pravo na samoopredeljenje.
Mi treba da znamo dobro i mi treba sebe da prestanemo da lažemo. Dobro je da uvek pričamo o tome, da nema principa i da se nikada nisu držali principa. Jedini principi su njihovi interesi.
Kao i danas što možete na drugim primerima da vidite kada vam pričaju. Učili smo trideset godina da je tržišna ekonomija osnovni princip funkcionisanja moderne ekonomije. Danas ukidaju tržišnu ekonomiju pred našim očima samo zato što više ne mogu da pobede u tržišnoj ekonomiji. Sad su našli nešto drugo, kako su nazvali more fere approach - više fer pristup, ne znam ni kako bih preveo tu reč tačno. Dakle, kako god hoćete, na principe zaboravite. Dokle god neko ima silu poštovaće se samo pravo jačeg.
Mi moramo da razumemo dobro gde smo, iako smo pre sedam godina imali ukupnu stopu, ukupan BDP od 32 milijarde, a danas imamo 51 milijardu, što znači da smo mnogo uspešniji i bogatiji. Mi smo i dalje mala, svakako ne bogata zemlja, koja mora još mnogo da radi, koja još mora mnogo da se bori, koja još mnogo toga mora da učini za svoje građane da bi mogli da budu ravnopravni sa građanima razvijenijeg, pre svega evropskog zapada.
Dakle, ja vas molim da u tom svom jedu i frustracijama koje osećamo zbog nepravdi koje smo nosili, zbog toga da se danas ne govori o Jasenovcu, za koje čak da uzmemo i podatke Franje Tuđmana, nema sumnje da su istorijski falsifikat, je jasno da je mnogo više ljudi, mnogo puta više ljudi ubijeno u Jasenovcu, nego recimo u Srebrenici, uz sav pijetet prema svakoj srebreničkoj žrtvi, da mi ne smemo da govorimo o Jasenovcu, da mi ne možemo da govorimo o Jasenovcu, da mi nismo mogli da snimimo igrani film o Jasenovcu decenijama, zato što niko nije hteo da se zameri ni zagrebačkoj čaršiji, ni beogradskoj čaršiji koja je neretko bila gora od zagrebačke čaršije. Prvo što je čekala beogradska čaršija, a to je da se izvinjava zagrebačkoj čaršiji, uvek.
Kažu, mi moramo da razumemo, dakle jedan - pravde nema, dva - principa nema, tri – da vidimo šta možemo da uradimo za naš narod, za naše ljude, šta je to što možemo na racionalnim i pragmatičnim osnovama da radio za našu zemlju.
Istovremeno, pod pet, ono što je zaključak i najvažnije – da gotovo po svaku cenu nikada ne možete da kažete po svaku cenu jer neko može da vas napadne, zato vam postoji Vojska, policija itd, ali gotovo po svaku cenu da čuvamo mir i stabilnost, jer je to uslov svakog našeg napretka u svakoj od sfera i oblasti o kojima sam govorio.
Pitali ste me oko Srebrenice. Nikada to ne pominjem, zato što je suviše mala stvar to što su oni meni uradili, prema zločinu koji su neki Srbi počinili. Kao što njih nije sramota neke, nije sramota da ćute o Jasenovcu, mene je sramota da govorim o onome što se meni desilo u poređenju sa onim što se desilo srebreničkim žrtvama, da budem sasvim iskren.
Da li je to nemoral nečije vlasti? Nemam nikakve sumnje da je nemoral nečiji i neodgovornost nečije vlasti, kao i međunarodnih predstavnika koji nikada nisu insistirali da se to istraži.
Što se tiče naših službi mi znamo sve napadače. Sa jednim sam čak i razgovarao. On je iz Tešnja prema Doboju. Čovek se izvinio i rekao – žao mi je, oprosti. Ja sam rekao – što se mene tiče nemam nikakvih problema i želim vama i vašoj porodici sve najbolje.
Dakle, samo da mi ne pričaju oni koji tamo nisu bili, da to nije bio skoro nikakav napad i da su me gađali plastičnim flašama itd. Dakle, neka vam o tome govore oni koji su bili.
Ali vam i danas zato kažem da sam i tada nosio visoko uzdignutu svoju glavu, ne zato što sam mislio da mnogo vredi, jer da sam mislio da mnogo vredi pognuo bih je i savio bih se i pod kamenicama i udarcima i nogama i rukama i svim drugim, ali nisam imao pravo da to uradim, jer sam ja predstavljao Srbiju, ponosan srpski narod koji je došao da izrazi saučešće, da položi cvet na Mezariju gde su mnogi nevini ljudi pobijeni, ali nisam hteo da dozvolim poniženje srpskog naroda ni na koji način, niti kolektivnu krivicu za srpski narod. Nikada to neću da prihvatim, svim onima koji i danas nameću srpskom narodu i ponosan sam na to što smem javno, otvoreno da kažem na svakom mestu.
Govorili ste nešto o onome što smo juče razgovarali - nije fer, Aleksandre ne govorimo o tome, jer smo se dogovorili da o takvim stvarima ne pričamo. Ja bih samo pozvao te ljude koji su pokazali pristojnost sa jučerašnjeg razgovora da kažu šta god misle, da me napadaju, ali da saslušaju odgovor, samo da se ukoliko-toliko u politiku razumem, pod mojim imenom mislim da niko toliko puta, pogotovo ne tako ubedljivo niko drugi nije toliko puta pobeđivao u Srbiji na višestranačkim izborima, zato mislim da imam pravo da ih posavetujem.
Nemojte da se obazirete na kritike i napade kada imate normalnu politiku, na kraju ljudi glasaju za politiku, ne glasaju ljudi za slike gde jedem grašak i gde mazim kuče, to je lepo, to je sve lepo, ljudi glasaju za sadržaj, ljudi glasaju za to kakav ste život njima obezbedili, kakvu ste budućnost njima obezbedili, ljudi glasaju za one koji poštuju svoju državu i koji se bore za svoju državu, a ne koji treba da učestvuju u svakodnevnim, besmislenim svađama, tviter smicalicama i svemu drugom.
Dakle, ja sam zadovoljan što dobar deo tih ljudi poštuje svoju državu i dobro misli svojoj državi, makar ne mislio dobro nama, znam i neke druge koji ne misle dobro svojoj državi, ali to je na narodu da sam primeti i da sam donosi ocenu.
Što se tiče avanturizma, ja sam sa vama apsolutno saglasan. Mislim da je avanturizam nešto što mi Srbi moramo da izbegnemo pre svih zato što smo uspeli da vratimo pobednički duh i pobednički mentalitet, zato što više ne moramo da pobeđujemo samo u košarci, odbojci, vaterpolu, u streljaštvu, u tekvondou, možemo da pobeđujemo u onome što je najvažnije, a to je ekonomija. Možemo da budemo uspešniji u vakcinaciji. Možemo da budemo uspešniji od ostalih u izgradnji bolnica, da imamo najlepše, najčistije i najbolje opremljene bolnice.
Sve to možemo mi sami. Ne treba nam ničija pomoć, ničija milostinja, ali za to je potrebno da se ne zalećemo i da ne mislimo da smo jači nego što jesmo. U redu je da se pohvalimo ekonomskim rezultatima, ali je dobro da znamo gde nam je mesto u svetu.
Zato ja ne hajem za te kafanske junake koji bi svakog drugog dana da nešto osvajaju, da nešto oslobađaju, ali ako može neko drugi da ide umesto njih, ako mogu neka tuđa deca da ginu, a ne njihova deca.
Da se vratim na to da sam najveći izdajnik. Jesam, za mog vremena vlasti, između ostalog, kao i vaše podrške i pomoći tome, jer vi niste imali izvršnu vlast, vi ste časno obavljali posao narodnih poslanika koji je neretko mnogo teži i važniji od mnogih naših u izvršnoj vlasti.
Podigli smo najviše crkava i manastira, pomagali smo druge bogomolje, više nego ikada, i džamije i katoličke i protestantske crkve, podigli smo hram Svetog Save, ne bismo ga završili još stotinu godina, samo da to imate u vidu. Dizali smo spomenike od Stefana Nemanje, kralja Milutina, cara Lazara, tamo gde ih nikad nismo dizali, na našim pradedovskim ognjištima i na KiM a u centru Beograda nikada nismo ni pomislili da ozbiljan srpski spomenik podignemo, upravo zbog priče o beogradskoj, zagrebačkoj i nekim drugim čaršijama, jer smo se uvek trudili da se svima drugima dodvorimo a da zaboravimo, i lepo je što je Beograd kosmopolitski grad, što je svetski grad, to je činjenica kojom se uvek ponosim, ali za razliku od drugih, predstavljao sam zemlju u vreme kada smo se setili da je Beograd i srpski grad i da ne treba da se stidimo činjenice da je Beograd srpski glavni grad, srpska prestonica i da se ne stidimo činjenice da možemo da podignemo spomenik kralju Petru Oslobodiocu u Novom Sadu, iako znam koliko je Srba bilo protiv toga.
To su stvari koje smo uradili. Jel sam zbog toga izdajnik? Jel kralj Aleksandar izdajnik što nam je spasao Hilandar, sačuvao Prohor Pčinjski? Što bi mene brinula njegova sudbina, kad znam da će za 100 godina neko da priča o meni onako kako ja danas pričam o kralju Aleksandru, onako kako pričaju monasi u Hilandaru. Otiđite pa im pohvalite Apisa, otiđite pa im pohvalite te junake, pa da čujete šta će vam reći monasi u Hilandaru. Otiđite u Prohor Pčinjski pa pitajte naše monaštvo šta će vam reći o kralju Aleksandru Obrenoviću. A što nemamo ni ulicu kralja Aleksandra Karađorđevića? Zato što smo mu sami izmislili grehove, za šta nemamo nikakvi istorijski dokaz niti bilo šta drugo, jer nam je to tako lako.
Samo smo mi uvek valjali, a oni koji su nas predstavljali nisu nikada. A ko nam je bio dobar? Miloš nam je uvek bio kriv, iako nam je stvorio modernu državu, zbog Karađorđa. Karađorđe nam je uvek bio kriv zato što je prebegao na Austrougarsku stranu prilikom sloma Prvog srpskog ustanka. Jel bio neko dobar kod nas nekada? O Mihajlu smo izmišljali razloge smrti, govorili da je to zbog švaleracije, sami lagali sebe, a ne zbog drugih razloga, o čoveku koji je dobio ključeve grada Beograda, napravio Narodno pozorište. Pa smo mu spomenik nazivali "Spomenik kod konja". Konji su oni koji su ga tako nazivali. Kako se nismo setili da bude bar "konjanik", ako smo glupi pa da zapamtimo da je spomenik knezu Mihajlu?
Ko nam je bio dobar? Kralj Milan, što je uvodio stajaću vojsku, vozove u Srbiju? Tad smo mu govorili da ćemo da uništimo sve šljivike po Srbiji tim gvozdenim konjima. A koga to nismo ubili a da nam je iole valjao?
Ne brinem ja za to šta će ko danas da kaže, brinem za to šta će ko da kaže za 50 i za 100 godina, to je ono što me rukovodi.
Vama, gospodine Dačiću, da kažem - da, ja sam ponosan na to što smo zajedno radili od 2012. godine. Ponosan sam na mnogo toga što smo napravili, uradili, što smo promenili zemlju. I da budem sasvim otvoren, ne bismo mi to uspeli sami, da nije bilo i vašeg rada i vašeg učešća i vaše podrške i svega drugog. Ne bih da merim ko je šta, kako i koliko radio, ali svakako da bi sve bilo mnogo teže i pitanje je da li bismo to uradili da nije bilo podrške i vaše političke partije i vaše koalicije i mnogih dobrih ljudi koji su želeli dobro Srbiji.
Sa druge strane, želim da objasnim nešto o čemu ste vi govorili ovde, iz malo šireg konteksta i neću duže od pet minuta, privodiću kraju.
Danas, da bi umanjili sve ono što mi ovde radimo, i kada govorite o institucijama, da ovo liči na nečiji glavni odbor, meni je glavni odbor suočavanje sa narodom, suočavanje sa mišljenjem velikog dela naroda. A da li ćemo da prepuštamo nekom drugom ulaz u parlament zato što taj neko misli da zaslužuje a da ne dobije glasove naroda, ne pada nam napamet. U Narodnu skupštinu ulaze oni koji dobiju glasove naroda. To je jedini način kako se ulazi u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Ako ste dobili glasove naroda, onda ste tu, ako niste dobili glasove naroda, onda nećete biti u Narodnoj skupštini.
Ono što je za nas takođe važno, gde ćete videti razliku, mi danas pratimo sve što Albanci rade. Sve što nismo shvatili između 1961. i 1991. godine mi im pažljivo pratimo svaku izjavu. Videli ste da znamo svaki komad oružja i oruđa koji imaju. Pratimo bukvalno sve što rade. Ja se ne stidim da vam kažem, da, mi ne potcenjujemo one koji misle da su nam protivnici, već ih pratimo šta rade i gledamo kako ćemo da reagujemo. I upravo zato se nasmejem kada mi kažu u ovim medijima pod kontrolom pojedinih tajkuna kako je malo interesovanje za Vučićev govor u Prištini. Ja kažem - hvala bogu, to znači da postaju neodgovorni, baš onoliko koliko smo mi ovde bili neodgovorni u prethodnom periodu, ukoliko je to baš tačno.
Ja to ne bih rekao da je tako, ne zbog sebe, lične sujete ili bilo čega sličnog, već bih rekao upravo obrnuto - da dođem na ono o čemu je govorio gospodin Dačić i na svo licemerje i oko povlačenja priznanja i oko svega drugog.
Primetili ste da u regionu zapadnog Balkana, da izuzmemo Srbiju, imate Albaniju, Severnu Makedoniju, Crnu Goru. Sve su priznale nezavisnost Kosova. Hrvatska je priznala nezavisnost Kosova, govorim o zemljama bivše Jugoslavije, Slovenija takođe. Bosna i Hercegovina nije, ne zato što je ne bi priznali neki drugi, već zato što srpski narod i Republika Srpska, na čelu sa svojim rukovodstvom, ne želi da dozvoli priznanje nezavisnosti Kosova. Dakle, nemojte da imate nikakvih iluzija, od Bakira Izetbegovića i od Komšića smo već čuli da je za njih Kosovo nezavisno.
Možete da pomislite kakvo je to tek licemerje da kažu - Kosovo je nezavisno za nas, a da Republika Srpska ne sme o tome da razmišlja. Kao i ono licemerje kada sam se nasmejao i pustio i nisam želeo ni da odgovaram ništa, kada Ugljanin govori o tome kako treba specijalni status da dobiju tri opštine, pa će oni da odlučuju o svojoj budućnosti. Pa, dobro. Ja mislim da ti ljudi hoće da žive u Srbiji. Bošnjaci pre svega, zato što ulažemo više nego ikada. Zato što niko drugi im ne gradi tolike puteve i auto-puteve.
Imaćemo za manje od godinu dana završen put Novi Pazar - Tutin 22 kilometara. Imaćemo auto-put urađen za tri godine do Boljara, tri i po godine. Dakle, sve što su sanjali. Da ih spojimo i sa Sarajevom i sa Beogradom, da radimo sve što možemo za njih. Ali, gde je vama odgovornost, ljudi? Pa, što ne kažete ljudima da ima 64 plus četiri srpske opštine u Bosni i Hercegovini? Gde vam je ikakva odgovornost o bilo čemu ili Srbija mora da bude odgovorna za sve vas? Da ćutimo na gluposti koje izgovarate svakog dana, koje izgovarate u svoju štetu, u korist svoje štete i da se pravimo da nešto ne vidimo, ne čujemo, ne razumemo i tako dalje?
Šta se događalo u prethodnom periodu? Kada je postojala mogućnost, ne velika, ali kada su otškrinuta vrata nekakvom kompromisu između Beograda i Prištine pola sveta je skočilo na nas, posebno oni koji su uvek radili sve što su mogli protiv interesa Srbije? Šta su prvo uradili? Pokupili su sve ove male iz regiona da im kažu - morate vi prvi da se izjasnite protiv Srbije, da vi uvek budete prvi koji ćete da kažete nešto protiv Srbije i da vodite kampanju protiv nje.
Evo, sada da vas pitam, pošto slušam svaki dan, kažu - ne interesuje ih Srbija i Srbija se meša u njihove unutrašnje odnose, a na njihovim naslovnim stranama, čak ne tabloida, piše kako sam izvršio državni udar zato što sam ne znam šta uradio kada je predsednik Vlade Crne Gore dolazio kod patrijarha. Niti me je jedan obavestio, niti me je drugi obavestio, nisam ni znao ništa o susretu, ali nešto sam kriv. Nemam pojma šta sam kriv, ali sam neki državni udar izvrši.
Sad sve to ostavite po strani. Nije mi to prvi put. Stoti put da sam neki državni udar uradio. Kažu, specifičan državni udar. Kod mene su sve neki specifični državni udari. Pošto ne mogu da govore o pravom državnom udaru, onda su sve neki specifični državni udari, ali ostavite to po strani i onda kažu - mi se sada mešamo, razumi, Vučiću, pa se izređaju svi oni ne bi li podigli sebi rejting, jer kako drugačije da dignu rejting ako nešto Vučiću ne kažu. Svi ostali su mali za njih. To su svetski lideri.
Dakle, iz njihove Vlade, pa kaže - moraš da zapamtiš Vučiću, mi smo nezavisna država, idi. Pa, dobro. I, ko vam smeta? Ko vam smeta? Da li vas neko dira? Da li smo mi priznali Boku ili Plav i Gusinje ili Pivu za nezavisnu državu? Čekajte, vi se ne mešate u unutrašnje stvari naše zemlje, a priznali ste deo teritorije Srbije za nezavisnu državu i mi ne smemo ni da vam kažemo - dobar dan, kako ste, jer se time mešamo u vaše unutrašnje stvari?
I nije vam to bilo dovoljno, nego ste govorili kako je to bila pogrešna politika, a onda ste prvi dan čestitali dan nezavisnosti Aljbinu Kurtiju, a pre toga proterali srpskog ambasadora zbog reči o Mojkovačkoj bici, a posle toga nastavili sa istom tom politikom i najavili ponovo slanje vaših izaslanika na "Oluju", da se proslavi proterivanje još 250 hiljada Srba. I sve to nije dovoljno, nego ste doneli novu. Već ste imali jednu Rezoluciju o Srebrenici iz 2009. godine, pa ste doneli još jednu Rezoluciju, da bude jasno da su Srbi počinili genocid i još ste napisali u toj rezoluciji - ne, ovo nema veze sa kolektivnom krivicom, ovo je individualna krivica, a nema nijednog lica, nema nijednog pojedinca koje su pomenuli da kažu da je kriv, nego da se zna da su Srbi ti koji su počinili genocid.
A Jasenovac, Jadovno, a što bi to pominjali? Neću da govorim o Veliki, o Plavu i o svemu drugom. Glasali su o tome, pa su to odbijali, jer to nisu ni zločini, ni genocidi, to je ništa. Samo su Srbi ti koji su genocidni i to tako treba da bude i to tako mora da ostane zapisano u istoriji. Oni će sa tim nastaviti. Moraće da nastave, zato što jedina Srbija koja je podobna, poželjna i za koju će da govore da je napredna je ona Srbija koja će da bude neuspešna Srbija, Srbija propale ekonomije, fabrika sa katancima i lancima, Srbija koja će samo da kleči i da se izvinjava.
Nije loše izviniti se kada nešto loše uradite. Ama nemojte više da se izvinjavate svaki bogovetni dan, da više ne možemo da pohvatamo za šta se izvinjavate, a da je Srbija u sve većem problemu sa sve većim brojem nezaposlenih, sa sve većim brojem uništenih fabrika i da se izvinjavate samo zato što su vama džepovi sve puniji i ni zbog jednog drugog više razloga.
Dakle, nama je potrebno, da razumemo, gradimo mir u regionu, dobre odnose sa svima, ali da im bude jasno, nema više poniženja Srbije. Ne interesuje nas vaša nezavisnost. Radite sa tim šta hoćete, ali vam ne damo više na Srbiju!
Jeste li primetili, dragi prijatelji, jeste li primetili, poštovani narodni poslanici, dragi naš narode sa Kosova i Metohije, jeste li primetili da ove godine prvi put nije čestitan Vaskrs u Prištini pravoslavnim Srbima? Niste. Mi jesmo. Mi pratimo, kao što rekoh.
Oni su iskoristili reči Teofana Nolija, osnivača albanske pravoslavne crkve, gde se radi samo o njihovoj naciji i gde počinje sa ljubavlju jedni prema drugima za naš narod, pravdu, itd. Nema čestitke pravoslavnim Srbima više, jer to je vera, znate, što bi Srbi bili posebni, što biste se Srbima i obratili, što biste Srbima i Uskrs čestitali?
Jeste li primetili da to niko u Međunarodnoj zajednici nije zapazio? Nikoga nije ni interesovalo. A što ga Kamberi ne podseti? Ode Kamberi. Što ne podseti svog druga bar da čestita Vaskrs onako kako se uvek čestitalo, onako kako mi čestitamo Uskrs katolicima, ko god da su, Mađari, Hrvati, bilo ko? To je samo jedna od stvari.
Mnogo drugih stvari imamo, a ja ću vam sada pročitati samo jednu priču oko silovanja, jer sam to i danas čuo ovde, 20.000 silovanih.
Mi imamo tačne podatke, pošto stalno govore o 20.000 silovanih Albanki. Teško je da se umešate u to. Teško je da se umešate u to, jer ne postoji odvratnije krivično delo, ne postoji odvratnija stvar. Lakše je da ponesete, da me niko pogrešno ne razume, da je neko i teško ranjen i ubijen nego da je neko silovan. Odvratno je bilo šta govoriti po tom pitanju, ali pošto oni govore o tome svaki dan, i o tome mi je Osmani govorila na Brdu kod Kranja, pa smo reagovali i Dodik i ja. Dakle, govore stalno o 20.000. Sada ću vam ja navesti tačne, precizne podatke, da biste vi znali na osnovu njihovih zaključaka, na osnovu zaključaka koje su donele njihove institucije, samo da taj podatak imate, da to možete na svakom mestu u svetu da govorite.
Dakle, prema Izveštaju generalnog sekretara UN u Misiji UNMIK 5. aprila 2021. godine, koji je podnet članicama Saveta bezbednosti, Komisija Vlade privremenih institucija u Prištini, koja je 2018. godine oformljena sa mandatom da izvrši verifikaciju i priznavanje statusa preživelih žrtava ratnog seksualnog nasilja, je do dana podnošenja tog Izveštaja primila ukupno 1.414 zahteva lica da im se prizna takav status, a status preživele žrtve seksualnog nasilja priznat je u 912 slučajeva, 880 žena i 32 muškarca. Prištinska komisija je do sada odbila zahtev za dodeljivanje navedenog statusa u 210 slučajeva.
Dakle, mi samo molimo prištinsku stranu da prestane sa paušalnim izjavama i mnoge u Srbiji i mnoge u Beogradu da prestanu sa autošovinizmom i sa napadima na sopstveni narod samo da bi pokazali da smo mi zločinci najgori na svetu.
Da li osuđujem ovaj užasan zločin silovanja 900 Albanki? Naravno da osuđujem, grozim se tih ljudi. To nisu ljudi, to su zveri. Ali, nemojte, ljudi, da izmišljate brojeve i nemojte samo da govorite sve to da biste rekli, kako nam je Kamberi danas rekao – Srbija je ubijala decu, tako će da nam kažu Srbija je silovala, Srbija je sve to radila. Nije Srbija, to su uradili pojedinci i oni su za to odgovarali, a pojedinci koji su ne znam da li u vaše ime ili u svoje ime silovali Srpkinje, ubijali srpsku decu, srpsku nejač, kao što vidite, nije ih bilo briga ni da odgovore.
Tri puta sam postavio pitanje – ko će da vrati Aleksandra, Đorđa i Radomana, a ko će grobove da im obilazi? I roditelje ste im pobili. Deca od 18, 13 i 10 godina u bunkeru kod Đakovice. A, šta su vam skrivili, šta su zgrešili?
Meni nije teško da govorim ni o Sarandi Bogujevci, ni o žrtvama silovanja i nije mi teško da to ne krijem pred našim narodom. A, što je vas sramota da govorite o vašim ubicama, o ljudima koji su čitave srpske porodice ubijali? Što vas je sramota da pričate o teškim zločinima? Što nećete da nam date da iskopamo ubijene Srbe, da možemo da ih sahranimo, da njihove majke i očevi mogu da im odu na grob, braća i sestre da mogu da im odu na grob, kao što se mi trudimo da Albanci mogu svojim braćama i sestrama da odu na grob?
Neće, zato što mora da postoji samo jedan krivac i to će uvek da bude Srbija.
Možete da pogledate sve knjige. Rastović ima tri čak dobre knjige, pripada drugoj političkoj partiji. Možete da pogledate i Teodoru Tolevu, mnoge knjige da pročitate, da pogledate. Uvek su želeli, što je Srbija manja, što je slabija ekonomski, što je slabija vojno, utoliko će Srbiju više da hvale. Što je Srbija snažnija, što je Srbija jača, utoliko će više da je napadaju sa svih strana.
Zato večeras hoću da zaključim, uz zahvalnost svima na učešću u današnjoj diskusiji, da je na nama da budemo odgovorni, da budemo ozbiljni, da budemo realni, pametni, ali da radimo svakoga dana sve više da bismo bili snažniji, da bismo mogli svoju zemlju i svoj narod u svakom trenutku da sačuvamo i zaštitimo, da dobro znamo da nema ljubavi i prijateljstava u međunarodnim odnosima velikih, već da ima samo interesa manjih i velikih i da ne mislimo da će nam bilo ko bilo kada pomoći do nas samih. Naravno da imamo one koji su nam bliži, one koji su nam dalji. One koji su nam bliži poštujemo, cenimo i volimo, one koji su nam dalji poštujemo i cenimo, ne moramo da ih volimo, ali moramo da radimo sa svima u interesu naše zemlje.
Što se tiče nastavka dijaloga, mi smo spremni za dijalog, spremni za nastavak, spremni za borbu, spremni da Srbija bude još uspešnija, da Srbija bude još naprednija i da pokušamo da našem narodu rasejanom po celom svetu vratimo nadu u otadžbinu, da zamolimo ljude koji su počeli polako da se vraćaju u svoju zemlju, da se vraćaju u većem broju, da pokušamo da imamo više dece u budućnosti, jer bez dece nam budućnosti nema. Onda sam siguran ne samo da je Srbija danas na dobrom putu, već da ćemo razliku između sebe i onih koji danas zaostaju za nama činiti većom u budućnosti, a da ćemo razliku između nas i onih koji su ispred nas činiti manjom, a neke i zemlje EU koje su danas za malo ispred nas, ubrzo ili uskoro već uspeti da prestignemo.
Veliko vam hvala na pažnji. Sve najbolje želim vama i vašim porodicama. Živela Srbija!
Voleo bih da isto tako inicijativu uputite i onima koji se ne osvrću na naše molbe, da nam dopuste pristup na još devet lokacija gde mi sumnjamo da se nalaze ubijeni Srbi. Siguran sam da ćete vašim ugledom to učiniti da prištinske vlasti to omoguće upravo zbog onoga što ste rekli zbog majki koje traže svoju decu, a odmah da vas obavestim da čak 36% u ovom trenutku nestalih su srpske nacionalnosti, tako da verujem da ne postoji razlika između majki i njihove ljubavi prema deci, da tako zdušno i strasno, kako se zalažete za prava albanskih majki, što podržavam u potpunosti, da ćete na isti način tražiti takva prava i za sve srpske majke. Što se nas tiče mi ćemo učiniti sve da ovaj težak posao nastavimo.
Zahvalan sam vam na tome što ste primetili koliki je značaj i izgradnja Koridora 10, mnogo smo novca uložili da konačno završimo i Grdeličku klisuru i kompletan put do granice sa Severnom Makedonijom. Smatramo da je to dobar uslov ili najvažniji preduslov da bi došlo do većeg ulaganja u dve opštine Bujanovac i Preševo. Ne znam što ste zapeli za Medveđu i ne znam kakve veze imate mnogo sa Medveđom, ali želim takođe da vas obavestim da smo mnogo uložili u Medveđu, da nastavljamo da ulažemo da smo više puteva asfaltirali u Medveđi u prethodnih pet godina, nego u prethodnih 70 godina, da smo uradili, pogledajte to je bukvalno kao pista prema Lebanu, sve prema Leskovcu, prema nekoliko sela koja su nam tražili čak i gore prema Radan planini gde smo počeli da radimo, još nismo završili. U svakom slučaju mnogo toga smo napravili od renoviranja doma zdravlja do svega drugog, tako da ćemo nastaviti da ulažemo u Medveđu, ali imate moju reč da ćemo veoma ozbiljno nastaviti sa ulaganjima ne samo u porodilište u Preševu, koje smo uradili, već i u sve druge institucije i u dovođenje investitora na teritoriju Bujanovca i Preševa.
Za nas je od ključnog značaja posle rešavanja pitanja Vranjske banje, za one koji ne znaju, to je jedno od ključnih mesta, odatle je Kralj Petar i otišao na Solunski front i najčešće je koristio, uprkos besmislenim napadima dela političkih protivnika koji više bukvalno ne znaju šta će sa sobom, što će biti veoma važan signal za razvoj Pčinjskog okruga uz mnoge druge stvari koje smo uradili. Bujanovačka banja je od izuzetnog značaja za sve nas i za sve vas i dajem vam reč da ćemo posle rešavanja pitanja mnogih banja, ali želim da vam kažem da su i naši češki prijatelji pokazali interesovanje, kad već pričate o opštini Medveđa za Sijarinsku banju, pa ćemo i tu nastaviti razgovore da deo kapaciteta zadržimo u srpskom vlasništvu, a da za deo kapaciteta dovedemo one koji su najbolji u Evropi i koji su i kroz Češki Krumov i kroz Karlove Vari pokazali kako umeju takvim resursima da upravljaju.
Dakle, daćemo sve od sebe imate moju reč da ćemo se boriti za dovođenje investitora u Bujanovačku banju, kao što ćemo pokušati da dovedemo i dobrog investitora na područje „Guma plastike“, ali ne samo „Guma plastike“, da mi ne biste rekli da se to tiče samo istočnog dela opštine Bujanovac ili dela opštine Bujanovac gde žive pretežno Srbi.
Ne moram da vam govorim da smo i u Levosoju obnavljali gde sam i lično bio, dakle, od škole do puteva, ulica i svega drugog, ali smo to spremni da radimo i na zapadnom delu opštine bez obzira na činjenicu da su Srbi izbačeni iz vlasti u opštini Bujanovac i da im se na svaki način uskraćuju prava. Mi ćemo pokušati da podignemo vaše poverenje u nas, našim odgovornim ponašanjem, našim ozbiljnijim ili delimično promenjenim pristupom, pa onda verujem da ćete vi u mnogome promeni i svoj pristup i prema srpskom narodu i prema političkim predstavnicima srpskog naroda.
Zahvalan sam vam na tome što primećujete koliko se razvijaju Vranje, Niš, Leskova i mnoga druga mesta. Tačno je, ali je tačno da smo najviše ulagali upravo u jug Srbije i tu očekujemo i najveći porast, iako i dalje ne može da se poredi po životnom standardu ni sa Beogradom, ni sa Novim Sadom, ali verujem da ćemo zajednički uspeti da to promenimo. Lično sam učestvovao u otvaranju sedam fabričkih, velikih fabrika, fabričkih pogona na teritoriji grada Niša, u Leskovcu najmanje tri, u Vranju, Vranjskom okrugu, Pčinjskom okrugu, dakle, u najmanje tri ili četiri, računam da će „Teklas“ da pojača svoju poziciju u Vladičinom Hanu, što bi bilo od velikog značaja. Plašim se da ćemo imati problema sa nekim stranim investitorima zbog korone i zato ćemo gledati da dodatno pomognemo Vranje i da dodatnu saradnju napravimo sa Severnom Makedonijom, pa da pozovemo neke od investitora da ulože u Vranje i Kumanovo, što bi bila dobra poruka. U Kumanovu žive i Makedonci i Albanci i Srbi, pa bismo zajednički mogli da prihvatimo određene velike investitore. Tako da o tome sam razgovarao nedavno sa premijerom Zajevim i verujem da bi to moglo da budućnosti da budu dobre vesti, kao što sam razgovarao i sa premijerom Ramom. Narednih dana ću ponovo imati zum konferenciju da vidimo šta je to što zajednički možemo da radimo u budućnosti.
Što se tiče diploma o kojima govorite, to je sporazum koji su pravili predstavnici bivše vlasti, ovde, kao i za katastar, vrlo loš za nas, ali ne vezano za to što je loš za nas, kada govorite o diplomama, razumem ja vaše probleme, ali niste rekli ljudima da smo mi 28 diploma prihvatili, neki drugi nisu prihvatili nijednu srpsku. Nisu prihvatili nijednu srpsku zato što ne prihvataju, a da bih vama objasnio poštovani narodni poslanici, jer zašto biste takve detalje morali da znate. Nisu prihvatili zato što ne priznaju Prištinski univerzitet izmešten u Kosovsku Mitrovicu. Mi smo imali primedbu da bismo morali da priznamo one diplome koje nemaju svoju pravu snagu i dokaz o stvarnom znanju stečenom, jer je hiper produkcija fakulteta na teritoriji Kosova, ali smo bili spremni da i to prihvatimo ukoliko bi albanska strana prihvatila, razume se ono što je normalno i što je mnogo viši nivo znanja i obrazovanja, a nudi ga Prištinski univerzitet sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Oni to, razume se, nisu nikada prihvatili zato što oni žele politički diskontinuitet sa univerzitetom u Prištini, odnosno Kosovskoj Mitrovici. Tako da je to jedan od problema, ali gledaćemo da i taj problem rešavamo zajedno, gospođo Bećiri i da uradimo sve, posebno ukoliko postignemo dogovor sa Severnom Makedonijom i Albanijom.
Ja verujem i nadam se da ćemo postići taj dogovor i daću sve od sebe da ga postignemo, a to je dogovor ne samo o slobodnom kretanju i protoku roba, usluga, kapitala, već i da postignemo dogovor zajedničkom reagovanju prilikom elementarnih nepogoda, poplava, požara, da sve snage budu usmerene na tu jednu tačku od naše tri države, dakle, iz Beograda, Skoplja i Tirane. Ali, treći taj sporazum ja doživljavam kao možda najvažniji koji je bismo, moguće bili u situaciji da potpišemo narednih dana i nedelja, a to je sporazum o radnim dozvolama. Dakle, kada se izda radna dozvola u Tirani, da ta radna dozvola radi, odnosno vredi na teritoriji cele Srbije, na teritoriji cele Severne Makedonije i obrnuto. Mislim da bismo time drastično popravili tržište radne snage, situaciju u kojoj imamo problem.
Vi znate da mi imamo i dodatni problem, tačno je da je problem velikog odliva i posebno albanskog stanovništva sa teritorije opština Preševo i Bujanovac i za nas je važno da zato pronalazimo investitore i da pokušamo da rešimo pitanje tog odliva, ne samo ka Prištini, već ka zapadnim zemljama i nadam se da ćemo taj problem zajednički uspeti da rešimo.
Što se tiče, gospodine Glišiću, Briselskog sporazuma o kojem ste govorili da ste imali mnogo toga da kritikujete, lako je sa distance kritikovati sve. Lako je dobacivati svakome, lako je uvek pronaći lagnecov dovoljan razlog ne samo za reči kritike, već i za reči pogrde.
Nisam neko ko bi vam bio posebno zahvalan, što me danas niste nazvali izdajnikom, a inače biste to da učinite, zato što ne mislim da bih bio ni manje, ni više izdajnik da to jeste učinili.
Izdajnik bih bio da sam učinio nešto protiv svog naroda.
Dela su ta koja govore o onome jesam li kriv ili nisam kriv, a ne reči nekih drugih ljudi, koji nisu do kraja umeli da sagledaju ni težinu pozicije naše zemlje, ni težinu pozicije našeg naroda, niti su želeli da sagledaju sve ono što smo radili i koliko je to bilo važno i dobro.
Da li je bilo grešaka? Naravno da je bilo. Ja sam grešnik, nisam bezgrešan, kao svi moji politički protivnici, a najmanje su grešni kada su u pitanju pare u njihovim džepovima. To su bez greške radili i nikada nisu od toga odustajali.
Briselski sporazum je, nešto što sam rekao te 2013. godine, to se sad obraćam vama narode naš sa Kosova i Metohije, vama predstavnicima naroda sa Kosova i Metohije, u užarenoj atmosferi, imao sam dovoljno hrabrosti da odem među ljude i pred ljude koji su mi psovali, i majku i oca, i decu i govorili da sam najveći izdajnik i da im kažem – sačekajte samo neku godinu, videćete kako ćemo mi Srbi da se borimo za Briselski sporazum, a kako će Albanci da beže od Briselskog sporazuma. Nadam se da sećate kako je to bilo u Kosovskoj Mitrovici, na jednoj veoma, veoma teškoj situaciji, prepunoj emocija.
Kao što ste videli, bio sam u pravu, ne zato što sam pametniji od bilo koga od vas, već zato što sam dobro razumeo međunarodne okolnosti i prilike i zato što smo ih dobro razumeli, i zato što smo shvatali da je Priština to sve igrala samo zbog jedne stvari koju nije dobila u tački 14) ili 15) ispravljenoj, koju je trebalo da dobije, odnosno dve tačke tada, a to je Stolica u UN i druga je tačka 10) bila Briselskog sporazuma, 9) ili 10), mislim 10), koja se ticala regionalne policije, gde su oni želeli i sve vreme govorili da prihvataju, tobož, Miloševićev okrug od sedam opština, od sedam opština na severu. Dakle, to su bili: Leposavić, Zvečan, Zubin Potok, jedinstvena Mitrovica, dakle, sada bi bili severna i južna Mitrovica, Vučitrn i Srbica, odnosno „Skenderajka“ koju oni nazivaju.
U tom smislu, u tom slučaju da smo to prihvatili bilo bi na severu proporcionalno raspoređeno 67% policajaca albanske nacionalnosti, a 33% srpske nacionalnosti. Ni na jedno, ni na drugo, iako je sve već bilo gotovo nismo pristali, pa smo dobili 99% pripadnika srpske nacionalnosti u policiji za rejon sever i uspeli smo da izbegnemo Stolicu u UN.
Voleo bih da nekada o tome govori i Ivica Dačić, da vam kaže kakvi su pritisci bili, on je tada bio dobar policajac, ja sam bio loš policajac, uvek smo se mi taktički snalazili, ali je teret tog odbijanja bio na meni, jer on je bio na istaknutijoj funkciji i morao je da šalje lepše poruke.
A ja sam bio lokalna baraba koja je trebala da pokvari žurku sa Stolicom u UN, ali su ti pritisci bili bukvalno jezivi i ne biste verovali šta je sve moralo da se izdrži.
Neću ni da vam govorim, koga god da smo zvali u Beogradu u to vreme, nikog živog nismo mogli ni da dobijemo, zato što su svi bežali od odgovornosti i onda je bilo prepušteno sve tome da ja legnem tamo na patos i da kažem da spavam i da me baš briga za to što će oni da zaključuju i kakve će odluke da donose, što nas je spasilo oko Stolice UN, jer da vam kažem da je veliki broj državnih zvaničnika nije mogao da izdrži taj pritisak i već su tražili da se prihvati takav plan kakav je bio napisan, završen i potpisan već u dve strane.
Ovo vam govorim zato što sam znao da oni zajednicu srpskih opština neće da ispune, jer im nikada to nije bio ni plan, mi smo za to vreme dobili i mogućnost da se razvijamo da nam zemlja napreduje i da ona napreduje mnogo brže, nego drugi u regionu.
Ja ću vam samo navesti nekoliko primera, prosečna plata u Crnoj Gori 2014. godine je bila 505 evra, a u Srbiji 329 evra. Danas je u Srbiji 556 evra, a u Crnoj Gori je 525 evra. Samo pogledajte kakva je razlika dramatična napravljena za samo sedam godina.
Njihov BDP je tada bio 4,3 milijarde evra, a naš je bio 32,5 milijardi evra. Naš je danas, 51 milijardu, završavamo ovu godinu , a oni završavaju sa 3,7 milijardi.
Samo da vidite šta je Srbija uradila u tih prethodnih sedam i po godina.
Ja ne mogu za Prištinu da govorim, nemojte da se ljutite, jer oni ne daju nikakve podatke zvanične statističke, niti je to moguće uhvatiti, već neke fragmente hvatamo iz zaključaka Svetske banke, i na osnovu toga zaključujemo koliko je dobra ili loša situacija. Mogao sam da uzmem i BiH, koja je tada imala 372 evra, a danas 498 evra, dakle, uvek je Srbija zaostajala u prosečnoj plati, više ne zaostaje.
U vreme kada sam postao predsednik Vlade, stopa javnog duga bila je 78% u odnosu na BDP, u Crnoj Gori je 52, a kod njih je danas 106 %, a u Srbiji je 58%.
Uprkos ogromnoj podršci i pomoći koju smo dali preduzećima i stanovništvu i svima drugima. Upravo zato, obaveza više da pomognemo Bujanovcu i Preševu, Medveđi, podrazumeva se, ali ne znam baš kakve veze to ima sa vama, ali može i to. To valjda imate nekakve istorijske aspiracije koje ja ne razumem i ne znam ni na čemu su zasnovane, ali na realnosti i stvarnosti, nisu.
Dakle, dolazim sada do onoga o čemu ste vi govorili gospodine Martinoviću, da su nam držali opelo, da smo bili najgori izdajnici i da sam i danas morao da čujem da bi trebalo da budem srećan što mi neko neće reći da sam izdajnik.
Ljudi su valjda mislili da ćemo uvek da krijemo to što neko o nama govori, da se valjda plašimo nečijih reči, a ne da se plašimo suda naroda i sopstvenog dela. Ni tada nisam bio fasciniran onima koji su to izgovarali, posebno onima koji su imali priliku da pokažu kako se vodi zemlja, a vodili su je na veoma, veoma loš način, što činjenice i brojke pokazuju i dokazuju, bolje od naših emocija, bolje od svake moje priče, bolje od svake njihove priče.
Govorili ste danas i videli ste sa kakvom sladostrašću je gospodin Kamberi govorio o Jeremićevim uspesima za državu Kosovo i svima njima i njihovim reakcijma 2008. godine.
Te 2008. godine, zaboravili ste jedan detalj, niste zaboravili, iscrpan vam je govor bio, zaboravili ste detalj iz Vikiliksa, koji nikada niko mogao da demantuje, jer se plaše snimka, a to je da je Borko Stefanović tražio, u redu je to što priznajete Kosovo, samo vas molim nemojte da priznate Kosovo pre izbora, zato što će ovi ludaci iz SNS, da nas pobede.
Dakle, nije bilo važno Kosovo, nije bila važna država Srbija, ništa nije bilo važno, samo da ostanu njihove fotelje, a nisu čak ni zamolili da ne priznaju Kosovo, kao što smo mi radili na odpriznavanju ili povlačenju priznanja, kako god hoćete to da nazovete.
Nisu se mnogo nervirali, jer su rekli, neki od njih su čak govorili na zvaničnim sastancima i to da je dobro da smo konačno skinuli sa svoje grbače. Ako nemate hrabrosti da narodu kažete to u lice, da vam je to teret i da ne možete ništa da dobijete, za svoju zemlju, onda nemojte da se bavite tim poslom.
Imam dovoljno hrabrosti da kažem ljudima da je situacija teška, nimalo laka, i da će biti samo teža za nas na KiM, ali da kažem narodu da neću da se borim i da nećemo da se borimo, ne pada mi na pamet. Borićemo se svom svojom snagom, svom svojom energijom, svim što znamo i umemo, da pokušamo da iskoristimo argumente koje imamo.
Već sam vam rekao, nemojte da očekujete pravdu. Mogli smo da se pozivamo na Badentera, mogli smo da se pozivamo na koju god hoćete rezoluciju, oni meni govore o nepoštovanju rezolucije 796 ili 976, kako god. O tome da li izručujete ljude koji nisu optuženi za ratne zločine već u predmetu, bolje bi bilo da ih je sramota da o tom predmetu ne govore, o tome da li je neko prekršio pravila statuta ili svega drugog.
Kada ih pitate - kako je moguće da Florans Artman neće da bude izručena Haškom tribunalu zbog mnogo težih prekršaja, jer je Francuska suverena zemlja, a onda ta ista Francuskinja traži u Savetu bezbednosti od Srbije da za mnogo manji prekršaj mi moramo da izručimo dvoje naših državljana, onda vam je jasno da principa nema.
Šta očekujete da se osvrću na Badenterove komisije zaključke? Šta očekuje da se na bilo šta osvrću. Verujte mi da nemaju ni jedan odgovor kada god ih pitate zašto neko ima pravo na samoopredeljenje i kad neko dobija pravo na samoopredeljenje, a kada neko drugi i zašto neko drugi ne može da dobije pravo na samoopredeljenje.
Mi treba da znamo dobro i mi treba sebe da prestanemo da lažemo. Dobro je da uvek pričamo o tome, da nema principa i da se nikada nisu držali principa. Jedini principi su njihovi interesi.
Kao i danas što možete na drugim primerima da vidite kada vam pričaju. Učili smo trideset godina da je tržišna ekonomija osnovni princip funkcionisanja moderne ekonomije. Danas ukidaju tržišnu ekonomiju pred našim očima samo zato što više ne mogu da pobede u tržišnoj ekonomiji. Sad su našli nešto drugo, kako su nazvali more fere approach - više fer pristup, ne znam ni kako bih preveo tu reč tačno. Dakle, kako god hoćete, na principe zaboravite. Dokle god neko ima silu poštovaće se samo pravo jačeg.
Mi moramo da razumemo dobro gde smo, iako smo pre sedam godina imali ukupnu stopu, ukupan BDP od 32 milijarde, a danas imamo 51 milijardu, što znači da smo mnogo uspešniji i bogatiji. Mi smo i dalje mala, svakako ne bogata zemlja, koja mora još mnogo da radi, koja još mora mnogo da se bori, koja još mnogo toga mora da učini za svoje građane da bi mogli da budu ravnopravni sa građanima razvijenijeg, pre svega evropskog zapada.
Dakle, ja vas molim da u tom svom jedu i frustracijama koje osećamo zbog nepravdi koje smo nosili, zbog toga da se danas ne govori o Jasenovcu, za koje čak da uzmemo i podatke Franje Tuđmana, nema sumnje da su istorijski falsifikat, je jasno da je mnogo više ljudi, mnogo puta više ljudi ubijeno u Jasenovcu, nego recimo u Srebrenici, uz sav pijetet prema svakoj srebreničkoj žrtvi, da mi ne smemo da govorimo o Jasenovcu, da mi ne možemo da govorimo o Jasenovcu, da mi nismo mogli da snimimo igrani film o Jasenovcu decenijama, zato što niko nije hteo da se zameri ni zagrebačkoj čaršiji, ni beogradskoj čaršiji koja je neretko bila gora od zagrebačke čaršije. Prvo što je čekala beogradska čaršija, a to je da se izvinjava zagrebačkoj čaršiji, uvek.
Kažu, mi moramo da razumemo, dakle jedan - pravde nema, dva - principa nema, tri – da vidimo šta možemo da uradimo za naš narod, za naše ljude, šta je to što možemo na racionalnim i pragmatičnim osnovama da radio za našu zemlju.
Istovremeno, pod pet, ono što je zaključak i najvažnije – da gotovo po svaku cenu nikada ne možete da kažete po svaku cenu jer neko može da vas napadne, zato vam postoji Vojska, policija itd, ali gotovo po svaku cenu da čuvamo mir i stabilnost, jer je to uslov svakog našeg napretka u svakoj od sfera i oblasti o kojima sam govorio.
Pitali ste me oko Srebrenice. Nikada to ne pominjem, zato što je suviše mala stvar to što su oni meni uradili, prema zločinu koji su neki Srbi počinili. Kao što njih nije sramota neke, nije sramota da ćute o Jasenovcu, mene je sramota da govorim o onome što se meni desilo u poređenju sa onim što se desilo srebreničkim žrtvama, da budem sasvim iskren.
Da li je to nemoral nečije vlasti? Nemam nikakve sumnje da je nemoral nečiji i neodgovornost nečije vlasti, kao i međunarodnih predstavnika koji nikada nisu insistirali da se to istraži.
Što se tiče naših službi mi znamo sve napadače. Sa jednim sam čak i razgovarao. On je iz Tešnja prema Doboju. Čovek se izvinio i rekao – žao mi je, oprosti. Ja sam rekao – što se mene tiče nemam nikakvih problema i želim vama i vašoj porodici sve najbolje.
Dakle, samo da mi ne pričaju oni koji tamo nisu bili, da to nije bio skoro nikakav napad i da su me gađali plastičnim flašama itd. Dakle, neka vam o tome govore oni koji su bili.
Ali vam i danas zato kažem da sam i tada nosio visoko uzdignutu svoju glavu, ne zato što sam mislio da mnogo vredi, jer da sam mislio da mnogo vredi pognuo bih je i savio bih se i pod kamenicama i udarcima i nogama i rukama i svim drugim, ali nisam imao pravo da to uradim, jer sam ja predstavljao Srbiju, ponosan srpski narod koji je došao da izrazi saučešće, da položi cvet na Mezariju gde su mnogi nevini ljudi pobijeni, ali nisam hteo da dozvolim poniženje srpskog naroda ni na koji način, niti kolektivnu krivicu za srpski narod. Nikada to neću da prihvatim, svim onima koji i danas nameću srpskom narodu i ponosan sam na to što smem javno, otvoreno da kažem na svakom mestu.
Govorili ste nešto o onome što smo juče razgovarali - nije fer, Aleksandre ne govorimo o tome, jer smo se dogovorili da o takvim stvarima ne pričamo. Ja bih samo pozvao te ljude koji su pokazali pristojnost sa jučerašnjeg razgovora da kažu šta god misle, da me napadaju, ali da saslušaju odgovor, samo da se ukoliko-toliko u politiku razumem, pod mojim imenom mislim da niko toliko puta, pogotovo ne tako ubedljivo niko drugi nije toliko puta pobeđivao u Srbiji na višestranačkim izborima, zato mislim da imam pravo da ih posavetujem.
Nemojte da se obazirete na kritike i napade kada imate normalnu politiku, na kraju ljudi glasaju za politiku, ne glasaju ljudi za slike gde jedem grašak i gde mazim kuče, to je lepo, to je sve lepo, ljudi glasaju za sadržaj, ljudi glasaju za to kakav ste život njima obezbedili, kakvu ste budućnost njima obezbedili, ljudi glasaju za one koji poštuju svoju državu i koji se bore za svoju državu, a ne koji treba da učestvuju u svakodnevnim, besmislenim svađama, tviter smicalicama i svemu drugom.
Dakle, ja sam zadovoljan što dobar deo tih ljudi poštuje svoju državu i dobro misli svojoj državi, makar ne mislio dobro nama, znam i neke druge koji ne misle dobro svojoj državi, ali to je na narodu da sam primeti i da sam donosi ocenu.
Što se tiče avanturizma, ja sam sa vama apsolutno saglasan. Mislim da je avanturizam nešto što mi Srbi moramo da izbegnemo pre svih zato što smo uspeli da vratimo pobednički duh i pobednički mentalitet, zato što više ne moramo da pobeđujemo samo u košarci, odbojci, vaterpolu, u streljaštvu, u tekvondou, možemo da pobeđujemo u onome što je najvažnije, a to je ekonomija. Možemo da budemo uspešniji u vakcinaciji. Možemo da budemo uspešniji od ostalih u izgradnji bolnica, da imamo najlepše, najčistije i najbolje opremljene bolnice.
Sve to možemo mi sami. Ne treba nam ničija pomoć, ničija milostinja, ali za to je potrebno da se ne zalećemo i da ne mislimo da smo jači nego što jesmo. U redu je da se pohvalimo ekonomskim rezultatima, ali je dobro da znamo gde nam je mesto u svetu.
Zato ja ne hajem za te kafanske junake koji bi svakog drugog dana da nešto osvajaju, da nešto oslobađaju, ali ako može neko drugi da ide umesto njih, ako mogu neka tuđa deca da ginu, a ne njihova deca.
Da se vratim na to da sam najveći izdajnik. Jesam, za mog vremena vlasti, između ostalog, kao i vaše podrške i pomoći tome, jer vi niste imali izvršnu vlast, vi ste časno obavljali posao narodnih poslanika koji je neretko mnogo teži i važniji od mnogih naših u izvršnoj vlasti.
Podigli smo najviše crkava i manastira, pomagali smo druge bogomolje, više nego ikada, i džamije i katoličke i protestantske crkve, podigli smo hram Svetog Save, ne bismo ga završili još stotinu godina, samo da to imate u vidu. Dizali smo spomenike od Stefana Nemanje, kralja Milutina, cara Lazara, tamo gde ih nikad nismo dizali, na našim pradedovskim ognjištima i na KiM a u centru Beograda nikada nismo ni pomislili da ozbiljan srpski spomenik podignemo, upravo zbog priče o beogradskoj, zagrebačkoj i nekim drugim čaršijama, jer smo se uvek trudili da se svima drugima dodvorimo a da zaboravimo, i lepo je što je Beograd kosmopolitski grad, što je svetski grad, to je činjenica kojom se uvek ponosim, ali za razliku od drugih, predstavljao sam zemlju u vreme kada smo se setili da je Beograd i srpski grad i da ne treba da se stidimo činjenice da je Beograd srpski glavni grad, srpska prestonica i da se ne stidimo činjenice da možemo da podignemo spomenik kralju Petru Oslobodiocu u Novom Sadu, iako znam koliko je Srba bilo protiv toga.
To su stvari koje smo uradili. Jel sam zbog toga izdajnik? Jel kralj Aleksandar izdajnik što nam je spasao Hilandar, sačuvao Prohor Pčinjski? Što bi mene brinula njegova sudbina, kad znam da će za 100 godina neko da priča o meni onako kako ja danas pričam o kralju Aleksandru, onako kako pričaju monasi u Hilandaru. Otiđite pa im pohvalite Apisa, otiđite pa im pohvalite te junake, pa da čujete šta će vam reći monasi u Hilandaru. Otiđite u Prohor Pčinjski pa pitajte naše monaštvo šta će vam reći o kralju Aleksandru Obrenoviću. A što nemamo ni ulicu kralja Aleksandra Karađorđevića? Zato što smo mu sami izmislili grehove, za šta nemamo nikakvi istorijski dokaz niti bilo šta drugo, jer nam je to tako lako.
Samo smo mi uvek valjali, a oni koji su nas predstavljali nisu nikada. A ko nam je bio dobar? Miloš nam je uvek bio kriv, iako nam je stvorio modernu državu, zbog Karađorđa. Karađorđe nam je uvek bio kriv zato što je prebegao na Austrougarsku stranu prilikom sloma Prvog srpskog ustanka. Jel bio neko dobar kod nas nekada? O Mihajlu smo izmišljali razloge smrti, govorili da je to zbog švaleracije, sami lagali sebe, a ne zbog drugih razloga, o čoveku koji je dobio ključeve grada Beograda, napravio Narodno pozorište. Pa smo mu spomenik nazivali "Spomenik kod konja". Konji su oni koji su ga tako nazivali. Kako se nismo setili da bude bar "konjanik", ako smo glupi pa da zapamtimo da je spomenik knezu Mihajlu?
Ko nam je bio dobar? Kralj Milan, što je uvodio stajaću vojsku, vozove u Srbiju? Tad smo mu govorili da ćemo da uništimo sve šljivike po Srbiji tim gvozdenim konjima. A koga to nismo ubili a da nam je iole valjao?
Ne brinem ja za to šta će ko danas da kaže, brinem za to šta će ko da kaže za 50 i za 100 godina, to je ono što me rukovodi.
Vama, gospodine Dačiću, da kažem - da, ja sam ponosan na to što smo zajedno radili od 2012. godine. Ponosan sam na mnogo toga što smo napravili, uradili, što smo promenili zemlju. I da budem sasvim otvoren, ne bismo mi to uspeli sami, da nije bilo i vašeg rada i vašeg učešća i vaše podrške i svega drugog. Ne bih da merim ko je šta, kako i koliko radio, ali svakako da bi sve bilo mnogo teže i pitanje je da li bismo to uradili da nije bilo podrške i vaše političke partije i vaše koalicije i mnogih dobrih ljudi koji su želeli dobro Srbiji.
Sa druge strane, želim da objasnim nešto o čemu ste vi govorili ovde, iz malo šireg konteksta i neću duže od pet minuta, privodiću kraju.
Danas, da bi umanjili sve ono što mi ovde radimo, i kada govorite o institucijama, da ovo liči na nečiji glavni odbor, meni je glavni odbor suočavanje sa narodom, suočavanje sa mišljenjem velikog dela naroda. A da li ćemo da prepuštamo nekom drugom ulaz u parlament zato što taj neko misli da zaslužuje a da ne dobije glasove naroda, ne pada nam napamet. U Narodnu skupštinu ulaze oni koji dobiju glasove naroda. To je jedini način kako se ulazi u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Ako ste dobili glasove naroda, onda ste tu, ako niste dobili glasove naroda, onda nećete biti u Narodnoj skupštini.
Ono što je za nas takođe važno, gde ćete videti razliku, mi danas pratimo sve što Albanci rade. Sve što nismo shvatili između 1961. i 1991. godine mi im pažljivo pratimo svaku izjavu. Videli ste da znamo svaki komad oružja i oruđa koji imaju. Pratimo bukvalno sve što rade. Ja se ne stidim da vam kažem, da, mi ne potcenjujemo one koji misle da su nam protivnici, već ih pratimo šta rade i gledamo kako ćemo da reagujemo. I upravo zato se nasmejem kada mi kažu u ovim medijima pod kontrolom pojedinih tajkuna kako je malo interesovanje za Vučićev govor u Prištini. Ja kažem - hvala bogu, to znači da postaju neodgovorni, baš onoliko koliko smo mi ovde bili neodgovorni u prethodnom periodu, ukoliko je to baš tačno.
Ja to ne bih rekao da je tako, ne zbog sebe, lične sujete ili bilo čega sličnog, već bih rekao upravo obrnuto - da dođem na ono o čemu je govorio gospodin Dačić i na svo licemerje i oko povlačenja priznanja i oko svega drugog.
Primetili ste da u regionu zapadnog Balkana, da izuzmemo Srbiju, imate Albaniju, Severnu Makedoniju, Crnu Goru. Sve su priznale nezavisnost Kosova. Hrvatska je priznala nezavisnost Kosova, govorim o zemljama bivše Jugoslavije, Slovenija takođe. Bosna i Hercegovina nije, ne zato što je ne bi priznali neki drugi, već zato što srpski narod i Republika Srpska, na čelu sa svojim rukovodstvom, ne želi da dozvoli priznanje nezavisnosti Kosova. Dakle, nemojte da imate nikakvih iluzija, od Bakira Izetbegovića i od Komšića smo već čuli da je za njih Kosovo nezavisno.
Možete da pomislite kakvo je to tek licemerje da kažu - Kosovo je nezavisno za nas, a da Republika Srpska ne sme o tome da razmišlja. Kao i ono licemerje kada sam se nasmejao i pustio i nisam želeo ni da odgovaram ništa, kada Ugljanin govori o tome kako treba specijalni status da dobiju tri opštine, pa će oni da odlučuju o svojoj budućnosti. Pa, dobro. Ja mislim da ti ljudi hoće da žive u Srbiji. Bošnjaci pre svega, zato što ulažemo više nego ikada. Zato što niko drugi im ne gradi tolike puteve i auto-puteve.
Imaćemo za manje od godinu dana završen put Novi Pazar - Tutin 22 kilometara. Imaćemo auto-put urađen za tri godine do Boljara, tri i po godine. Dakle, sve što su sanjali. Da ih spojimo i sa Sarajevom i sa Beogradom, da radimo sve što možemo za njih. Ali, gde je vama odgovornost, ljudi? Pa, što ne kažete ljudima da ima 64 plus četiri srpske opštine u Bosni i Hercegovini? Gde vam je ikakva odgovornost o bilo čemu ili Srbija mora da bude odgovorna za sve vas? Da ćutimo na gluposti koje izgovarate svakog dana, koje izgovarate u svoju štetu, u korist svoje štete i da se pravimo da nešto ne vidimo, ne čujemo, ne razumemo i tako dalje?
Šta se događalo u prethodnom periodu? Kada je postojala mogućnost, ne velika, ali kada su otškrinuta vrata nekakvom kompromisu između Beograda i Prištine pola sveta je skočilo na nas, posebno oni koji su uvek radili sve što su mogli protiv interesa Srbije? Šta su prvo uradili? Pokupili su sve ove male iz regiona da im kažu - morate vi prvi da se izjasnite protiv Srbije, da vi uvek budete prvi koji ćete da kažete nešto protiv Srbije i da vodite kampanju protiv nje.
Evo, sada da vas pitam, pošto slušam svaki dan, kažu - ne interesuje ih Srbija i Srbija se meša u njihove unutrašnje odnose, a na njihovim naslovnim stranama, čak ne tabloida, piše kako sam izvršio državni udar zato što sam ne znam šta uradio kada je predsednik Vlade Crne Gore dolazio kod patrijarha. Niti me je jedan obavestio, niti me je drugi obavestio, nisam ni znao ništa o susretu, ali nešto sam kriv. Nemam pojma šta sam kriv, ali sam neki državni udar izvrši.
Sad sve to ostavite po strani. Nije mi to prvi put. Stoti put da sam neki državni udar uradio. Kažu, specifičan državni udar. Kod mene su sve neki specifični državni udari. Pošto ne mogu da govore o pravom državnom udaru, onda su sve neki specifični državni udari, ali ostavite to po strani i onda kažu - mi se sada mešamo, razumi, Vučiću, pa se izređaju svi oni ne bi li podigli sebi rejting, jer kako drugačije da dignu rejting ako nešto Vučiću ne kažu. Svi ostali su mali za njih. To su svetski lideri.
Dakle, iz njihove Vlade, pa kaže - moraš da zapamtiš Vučiću, mi smo nezavisna država, idi. Pa, dobro. I, ko vam smeta? Ko vam smeta? Da li vas neko dira? Da li smo mi priznali Boku ili Plav i Gusinje ili Pivu za nezavisnu državu? Čekajte, vi se ne mešate u unutrašnje stvari naše zemlje, a priznali ste deo teritorije Srbije za nezavisnu državu i mi ne smemo ni da vam kažemo - dobar dan, kako ste, jer se time mešamo u vaše unutrašnje stvari?
I nije vam to bilo dovoljno, nego ste govorili kako je to bila pogrešna politika, a onda ste prvi dan čestitali dan nezavisnosti Aljbinu Kurtiju, a pre toga proterali srpskog ambasadora zbog reči o Mojkovačkoj bici, a posle toga nastavili sa istom tom politikom i najavili ponovo slanje vaših izaslanika na "Oluju", da se proslavi proterivanje još 250 hiljada Srba. I sve to nije dovoljno, nego ste doneli novu. Već ste imali jednu Rezoluciju o Srebrenici iz 2009. godine, pa ste doneli još jednu Rezoluciju, da bude jasno da su Srbi počinili genocid i još ste napisali u toj rezoluciji - ne, ovo nema veze sa kolektivnom krivicom, ovo je individualna krivica, a nema nijednog lica, nema nijednog pojedinca koje su pomenuli da kažu da je kriv, nego da se zna da su Srbi ti koji su počinili genocid.
A Jasenovac, Jadovno, a što bi to pominjali? Neću da govorim o Veliki, o Plavu i o svemu drugom. Glasali su o tome, pa su to odbijali, jer to nisu ni zločini, ni genocidi, to je ništa. Samo su Srbi ti koji su genocidni i to tako treba da bude i to tako mora da ostane zapisano u istoriji. Oni će sa tim nastaviti. Moraće da nastave, zato što jedina Srbija koja je podobna, poželjna i za koju će da govore da je napredna je ona Srbija koja će da bude neuspešna Srbija, Srbija propale ekonomije, fabrika sa katancima i lancima, Srbija koja će samo da kleči i da se izvinjava.
Nije loše izviniti se kada nešto loše uradite. Ama nemojte više da se izvinjavate svaki bogovetni dan, da više ne možemo da pohvatamo za šta se izvinjavate, a da je Srbija u sve većem problemu sa sve većim brojem nezaposlenih, sa sve većim brojem uništenih fabrika i da se izvinjavate samo zato što su vama džepovi sve puniji i ni zbog jednog drugog više razloga.
Dakle, nama je potrebno, da razumemo, gradimo mir u regionu, dobre odnose sa svima, ali da im bude jasno, nema više poniženja Srbije. Ne interesuje nas vaša nezavisnost. Radite sa tim šta hoćete, ali vam ne damo više na Srbiju!
Jeste li primetili, dragi prijatelji, jeste li primetili, poštovani narodni poslanici, dragi naš narode sa Kosova i Metohije, jeste li primetili da ove godine prvi put nije čestitan Vaskrs u Prištini pravoslavnim Srbima? Niste. Mi jesmo. Mi pratimo, kao što rekoh.
Oni su iskoristili reči Teofana Nolija, osnivača albanske pravoslavne crkve, gde se radi samo o njihovoj naciji i gde počinje sa ljubavlju jedni prema drugima za naš narod, pravdu, itd. Nema čestitke pravoslavnim Srbima više, jer to je vera, znate, što bi Srbi bili posebni, što biste se Srbima i obratili, što biste Srbima i Uskrs čestitali?
Jeste li primetili da to niko u Međunarodnoj zajednici nije zapazio? Nikoga nije ni interesovalo. A što ga Kamberi ne podseti? Ode Kamberi. Što ne podseti svog druga bar da čestita Vaskrs onako kako se uvek čestitalo, onako kako mi čestitamo Uskrs katolicima, ko god da su, Mađari, Hrvati, bilo ko? To je samo jedna od stvari.
Mnogo drugih stvari imamo, a ja ću vam sada pročitati samo jednu priču oko silovanja, jer sam to i danas čuo ovde, 20.000 silovanih.
Mi imamo tačne podatke, pošto stalno govore o 20.000 silovanih Albanki. Teško je da se umešate u to. Teško je da se umešate u to, jer ne postoji odvratnije krivično delo, ne postoji odvratnija stvar. Lakše je da ponesete, da me niko pogrešno ne razume, da je neko i teško ranjen i ubijen nego da je neko silovan. Odvratno je bilo šta govoriti po tom pitanju, ali pošto oni govore o tome svaki dan, i o tome mi je Osmani govorila na Brdu kod Kranja, pa smo reagovali i Dodik i ja. Dakle, govore stalno o 20.000. Sada ću vam ja navesti tačne, precizne podatke, da biste vi znali na osnovu njihovih zaključaka, na osnovu zaključaka koje su donele njihove institucije, samo da taj podatak imate, da to možete na svakom mestu u svetu da govorite.
Dakle, prema Izveštaju generalnog sekretara UN u Misiji UNMIK 5. aprila 2021. godine, koji je podnet članicama Saveta bezbednosti, Komisija Vlade privremenih institucija u Prištini, koja je 2018. godine oformljena sa mandatom da izvrši verifikaciju i priznavanje statusa preživelih žrtava ratnog seksualnog nasilja, je do dana podnošenja tog Izveštaja primila ukupno 1.414 zahteva lica da im se prizna takav status, a status preživele žrtve seksualnog nasilja priznat je u 912 slučajeva, 880 žena i 32 muškarca. Prištinska komisija je do sada odbila zahtev za dodeljivanje navedenog statusa u 210 slučajeva.
Dakle, mi samo molimo prištinsku stranu da prestane sa paušalnim izjavama i mnoge u Srbiji i mnoge u Beogradu da prestanu sa autošovinizmom i sa napadima na sopstveni narod samo da bi pokazali da smo mi zločinci najgori na svetu.
Da li osuđujem ovaj užasan zločin silovanja 900 Albanki? Naravno da osuđujem, grozim se tih ljudi. To nisu ljudi, to su zveri. Ali, nemojte, ljudi, da izmišljate brojeve i nemojte samo da govorite sve to da biste rekli, kako nam je Kamberi danas rekao – Srbija je ubijala decu, tako će da nam kažu Srbija je silovala, Srbija je sve to radila. Nije Srbija, to su uradili pojedinci i oni su za to odgovarali, a pojedinci koji su ne znam da li u vaše ime ili u svoje ime silovali Srpkinje, ubijali srpsku decu, srpsku nejač, kao što vidite, nije ih bilo briga ni da odgovore.
Tri puta sam postavio pitanje – ko će da vrati Aleksandra, Đorđa i Radomana, a ko će grobove da im obilazi? I roditelje ste im pobili. Deca od 18, 13 i 10 godina u bunkeru kod Đakovice. A, šta su vam skrivili, šta su zgrešili?
Meni nije teško da govorim ni o Sarandi Bogujevci, ni o žrtvama silovanja i nije mi teško da to ne krijem pred našim narodom. A, što je vas sramota da govorite o vašim ubicama, o ljudima koji su čitave srpske porodice ubijali? Što vas je sramota da pričate o teškim zločinima? Što nećete da nam date da iskopamo ubijene Srbe, da možemo da ih sahranimo, da njihove majke i očevi mogu da im odu na grob, braća i sestre da mogu da im odu na grob, kao što se mi trudimo da Albanci mogu svojim braćama i sestrama da odu na grob?
Neće, zato što mora da postoji samo jedan krivac i to će uvek da bude Srbija.
Možete da pogledate sve knjige. Rastović ima tri čak dobre knjige, pripada drugoj političkoj partiji. Možete da pogledate i Teodoru Tolevu, mnoge knjige da pročitate, da pogledate. Uvek su želeli, što je Srbija manja, što je slabija ekonomski, što je slabija vojno, utoliko će Srbiju više da hvale. Što je Srbija snažnija, što je Srbija jača, utoliko će više da je napadaju sa svih strana.
Zato večeras hoću da zaključim, uz zahvalnost svima na učešću u današnjoj diskusiji, da je na nama da budemo odgovorni, da budemo ozbiljni, da budemo realni, pametni, ali da radimo svakoga dana sve više da bismo bili snažniji, da bismo mogli svoju zemlju i svoj narod u svakom trenutku da sačuvamo i zaštitimo, da dobro znamo da nema ljubavi i prijateljstava u međunarodnim odnosima velikih, već da ima samo interesa manjih i velikih i da ne mislimo da će nam bilo ko bilo kada pomoći do nas samih. Naravno da imamo one koji su nam bliži, one koji su nam dalji. One koji su nam bliži poštujemo, cenimo i volimo, one koji su nam dalji poštujemo i cenimo, ne moramo da ih volimo, ali moramo da radimo sa svima u interesu naše zemlje.
Što se tiče nastavka dijaloga, mi smo spremni za dijalog, spremni za nastavak, spremni za borbu, spremni da Srbija bude još uspešnija, da Srbija bude još naprednija i da pokušamo da našem narodu rasejanom po celom svetu vratimo nadu u otadžbinu, da zamolimo ljude koji su počeli polako da se vraćaju u svoju zemlju, da se vraćaju u većem broju, da pokušamo da imamo više dece u budućnosti, jer bez dece nam budućnosti nema. Onda sam siguran ne samo da je Srbija danas na dobrom putu, već da ćemo razliku između sebe i onih koji danas zaostaju za nama činiti većom u budućnosti, a da ćemo razliku između nas i onih koji su ispred nas činiti manjom, a neke i zemlje EU koje su danas za malo ispred nas, ubrzo ili uskoro već uspeti da prestignemo.
Veliko vam hvala na pažnji. Sve najbolje želim vama i vašim porodicama. Živela Srbija!
Socijalistička partija Srbije
Ivica Dačić
Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije
| Predsedava
Zahvaljujem.
Zaključujem zajednički jedinstveni pretres.
Saglasno članu 87. stav 5. Poslovnika, određujem 18.09 časova, 22. juni, kao dan za glasanje o tačkama dnevnog reda Pete posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređemo na odlučivanje o tačkama dnevnog reda, potrebno je da utvrdimo kvorum.
Saglasno članu 88. stav 5. Poslovnika, kvorum za glasanje postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 210 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da, prema tome, postoje uslovi za odlučivanje.
Prelazimo na odlučivanje.
Prva tačka dnevnog reda – IZVEŠTAJ O RADU KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU U PERIODU OD MAJA 2019. DO JUNA 2021. GODINE
Stavljam na glasanje ovaj izveštaj.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje: ukupno - 211, za - 210, nije glasao jedan.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila Izveštaj o radu Kancelarije za Kosovo i Metohiju u periodu od maja 2019. do juna 2021. godine.
Druga tačka dnevnog reda – IZVEŠTAJ O PREGOVARAČKOM PROCESU SA PRIVREMENIM INSTITUCIJAMA SAMOUPRAVE U PRIŠTINI OD MAJA 2019. GODINE DO 15. JUNA 2021. GODINE
Stavljam na glasanje ovaj izveštaj.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje: ukupno - 211, za - 210, nije glasao jedan.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila Izveštaj o pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini od maja 2019. godine do 15. juna 2021. godine.
Poštovane dame i gospodo, pošto je Narodna skupština obavila razmatranje obe tačke dnevnog reda ove sednice i odlučivanje o njima, želim samo da vas podsetim, pre nego što zaključim sednicu, da nastavljamo sutra sa radom, sa novom sednicom koja ima šest tačaka dnevnog reda, a sutra ćemo raspraviti Predlog zakona o studentskom organizovanju i zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Zaključujem Petu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Hvala puno.
Zaključujem zajednički jedinstveni pretres.
Saglasno članu 87. stav 5. Poslovnika, određujem 18.09 časova, 22. juni, kao dan za glasanje o tačkama dnevnog reda Pete posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređemo na odlučivanje o tačkama dnevnog reda, potrebno je da utvrdimo kvorum.
Saglasno članu 88. stav 5. Poslovnika, kvorum za glasanje postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Molim narodne poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 210 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da, prema tome, postoje uslovi za odlučivanje.
Prelazimo na odlučivanje.
Prva tačka dnevnog reda – IZVEŠTAJ O RADU KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU U PERIODU OD MAJA 2019. DO JUNA 2021. GODINE
Stavljam na glasanje ovaj izveštaj.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje: ukupno - 211, za - 210, nije glasao jedan.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila Izveštaj o radu Kancelarije za Kosovo i Metohiju u periodu od maja 2019. do juna 2021. godine.
Druga tačka dnevnog reda – IZVEŠTAJ O PREGOVARAČKOM PROCESU SA PRIVREMENIM INSTITUCIJAMA SAMOUPRAVE U PRIŠTINI OD MAJA 2019. GODINE DO 15. JUNA 2021. GODINE
Stavljam na glasanje ovaj izveštaj.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje: ukupno - 211, za - 210, nije glasao jedan.
Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, prihvatila Izveštaj o pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave u Prištini od maja 2019. godine do 15. juna 2021. godine.
Poštovane dame i gospodo, pošto je Narodna skupština obavila razmatranje obe tačke dnevnog reda ove sednice i odlučivanje o njima, želim samo da vas podsetim, pre nego što zaključim sednicu, da nastavljamo sutra sa radom, sa novom sednicom koja ima šest tačaka dnevnog reda, a sutra ćemo raspraviti Predlog zakona o studentskom organizovanju i zakon o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Zaključujem Petu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Hvala puno.