Poštovani predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi narodni poslanici, ministri u Vladi Republike Srbije, draga naša sestre i braćo sa Kosova i Metohije.
Danas, poštovani građani Srbije, danas pred nama nije lak zadatak i nije vreme za svečarsko raspoloženje i nije vreme za prevelika očekivanja ili očekivanja koja nisu u skladu sa realnošću koja nas okružuje. Hoću da se zahvalim svima koji dele svest o važnosti pitanja Kosova i Metohije za Srbiju i naš narod u celini.
Reč je, kao što znate, o pitanju koje je u podtekstu gotovo svake naše političke teme i svakog našeg državotvornog napora, ali i mnogo dubljem, suštinskom, identitetskom, kulturnom, ekonomskom i svakom drugom pitanju. Od toga kako ga naša generacija bude rešavala, zavisi budućnost naše dece i naše države. Oni koji misle da smo odlaganjima, kupovinom vremena, iako smo to mnogo manje radili u druge strane, morali smo ponekad to da činimo, mi time problem nismo rešili. Moraćemo da nastavimo da ga rešavamo odgovorno, na racionalan i promišljen način, sa strateškim pogledom u budućnost i svešću o tome kakvu Srbiju želimo da ostavimo našim potomcima.
To nije samo naš dug prema sadašnjim i budućim građanima Srbije, već prema svakom pripadniku našeg naroda u zemlji i rasejanju.
Pre dve godine sam obraćajući vam se sa ovog mesta izneo poražavajuće demografske podatke o tome kako su Srbi od dominantnog naroda na prostoru Kosova i Metohije u srednjem veku došli do 11% 1991. godine, a nakon toga je usledio i poslednji veliki egzodus Srba, posebno nakon dolaska međunarodnih snaga.
Prema našim podacima koje smo mi uradili, a uradili smo ih na veoma profesionalan način i nekoliko naših ljudi je, zato što su pripadali Crvenom krstu, bilo uhapšeno od strane prištinskih vlasti, gde smo takođe pravili najtačnije i najpreciznije računice i sa pripadnicima albanskog naroda na Kosovu i Metohiji.
Želim da znate da Srba koji žive na teritoriji AP Kosova i Metohije u ovom trenutku je ne više od 95.000, Albanaca je svakako ne više od 1.350.000 bez obzira na sve neistine koje možete da čujete i od jednih i od drugih. Mi uvek preterujemo u pogledu broja naših sunarodnika i Albanci pogotovo preteruju u broju Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Ovo sam vam rekao zato što ima nekoliko stvari koje su važne. Mi smo posle Drugog svetskog rata u popisima iz 1953, 1961, 1971. godine imali između 26, 21 i 23%, ali prosečna vrednost je bila oko 23% srpskog življa na Kosovu i Metohiji. Sa crnogorskim, sa onima koji su se izjašnjavali kao Crnogorci, Jugosloveni, bilo je gotovo i do 30% našeg življa. Danas na Kosovu i Metohiji je, što znaju svi naši prijatelji, naša braća i sestre koje su ovde na galeriji, odnos 1:15 Srba prema Albancima. Naravno, to dovoljno govori o težini situacije sa kojom se suočava ne samo naš narod na Kosovu i Metohiji, već i naša država. Rekao bih da te probleme i uzroke svih tih problema nismo uspeli u međuvremenu da izlečimo ni na koji način.
Govoriću o svemu onome što smo radili i što smo uradili, a uradili smo mnogo toga čime možemo da se ponosimo, i u simboličnom i u suštinskom smislu.
Daću vam jedan ključan podatak. Mi smo prosečno davali oko 500 miliona evra za naš narod na Kosovu i Metohiji godišnje. Mi 2020. i pogotovo 2021. godinu završićemo sa više od 750, čak i 800 miliona datih našem narodu na Kosovu. Mnogo je više novca, ali se postavlja pitanje - a jesmo li uspeli da promenimo trendove koji su loši za nas? Iseljavaju se Albanci sa Kosova, odlaze širom Evrope u SAD, ali se iseljavaju i Srbi. I ne bih rekao da je to samo zbog pritisaka kojima svakako jesu izloženi, zbog napada na njih, na njihovu decu, na naše crkve i manastire, svakodnevnog šikaniranja našeg naroda, naše dece, koja pohađaju osnovne, srednje škole, već, rekao bih, pre svega zbog toga što bez obzira na privilegovan položaj koji smo mi dali našem narodu na Kosovu i Metohiji i značajno uvećana primanja i za nastavnike, učitelje, profesore, ali i za lekare, medicinske sestre, osoblje, čuveni "kosovski dodatak", da ljudi u centralnoj Srbiji treba da znaju da oni primaju 50% više nego što primaju ljudi u centralnoj Srbiji, od svoje države, od države Srbije.
Mi taj trend nismo uspeli da promenimo. Manji je odliv nego što je bio 2000, 2001, 2002, 2010. godine, ali i dalje ljudi tragajući za boljim životom odlaze put Kragujevca, Kraljeva, Kruševca, Smedereva, Beograda i svih drugih gradova u centralnoj Srbiji, očekujući bolji život, veću sigurnost za sebe i za svoju decu.
Postavlja se pitanje - imamo li pravo da im to zamerimo? Svi mi smo od nekuda došli. I oni koji smo rođeni u Beogradu, rođeni smo zato što su nam roditelji od nekuda došli, oni čiji su roditelji rođeni, njihovi roditelji su od nekuda došli, hrleći i tragajući za boljim životom.
Šta je to što mi još možemo da uradimo da im obezbedimo bolji život? Na to se nameće jedan suštinski odgovor sa kojim znam da poslanici većine teško da mogu da se saglase, a ja ću da ponovim isto što sam rekao i pre dve godine, a to je da nam nije potreban zamrznut konflikt. Jer, to što mi kažemo "zamrznut konflikt" i što je nama lepo u Beogradu, dok sedimo po kafićima i restoranima, našem narodu u Gračanici, Sirinićkoj župi, našem narodu u enklavama u Klini, Istoku, Peći, Goraždevcu, Orahovcu, Velikoj Hoči, nije baš do toga. I oni ne žive na način na koji živimo mi ovde. Žive neuporedivo teže. I oni zato uvek žele da pregovori postoje, da razgovori postoje, da bismo mogli da bilo kada u budućnosti dođemo do nekog kompromisnog rešenja. Jer, ako ne dođemo do kompromisnog rešenja, doći ćemo u situaciju da neko odmrzne taj konflikt, a ako neko odmrzne taj konflikt, nije pitanje samo o čemu ćemo kasnije u diskusiji, i siguran sam i u odgovorima na vaša pitanja, govoriti.
Nije pitanje ko ima više oružja, ko je snažniji, već je pitanje - a ko ima pravo da nečiju decu vraća u mrtvačkim sanducima, ko to želi a ko to ne želi? Ili bar da učini sve što je moguće da takvu situaciju izbegne.
Ono što slušam svakoga dana ovde u Beogradu jeste - samo da prolazi vreme, mi postajemo jači, oni postaju slabiji. Ekonomski - tačno je, politički - pitanje je. Pre svega zbog činjenice da zapadne sile svoje mišljenje i svoj sud, svoj stav o Kosovu i Metohiji neće promeniti. Šta god da se dogodi, oni svoj sud i svoj stav neće menjati. Oni će ostati i zalagaće se za nezavisno Kosovo ili, iz našeg ugla, za secesiju Kosova od Republike Srbije po svaku cenu.
Postavlja se pitanje šta je to što mi možemo da radimo, pre nego što vam iznesem nekoliko podataka o svemu što smo kao država učinili za naš narod na Kosovu i Metohiji. Dakle, imamo li pravo na arogantan, bahat i osion pristup u razgovorima i pregovorima sa Prištinom? Oni misle da ga imaju, detaljno ću vam opisati naše poslednje susrete, ja mislim da ga mi nemamo. I sebi sam zamerio što sam u jednom trenutku, slušajući najteže uvrede na račun države Srbije i na račun ljudi iz sistema države Srbije, ničim potkrepljene optužbe, reagovao burno i što sam uzvratio nepotrebnim uvredama drugoj strani. Živ sam čovek i ponekad emocionalno reagujete i prosto ne možete da trpite tri sata da slušate gluposti, ali bukvalno gluposti, neistine, nepoštovanje svega što je dogovoreno, neuvažavanje činjenica, nepoštovanje onoga što su čak i sami potpisali i prihvatili.
Na Kosovu i Metohiji u prethodnom izveštajnom periodu od maja 2019. godine, i uskoro ću se vratiti na ključnu temu, izgrađeno je i kapitalno rekonstruisano 1.467 stambenih jedinica, izgrađeno i rekonstruisano 99 kuća i 566 stanova u okviru 42 zgrade i isporučena pomoć u građevinskom materijalu za 802 domaćinstva. Samo 2021. godine, uprkos pandemiji korona virusa, gradimo 17 novih zgrada sa ukupno 202 stana namenjenih mladim bračnim parovima sa više dece, socijalno ugroženim porodicama i interno raseljenim licima.
U izveštajnom periodu privodimo kraju izgradnju povratničkog naselja "Sunčana dolina", prelepo naselje sa kojim smo imali mnogo problema, i sa albanskim i tzv. međunarodnim vlastima, na lokaciji Mali Zvečan, sredstvima u iznosu od gotovo dve milijarde dinara, a ukupan iznos je tri i po milijarde dinara od 2015. do 2021. godine, gde će biti obezbeđeni uslovi za život i rad između 1.200 i 1.500 osoba, dakle, za oko 350 do 400 porodica, i to kroz izgradnju objekata saobraćajne infrastrukture, 135 stambenih objekata sa ukupno 355 stambenih jedinica i pratećih javnih objekata, škole, crkve, tržnice, doma kulture, sportskih terena i obdaništa.
Završen je regionalni vodovod koji povezuje Zubin Potok, Zvečan i Mitrovicu. Vrednost ove investicije je milijardu i 564 miliona dinara. Finansirana je realizacija projekata rešavanja kompletne sekundarne vodovodne mreže na teritoriji opština Zubin Potok i Zvečan. U završnoj fazi su radovi na izgradnji zdravstveno-rekreativnog kompleksa "Rajska banja" u Banjskoj, u koju je do sada uloženo čak 828 miliona dinara. Do kraja izveštajnog perioda završeni su kompletni građevinsko-zanatski radovi na otvorenim bazenima, velnes i spa centar sa termalnim i rekreativnim bazenima, izgrađen je novi hotel sa četiri etaže, izgrađena glavna prilazna ulica sa rasvetom, rasveta trga, kao i panoramsko stepenište prema manastiru, a u toku je završetak radova na uređenju naselja Banjska sa banjom "Rajska banja".
U okviru kliničko-bolničkog kompleksa Kosovska Mitrovica izgrađena je i opremljena PCR laboratorija za testiranja na prisustvo korona virusa vredna 12 miliona dinara, površine 118 metara kvadratnih, opremljena najsavremenijom medicinskom opremom. Sanirane su, adaptirane i rekonstruisane tri osnovne škole u Leposaviću, izgrađen je učenički dom za Poljoprivrednu školu u Lešku, u ukupnom iznosu od 237 miliona 193 hiljade dinara, u fazi je parterno uređenje.
Posebnu brigu o našem narodu na Kosovu i Metohiji iskazali smo kroz rebalans budžeta kojim smo opredelili dodatne četiri milijarde dinara za kapitalne projekte i jednokratnu finansijsku pomoć za naš narod na Kosovu i Metohiji, za sve pripadnike našeg naroda i posebno za one ljude koji najteže žive, za nezaposlene gde smo opredelili po 200 evra po glavi stanovnika, što je opet veća pomoć nego za sve ostale građane centralne Srbije.
Novcem od rebalansa finansiraćemo izgradnju dečijeg obdaništa u Goraždevcu u iznosu od 36,750 miliona dinara, kao i obdaništa u Novom Badovcu u iznosu od 28.500 dinara. Od velikih projekata izdvojiću početak izgradnje Kliničko bolničkog centra Priština u Gračanici u iznosu od šest miliona evra. Za one koji ne znaju, KBC je nakon 1999. godine izmešten iz Prištine u Gračanicu i od tada funkcioniše u privremenom prostoru koji je adaptiran za potrebe pružanja medicinskih usluga za preko 60.000 ljudi koji gravitiraju ka ovoj zdravstvenoj ustanovi.
Odvojena su sredstva za kapitalnu sanaciju, rekonstrukciju, dogradnju i izgradnju novih objekata Kliničko bolničkog centra u Kosovskoj Mitrovici, 20.000 kvadratnih metara sa 559 raspoloživih bolničkih postelja čime će ovaj centar biti jedan od najmodernijih, a za ove radove država Srbija je izdvojila milijardu i 250 miliona dinara.
Počeli smo prvu pripremnu fazu radova na izgradnji univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Zgrada je projektovana za smeštaj Rektorata Prirodno-matematičkog fakulteta, Ekonomskog i Pravnog fakulteta sa svim pratećem sadržajima kroz podzemni deo i četiri sprata ukupne bruto površine 10.570 metara kvadratnih.
U 2021. godini realizovana su sredstva za rušenje postojećih objekata sa raščišćavanjem terena za izgradnju zgrade Univerziteta, a nakon toga ulazimo u drugu fazu gradnje, na ovu zgradu čekamo više od 20 godina i biće na ponos svima, novi centar grada, novi razvojni projekat i uložićemo 792 miliona dinara.
Biće realizovan projekat sanacije i prevencije od poplava koji obuhvata sanaciju stambenih objekata i infrastrukturnih objekata nakon poplava na teritoriji AP, kao i prevencija od poplava kroz regulisanje rečnih tokova zašta smo obezbedili 250 miliona dinara. Isplatićemo ubrzo i 150 domaćinstava sa po 1.000 evra čije su kuće bile poplavljene.
Naš odgovor na pandemiju korona virusa i na Kosovu i Metohiji je bio blagovremen. Za naš narod odmah smo obezbedili sve vakcine koje su bile dostupne u centralnoj Srbiji i istog dana kada i u centralnoj Srbiji, kada i ovde u Beogradu krenuli smo u vakcinaciju našeg naroda iz južne pokrajine. Do sada je vakcinisano 25.500 ljudi iz srpskih sredina na Kosovu i Metohiji, dok je drugu dozu primilo više od 22.600 naših građana, od čega je 67% starijih od 60 godina primilo drugu dozu vakcine. Vakcinacija je organizovana i na tri punkta u Raškoj, u Kuršumliji i Bujanovcu uz besplatan prevoz koji smo organizovali za sve zainteresovane.
To smo morali da radimo, da biste razumeli, samo zbog činjenice što su prištinske vlasti uprkos činjenici da smo narodu davali vakcine, a ne puške i tenkove progonili lekare, progonili medicinsko osoblje, išli sa hapšenjem ljudi u Leposaviću, da smo morali bukvalno da posebno skladištimo vakcine, da ih čuvamo, da prenosimo frižidere da ih ne bi oteli iako smo ponudili prištinskim vlastima vakcine da oni mogu da vakcinišu Albance.
To je naš zajednički uspeh, manje će biti obolelih i Srba i Albanaca i nee bih da delim bolesne ili inficirane ljude po nacionalnoj pripadnosti. Oni su ih delili i zato smo morali posle početka vakcinacije na samom Kosovu i Metohiji da izmestimo proces vakcinacije u okolne opštine iz centralne Srbije.
Obezbedili smo i svakom našem čoveku sa Kosova i Metohije, pored ove podrške od 100 plus 200 evra, da se dodatno prijavi i za pomoć od 3.000 ukoliko je bio vakcinisan do 1. maja. Svi naši penzioneri sa Kosova i Metohije dobili su i pakete pomoći koje smo delili u centralnoj Srbiji.
Ono što je veoma važno jeste naš srpski nacionalni identitet i SPC na Kosovu i Metohiji. U izveštajnom periodu finansijski je podržano 246 kulturnih manifestacija i realizovana su kapitalna ulaganja u više domova kulture. Finansirani su projekti vezani za rad i opstanak 37 manastira i crkava srpske crkve na Kosovu i metohiji, kao i nesmetano funkcionisanje narodnih kuhinja. Ukupna suma uložena u projekte iznosi 248 milina dinara.
Kada je reč o eparhiji Raško-Prizrenskoj i Kosovsko-Metohijskoj daću vam najznačajnije podatke po lokacijama. Manastir Gračanica - delom smo finansirali izgradnju novih objekata kotlarnice i skladišta za pelet, izvođenje građevinskih radova na povećanju energetske efikasnosti objekta u manastiru, jednokratnu pomoć pri dodeli ordena „Majka Jugovića“, izradu nameštaja za biblioteku monaške gostinske sobe u konaku manastira, ugradnju telekomunikacionog sistema na manastirskom kompleksu i izgradnju pomoćnog objekta. Takođe je finansirana izgradnja magacina u kompleksu manastira, izgradnja nadstrešnice u manastiru, izgradnja pomoćnog ekonomskog objekta, izgradnja ogradnog zida u kompleksu manastira. Uložena sredstva su 72 miliona 529 hiljada 674 dinara.
Visoki Dečani koji su posebno na udaru onih koji ne žele prisustvo srpske crkve na Kosovu i Metohiji jer da biste vi razumeli, mali broj ljudi se time bavi ovde u Beogradu. Dakle, Albanci ne poštuju ni sopstvene presude. Ajde što ne poštuju Briselski sporazum, ono što su sami potpisali, ono što su i Evropljani potpisali, ali oni ne poštuju ni ono što su odluke njihovih sudskih instanci. Dakle, ono što su njihove kvazi države, sudovi, donosili odluke, ni to ne poštuju i neće da provedu u delo izvršne presude koje se tiču zemlje u i oko manastira Visoki Dečani i pravoslužbenosti i svega drugog, te svakako dana možete da čujete pretnje iz veoma ekstremnih ogranaka političkih partija iz samih Dečana, ali i iz Prištine i svih drugih delova Kosova i Metohije.
Tu smo obezbedili finansijska sredstava zamene postojećih kotlova na ugalj, kotlovima na pelet, izvođenje radova na mašinskih elektro-instalacijama kotlarnice, uloženo je 19 miliona 399 hiljade dinara, što nije malo, ali ćemo uložiti mnogo više i zahvalan sam tim divnim monasima iz Visokih Dečana koji čuvaju, ne samo baklju slobode, već koji čuvaju korene srpstva tamo gde je to uz Pećku patrijaršiju i Bogorodicu Ljevišku, danas najteže.
Manastir Svetog velikomučenika Georgija u Brnjaku, obezbeđena su finansijska sredstva za izgradnju letnje kuhinje, montažnog stambenog objekta, kao i nabavku agregata za potrebe manastira i kupovinu nameštaja za sestrinski konak. Bogoslovija Kiril i Metodije, Pećka patrijaršija i da vam ne čitam šta smo sve pomogli, u Pećku patrijaršiju 35 miliona 837 hiljada, čini mi se da Banjska može da bude veoma zadovoljna našom podrškom, 17 miliona 387 hiljada manastir Devič, hram Preobraženja gospodnjeg u Pasjanu, manastir Budisavci, obnova crkve Bogorodice Ljeviške u Prištini. Dakle, već zajedno sa Ministarstvom kulture i Zavodom za zaštitu spomenika izdvojili smo 60 miliona za te namene. Duhovna akademija u Kosovskoj Mitrovici, odvojeno 68 miliona dinara.
Ono što je za nas važno, to je povećanje bezbednosti naše dece na Kosovu i Metohiji. Ugradili smo video nadzore i kamere u svaki vrtić i osnovnu školu na teritoriji južne srpske pokrajine, s obzirom na česte napade koji su se dešavali upravo u školskim dvorištima. Instalirana je savremena medicinska oprema i nabavljeno pet sanitetskih vozila kako naše zdravstvene ustanove na Kosovu i Metohiji ne bi oskudevale u odnosu na zdravstvene centre u centralnoj Srbiji. Uspeli smo da obezbedimo nova radna mesta za 90 lekara i 234 medicinske sestre. Pored utvrđenih stimulativnim mera države Srbije za pronatalitetnu politiku i pomoć porodicama sa dvoje i više dece, preko Kancelarije za Kosovo i Metohiju smo dodano sa po deset hiljade dinara pomogli svako novorođeno dete u srpskim sredinama u pokrajini, pa smo za 2249 rođenih beba od 2019. godine isplatili pomoć od 22 miliona 490 hiljade dinara.
Ono što će biti moj zahtev, to je da ne samo na Kosovu i Metohiji već u najmanje osam siromašnijih okruga centralne Srbije, pre svega, idemo sa dodano uvećanim merama pronatalitetne politike, jer nam se pokazalo da tamo kada smo ovakve mere preduzimali, najbolji rezultati su nam pokazivani u najsiromašnijim sredinama. Možete koliko hoćete da povećate ovaj iznos i na Vračaru, i Starom Gradu, i u Novom Beogradu, nećete videti ozbiljnije rezultate, ali u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, u Toplici, u Pčinjskom, Jablaničkom, Pirotskom, Nišavskom okrugu, pa, da budem iskren, delu Zlatiborskog okruga, Raškog okruga, Timočkom i Borskom okrugu, uvek vidite rezultate.
Zato će moj zahtev Vladi biti da se značajno povećaju sredstva za novorođenu decu, da bismo time podstakli siromašne porodice koje žele da imaju decu, koje žele da imaju decu, koje žele da odgajaju decu, da im pomognemo da imaju dovoljno finansijskih sredstava, da mogu da uživaju u svojoj deci i da ta deca imaju budućnost na njihovim ognjištima, tamo gde su rođeni.
Ove godine, obezbedili smo 750 miliona dinara za razvoj poljoprivrede i privrede na Kosovu i Metohiji, s obzirom na činjenicu da gotovo 70% našeg življa kao prvu ili sekundarnu aktivnost, a posebno one u ruralnom području imaju poljoprivredu. Posebnu pomoć dajemo za nabavku mehanizacije, setveni i sadni materijal, nabavku stočnih grla i živine, podizanje zemljoradničkih zadruga, kao i podršku u otkupu i uzgoju različitih vrsta poljoprivrednih kultura, od vinograda, malinjaka, do uzgoja povrća u plastenicima.
Uz to trudimo se da vodimo računa o razvoju malih i srednjih preduzeća, posebno porodičnih firmi i razvoja ženskog preduzetništva, jer nam je stalo da obezbedimo održiv ostanak i opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji. Pomogli smo ukupno 1.600 stotina poljoprivrednih domaćinstava.
Ne moram da vam govorim da imamo problema naročito južno od Ibra, gde deo ljudi, gleda da ne prijavljuje svoja gazdinstva, a da, kako bi uzeli deo sredstava od prištinske uprave, a od nas na druge načine i drugim povodom određene subvencije. Taj problem posebno je izražen u metohijskim selima, ali radimo i na tome tako što ćemo obećati i obezbediti značajno veću podršku našim ljudima, da ne bi imali nikakvu dilemu i da ne bi morali da razmišljaju o tome kako da uzmu sa dve strane novaca, a da pri tome ne posluju u potpunosti, i u skladu sa zakonima Republike Srbije.
Što se tiče dijaloga sa Prištinom, za koji mislim da je onoliko transparentan koliko je to zaista moguće da bude. Svi naši sporazumi objavljeni su na VEB stranici Kancelarije za Kosovo i Metohiju, i to prosto govorim zbog bezbroj neistina, usudiću se i da kažem, laži koje svakodnevno slušamo, kako negde neko nešto krije, kako negde neko pokušava da obmane javnost, dakle, ljudi mogu da pročitaju svaki akt, svaki dokument u čijem potpisivanju je učestvovala država Srbija, njene institucije i njeni organi.
Ovo govorim zato što to nije pitanje političkih protivnika, poštujemo političke suparnike i političke protivnike, ali u savremeno doba gde je došlo do potpune promene društvene paradigme, medijske paradigme, u kojoj više nije važno da li govorite istinu, da li ste ugledni, da li ste odgovorni ili ozbiljni ili ne, već je važno da prikupite što je moguće više lajkova, na bilo kojoj društvenoj mreži, a to obično prikupljate na ekstremnijim i najneodgovornijim stavovima.
Kada imate najnekstremniji i najneodgovorniji stav, onda uglavnom lažima, neistinama i falsifikatima pokušate da privučete pažnju i da pokažete da ste neko ko pripada svojim ugledom društvu, u kojem bi mogao da se svoje manipulacije, frustracije podeli sa svima drugima.
Zato smo slušali danima kako je nešto Vlada sakrivala od Briselskog do Vašingtonskog sporazuma, kao da su to neki obimni materijali, mi imamo obimne materijale, tri stolice smo zauzeli jer su nam to svi implementacioni sporazumi, koje smo spremni da vam danas objašnjavam ukoliko imate pitanje i sve drugo.
Ali, osnovne sporazume moglo je svako dete iz prvog razreda osnovne škole da pročita i da ga zapamti u roku od sat ili dva.
Možete da mislite kolika je odgovornost političkih aktera u našoj zemlji i u nekim drugim zemljama koje nisu u stanju da dva lista papira pročitaju za osam ili devet godina.
Osam i po godina, koliko je prošlo od Briselskog sporazuma i da i dalje imaju svoje teorije zavere besmislene teorije na kojima nastavljaju da insistiraju.
Pozicija naše zemlje je takva da je dijalog jedini mogući okvir za rešavanje spornih pitanja sa Prištinom.
Predstavnicima EU smo više puta nedvosmisleno predočili da je Beograd do sada, pošto ste u prilici da slušate kako i jedni i drugi otprilike smo uvek isti od nekih međunarodnih zvaničnika, ali to čujete neretko i u domaćoj javnosti. Nismo isti.
Mi smo gotovo sve, i iz osnovnog sporazuma sve ispunili. Postoje još detalji implementacionih sporazuma, koje smo spremni da ispunimo, ali to su zaista detalji, a ono što je osnovno, što predstavlja srž, suštinu šest od 15 tačaka Briselskog sporazuma, Albanci nisu spremni da prihvate.
I ono što hoću da vam kažem to je da oni to danas nedvosmisleno govore. Nikada to ranije nisu govorili.
Na poslednjem sastanku u prisustvu visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Đozepa Borelja i Miroslava Lajčeka, čoveka odgovornog za dijalog između Beograda i Prištine, Albanci su, odnosno njihovi predstavnici Kurti i Bisljimi su, u više navrata nedvosmisleno ponovili da njih ne interesuje to što je neka prethodna vlast u Prištini potpisala, zato što su to sve bile nelegitimne i nelegalne vlade, a jedina legitimna, jedino što je legitimno, što se dešava na Kosovu i ono što se događa posle 14. februara.
Ja moram da priznam, mislio sam da sve znam o našim razgovorima i pregovorima jer sam čovek koji je imao više razgovora i pregovora o Kosovu i Metohiji, nego svi srpski, albanski i međunarodni predstavnici zajedno.
Dakle, sve zajedno kada ih okupite nisu imali, imali su taman onoliko razgovora koliko i ja, jer sam ja bio na svakom. Ja sam mislio da sve znam, da svaki detalj znam, i odjednom 14. februar mi u glavi, šta li je 14. februar? Pitam Nikolu koji je bio sa mnom šta je 14. februar, šta je 14. februar, Sveti Trifun? St. Valentines day za katolike, ne razumem šta je 14. februar?
Onda smo saznali da je 14. februar u stvari najvažniji dan u istoriji čovečanstva i uopšte ne preterujem, jer nam je to ponovljeno 20 puta. Vi mislite da sad ja se šalim ili sprdam sa nekim? Ne.
Saopštio nam je da 14. februara je narod da je republika Kosova, donela odlučujuću odluku najvažniju odluku za svoju budućnost, a to je da on Aljbin Kurti preuzme vladu sa 50,25% glasova i od tada se sve promenilo.
Sve što je bilo do tad ne vredi ništa, sve što su potpisali oni neće da potpisuju i oni hoće da pregovaraju na drugačiji način, a to je da mi moramo istog sekunda da priznamo i prihvatimo činjenicu da su oni republika Kosova, i ukoliko mi ne želimo to da prihvatimo odmah da je dijalog besmislen.
Ja sam se trudio zaista da na pristojan način u svakom trenutku kažem da mi imamo bezbroj tema, od bezbednosnih, teme energetike, tema slobodnog protoka ljudi kapitala roba, usluga, do razgovora čak ako treba i sukoba mišljenja oko stvari iz prošlosti, ako toliko već insistiraju na prošlosti, nestalih osoba.
Ne, jedina tema je bila – kada ćete da priznate nezavisnost Kosova, odnosno ono što je poklon Srbiji od nas, to je da ćemo i mi da priznamo Srbiju.
Ja sam, Nikola mi je svedok, ja sam nekoliko minuta i to pažljivo slušao, onda valjda zbog toga što sam bio miran i bez reakcije, gospodin Kurti se okrenuo prema meni i pet puta ponovio – kada, kada, kada, i to je jedino pitanje – kada?
Onda sam mu zaista mirno i u apsolutno smirenom tonu rekao – pa nikada.
I kada sam rekao to nikada, on je..( aplauz).
Situacija je, dame i gospodo narodni poslanici, mnogo teža i ozbiljnija i za nas i za njih, od njegovog prelakog „kada“, do mog lakog „nikada“, i vaše emotivne reakcije. Ali sam to rekao, zato što je nemoguće ni odgovoriti drugačije na provokacije, niti mislim da je moguće doneti drugačije rešenje. Ali zato je kompromisno rešenje nešto za čim treba da tragamo.
U tom trenutku vi shvatite da više ne razgovarate ni o čemu. Nekako su uspeli da nas vrate, Borelji i ostali, do nestalih osoba.
Da, pre toga smo vodili dijalog oko zajednica srpskih opština. Šta god da ste rekli, od svih pravila, pact sunt servanda, do toga da sve što je odlučeno ne može da se menja, potpisano od tri strane potpisnice i da mora da bude ispunjeno da bi postojalo poverenje u nastavak procesa, na to je njegov odgovor bio da je ustavni sud Kosova to odbio i da njega to ne zanima, a onda je, tobože, iskoristio onu floskulu čuvenu, kako koriste i mnogi kod nas na političkoj sceni po drugim pitanjima, izgovorivši rečenicu koja glasi – uostalom, mi želimo multietničko Kosovo, a nećemo podelu društva na etničke grupe.
Znate, to vam govore oni koji su po etničkom principu tražili otcepljenje od Republike Srbije, koji su proveli nasilno ocepljenje, sve uz bombe NATO-a, protiv Republike Srbije i tražili da naprave državu na teritoriji suverene i međunarodno pravno priznate države. Sada vam kažu da u stvari nisu za etnička prava i stvaranje bilo kakvih autonomnim oblasti na Kosovu i Metohiji, a onda su izašli sa genijalnim predlogom na koji se više, priznaću, nisam uzdržavao da budem veoma neprijatan. Rekao je – evo, mi imamo predlog, došli smo sa konstruktivnim predlogom u Brisel i onda vi shvatite sa kako opasnim ljudima imate posla. Shvatite da više niste sigurni šta može da se desi srpskoj deci na Kosovu i Metohiji i razumete svu težinu naše situacije. On kaže – evo, Srbija ima savete nacionalnih manjina, evo daćemo i mi savet nacionalne manjine za Srbe i nema problema, da završimo sve i da potpišemo međusobno priznanje i gotovo je.
Ti ljudi ne razumeju da je jedina sporna teritorija, jedino o čemu se razgovara i pregovara je teritorija Kosova i Metohija. Na to mu je visoki predstavnik Borelji rekao - ne možete vi da razgovarate o pravima nacionalnih manjina jedne suverene i nezavisne države kao što je Republika Srbija, a onda je on rekao - pa i mi smo, a ja kažem – pa, niste, inače da jeste, ne bi bio ovde sa mnom da razgovaraš.
Suština je u tome da su ti ljudi toliko daleko od realnosti, taman onoliko koliko kada slušam neke naše ljude koji govore o Kosovu i Metohiji i ne razmišljajući koliko Albanaca živi na Kosovu i Metohiji, nikada ne uzimajući u obzir realno stanje, busajući se u prsa svakoga dana, a kada bi im neko rekao da odu, ne da ratuju i da se bore za Kosovo i Metohiju, već da žive sedam dana, recimo u Kačanik, nemojte negde drugo, Kačanik, blizu je administrativna linija sa centralnom Srbijom, niko nikada ne bi prihvatio, ali zato u kafanama i kafićima u stanju smo sve da kažemo, pa tako i oni i onda shvatite da imate posla sa ljudima koji su veoma neodgovorni, koji su veoma neozbiljni i koji mogu da ugroze mir i stabilnost u regionu.
Kada vam govorim o miru i stabilnosti u regionu, pošto ljudi misle da je to floskula, pošto misle da je to nevažno, vi mislite da to što imamo najveći rast ne u regionu, već verovatno u celoj Evropi, da je to moguće a da nemamo mir i stabilnost? Mislite da će i jedan investitor Nemačke, Amerike, Kine, Francuske, Italije da dođe u našu zemlju, a da mu nije garantovan profit, dobar i siguran posao u godinama koje su pred nama? Neće nijedan.
Mi u prvih pet meseci imamo gotovo milijardu i po stranih direktnih investicija. Ja se nadam, sutra je ponovo veliki dan, samo mala digresija, ako bude jedna dobra odluka, ponovo ćemo da obradujemo ljude u Valjevu i time smo rešili sve probleme sa Valjevom, ali vam ovo govorim zato što bez toga, bez mira i stabilnosti, mi ćemo opet na dno Evrope, umesto da budemo na vrhu.
Uspeli smo da promenimo kompletnu paradigmu naše politike. Od gubitnika, od poraženih, od onih koji su bili na evropskom repu, došli smo do toga da mi najviše zameraju, pojedini, ne svi, to što glasno govorim o uspesima Srbije i što time nipodaštavamo i tobož ponižavamo one koji imaju manje uspehe od Republike Srbije.
Ne smete da govorite, zamislite, o svojim ekonomskim uspesima, koje potvrđuje Evrostat, zato što Srbija kao parija mora da bude naviknuta na to mesto. Srbija sme da pobeđuje u košarci, ponekad u odbojci i vaterpolu, a ovo drugo Srbija ne sme da pobeđuje.
Srbija mora da bude ta koja će da nas moli za milost i Srbija mora da bude ta koja će da nam se zahvaljuje za hiljadu, dve, pet i 200 hiljada evra koje ćemo mi da doniramo i da damo milostinju kada poželimo.
Srbiji to nije potrebno danas. Srbija, hoćete da nam pomognete - hvala vam, ali nam ni pomoć nije potrebna. Srbija sama kreira novac kojim napredujem brže nego sve ostale evropske zemlje, ali osnovni uslov jeste taj da čuvamo mir i sa Albancima na Kosovu i Metohiji, da time čuvamo bezbednost i sigurnost našem narodu na Kosovu i Metohiji, jer od tog kafanskog busanja u prsa po Beogradu neće da imaju mnogo sreće naši ljudi u Donjoj Budrigi, ni u Klokotu, gde su im komšije ne samo Srbi, već i Albanci i oni moraju da prođu… Samo idite u Sirinićku župu da vidite kuda moraju da prođu naši ljudi kada idu u Štrpce. Možda je 1% od vas tuda prošao, pa da vam kažem da morate da prođete kroz podvožnjake ili ispod nadvožnjaka, kako god hoćete, na kojem su murali OVK-a najveći na kugli zemaljskoj. Ispisani su i grafiti i protiv našeg naroda i o njihovom herojstvu i o našim zločinačkim poduhvatima i o svemu drugom. Pa, samo neka vam dete prođe tri puta tuda, pa ću onda da pitam te junake iz beogradskih kafića šta bi radili i zašto ne idu da pomognu našem narodu na Kosovu i Metohiju.
Što nikada ne znači, kada vam ovo sve govorim, da kod nas ne postoji dovoljno energije, dovoljno borbenosti, dovoljno strasti i snage da čuvamo Kosovo i Metohiju, da čuvamo interese našeg naroda. Samo želim da vam kažem da su stvari mnogo komplikovanije od onih kako ih mi predstavljamo, jer nisu stvari – hoćeš da priznaš, nećeš da priznaš. Neću i nećemo, ali imamo milion stvari kompromisnih koje moramo da rešimo i da razumemo težinu naše pozicije, da razumemo težinu naše pozicije.
I, kada čujem naše političare koji kažu – pa, ponudićemo Albancima široku autonomiju, nijedan Albanac neće to da čuje. Nemojte sebe da zavaravamo i da lažemo se - nijedan. Ne postoji nijedan. Slovima i brojem – nijedan. Ne ima ih, mi ćemo da im damo, mi to možemo. Mali smo mi da možemo da određujemo Francuskoj, Nemačkoj i Americi, ali smo dovoljno veliki da možemo sebe da štitimo od poniženja i to je ono što ti veliki nisu razumeli, misleći kao i Priština. Priština misli… On je deset puta ponovio reči predsednika Bajdena o međusobnom priznanju i rekao – pa, Bajden je rekao, to mora tako. Ja sam mu rekao, Nikola je svedok – ja sam, čoveče, prošao kroz to u Beloj kući. Meni su u beloj kući to nudili. Ja sam u Beloj kući imao dovoljno hrabrosti da to odbijem, a ne da mi ti nateraš ovde, Kurti u Briselu, da pristanem na nešto što mi ne pada na pamet da pristanem.
Želim da ponovim – kompromisno rešenje je jedino moguće rešenje i kada me pitate šta je to kompromis, ja ću da vam kažem – ne znam, ali svi zajedno do kompromisa moramo da dođemo. Ako ne budemo došli, ostavićemo ovaj problem generacijama koje dolaze. Ja znam da se mnogi od vas tome raduju. Možda ste vi u pravu, možda vi bolje vidite nego ja. Ne bih se kladio. I do sada se pokazalo, podsetiću vas, u više navrata, posebno se obraćam mojim stranačkim kolegama, da sam neretko video malo dalje.
Kada sam rekao da idemo na smanjenje plata i penzija 2014. godine, zato što nam je zemlja razorena finansijski, zato što nam je ekonomija uništena, zato što su nam sve fabrike opljačkali i razorili, postavili lance i katance i tada na svim forumima stranke koju sam vodio i koju volim, svuda ste mi govorili – pa, nemoj to da radimo, bolje je da se dalje zadužujemo, ali da ne smanjujemo, da ne diramo ništa, narod je uvek nezadovoljan.
Tada sam vam rekao – kako ćemo da dobijemo izbore koji su nam za godinu ili dve? Tada sam vam rekao – ne bavimo se mi politikom zbog izbora. Izbori su da ljudi kažu šta misle o nama i drugima, ali se bavite politikom zbog toga što hoćete da uradite nešto za svoj narod.
Upravo zbog toga što su ljudi imali poverenje i znali su da smo bili pošteni prema njima, da ih nismo lagali, da ih nismo obmanjivali, da im nismo pričali kako je lako, jednostavno i lepo, nego smo išli sa najtežim mogućim merama, sa najtežim mogućim lekovima za najtežu moguću bolest.
Danas možemo da imamo jednu od najnaprednijih i najbrže rastućih evropskih ekonomija, bez ikakvih finansijskih problema da pomažemo ljudima i nezaposlenim i zaposlenim, i preduzećima našim i svima drugima. Tako vam je i po ovom pitanju. Nemojte da se radujete zamrznutom konfliktu. Nažalost, plašim se da će ostati takav, plašim se, ali se tome ne nadam.
I 90% vas može odmah da kaže, 90% su šanse da će tako da bude. Nažalost, tako je, jer nemate dovoljno odgovorne partnere, nemate ljude koji čak, pokušavaju da shvate realnost, nemate ljude koji razumeju da više nije svet samo SAD i Evropska unija, koji su važni, mnogo važni, beskrajno važni, a sa druge strane imate nas koji vidimo i čim nam krene bolje odmah postanemo bahati i kažemo, mi danas možemo sve.
Jer, kad pogledate, a pročitaću vam posle precizne podatke kako se Priština naoružava, ko je naoružava, da dobijete svaku pušku koju imaju, svako vozilo koje imaju i koliko ulažu više, dakle, u prethodnih pet godina pa do sledeće godine udvostručiće svoj budžet.
To udvostručavanje njihovog budžeta sa svim onim što dobiju od Amerikanaca, Turaka i Nemaca, što u opremi, što u naoružanju, što u obuci za prištinske borce, za prištinske, oni ne kriju vojnike, i ako su pripadnici KSB, ali oni ne kriju i organizovano je kao prava vojska i niko ne pokušava da ih zaustavi u kršenju, još jednom kršenju Rezolucije 1244, kao što su nama u stanju da prebace svako kršenje, svake rezolucije, pa makar i u minimalnim granicama.
Sve je to, da budem iskren u odnosu na to koliko mi imamo novca i koliko mi ulažemo, ništa posebno i nije čak ni za brigu. Nije, čak ni za brigu. To vam govorim, ja kao neko ko je uvek pesimističan i ko uvek rađe nas potcenjuje, a druge precenjuje. Nije za brigu, za brigu je nešto drugo.
Za brigu je trend koji pokazuju da pojedine zemlje zapada žele da ih dodatno naoružaju, dodatno opreme, pa se pitate - zbog čega to radite? Kada oni kažu – pa, što to vi radite? Pa, mi to radimo zato što imamo pravo na to, jer smo suverena i nezavisna zemlja. Imamo pravo, da nikoga ne pitamo i da radimo šta hoćemo sa našim oružjem i oruđem. Za nas je važno samo kada ga kupimo da vidimo kakvo je stanje javnog duga i da vidimo u skladu sa tim, kakvo je stanje javnog duga, možemo li mi to sebi da priuštimo ili ne. Ali, oni to pravo nemaju.
Time hoće da vam kažu da oni njih tretiraju kao suverenu i nezavisnu državu, suprotno Rezoluciji 1244, međunarodno javno-pravnim aktima i drugim sporazumima koji su potpisani, uključujući i Kumanovski sporazum. Ali, šta ih briga.
Kao što rekoh više puta: „Quod liced lovi, non liced bovi“, dakle - što priliči Jupiteru, što priliči Bogu, ne priliči volu. Dakle, oni su bogovi, a mi smo volovi, pa nemamo baš pravo, slična ili ista prava, kao što imaju oni.
Ono što je problem u svemu tome, najveći koji vidim danas, kao predsednik Srbije, to je taj da ja ne vidim rešenje. Ne vidim kako bi to kompromisno rešenje izgledalo, niti vidim nameru kod druge strane da uopšte raspravlja ili čak da budem precizan, da uopšte razmišlja o kompromisu.
Kod njih se sve svelo na najbrutalniju kampanju protiv Srbije. Neću da vam govorim o tome da je tema koju su pomenuli, podizanje tužbe za genocid protiv Republike Srbije, a onda kada sam primereno odgovorio, a onda je rekao – a što se vi bunite, u stvari. To nema veze sa vama, to ima veze sa činjenicama koje su se desile na terenu, kao da je citirao Mila Đukanovića ili Milo Đukanović Kurtija. Potpuno iste reči su upotrebili, iako jedan drugog nisu čuli.
Kažem – pa, nema problema, samo nemoj da nam pretiš više. Hajde, podnesi tu tužbu za genocid. Ja vam kažem, nemaju nikakve šanse. Mogu da je podnesu. Tražili su od Albanije Albanija je odbila da bude ta koja će da preda tu inicijativu.
Hajde da vidimo sad, podnesite tu tužbu za genocid, da vidimo šta ćete da uradite sa tom tužbom, ali kad podnosite tužbu za genocid morate da znate da ne znam o čemu bismo u tom slučaju razgovarali. Šta onda očekujete od Srbije? Šta onda očekujete od nas? Da vam plaćamo ratnu odštetu zbog toga što ste pokušali i uz podršku zapadnih sila iz vašeg ugla uspeli da ocepite deo naše teritorije, što mi ne prihvatamo. Dakle, zbog toga mi treba da platimo nešto i zbog toga smo mi počinili genocid.
Govorili ste nam o velikoj humanitarnoj katastrofi, pa na kraju jedinu humanitarnu katastrofu doživeše Srbi. Albanaca je ne manje na Kosovu i Metohiji u odnosu na to koliko ih je bilo 1998, 1999. godine, a Srba je za oko 120.000 manje. Preteramo i mi, pa kažemo da je veći broj, ja vam govorim precizno brojke.
Mi više nemamo u Kosovu Polju nikoga. Ostalo nam je da pevamo "Srpska se truba s Kosova čuje", ali nema nijednog Srbina u Kosovu Polju, ima nešto malo Srba u Bresju, koje je bilo 85% srpsko. Gubimo Ugljare, gubimo Čaglavicu zato što ih na pametan i lukav način proteruju.
Svako mesto gubimo, samo što se mi pravimo da se to ne dešava i možemo da pomažemo koliko god hoćete novcem, ne ide, to je realan život. Druga je stvar šta mi osećamo, šta je naša duhovna snaga i šta je ono što znamo čega ne možemo i ne smemo da se odreknemo, ali mi moramo jednako, kao i Albanci koji ne razumeju šta je realnost da pokušamo da budemo pragmatični, racionalni, ne zbog nas, već zbog toga, kao što vidimo ovde mnogo mladih ljudi koji uskoro treba da dobiju decu.
Da budem sasvim otvoren prema vama, neće moja deca biti kukavice, imam dvojicu sinova koji se nikada neće skloniti ko god bude bio na vlasti i kad god država bude pozvala na ogromnu zemlju oni će uvek biti tu, ali ja ne bih voleo da budem sasvim iskren kao otac, ćutao bih, reč ne bih rekao, ali ne bi voleo da mi neko Danila ili Vukana vraća u kovčegu, isto tako, ne bih voleo da tuđu decu vraćam.
Ispričaću vam nešto što me je ogorčilo beskrajno.
Pre neki dan sam rekao, da vidite kakvi smo mi ljudi, pre neki dan sam rekao nekome u našim službama - pozovite na tu veliku vežbu, na Pešter, gde ćemo pokazati snagu srpske vojske, veliku snagu srpske vojske, danas desetostruko veću nego što je bila pre nekoliko godina i nisam preterao kada kažem desetostruko veću. Kažem - pozovite ljude koji su bili na Košarama, pozovite preživele borce sa Košara. Nije prošlo 48 časova, mislio sam da je to završeno. Znate, predsedniče, ne možemo to da uradimo. Ne razumem, zašto ne možete to da uradite. Da li kršimo neki protokol? Da li smo nekome nešto nažao učinili? Ti ljudi su bili tamo da brane našu zemlju. Mi smo ih poslali da brane našu zemlju. -Pa, ne možemo. Znate, mnogi od njih imaju dosijea. Neki su činili pre, neki posle toga različita krivična dela i prekršaje, pa sad nije u redu da oni budu u blizini predsednika.
Onda sam napravio spisak, izvučeno sve ko je kakva dela počinio i tako dalje. Ja sam ih pozvao sve - dođite kod mene na razgovor. Onda su došli svu u moju kancelariju i rekao sam - ovo je sve tačno što ste mi doneli. - Jeste, sve je provereno više puta, sve je to urađeno baš kako treba, sve procedure poštovane.
Onda sam pitao te ljude koji su došli kod mene - da li je tvoj sin bio na Košarama? Da li si ti bio na Košarama? Da li sam ja bio na Košarama? Nismo. Njih smo mogli tad da šaljemo.
Nismo im čitali dosijea. Nismo ih pitali jesu li napravili prekršaj ili neko krivično delo. Kad je trebalo da brane zemlju, onda smo ih poslali tamo, zato što mi nismo imali dovoljno hrabrosti da tamo budemo umesto njih i zato što smo mislili da smo mnogo pametni da ostanemo ovde u Beogradu i da radimo mnogo važne stvari, a oni su topovsko meso i za NATO i za Albance iz Albanije i za Albance sa Kosova i Metohije.
Kada sam to pitanje postavio, oni su rekli - pa nismo tako razmišljali, nisu to ni loši ljudi, radili stvari u skladu sa zakonom. Onda sam im rekao - e sad lepo, pošto imamo spisak od 186 ljudi koji su preživeli Košare, nadam se da nisam pogrešio za jedan ili dva, oprostiće mi, rekao sam - sada ih lepo pozovite, svi da dođu, u kakvoj god hoće uniformi, u kojoj god uniformi da su bili na Košarama i svi će da budu na Pešteru u mojoj blizini, a vi onda govorite da sam ja pogazio protokole i uradio sve suprotno od onoga što su mi bezbednosne službe rekle, jer ja hoću da ti ljudi koji su se borili hrabrije od drugih, mnogi od njih ranjavani, 108 njih izgubilo život, hoću da njima ukažemo poštovanje, čast, da se nikada više ne stidimo naših boraca, nego da se njima ponosimo.
Ali, ovo sam rekao samo da bismo bili pošteni i prema budućim generacijama. Samo vi koji se busate u prsa u beogradskim kafićima razmislite hoćete li ne da šaljete nečije tuđe, već svoje dete hoćete da šaljete.
Ko god da pozove bilo kojeg od mojih sinova, oni će da idu, bilo kada. A da li bih voleo da se to desi? Ne bih. Voleo bih da uživaju u ekonomskom napretku, voleo bih da mogu da pošteno rade, zarađuju za svoj hleb i ništa više.
Kurti je tražio deklaraciju o miru. To je bilo onako lukavo smišljeno, da je tobože on za mir. Zamislite deklaraciju o miru koji vi potpisujete sa samim sobom. I tako bi Srbija ne znam s kim potpisala deklaraciju o miru, pošto da potpišemo deklaraciju o miru, morate da razumete da sve što rade su trikovi samo da bismo ovako ili onako priznali nezavisnost Kosova, jer deklaraciju o miru možete da potpišete samo sa suverenom i nezavisnom državom.
Moje pitanje - a šta da mu kažete? Ako kažete ne, onda ste vi protiv mira, a oni su za mir i onda morate da uđete u objašnjenja koja traju po 20 minuta, pola sata, zašto to tako ne može, ali vi vidite iza svake rečenice koje izgovaraju, to je samo, nateraće Amerika i EU Srbiju da prizna nezavisnost Kosova, a mi im nećemo čak ni ponuditi ništa. Vidite nepostojanje želje za razgovorom i to je ono što me brine.
Mi smo spremni da štitimo tu najvišu vrednost, uz slobodu, a to je mir, ali nismo spremni da kada o tome govorimo, da prihvatimo ne samo iz Prištine, već i iz bilo koje zemlje na svetu, poniženja koja nam je neko namenio.
Srbija, pre svega, više nije zemlja podaničkog i udvoričkog mentaliteta. Mi nikada ne smemo da budemo bahati i arogantni, ali vam takođe obećavam da Srbiju i govorim da Srbiju danas ne vode, a obećavam da neće ni u narednom periodu voditi oni kojima će sekretari pojedinih ambasada da govore šta smeju da kažu, šta smeju da napišu, na šta smeju da odgovore, a na šta ne smeju. I ponosan sam na činjenicu da je Srbija samostalna i nezavisna zemlja i samostalna u svom odlučivanju, samostalna u kreiranju svoje politike.
Zamislite da se danas dogodi, kako se događalo 2008. godine, da vas pozove jedan tajkun i trojica ambasadora u kafanu i da vam izdiktiraju sastav Vlade. Da li možete da zamislite da neko od njih danas mene pozove i da mi kaže koga ću da izaberem za mandatara ili koga ćete vi ovde da izglasate za člana Vlade, a koga ne? To bi bilo takvo poniženje da ne bih mogao sata da živim, ne dana, sata. To bi bilo takvo poniženje za našu zemlju, takvo poniženje za naš narod da nemam reči. I to pokazuje koliko je Srbija i u političkom, a ne samo u ekonomskom smislu napredovala.
Mi smo uspeli, uprkos svemu drugom, obnavljajući sve naše manastire i crkve, završavajući, ne završavajući, već suštinski gradeći i završavajući izgradnju Hrama Svetog Save, jer smo najviše uložili u njegovu izgradnju, da podignemo i spomenik caru Lazaru na Kosovu i Metohiji i kralju Milutinu u Gračanici i Stefanu Nemanji u Beogradu i kralju Petru oslobodiocu u Novom Sadu, da o svemu tome brinemo, da napravimo filmove o Prvom svetskom ratu, prvi put posle 1964. godine, i to dva – i „Čarape kralja Petra“ i „Zaspanka za vojnika“ i da napravimo „Daru iz Jasenovca“ i sve drugo što nismo uradili u prethodnim decenijama, da pokažemo koliko je važno da čuvamo svoj identitet i samopoštovanje.
Ali, uz samopoštovanje, moramo da pokazujemo poštovanje i prema drugima, moramo da pokažemo pijetet i prema albanskim žrtvama i bošnjačkim i svim drugim žrtvama i da nam to ne bude teško kada to kažemo. Pustite to što će neki od njih da gledaju da politički manipulišu time, da i posle 26 godina ili posle 22 godine traže dodatna politička prava za sebe, ratne odštete i ne znam koja sve čuda. Neka traže šta god hoće. Naše je da nikada zbog toga što nam se čini da smo pod pritiskom ne odustanemo od istine i da uvek i u svakom trenutku iskažemo i saučešće i pijetet i gorko kajanje što su neki od naših sunarodnika počinili teške zločine. Time moramo da se razlikujemo od svih drugih.
Ja znam da vam ovo nikada neće naići na aplauz, ni na odobravanje, ali mi verujte da je to jedino što nama Srbima daje snagu. Ako ne budemo poštovali druge i ako ne budemo pokazali poštovanje prema drugim žrtvama, svi će se pitati šta sa nama nije u redu, je li moguće da vidimo samo svoje žrtve. Ali, isto tako, kada govore o jednom mestu na prostoru bivše Jugoslavije, a kako možete da zaboravite Jasenovac? Pa da uzmemo Tuđmanove procene koliko je Srba stradalo, i to je višestruko više u odnosu na ono mesto o kojem svi govorite.
Dakle, mi Srbi da očekujemo Bog zna kakvu pravdu kao narod ne možemo i ne treba da je očekujemo. Plaćaćemo cenu manjim delom naše pogrešne politike, svakako je bilo i toga, a većim delom bahate, osione, arogantne politike brutalnih interesa gaženja samostalnih država i naroda koji nisu podanički orijentisani, a što postoji kod dela velikih sila, koje nam nikada neće reći – izvinite ni za agresiju protiv naše zemlje 1999. godine, jer će uvek reći da su time sprečili humanitarnu katastrofu. A kad im postavite prosto pitanje, a postavljam ih svakoga dana, to je, pa, dobro, humanitarna katastrofa, mogli smo da odgovaramo za to, kakve to veze ima sa secesijom dela teritorije Srbije? Što ste dali Kosovu nezavisnost?
A, kada pričate o humanitarnoj katastrofi, pa zar nije iz vašeg ugla deset puta veća humanitarna katastrofa situacija u Avganistanu? Pa što niste odvojili Kandahar od Kabula? Što niste odvojili šiitsku Basru od Bagdada ili još bolje od kurtskog Mosula ili sunetskog Tikrita? Što to niste uradili? Što niste odvojili Alepu i Homs od Damaska? Svuda je bila neuporedivo veća humanitarna katastrofa nego na Kosovu i Metohiju, nego ste to samo Srbima uzeli.
E, dobro Aleksandre, u pravu si za to, ali hajde da mi pređemo na ono što je realnost itd. Ja kažem – e, dobro, drago mi je da nemate odgovor.
Onda usledi drugo pitanje koje postavljaju naši ljudi iz Republike Srpske, i tu ćete da vidite neverovatno licemerje. Pri tome, odmah da bude sve jasno, mi se zalažemo za poštovanje integriteta Bosne i Hercegovine i uvek ćemo to da radimo, uz poštovanje integriteta Republike Srpske, jer je Srpska i ustavna i Dejtonska kategorija u Bosni i Hercegovini. Kada dođu ljudi iz Republike Srpske, pa im postave pitanje, i onda oni misle da imaju pravo da ih preda mnom kritikuju, kažu – pa, kako ste to Albancima na Kosovu i Metohiji dali pravo na samoopredeljenje, a kako to mi Srbi na definisanoj međunarodnim ugovorom teritoriji nemamo pravo na to, po kom to principu međunarodnog javnog prava? Muk. Dobro, vi znate da bi to bilo loše. Ne pitam vas to, pitam vas po kom principu međunarodnog prava. I, onda ih ja pitam - nema problema, ja sam protiv toga , ne diramo u Bosnu i Hercegovinu, poštujemo je, razumemo sve, milion puta sam to ponovio i pred Dodikom i pred Željkom i pred svima, ali mi recite šta da im odgovorim, šta da kažem tim ljudima.
Jedan od najvećih evropskih državnika mi je rekao, jedini koji je rekao, da ti kažem sve si u pravu, Aleksandre, sve si u pravu što si rekao, ali ti moraš da razumeš, jer znam da razumeš, da je situacija drugačija i moraš da imaš pragmatičan pristup, zemlja ti ide dobro napred, čuvaj zemlju, ne ulazi dalje u to. Ja kažem – to i radim, ali vas ja pitam možete li da mi navedete princip po kojem neko ima pravo, a po kojem neko drugi nema pravo i na to mi verujte nema odgovora, nema nikakvog smislenog odgovora.
Pošto znaju da nema smislenog odgovora, jer na svako potpitanje sam im deset puta odgovorio, sad i ne govore više o tome. Nema smislenog odgovora i neće ga ni biti i zato mi Srbi ne treba da tražimo smislene odgovore i pravdu, jer nećemo dobiti ni pravdu, ni smislene odgovore. Treba da gledamo sebe i treba da gledamo šta je to što možemo, dokle možemo, šta je to što je realno da sačuvamo mir, da sačuvamo zemlju, da sačuvamo našu decu. Nije naš problem više odliv iz zemlje. Naš je problem što nemamo decu. Nama je odliv u prethodne godine nikada manji, imamo čak neuobičajeno značajan priliv ljudi spolja koji dolaze u našu zemlju i Srba koji se vraćaju i dalje to postoji kao problem, ali ni blizu kao što je bio pre 10, 20 i 30 godina. Više nam nije odliv onih koji su najviše intelektualci, već nam je problem što nam odlaze zanatlije.
Dakle, naše je da vidimo kako da pronađemo tu sredinu, da čuvamo svoj obraz, da čuvamo svoju zemlju, da čuvamo svoju naciju, da vidimo koje mere da pronađemo. Ne znam koliko da platimo da bi neko imao dete. Ako treba to da radimo, uradićemo, jer nam to postaje najskuplja i najvažnija reč u Srbiji ili jedina važna reč. Nećemo da imamo radnu snagu za fabrike, nećemo da imamo ništa ako nemamo dece. Dete postaje apsolutno najvažnija činjenica za svakog od nas, ne to koliki nam je rast, važno je koliki nam je rast, važno je kakve su nam ekonomske performanse, važno je šta ćemo sa Kosovom i Metohijom. Nećemo ništa ni sa čim ako ne budemo imali dece, iako to ljudi ne razumeju u Srbiji.
Dakle, naše je da pronađemo taj put odgovornosti, ozbiljnosti u kojoj ćemo čvrsto da čuvamo i štitimo naše nacionalne i državne interese, ali istovremeno da svakoga dana tragamo za kompromisnim rešenjem, jer bez toga neko će da odmrzne taj konflikt tog dana, a onda ću šta god da uradimo i kako god da se sve završi da pitam nečiju majku i da joj kažem – žao mi je što više nemaš sina, ali, evo, mi smo napravili veliku pobedu, pa kakva je to pobeda, kakva je to pobeda? Ako je neko od vas spreman na to, ja nisam, osim da budemo brutalno napadnuti od bilo koga, nisam spreman u tome da učestvujem, a pri tom imajte u vidu da sam upozorio i Kurtija i Međunarodnu zajednicu da ne pokušavaju fizički da zauzimaju stanicu Valač, i to vam kažem otvoreno, jer znam šta planiraju i šta su planirali i upozorio ga i zamolio da to ne čine.
Tri puta, čini mi se, Nikola, sam rekao – ja te molim da to ne pokušate da učinite. I ovi ljudi odozgo, sa galerije, znaju šta to znači. Vi u ovoj sali ne znate i ne morate da znate. Ne zato što su oni važniji od narodnih predstavnika, već zato što smo mi o tome bezbroj puta raspravljali na forumima na kojima možete da raspravljate. Tri puta sam ga zamolio – nemoj, molim te, da pomisliš fizički da zauzimaš Valač, evo, molim te, možeš to da uradiš na 24 ili 48 sati, i to je sve.
Dakle, bezbroj rizika ima, bezbroj problema. Naše ponašanje mora da bude odgovornije, ozbiljnije. Mi moramo narodu da govorimo istinu, da ga ne obmanjujemo, da ne pričamo bajke zato što nam predstoje izbori. Neka pričaju bajke oni koji ga lažu sve vreme.
Znate kako izgledaju ti njihovi razgovori sa strancima? Mi moramo da smenimo ovog diktatora Vučića, vidite, on ne želi da prizna nezavisno Kosovo, a onda oni pitaju – a vi želite. Ne, ne, mi mislimo, znate, dragi drugi sekretaru ili treća sekretarice i prvi zameniče druge sekretarice, mi želimo da vas obavestimo da je najveći problem u razgovorima sa Prištinom nedostatak transparentnosti i demokratskog kapaciteta. Ovi ljudi ih gledaju, šta ove budale pričaju – pa dobro, nego nam recite kakvo vi rešenje vidite. Znate, ta transparentnost i taj demokratski kapacitet je strašno važan, vi nam pomozite da pobedimo Vučića, pa ćemo se mi dogovoriti sa Albancima brzo, 15 dana, mesec dana. U redu je to, ljudi, da ćete da se dogovorite sa Albancima, nego šta će da bude to rešenje, rezultat vašeg dogovora. Nemojte sad, mnogo nas pitate, nismo spremni do ovog nivoa nismo došli da razgovaramo sa vama, ali je najvažnije da nam pomognete da se ratosiljamo diktatora, a onda će sve da bude drugačije i lakše.
Zamislite, kada imate takve neodgovorne tipove sa jedne strane i ovako ne odgovorne ljude u Prištini sa ovakvim pristupom, a o čemu sam već pričao. U šta to sve može da se pretvori u samo jednom jedinom danu? Dakle, puna ozbiljnost, puna odgovornost, mnogo rada, još veća podrška našem narodu, podrška našim junacima koji žive i čuvaju naša ognjišta, čuvaju srpsko ime na Kosovu i Metohiji. To niko ne može da nam zabrani, ali je racionalan, pragmatičan pristup rešavanju svih problema, spremnost i otvorenost za dijalog, spremnost i otvorenost uvek za razgovore sa Albancima, da sve probleme rešavamo mirnim putem, na njihove pretnje ne uzvraćati pretnjama, ali jasno staviti do znanja da nećemo dozvoliti nikakvu novu „Oluju“, nikakav novi „Bljesak“ i nikakav novi progon srpskog naroda.
Da privedem kraju ovo izlaganje, a onda sam spreman da odgovorim na sve vaše primedbe, pitanja.
Zadovoljan sam što smo juče sa delom ljudi koji su van parlamenta, koji drugačije misle, imali dobar, ozbiljan, sadržajan razgovor i mnogi od njih su, uprkos protivljenjima našoj politici, rekli da su spremni da pomognu svojoj državi. Ne nama kao političkim subjektima i ne personalno, ali svakako da pomognu svojoj državi i ja im izražavam zahvalnost na odgovornom pristupu.
Mi smo suverena nezavisna zemlja, država koja ima pravo na svoje interese, na svoju teritoriju, na život i tog prava ne želimo da se odričemo, sviđalo se to nekome ili ne, pogotovo što tim pravom nikoga ne ugrožavamo, pa ni ljude na Kosovu i Metohiji. Nećemo mi tamo, niti smo ikada išli, bilo koga da napadamo, ratujemo i nikada nikog nismo terali. Želimo svim ljudima da žive na isti način, kao i mi, u miru i sigurnosti i sve što hoćemo to je da igramo političku utakmicu koju možemo i moramo da igramo po uslovima i pravilima koja važe za sve, po principa koja važe za sve. I onu koja će se završiti ne poniženjem ili nasiljem bilo koje strane, nego rezultatom kojim niko do kraja neće biti zadovoljan.
To je upravo jedini rezultat i osnovni uslov za nastavak utakmica raznih, a ne sukoba i nasilja i to je jedino što Srbija može da ponudi i ništa više od toga.
Plašim se, plašim se da takva želja za kompromisom i postizanjem dogovora u ovom trenutku uopšte, ali uopšte, ne postoji na drugoj strani, jer sam imao priliku da sretnem oba predstavnika izvršne vlasti Prištine, dakle i Vljosu Osmani i Aljbina Kurtija. Ja nešto slično nikada nisam čuo ni od Haradinaja, ni od, doduše njega sam samo nekoliko puta video na regularnim skupovima, ni od Hašima Tačija, ni od Hotija. To je nešto što nikakve veze sa ozbiljnošću, odgovornošću i realnošću nema. Pri tome, ne moram da vam govorim šta mislim i šta vi svi mislite o svoj pomenutoj trojici koji su pre Kurtija vodili razgovore.
Na kraju, naša ponuda jesu razgovori, razgovori, razgovori i da pokušamo da dođemo do kompromisnog rešenja. Molim sve da ne teraju Srbiju da uradi ono što ne može. Pomozite Srbiji da uradi ono što može.
Živeo naš narod na Kosovu i Metohiji. Živela Srbija. Hvala.

Zahvaljujem.
Izvestilac Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun ima reč.
Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, predsedniče Republike, članovi Vlade, drage sestre i braćo sa Kosova i Metohije, vi koji predstavljate naš narod u našoj južnoj pokrajini, tamo gde je koren svakog Srbina, svake Srpkinje, ma gde god bio rođen, ma gde god živeo, koleginice i kolege, Odbor za Kosovo i Metohiju je razmotrio i jednoglasno usvojio izveštaje o radu Kancelarije za Kosovo i Metohiju u periodu od maja prošle godine do juna ove, kao i o pregovorima sa privremenim institucijama samouprave.

Iskoristio bih priliku da ispred Odbora kažem nekoliko rečenica, ono što sam uočio tokom ovih sastanaka u ovom sazivu. Odbor snažno podržava napore naše države da pomogne srpskom narodu da opstane na Kosovu i Metohiji, da se razvija, da bude bezbedan i da ima perspektivu.

Uočili smo veoma izraženo delovanje Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Vlade Republike Srbije koji pomažu srpskom narodu na način da su pokrili sve oblasti života srpskog naroda i da se ravnomerno raspoređuje podrška u svim opštinama gde Srbi žive na Kosovu i Metohiji.

Bez sigurnog krova nad glavom nema opstanka, nema ni povratka i zato posebno podržavamo izgradnju stanova, kuća, povratničkog naselja. Bez škola, vrtića, zdravstvenih, obrazovnih ustanova koje su od vitalnog značaja za razvoj i opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, ne može se opstati i živeti normalno.

Ekonomsko snaženje Srba, posebno u poljoprivredi, je od vitalnog značaja za ekonomsku perspektivu srpskog naroda. Infrastruktura, vodovodi, time se čuva srpski narod na Kosovu i Metohiji. Zaštita kulturnog i istorijskog nasleđa je bitna za očuvanje duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda. Informisanje, od posebnog značaja.

Znate, 1988. godine, pre 33 godine, uradio sam kao novinar prvi izveštaj o Kosovu i Metohiji i od tada do danas baveći se tim pitanjem nikada nisam mogao bez snažne emocije da govorim o tome i to je verovatno osećaj svih nas.

Pored svega ovoga što je državno rukovodstvo uradilo na podršci srpskom narodu, ispunjavanje osnovnih, svuda u svetu garantovanih ljudskih prava i sloboda i bezbedan život su temelj za opstanak srpskog naroda koji je na Kosovu i Metohiji neravnopravan, diskriminisan, omalovažen.

Privremene institucije na Kosovu i Metohiji tretiraju Srbe kao građane drugog reda. Zato je od presudnog značaja da nastavimo kao i do sada da maksimalno pomažemo našem narodu da opstane, da se što više proteranih vrati na svoja ognjišta, da se naš narod razvija, da se umnoži. To ćemo moći da ostvarujemo očuvanjem dijaloga sa privremenim institucijama samouprave i snažnim opredeljenjem i insistiranjem da se kosmetski problem rešava isključivo na miran način, političkim dogovorima, a ne pretnjama, ucenama, jednostranim odlukama.

Odbor za Kosovo i Metohiju pruža punu podršku državnom rukovodstvu da u pregovaračkom procesu sa privremenim institucijama samouprave maksimalno štiti državne i nacionalne interese i integritet države Srbije uz iskrenu posvećenost traganju za postizanjem kompromisnog rešenja koje ne može da se postigne, odnosno može da se postigne jedino u okvirima dijaloga, a nikako u okvirima jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.

Samo uspešan dijalog može da stvori uslove za početak jednog iskrenog poverenja između Srba i Albanaca, koje nam je toliko neophodno.

Jeste, gospodine predsedniče Republike, na ovoj generaciji odgovornost da stvorimo uslove da mladi Srbi i Albanci ne vide jedni u drugima arhi neprijatelje, već da u jednom trenutku prihvate da je nešto što je realno zajednički život i na Kosovu i Metohiji i svuda gde god se nađu. Ovo nije dobra situacija. Ovim putem ne treba ići. Nažalost, Priština nikako da shvati ovu stvar.

Još samo jedna stvar. Zaista me raduje kada ste spomenuli da će preživeli pripadnici boja na području karaule Košare biti pozvati da prisustvuju vežbi na Pešteru uz jednu napomenu – znate, poput junaka sa Košara podjednakih junaka bilo je svuda po Kosovu i Metohiji i na Paštriku i na Gorožupu i na Ćićevici, u Drenici, u Kosovskom pomoravlju i na Bajgori. Rame uz rame pripadnici naše vojske, naše policije, dobrovoljci, pripadnici naših snaga bezbednosti borili su se na Kosovu i Metohiji za slobodu Srbije.

Ne mogu da zaboravim nikako jednu scenu 1999. godine na samom početku zločinačkog bombardovanja naše zemlje kada je jedna vojna jedinica sa borbenim vozilima pešadije kod sela Gornja Trpeza posle nekoliko dana…

Gospodine Drecun, da vam kažem da je ovo izvestilac odbora, a vaša diskusija je naknadno.

Samo sam hteo, predsedniče Narodne skupštine, da vam kažem da jedan vodnik koji se borio za slobodu Srbije tada da podiže tri prsta, okreće se ka meni i kaže – sve je ovo za Srbiju. I sve je za Srbiju. I ovo što danas radimo jeste za Srbiju. Hvala vam.

Hvala.
Zahvaljujem.
Idemo na predsednike, odnosno ovlašćene predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani predsedavajući, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani građani.

Danas je pred nama tema od posebnog značaja za Republiku Srbiju, posebno za srpski narod. Do kraja sam svestan nužne opreznosti sa kojim bi trebalo da se obrati po ovoj temi, pred ovim časnim domom u ovom sastavu jedan Bošnjak, narodni poslanik. Čak, neki moji prijatelji su mi sugerisali, najbolje skloni se, ne moraš govoriti na ovu temu ili ne budi na Skupštini ili nemoj diskutovati, jer ovo je vrela tema za tebe, za Bošnjake, za stranku koju predvodiš.

Ovo pitanje, pitanje Kosova je nastalo na konfliktu između srpskog i albanskog naroda, a kada se u to umeša jedan Bošnjak ili jedan od predstavnika Bošnjaka, šta god da kažeš neki će se zameriti i nećeš biti po volji sigurno ni jednima ni drugima. Verovatno da sam od onih ljudi u politici koji se isključivo vode ličnim, partijskim ili bilo kojim partikularnim interesom, tako bih taktički, pragmatično postupio, ali pripadam onima koji su uverena da se ne možete baviti ozbiljno politikom i društvenim pitanjima a da nemate stav, hrabrost i odgovornost da iznesete taj stav po svakom pitanju, bez obzira da li ono bilo vruće i rizično za vas.

Zato sam odlučio da se obratim sa uverenjem da će od onoga što ću reći, a pre svega će biti iskreno, takođe vodeći računa o činjenici da sam građanin Republike Srbije, korektan građanin Republike Srbije, ali isto tako i čovek i građanin koji želi svakoj najveće dobro i srpskom narodu i albanskom narodu u nadi da će nešto od toga što ću reći moći biti korisno.

Zahvaljujem se na iscrpnom govoru predsednika Republike koji je u većem delu sadržao faktografiju onoga što čini on, Vlada, njegov tim i svi oni koji se bave pitanjem. Mogu reći da sam zadovoljan što je tako veliki akcenat i fokus stavljen na teme iz privrede i razvoja.

Kada pred nama imamo pitanje koje se tiče teritorije i koje se tiče svetinja, hramova, vere, duhovnosti, nije moguće isključiti emocije. Uvek su emocije faktor koji će biti veoma prisutan. Ali, ono što ključni faktori odluke u ovoj zemlji i svakoj ozbiljnoj zemlji treba da imaju, jeste način upravljanja tim emocijama. Kako upravljati, kako menadžirati emocije? Emocije su nešto što je ljudska faktografija i nešto što čoveka između ostalog čini čovekom. Nije se moguće odreći emocija i biti bez emocija, a zadržati ljudskost. Ali, s druge strane jednako opasno je izgubiti kontrolu nad emocijama.

U privatnom životu je to mnogo lakše, ali i tada ima određenu cenu u pogledu ophođenja prema emocijama, ali u društvenom životu, odnosno kada ste u prilici da kao predsednik države, kao Vlada, kao ljudi koji nose određene odgovornosti prema narodu, tada pitanje upravljanja emocijama doživljava i dobija poseban značaj, posebnu ulogu, ali isto tako podrazumeva i ogromne rizike.

Mi imamo temu u koju i oko koje je ubrizgavana emocija više decenija. To je naša realnost. Inače, sa naučnog aspekta psihologije kada poližete, ubrizgavate ili raspaljujete emocije, znajte da ćete na koncu morati imati epilog adekvatan tome šta ste činili sa emocijama, odnosno šta su očekivanja tih emocija. To je kao kada podižete moral, podižete volju kada je faktor emocije veoma bitan. Ali, znajte da veliko podizanje emocije i davanje velikog prostora emocijama podrazumeva na kraju juriš. I ako nemate juriš ili ako nemate u planu da imate juriš, onda znajte da je to gomilanje, opasno gomilanje energije i vatre sa kojom u nekom trenutku nećete znati šta da radite.

Ovo je veoma važno da se zna, a posebno ljudi koji donose odluke. Oni su permanentno na ringlama i to oni najbolje znaju zato što su oni ti koji na terenu i vode dijalog i vode pregovore i suočavaju se sa svim onim što mi možemo da u određenoj meri znamo prateći te borbe i ta dešavanja, ali i sa mnogo onoga što mi ne možemo da znamo, a što oni znaju i oni osećaju, mnogo toga mogu i da nam kažu, a ponešto bogami i ne mogu da nam kažu, jer ako se sve stavi na sto onda mnogo toga gubi smisao, a ako sve kažete svojim prijateljima onda će saznati nešto od toga i vaši neprijatelji, pa onda morate u tome biti veoma, veoma oprezni, pogotovo ako želite da budete državnički predsednik, a ne samo partijski ili dnevno-politički. Tu je ogromna razlika. Zato mi kao narodni poslanici, naravno sa pravom svi oni koji tako osećaju da imamo i emociju i da tu emociju i pokažemo, ali znajte da se odluke ne mogu donositi na razularenim, raspuštenim emocijama. To je ono što je jako važno danas ovde znati.

Posebno drugi deo govora je po meni veoma važan, onaj koji se odnosi na budućnost, onaj koji se odnosi na dijalog, onaj koji se odnosi na pregovore i onaj koji se odnosi na sve uži prostor da se taktizira, da se ima manevra, već se zapravo državni vrh približava da mora imati neke jasnije stavove kroz taj dijalog i kroz te pregovore i na kraju donositi određene odluke.

Čuli smo okvir i danas smo ovde čuli šta se neće, ali na kraju će se morati precizirati, odlučiti i šta se hoće. Nisam siguran da je parlament, kao najviši zakonodavni i predstavnički organ ove zemlje taj okvir u kome se to može unapred nacrtati. Kao što priprema za svaku važnu utakmicu, posmatrajte ovo kao finale svetskog prvenstva, najbolju strategiju napravite, ali će ponovno 11 igrača, strelci, kapiten morati na terenu, na zelenom terenu pred golom da sami odlučuju u nekom trenutku. Jednako tako će morati predsednik, ma kakvu mu mi dana odavde dali podršku, potpunu, ograničenu, neograničenu, okvirnu, načelnu, to ćete morati odlučiti na ovoj danas Skupštini. Možda i na nekoj drugoj, još konkretnijoj, ali definitivno u određenoj meri na ovoj, kako god se postavili, on i njegov tim će morati u trenutku kako se pregovori odvijaju, da zapravo povlače poteze kao na velikim utakmicama, kao na velikim partijama šaha, gde ne možete reći – čekajte, ne znam šta će poslanici u Narodnoj skupštini reći po ovom pitanju.

Znači, zato se i bira predsednik, zato se i biraju najviši državnici, gde im kroz izbore i kroz ovakva zasedanja Narodne skupštine zapravo dajete podršku, dajete im ovlašćenje i oni su kao kada šaljete advokata na sud i potpisujete mu ovlašćenje, ako ste izabrali pravog advokata, imate šansu da vas izvuče, a ako ste pogrešili, e, onda, teško vama, kasno je za povlačenje ovlašćenja kada je on došao već na sud i u prilici je da da izjavu u ime vas, a čak i nešto da potpisuje i prihvata nagodbe.

Prema tome, ono na šta bih želeo danas da ukažem ovoga trenutka Narodnoj skupštini jeste da se zapravo treba dati podrška pregovaračkom timu, na čelu sa predsednikom, da traži najbolje rešenje.

Drago mi je da su okviri ovako kako smo ih čuli, da nisu kruti, da nisu isključivi. Jer, ukoliko želite sa isključivim zahtevima ići na pregovore, onda nema pregovora. Oni su unapred propali. I zato je potrebno tražiti takvo rešenje.

Slušajući, po ovom pitanju i sličnim pitanjima, često i od intelektualaca, analitičara i određenih političara se čuje formulacija - konačno rešenje. Moja sugestija i savet bi bio da se izbaci formulacija "konačno rešenje". Konačna rešenja, inače, floskula "konačna rešenja" su svojstvena totalitarnim režimima i diktaturama. Znači, svi totalitarni režimi kroz istoriju su pokušavali da naprave ili iznađu neka konačna rešenja. Samo bog daje konačna rešenja, zapamtite to.

Mi, odnosno Srbija država, treba da traži održivo rešenje. To je ono što bi trebalo, po meni, biti okvir koji ostavlja mogućnosti da se dođe do neke tačke koja je prihvatljiva. Dakle, ako tražite održivo rešenje, onda imate prostora da tražite kompromis, a čuli smo da je orijentacija kompromis, što smatram veoma dobrim i što smatram da treba danas ovde da dobije značajnu ili ako je to moguće potpunu podršku.

Namerno sam pomenuo pitanje emocija. Ukoliko decenijama samo praznite ili akumulirate emociju bez toga da možete da je artikulišete kroz određeni uspeh, da ne kažem pobedu, dakle ukoliko to predugo traje, samo će da se uvećava depresija, samo će da se uvećava beznađe, samo će da se uvećava atmosfera u kojoj svaki pojedinac troši previše energije, ali ne za korisne stvari.

Dakle, država treba naći sa svojim pregovaračkim timom, na čelu sa predsednikom, način da se dođe do određenog rešenja, održivog rešenja, podvlačim formulaciju koju smatram prihvatljivom - održivog rešenja, gde će se početi smanjivati depresija, beznađe i jedno neartikulisano akumuliranje, pa i rasipanje samih emocija.

Ovo bi trebalo biti neki strateško-politički pa i psihološki okvir koji bi se trebalo dati predsedniku danas ovde od strane Narodne skupštine, kako bi zapravo on dobio prostor u iznalaženju tog prihvatljivog i održivog rešenja.

Inače, pregovori, pregovaranje ili kako se to u blažoj formi kaže - dijalog, uglavnom ishod pregovora ili uspeh pregovora zavisi najčešće od dva faktora. Jedan je faktor sposobnost samog pregovarača. Dakle, sposobnost pregovarača je veoma bitan faktor, bez obzira što to nekad izgleda tako da oni veliki diktiraju a da oni mali moraju da prihvate sve diktate, da su neki odlučili nešto a da neki drugi ne daju ništa, itd, bez obzira na takvu atmosferu, dokle god postoje pregovori znači da nije moguće do kraja realizovati diktate. I zato pregovori uvek predstavljaju šansu. Zato je u pregovaranju veoma važna veština pregovaranja. Čak je pregovaranje i neka vrsta umeća, više od veštine, čak i neka vrsta umetnosti. Jer, to su trenuci u kojima se zamalo, u nijansama, preokrene situacija i za nešto što na pregovaračkom stolu izgleda malo, kasnije u implementaciji, ukoliko imate dobre i jake pregovarače, to ispadne jako važno, ostavite neku kopču, ostavite nešto što je tog trenutka sitno, a kasnije može da poraste i da bude veoma važno.

Drugi faktor je zapravo baza, a baza pregovaračkoj delegaciji je ova Narodna skupština i, naravno, celi narod, pre svega srpski narod. Zato je jako važno kako se ta baza ophodi prema pregovaraču, da li će ona da mu veže ruke i noge ili će da mu odreši ruke i noge. To je isto veoma važan faktor.

Mi smo danas ovde u Narodnoj skupštini u prilici da na neki način sugerišemo i narodu, da li predsedniku Republike i pregovaraču hoćemo vezati ruke i noge ili ćemo mu raširiti krila pa da on može da raširenih krila traži najbolja rešenja u tom veoma teškom, veoma delikatnom i nimalo jednostavnom izazovu.

Naravno da sugerišem zapravo ovo drugo i mislim da diskusije, izlaganja predstavnika poslaničkih grupa i političkih partija bi zapravo trebala da idu u tom smeru.

Kao pripadnik zajednice bošnjačkog naroda i predsednik i predstavnik Stranke pravde i pomirenja i četiri narodna poslanika, kao i naše poslaničke grupe, ja želim da ukažem na to da po pitanju Kosova imam izuzetno visoku pažnju i zbog relativno brojne zajednice bošnjačkog naroda na Kosovu koji takođe traže svoje mesto u toj zajednici i u svim tim novim okolnostima, kojima ni malo nije lako da očuvaju svoj jezik, svoju kulturu na koje imaju pravo i zato je za nas i sa tog aspekta izuzetno važno kako će se sve okolnosti odvijati na Kosovu. Naravno da su tu i druge nacionalne zajednice koje imaju slične probleme i slične izazove.

Istina, bošnjački narod na Kosovu se preko svojih političkih predstavnika maksimalno bori za svoju poziciju. Ovaj put su ostvarili neke iskorake, imaju i svoju potpredsednicu Vlade, gospođu Emiliju koja je veoma vredna i koja se poput lavice bori za svoju zajednicu koristeći svaku priliku za to. Zato smo, kažem, i kao zajednica koja ne želi na bilo koji način da napravi pogrešan potez u ovim odnosima između Beograda i Prištine, ali isto tako ne možemo biti ni po strani već nam je veoma važno kakvo je stanje bošnjačke zajednice na Kosovu i kako u kojim okolnostima oni mogu ostvarivati svoja individualna i svoja kolektivna prava znajući da će i od samog ishoda ovih pregovora, ovog dijaloga imati i određene implikacije na druge nacionalne manjine uključujući i bošnjačku nacionalnu zajednicu.

U tom kontekstu sa pozicije ove poslaničke grupe, odnosno narodni poslanika Stranke pravde i pomirenja mi želimo biti veoma jasni u davanju podrške predsedniku i njegovom pregovaračkom timu na budućim pregovorima i dijalogu i svim procesima koji se odvijaju u tom smeru dajući mu podršku da u punom kapacitetu i političkom, i državnom, i nacionalnom traži ono rešenje koje će biti održivo, koje se može definisati kao dogovor. Svestan sam da se to ne može, kao što sam kazao, nazvati konačnim rešenjem, ali postizanje određenog dogovora će biti neophodno.

To postizanje će, mislim celoj zemlji, narodu, svim građanima omogućiti pad osećaja depresije, pad određenog beznađa, pad trošenja ogromne energije koja se razliva u tom smeru, a svakako da celokupni međunarodni odnosi, globalizacija po modelu pre pandemije kovida, posle pandemije, verujte tu je još mnogo nejasnoća. Ne bih sada prosipao svu pamet dok ne vidimo šta će sve iz ove kovid pandemije da izađe u globalnim političkim međunarodnim odnosima.

Dakle, mali narodi veoma retko mogu silom da postignu svoje ciljeve. Malim narodima ostaje da svu svoju snagu usredsrede na pamet, na raskoš uma, na mudrost, na taktičnost, na znanje i da kvalitetom znanja i mudrosti i zapravo borbom da se ostvare ciljevi poenima, se održavamo u sedlu i budemo u šansi da nešto uradimo. Greška u tome može da bude kobna.

Hvala vam puno i svako dobro vam želim.

Zahvaljujem, gospodine Zukorliću.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da ćemo danas raditi i posle 18 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima Šaip Kamberi.
Izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, gospodine predsedniče Republike, i pored toga što ovde predstavljam političku opoziciju, svestan poteškoća sa kojima se trenutno nalazi dijalog, čvrsto verujem da dijalog između Kosova i Srbije predstavlja jedini put za rešavanje ne samo ovog pitanja, već i okončanja vekovnog neprijateljstva između dva naroda.

Kao pripadnik albanskog naroda, ja vidim perspektivu svog naroda u članstvu u EU, ali istovremeno i u međusobnoj i harmoničnoj saradnji sa svim narodima zapadnog Balkana, pa i sa srpskim narodom, i naročito sa srpskim narodom.

Kao pripadnik albanske nacionalne manjine koja živi u Srbiji, verujem da će normalizacija odnosa između Kosova i Srbije uticati na normalizaciju položaja mojih sunarodnika koji žive u Preševu, Medveđi i Bujanovcu, ali i svih Albanaca koji žive unutar Republike Srbije. Formula suživota balkanskih naroda jeste tolerancija, strpljenje, međusobno razumevanje. Svaka druga opcija vodila je u krvave sukobe.

Pre deset godina počela je prva runda dijaloga između Srbije i Kosova. Početni entuzijazam prvih godina procesa u kojima je potpisano nekoliko dogovora, pa i Sporazum o normalizaciji odnosa iz aprila 2013. godine zamenjen je, rekao bih, dugoročnom krizom.

Od blokiranja Srbije da Kosovo uđe u međunarodne organizacije, preko priča o razmeni teritorije, pa do potpisivanja sporazuma u Vašingtonu i imenovanja Miroslava Lajčaka kao specijalnog predstavnika EU, deseta godišnjica od početka dijaloga dočekuje se bez suštinskog uspeha. I pored toga, smatram da briselski dijalog, bez obzira što danas zvanični Brisel ne pruža jaku pokretačku moć, i dalje ostaje glavni mehanizam procesa normalizacije. Drugi mehanizmi koji obuhvataju nekoliko neformalnih, bilateralnih i multilateralnih aktivnosti mogu biti dobrodošli, ali svakako nisu alternativa briselskom dijalogu.

Integracija u EU ostaje i dalje zajednički cilj Srbije i Kosova, a sveobuhvatni Sporazum o normalizaciji predstavlja uslov za članstvo u EU i Srbije i Kosova. Specijalni izaslanik EU za dijalog, Miroslav Lajčak, rekao je da dijalog Kosova i Srbije jasno je povezan sa njihovom budućnošću, što ukazuje na to da bez napretka u ovom procesu nijedna strana se ne može nadati članstvu u EU, a malo verovatno je da će EU uvesti još jedan zamrznuti sukob unutar sebe. Sa druge stane, i EU bi trebalo tokom pregovaračkog procesa pružiti izglede za članstvo i Srbije i Kosova još kredibilnijim i vidljivijim kroz veću političku i finansijsku podršku.

U cilju stvaranja atmosfere povoljne za dijalog, obe strane bi trebalo da poštuju zvanični stav EU, a to je da bi trebalo da se uzdrže od izjava koje su kontraproduktivne za normalizaciju njihovih odnosa i da rade na postizanju sveobuhvatnog sporazuma. Jeziku mržnje i recikliranju termina osamdesetih, devedesetih godina nema mesta u ovom dijalogu o pomirenju, koji bi istovremeno trebao biti proces suočavanja sa prošlošću.

Shvatam potrebu Srbije da se u procesu dijaloga zalaže za svoje interese, ali svakako mislim da je upravo ovo trenutak da javnost u Srbiji bude upoznata da danas Srbija na Kosovu i o Kosovu mora da razgovara sa ljudima kojima je ubijala decu, a mnogima i cele porodice.

Vi ćete, gospodine predsedniče, možda u nekoj od narednih rundi dijaloga sa druge strane stola imati Sarandu Bogujevci, čiju porodicu su ubijali srpski „Škorpioni“. Ljudskost u vama neće dozvoliti da je mirno gledate u oči. Verujem da danas srpski narod mora, kako je jednom rekao Bogdan Bogdanović, tuđim očima pogledati sebe i konačno shvatiti da je sticanje prijatelja važnije od osvajanja teritorija.

Danas se mora shvatiti da je nezavisnost Kosova logična posledica raspada bivše SFRJ, kao poštovanje prava na samoopredeljenje naroda koji je bio izložen aparthejdu tokom devedesetih godina i nad kojim su tokom 1998. i 1999. godine u ime srpske države i srpskog naroda pričinjeni teški ratni zločini.

Srbija danas mora da se suoči sa tim činjenicama. Javnost u Srbiji bi morala da bude u potpunosti obaveštena o svemu što se događalo na Kosovu devedesetih godina. Bili ste dobro krenuli kada ste najavili da ćete obavestiti javnost o detaljima slučaja „Panda“, ali ste onda zastali. Ne znam zašto, ali da ste išli do kraja, danas bi vam lakše bilo.

Srpska javnost mora znati da kosovski masakri označavaju seriju pokolja koje su počinile policijske, vojne i paravojne snage nad albanskim stanovništvom 1999. godine. Ubistva su vršena paralelno sa masovnim progonima i deportacijama civilnog stanovništva.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je presudom ustanovio da su snage Srbije i SRJ tokom 1999. godine sprovodile raširenu i organizovanu kampanju terora, uključujući i masovna ubistva. Sudsko veće je konstatovalo da su zločini nad Albancima počinjeni na organizovan način, uz značajnu upotrebu državnih resursa i da su Vojska Jugoslavije i policijske snage vršile rasprostranjene, citiram, i sistematske napade na kosovske Albance.

Ustanovljeno je da su srpske snage krajem marta 1999. godine počinile masovna ubistva stotine Albanaca, uključujući i žene i decu, u Đakovici, Celinama, Maloj Kruši i Suvoj Reci. To su samo neka mesta.

Prema pravosnažnoj presudi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Vojska Jugoslavije i MUP Srbije su u opštinama širom Kosova posle početka bombardovanja sistematski napadali naselja nastanjena albanskim stanovništvom, maltretirale, pljačkale i ubijale civile, naređujući im da idu u Albaniju, Crnu Goru ili Makedoniju, paleći njihove kuće i uništavajući njihovu imovinu. Snage Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije su počinile brojne ratne zločine tokom sprovođenja, kako kaže sud, zajedničkog zločinačkog poduhvata. Zločini su prikriveni tako što su leševi ubijenih civila tajno transportovani u unutrašnjost Srbije. U užoj Srbiji nalazi se nekoliko masovnih grobnica, Batajnica, Petrovo Selo, Perućac i Kiževak su samo neke od njih.

Ovom prilikom ću pomenuti samo neke od pokolja koji su počinjeni: 28. februara 1998. godine – masakr u Likošanima; 28. februara i 1. mart 1998. godine – masakr u Ćirezu, policija Srbije je vansudski pogubila nekoliko članova porodice Sejdiju; 26. septembar 1998. godine – masakr u Gornjem Obrinju, jedinice specijalne policije su ubile preko 20 članova porodice Deljija, uglavnom žene, decu i starce; 15. januar 1999. godine – masakr u Račku, snage policije su prilikom napada na selo ubile 45 meštana; 25. mart 1999. godine – masakr u Velikoj Kruši, specijalne jedinice policije su ubile preko 90 muških meštana zatvorenih u jednom ambaru, nakon čega su tela spaljena; 26. mart 1999. godine – masakr u Suvoj Reci, policija je zaključala sve članove porodice Beriša unutar jedne picerije i poubijala ih bombama i automatskim oružjem, ubijeno je 48 civila, među njima mnogo dece; 28. mart 1999. godine – masakr u Podujevu, pripadnici „Škorpiona“ su ubili 19 osoba, uglavnom žene i decu; imamo i 22. maj 1999. godine – masakr u zatvoru Dubrava, zatvorske vlasti i specijalne jedinice MUP-a su pobile 70 albanskih zatvorenika, nakon što je NATO bombardovao zatvor.

Ovi ratni zločini su naređeni, organizovani i sprovedeni od državnih struktura i zvaničnika Republike Srbije, pa je upravo zbog toga Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju 27. maja 1999. godine objavio optužnicu protiv Slobodana Miloševića i četvorice drugih visokih zvaničnika za ubistva, progon i proterivanja na Kosovu. Nakon rata mnogim srpskim političkim i vojnim liderima je suđeno za ubistva, deportacije i masovne grobnice civilnog stanovništva Kosova. Pomenuću samo neke od njih: Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, vrhovni komandant Vojske Jugoslavije, umro u pritvoru 2006. godine pre izricanja presude; Dragoljub Ojdanić, načelnik Generalštaba, osuđen na 15 godina zatvora; Nebojša Pavković, komandant Treće armije koja je bila odgovorna za Kosovo, osuđen na 22 godine zatvora; Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa Treće armije koja je dejstvovala na Kosovu, osuđen na 15 godina zatvora; Vlajko Stojiljković, ministar unutrašnjih poslova i komandant srpske policije, izvršio samoubistvo 2002. godine, nakon usvajanja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom; Sreten Lukić, načelnik štaba MUP-a Srbije na Kosovu, osuđen na 22 godine zatvora; Nikola Šainović, potpredsednik Vlade Jugoslavije, osuđen na 22 godine zatvora. Nikola Šainović, Nebojša Pavković i Sreten Lukić su osuđeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, dok su ostali osuđeni zbog pomaganja i podržavanja zločina.

Mnogi policajci koji su učestvovali u akcijama protiv Albanaca na Kosovu u Srbiji se i dalje smatraju ratnim herojima. Treba da budemo svesni da ne možemo očekivati pozitivan ishod dijaloga zasnovanog na stavovima koji su proizvod mitova iz srednjeg veka, uz potpunu negaciju aktuelne realnosti. Osim toga, treba jasno postaviti razliku između trezvenih ambicija i nemudrog zavaravanja. U skladu s tim, Srbija bi trebalo da izrazi realističnu ravnotežu između svojih ambicija i stvarnih mogućnosti. Poruke koje se šalju u ovom trenutku su važne i one bi trebale biti miroljubive. Na zahtev premijera Kurtija o potpisivanju pakta o nenapadanju vi ste odgovorili početkom vojne vežbe sa preko 10.000 vojnika neposredno pred početak dijaloga u Briselu. Koja se poruka šalje na taj način?

Kada je reč o dosadašnjim delu dijaloga, posebno sporazumima iz tehničkog dela, iz 2011, 2012. ja ću ovde citirati izveštaj o progresu Srbije za 2020. godinu koji kaže da se neki sporazumi sprovode neki delimično, neki ne. Svakako da obe strane treba da ostanu posvećene nastavku dijaloga. Pitanje sprovođenja sporazuma o katastru i priznavanja univerzitetskih diploma nije rešeno, kao što treba rešiti i elemente u vezi registarskih tablica u okviru sporazuma o slobodi kretanja.

Srbija nije rešila ni pitanje premeštenih srpskih i administrativnih carinskih struktura. Srbija treba da prestane sa izdavanjem dokumentacije ili stavljanje markica sa denominacijom Kosova, koja je u suprotnosti sa datim sporazumom. Kada je reč o IBM Srbija se nije konstruktivno angažovala u pokretanju uspostavljanja ovih prelaza na srpskoj strani na Jarinju, Mučibabama i Končulju što je dovelo do suspenzije fondova EU u julu 2018. godine.

Treba napomenuti i to da svakodnevno satanizovanje druge strane, iznošenje svakakvih drugih negativnih i uvredljivih kvalifikacija na račun Albanaca i Kosova ne ide u prilog dijalogu. Da li je Kosovo nelegalno proglasilo nezavisnost? Jedno od pitanja koje se svakodnevnog čuje. Ovo se pitanje ne može sagledavati u čisto dnevnom političkom smislu. Ovo pravno pitanje posmatrano sa realističnije strane dovodi nas do nebitnog zaključka da je to pitanje na koje Međunarodni sud pravde dao konačan odgovor.

Ja ću samo da podsetim da je MSP u svojoj odluci po ovom pitanju konstatovao da sud ne može da prihvati argumenat da Rezolucija 1244 sadrži zabranu proglašenja nezavisnosti. Konačni zaključak MSP je citiram – Deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. godine nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti, niti ustavni okvir, te na kraju sud zaključuje da shodno tome usvajanjem takve deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.

Vi ste se gospodine predsedniče distancirali od Vuka Jeremića koji je pitanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova poslao na MSP, u cilju doprinosa dijalogu, mislim da je potrebno da se distancirate i od politike Slobodana Miloševića i njegovih nedela na Kosovu. Kosovo predstavlja jedan od teških problema današnje Srbije, ali nije njen jedini problem, slabosti institucija, moćne kontrole SNS partijska država i nerešeno ključno pitanje kuda dalje, jer su isto tako problemi današnje Srbije. Danas Srbija bez obzira na postojeće inicijative multilateralne saradnje na zapadnom Balkanu ima problema sa susedima. Odnosi Srbije sa Crnom Gorom, Hrvatskom već su se pogoršali. Odnosi sa Albanijom će u mnogome zavisiti od dijaloga sa Kosovom.

Srbija je umorna od svoje zavade sa Evropom koju ne poznaje i ne razume. Umorna je od svoje istočne opcije, od svoje mini mesijanske sveslobodarske opsesije, umorna od svojih svenarodnih i svenaprednih prometeja od svog večitog pravoverja, od svoje politike, od svake druge ortodoksije. Rekao je jednom prilikom Bogdan Bogdanović. Ja bih dodao da je danas Srbija umorna i od Kosova i zato treba naći i postići rešenje.

Kada se radi o albanskoj zajednici koja živi u opštinama Preševo, Medveđa i Bujanovac, a koje je jedno od tri manjinske zajednice osim Mađara i Bošnjaka koja je teritorijalno kompaktna, ona je sistematski bila podvrgnuta raznim administrativnim merama, sistematskoj diskriminaciji koje su imale za cilj smanjivanje broja Albanaca, ali stalnim odbijanjem zahteva za više prava i teritorijalnu autonomiju. U ovom trenutku sva tri sporazuma predstavnika Albanaca Preševske doline sa vladama u Beogradu su propala. Mogu da kažem, da je status albanske zajednice u ovom trenutku tesno povezan sa statusom Srba koji žive na Kosovu.

Srbija i dalje stremi stvaranju jedne nacionalne države i ujedinjenju svih Srba, a sa druge strane sistemski radi na marginalizaciji manjina, na njenoj teritoriji. Danas albanska manjina u Srbiji, posebno ona koja živi u Preševskoj dolini, živi u očekivanju rešavanja svog statusa u sklopu dijaloga Kosova i Srbije. Jednakost u pravima i standardima bi trebalo da bude opšte načelo u definisanju položaja manjina u ovom regionu.

Ako bi se stvorili uslovi za uspostavljanje poverenja između države i naše manjine, manjinske zajednice, potrebno je da Vlada pokaže političku volju i da se najozbiljnije angažuje u integrisanju albanske zajednice na šta se Republika Srbija obavezala u okviru tri sporazuma koji se odnosi na ove opštine. Pa civilizacija prebivališta koje ja u funkciji smanjivanja broja Albanaca neophodno je da odmah bude obustavljena, a svim Albancima koji su bili podvrgnuti ovoj diskriminatorskoj i administrativnoj meri, vratiti građanska prava. Proporcionalna zastupljenost u pravosuđu, policiji, državnim institucijama i drugim institucijama od javnog značaja je takođe test demokratizacije ove države. Uz neophodnost ekonomskog oporavka regiona, pitanje udžbenika i nostrifikacije diploma, službene upotrebe jezika i simbola, su pitanja koja traže zadovoljavajući odgovor.

Zbog svoje etničke šarolikosti Republici Srbiji je neophodna decentralizacija i regionalizacija, te u ovom procesu zvaničnom Beogradu bi trebalo da bude logičan zahtev Albanaca za istim statusom koji Srbija traži za Srbe na Kosovu. Zbog sve jačeg diskursa jezika mržnje, koji se danas nesmetano koristi od državnih funkcionera neophodno je dekonstrukcija stereotipa o imaginarnom Albancu kao kriminalnom, remetilačkom i terorističkom faktoru.

Za sve ovo je neophodan dijalog u kontinuitetu. Mislim da pre dogovora sa Kosovom Srbija je trebala imati dogovor sa Albancima koji žive unutar njene teritorije, a u okviru tog dijaloga poštovati tri sporazuma koje je postigla sa izabranim predstavnicima Albancima Preševske doline. Godine 2001, 2009. i 2013. godine.

Gospodine predsedniče, vi ste više puta istakli potrebu da se ovaj problem rešava bez emocija, trezveno i odgovorno. Istorija je magistra vita, kaže jedna sentenca. Ja ću na kraju citirati jednog vašeg sunarodnika, ne zbog vas, jer verujem da ste vi to pročitali, nego zbog javnosti, Dimitrija Tucovića koji kaže da san o izlasku na Jadransko more zavojevanjem Albanije pripada prošlosti, ali će njegova senka dugo vremena pomračivati nebo nad srpskim narodom. Srbija je htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, pa je ostala bez izlaska na more, a od zamišljene kolonije stvorila je krvnog neprijatelja. Htela je da istisne tuđi uticaj iz Albanije, a postigla je da ga još više učvrsti. Osvajačkim hicem htela je jedno radikalno, definitivno rešenje u korist svog gospodarstva na Jadranskoj obali, a uspela je da se tuđe gospodarstvo definitivno utvrdi, njena težnja ka moru, dala je naopake rezultate, jer je sprovedena na opakim sredstvima, to jest, ono što se moglo postići u sporazumu i uz prijateljsko saučešće oslobođenog albanskog naroda, htela je postići protiv njega.

Zato vas pozivam, gospodine predsedniče, napravite sve, napravite prijateljstvo sa Albancima. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik Republike, Aleksandar Vučić. Izvolite.