Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Trinaestu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 75 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom utvrđivanja dnevnog reda postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice.
Zahvaljujem.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 149 narodnih poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika.
Saglasno članu 86. stav 2. i članu 87. stav 2. Poslovnika, obaveštavam da sam ovu sednicu sazvao u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika i izuzetno za petak, dakle mimo dana utvrđenih u članu 87. stav 1. Poslovnika, zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri Predlog zakona iz predloženog dnevnog reda sednice.
U sazivu ove sednice, koji vam je dostavljen, sadržan je predlog dnevnog reda sednice.
Pre utvrđivanja dnevnog reda sednice, saglasno članu 92. stav 2. i članu 93. Poslovnika Narodne skupštine, potrebno je da Narodna skupština odluči o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku.
Vlada je predložila da se po hitnom postupku stavi na dnevni red – Predlog zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji je podnela Narodnoj skupštini 8. decembra 2021. godine.
To sam i stavio kao tačku 1. predloženog dnevnog reda, ukoliko prihvatimo ovaj predlog.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje: za – 159, nije glasalo - troje, ukupno – 162 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila ovaj predlog.
Deset narodnih poslanika Narodne skupštine predložilo je da se po hitnom postupku stavi na dnevni red – Predlog rezolucije o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u nezavisnoj državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine, koji su podneli Narodnoj skupštini 7. decembra 2021. godine.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster na poslaničkoj jedinici.
Zaustavljam glasanje: za – 21, nije glasalo – 148, ukupno – 169 narodnih poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština većinom glasova nije prihvatila ovaj predlog.
Pošto smo se izjasnili o predlozima za stavljanje na dnevni red sednice akata po hitnom postupku, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika stavljam na glasanje predlog dnevnog reda, u celini.
Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje: za – 167, nije glasalo – dvoje, ukupno – 169 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova utvrdila dnevni red Trinaeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini, u celini.
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, koji je podnela Vlada.
Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu sednice.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam da su pozvani da sednici prisustvuju Marija Obradović, ministar državne uprave i lokalne samouprave, Maja Mačužić Puzić, državni sekretar u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, i Milan Čuljković iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.
Pozdravljam ih.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Kad je reč o listama poslanika, samo je Vladan Glišić na listi.
Gospodine Glišiću, želite li reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Zakon je bio dobar i predlozi za izmene su dobri. Naravno, nije dovoljno dobar, zato neću glasati za njega, zato što mislim da je referendumski kvorum ili referendumski cenzus nešto vrlo bitno za legitimitet demokratskih odluka.

Ovde tog referendumskog cenzusa nema, mada su i ljudi iz „Transparentnost Srbije“ uputili primedbe da overa potpisa, na neki način u primeni će biti problematično zato što overitelji neće biti u stanju da više narodnih inicijativa, tj. referendumskih predloga isprate. Problem je i što oni koji popise daju elektronski su privilegovani u odnosu na one koji to rade u fizičkom smislu.

Naravno da je dobro što će ovlašćeni predlagači koji predlažu referendum biti u organima koji prate referendumski proces. Dobro je i to što su određene četiri godine posle kojih ne može da se radi suprotno od narodne volje izražene na referendumu.

Fali nam, naravno, referendumski cenzus, jer, jednostavno, nije… Sama Italija, koja takođe ima referendumski cenzus, nije prihvatila mišljenje Venecijanske komisije i nije ukinula taj referendumski cenzus. U EU imamo Slovačku, Poljsku, Mađarsku, koje takođe imaju referendumski cenzus. Imamo Sloveniju, imamo Italiju. Njihov referendumski cenzus je jednako tvrd kao i naš u starom zakonu - 50% plus jedan izašao, dok Rumunija i Litvanija imaju referendumski cenzus od 30, odnosno 33%.

Znači, nije nužno da moramo da sledimo uputstva Venecijanske komisije, ali je vrlo nužno da obezbedimo legitimitet naših referendumskih odluka, tako da, u tom smislu, mislim da je postojao prostor da se uvrsti referendumski cenzus koji ne bi mogao da bude ovako tvrd kada je u pitanju promena zakona.

Pedeset posto izašlih plus jedan glasač je stvarno tvrd referendumski cenzus, ali je razumljiv, jer je nama potreban zato što ste svi vi svesni kakvi su pritisci na našu zemlju i kakvi su pritisci da se promeni Ustav, pogotovo u delu preambule gde se pominje Kosovo i Metohija kao sastavni deo Srbije i na neki način ovo je poslednja linija odbrane da i kad pritisnu političku klasu neće moći u narodu to da sprovedu.

Mi smo do sada imali pritiske stranih ambasada, ali da budemo jasni, ne bilo kojih stranih ambasada, već ambasada političkog zapada, a sada imamo i pritiske njihovih korporacija. Zato je taj referendumski cenzus potreban kao odbrana, da ne mogu da sprovode sve što mogu kroz političku klasu.

To su uglavnom razlozi zašto ne mogu danas da glasam i za ovakvu izmenu, a ono što želim da vam kažem nezavisno od toga jeste da, pre svega prijateljima iz SNS, ovo nije poraz SNS, nije poraz ni predsednika Srbije. Dobro je što ste oslušnuli glas naroda i bili spremni da pokažete da vaša velika stranka može da deluje u interesu cele društvene zajednice i da spusti tenzije.

Međutim, jeste jedan svojevrstan poraz vas u poslaničkom klubu SNS, ali ne želim da seirim i da proglašavam pobednike i poražene, želim samo da vas podsetim da mnoge stvari, koje ja ovde iznosim kao primedbe na predloge zakona, pošto kao samostalni poslanik nemam prateću službu i sam sve organizujem i zato ne mogu da obezbedim baš onaj kvalitet rada koji može poslanik koji ima poslanički klub i prateće službe.

Ja vam kažem nešto što sam spreman u javnosti da kažem i ne stidim se toga. Mnoge stvari koje saznam saznajem od prijatelja iz SNS u kuloarima. Mnogi od vas imaju vrlo pametne i dobre kritike na ovo što nekad Vlada gura na brzinu i moj je poziv vama da manje poštujete partijsku disciplinu, a da više budete predstavnici naroda, jer ćete mnogo više uraditi za svoju stranku i za Srbiju, pa i za predsednika Srbije.

Želim da pohvalim ljude poput Đorđa Komlenskog, koji mi je dao predlog o stepenovanom cenzusu i o tom 15 plus jedan posto za lokalni nivo i 30 plus jedan za statut Vojvodine, recimo, organske zakone i, naravno, 50 plus jedan posto za odbranu Ustava Srbije.

Želim da pohvalim gospodina Radislava Jugovića, koji je imao hrabrosti da kaže da nije za Rio Tinto, da kritikuje odluku odbornika Srpske napredne stranke u Loznici da daju plan prostorni koji se sada upravo menja, gde bi deponija bila u dolini reke Jadar i želim da kažem da postoje predlozi drugih ljudi koji sada čine ustavobraniteljski pokret, koji će jednostavno želeti da spreče onaj zahtev da se jedino u Srbiji vlast odvoji od svog naroda i svojih narodnih predstavnika.

Tako je, recimo, tim gospođe Milice Đurđević Stamenkovski dao predlog da cenzus bude takav da se referendumski zahtev usvaja onog trenutka kada za njega glasa većina od izašlih birača, ali ako većina birača koji su upisani na toj teritoriji izađe na taj referendum. To je blaža varijanta od ovoga što sada imamo.

Znači, postoji čitav spektar stvari koje možemo da usvojimo i da ne budemo u situaciji da se konfrontiramo i da izgledamo kao bahata zakonodavna vlast i da, eto, u tom smislu ja preuzimam odgovornost što možda nisam malo agresivnije vam govorio da ovo ne treba da se uradi.

Sve u svemu, ovim je Srbija dobila, iako ste vi možda malo izgubili.

Hvala.

Gospodine Glišiću, ja ne bih hteo da se konfrontiram, ali isteklo vam je vreme.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, šef poslaničkog kluba.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kolega koji je govorio pre mene se setio da ne treba da postoji partijska disciplina onoga momenta kada je ušao u parlament preko jedne političke stranke i onda kad aje postao poslanik, onda je shvatio da treba da bude slobodan. Ne znam koliko je to baš sasvim moralno.

Moralno je da izađeš sa svojom listom, da uđeš u parlament, pa onda budi slobodan koliko te je volja, a uđeš u parlament na listi određene političke stranke i onda postaneš poslanik i posle toga ti proradi svest i savest o tome da treba da si slobodan, meni to ne izgleda baš mnogo moralno.

Pošto ste spominjali poslaničku grupu Srpske napredne stranke i pošto ste spominjali ovu situaciju koja je aktuelna ovih dana u Republici Srbiji, mi smo imali dogovor na Kolegijumu Narodne skupštine da danas niko ne govori od predsedničkih grupa i niko od narodnih poslanika, ali ja sam se javio za reč. Možda ću i biti kritikovan od strane svog predsednika, ali prosto ne želim da neke stvari ostanu nejasne i da ispadnete u pravu vi. Evo o čemu se radi.

Želim pre svega da kažem da danas mnogi trijumfuju nad navodnim porazom Aleksandra Vučića. Trijumfuju Đilas, Jeremić, Tadić, Savo Manojlović. Vidim da trijumfuju i pojedini hrvatski mediji. Juče je „Jutarnji list“ objavio: Vožd je izgubio prvo poluvrijeme, misleći, naravno, na Aleksandra Vučića.

Ja vam kažem da Aleksandar Vučić nije izgubio. Aleksandar Vučić je pobedio. Aleksandar Vučić je pobedio zato što je pokazao da politika u Srbiji može da se vodi na jedan potpuno drugačiji način od onoga kako su je vodili isti ti koji danas slave njegov poraz. Dakle, na drugačiji način nego što je politiku vodi Boris Tadić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić i njima slični, zato što je pokazao da je, na kraju krajeva, i ustavna dužnost predsednika Republika da ode u svoj narod, da ga sasluša, da čuje koje su njegove nevolje i da pokuša tom istom narodu da pomogne.

Sada ja pitam, ne samo vas, nego pitam sve te bezgrešne ljude, političke apostole, koji nikad ništa u životu nisu pogrešili, koji su sve uradili dobro za državu Srbiju i z a njene građane, a kada su oni otišli u narod i sa narodom razgovarali? Bilo je mnogo teških situacija samo u periodu od 2000. godine, da se ne vraćamo u te famozne devedeset godine. Ja ću vam navesti samo nekolik o primera kada su predsednici Republike, predsednici Vlade, ministri, visoki državni funkcioneri i te kako imali potrebu, imali obavezu, da odu u narod, pa nisu otišli.

Da li je neko otišao u narod, pa objasnio tom istom narodu kako je to Savezna Republika Jugoslavija krajem 2000. godine postala nova država i tražila kao nova država prijem u organizaciju UN i na taj način samu sebe stavila u rang država koje su se otcepile na protivustavan način od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i time priznala da su bili u pravu i Slovenija i Hrvatska i Bosna i Hercegovina i Makedonija. To se desilo u vreme mandata Vojislava Koštunice 2000. godine. Savezna Republika Jugoslavija, država naslednica ne samo SFRJ, nego država naslednica Kraljevine Srbije, koja je stvorila tu veliku Jugoslaviju je samu sebe potezom pera svog predsednika dovela u rang jedne Slovenije koja kao samostalna država u istoriji nikada nije postojala.

Da li je neko od predsednika Republike, da li je neko od predsednika Vlade, da li je neko od ministara otišao u narod, pa da mu objasni kako je moguće da se tri šećerane prodaju za devet evra?

Da li je neko objasnio narodu smisao one pljačkaške privatizacije koja je sprovođena u Srbiji od 2001. godine pa u narednih nekoliko godina, kada smo rasprodali budzašto celokupnu našu državnu i društvenu imovinu i kada smo to istom Aleksandru Vučiću 2012. godine ostavili jednu potpuno ruiniranu državu i kada je on čovek morao bukvalno da je zida od temelja, jer ničega skoro više nije bilo?

Da li je neko otišao u narod, pa pokušao da objasni tom istom narodu kako je moguće da su oni koji su došli na vlast 2000. godine uspeli da upropaste SRJ, da upropaste Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, a da za to nisu snosili bilo kakvu odgovornost? Da li je neko otišao u narod, pa objasnio tom narodu kako je moguće da šiptari proglase nezavisnost na Kosovu i Metohiji u februaru 2008. godine, a predsednik Republike Boris Tadić, koji nam danas drži lekcije i koji kaže da je Aleksandar Vučić poražen, ne ode u narod i bude sa narodom, nego pobegne baš tog dana u Rumuniju? Zamislite, nije čovek mogao da izabere ni jedan drugi dan, nego baš 17. februar 2008. godine, pa da pobegne u Rumuniju.

Kako niko nije otišao u narod, pa da objasni narodu velike sile priznale nezavisnost Kosova i Metohije? Niko od ambasadora nije proteran, pa da objasni narodu kako je moguće da su proterali samo dva ambasadora, i to ambasadorku Crne Gore i amabasadorku Makedonije? Zamislite kakve veličine, zamislite kakva snaga, zamislite kakva dostojanstvenost tih velikih državnika Borisa Tadića i njemu sličnih, proteraju crnogorsku ambasadorku i proteraju ambasadorku Makedonije.

Da li je neko otišao u narod kao što je to uradio Aleksandar Vučić u te Gornje Nedeljice kod Loznice? Pa, objasnio narodu koji je smisao podnošenja zahteva Međunarodnom sudu pravde, da Međunarodni sud pravde da savetodavno mišljenje o tome da li je deklaracija kosovskih Albanaca od 17. februara 2008. godine o proglašenju nezavisnosti tzv. Kosova u skladu sa međunarodnim pravom ili ne, pa da objasni narodu kakva je procedura pred Međunarodnim sudom pravde.

Da li je otišao Vuk Jeremić, koji je došao na tu genijalnu ideju zajedno sa Borkom Stefanovićem, pa da kaže tom istom srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, u Šumadiji, u Vojvodini - procedura je dame i gospodo sledeća, sudija u Međunarodnom sudu pravde ne glasa kako on hoće, nego glasa u skladu sa stavom svoje države i onda lepo pogledate spisak sudija Međunarodnog suda pravde i vidite da je apsolutna većina iz država koje su već priznale nezavisnost Kosova i Metohije? I malom detetu je bilo jasno da će odluka biti negativna po Republiku Srbiju.

Pa, jel se neko udostojio da ode u narod i da objasni narodu svu tragičnost te odluke na koju se Albanci pozivaju i dan danas? I dan danas kada predstavnica tzv. Kosova dođe u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, ona se poziva na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje je tražio Vuk Jeremić, koji ovih dana slavi pobedu nad Aleksandrom Vučićem zato što je odbio da potpiše Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji i zbog toga što ga je Vlada povukla iz procedure.

Mnogi danas kažu - Aleksandar Vučić je trebao da reaguje oštrije, trebao je da pošalje vodene topove, da pošalje žandarmeriju na one koji su protestvovali, ali on je na taj način, što to nije uradio, opet pokazao da se razlikuje od onih koji ga napadaju. Opet je pokazao da je drugačiji i od Borisa Tadića i od Dragana Đilasa i od Vuka Jeremića, koji su sve to radili svom narodu.

Ja ću vam navesti jedan primer, 29. jula 2008. godine organizovali smo miting, potpuno u skladu sa zakonom, prijavili miting, prijavili redare, bio potpuno miran miting, nijedan izlog nije razbijen, niko nije bio povređen. Nijedan policajac nije bio napadnut, nijedna žardinjera nije bila razbijena. Miting zbog toga što smo hteli da izrazimo protest zbog načina na koji je uhapšen nekadašnji predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić.

Šta se dešava nekih sat, sat i po vremena nakon početka jednog potpuno mirnog, civilizovanog, u skladu sa zakonom organizovanog mitinga? Sa svih strana nas okružuje žandarmerija i počinje da tuče okupljeni narod, da baca suzavac i tom prilikom je nekoliko udaraca u stomak dobio i Aleksandar Vučić, a nažalost, Ranko Panić je ubije. Ranko Panić je ubijen tako što su mu policijskom cokulom razmrskali lobanju.

Sad ja pitam te koji trijumfuju nad porazom Aleksandra Vučića da li su ikada otišli ne u narod, da li su otišli kod majke Ranka Panića, čoveka koji je došao 1995. godine iz Republike Srpske Krajine, pa da objasni toj majci zašto je ubijen njen sin, koji nije napao nijednog policajca, koji nije razbio nijedan izlog, koji nije uradio ništa protivzakonito, ali se, eto, našao na mitingu? To je zasmetalo tadašnjem režimu koji je vodio Boris Tadić i zbog toga je taj mladi čovek morao da bude ubijen.

Šta je sada trebalo da uradi Aleksandar Vučić, isto ono što je uradio Boris Tadić, da šalje žandarmeriju na sopstveni narod, da šalje vodene topove, da šalje helikoptere, da iz Republike Srbije idu one slike koje bi neprijatelji Srbije želeli da idu? Ne slike novih fabrika, ne slike novih data centara, ne slike novih bolnica, ne slike novih autoputeva, nego slike sa razbijenim glavama, nego slike sa ljudima koji se biju sa policijom. Takve slike su trebale da odu iz Srbije.

Sad je valjda Aleksandar Vučić poražen zato što nije dopustio da takva slika Srbije ode u javnost, nego je u svetu i dalje ostala slika Srbije kao jedne moderne, napredne, civilizovane zemlje, zemlje u kojoj predsednik Republike sme da ode u svoj narod, sme da čuje koje su muke i nevolje tog naroda i da učini sve ono što je moguće da se tom narodu pomogne.

Sad da kažem nešto o tom razgovoru u tim famoznim Gornjim Nedeljicama, kažem famoznim, zato što se svakoga dana o tom selu ispredaju najneverovatnije moguće priče, a sve u pokušaju da se potpuno diskvalifikuje predsednik Republike Aleksandar Vučić.

Aleksandar Vučić je otišao u to selo. Po mom ličnom mišljenju, sa njim je trebao da bude i neko iz Vlade Srbije, neko iz lokalne samouprave, ali dobro, nisu bili, bio je on. Sam je kao predsednik Republike otišao u to selo i razgovarao sa meštanima Gornjih Nedeljica.

Ali, kada malo proanalizirate razgovor koji je imao sa tim ljudima, šta možete da zaključite? Ljudi jesu govorili i o "Rio Tintu", jesu izrazili svoju bojazan za životnu sredinu, ali da li ste videli drugi deo, možda i pretežni deo izjava tih ljudi - predsedniče Vučiću, nemamo fabriku nijednu u našem kraju, napravi nam novu školu, napravi nam nove puteve da nam deca u školu idu po tvrdom putu, a ne po blatu, napravi nam put da kad idu kroz šumu, da ih ne ujede zmija, napravi nam neki novi most da možemo da pređemo sa jedne na drugu stranu Jadra?

Da li je za te probleme odgovoran Aleksandar Vučić? Nije. Da li će on te probleme da reši? Hoće. Kako čovek koji je predsednik Republike može da bude poražen ako je otišao da razgovara sa svojim narodom, da sasluša njegove muke i nevolje koje nije on napravio, nego neke prethodne vlasti i koji će tom istom narodu da pomogne.

Dakle, Aleksandar Vučić nije poražen. Aleksandar Vučić je pobedio zato što je pokazao da politika u Srbiji može da se vodi i na drugi način, ne iz kabineta, ne iz kancelarije, nego da se vodi jedna prava autentična narodna politika. Znači, sve za narod, sa narodom i, ono što je jako važno, u narodu.

Jeste li imali u modernoj istoriji Srbije i jednog predsednika Republike koji je smogao hrabrosti da ode u svoj narod, sem na mitinzima koji su bili unapred organizovani i gde se predsednik Republike obraćao svojim pristalicama? Da je neki predsednik Republike otišao u neku opštinu, da je otišao u neko selo da razgovara sa ljudima, to sem Aleksandra Vučića nije uradio niko. Prema tome, nije poražen on, poraženi su oni koji danas misle da su trijumfovali nad Aleksandrom Vučićem i nad njegovom politikom i sve ono što radi Aleksandar Vučić je u stvari sve suprotno od onoga što bi oni radili, apsolutno sve suprotno.

Oni danas kažu - demokratska je tekovina da se blokira autoput, to je neotuđivo ljudsko pravo, niko ne sme popreko da pogleda ljude koji blokiraju autoput, pa pronađu čak i jednog profesora na Pravnom fakultetu koji kaže da je vlast koja nije prstom dotakla nijednog demonstranta, nijednog onoga ko je blokirao puteve po Srbiji, nije ga dotakla prstom, a kamoli pendrekom. Kažu da je ta vlast napravila tri prekršaja zakona.

Sada malo da podsetim te koji trijumfuju nad Aleksandrom Vučićem, a bili su na vlasti 2001. godine, bili su na vlasti 2001. godine, odnosno bili su na vlasti njihovi partijski šefovi. Da li se sećaju pobune Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine kada je ta jedinica blokirala kod Sava Centra autoput, dakle jednu međunarodnu saobraćajnicu, ali je nije blokirala u potpunosti, nego je jedna traka funkcionisala, a ovi su sada blokirali skroz. Tada su rekli - to je državni udar, to je nedemokratski, ne sme da se blokira međunarodni put, to je skandal. Ta Jedinica za specijalne operacije blokirala autoput zato što su im ti isti, dakle, Boris Tadić, Đilas, Jeremić i njima slični i njihovi partijski šefovi, rekli da treba da uhapse braću Banović zato što su to opasni kriminalci, a posle se ispostavilo da nisu u pitanju nikakvi kriminalci, nego da su u pitanju ljudi koji su posle isporučeni Haškom tribunalu.

Oni koji danas trijumfuju nad navodnim porazom Aleksandra Vučića su isti oni koji su se tom Jedinicom za specijalne operacije bratimili 5. oktobra 2000. godine, grlili se sa njima, fotografisali, nazivali jedan drugog brate, kupali se u njihovim bazenima, vozili njihove džipove, koristili njihove novce, putovali po belom svetu o njihovom trošku, nisu uspeli da spreče.

Zamislite, ti veliki pobednici, ti čistunci moralni, te moralne gromade, ti politički apostoli koji ništa u životu nisu pogrešili, koji su sve ispravno uradili, koji imaju pravo da svima nama sole pamet svaki dan, pa nisu uspeli da spreče da u po bela dana bude ubijen predsednik Vlade Republike Srbije Zoran Đinđić. Dan danas ti isti bacaju ljagu jedni na druge ko je kriv. Da li je više kriv Zoran Živković, da li je više kriv Dušan Mihajlović, da li je više kriv ovaj ili onaj i sada ti isti su ustali i kažu - evo ga, pobedili smo Aleksandra Vučića, pobedili smo ga tako što smo ga naterali da ode među svoj narod i da sa tim narodom razgovara i da od tog naroda čuje koje su muke i nevolje koje taj narod ima, a te muke i nevolje su napravili isti oni koji se danas predstavljaju kao ljudi, koji su u životu sve ispravno uradili, nikakvu grešku nisu napravili, nikakvu spornu privatizaciju nisu uradili, nijednu državu nisu razbili, koji nisu pobegli u Rumuniju, dakle, koji su sveci. Nama je još samo preostalo da ovde u Narodnoj skupštini Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića upišemo u neki kalendar političkih svetaca. To su bezgrešni ljudi. Sve su sjajno uradili za državu Srbiju.

Kada su sve tako sjajno uradili, kako je moguće da ih narod neće, neće ih ni 2012, ni 2014, ni 2016, neće ih ni 2020. godine. Neće ih. Zato što za taj narod nisu uradili ništa. Aleksandar Vučić je uradio mnogo toga dobrog. Sve ono što oni nisu uradili od 2000. godine, i nove škole, i nove bolnice, i nove autoputeve, i stotine novih fabrika, i na stotine hiljada novih radnih mesta, sve je to uradio taj čovek nad čijim porazom oni danas slave.

Nisam imao, kažem, nameru da se javljam za reč, jer je takav bio dogovor i takva je bila instrukcija, ali sam morao da odgovorim na ovo što je rekao gospodin Glišić zato što mislim da nije u pravu i zato što mislim da je Srbiji dosta licemerja, da nam o moralu, da nam o političkom poštenju govore oni koji su se obogatili na narodnoj muci i nevolji. Dok je narod siromašio, oni su iz dana u dan postajali sve bogatiji.

Mene muka uhvati kad se setim kako se zove stranka Dragana Đilasa, kaže, Stranka slobode i pravde. U njegove vreme ni slobode, ni pravde, nego apsolutna nesloboda i apsolutna nepravda, nego ubi Ranka Panića, zgazi ga policijskom čizmom zato što je smogao hrabrosti da kaže ne režimu Borisa Tadića. Sram vas bilo.

Pošto više nema prijavljenih za diskusiju, pre zaključivanja, predstavnik predlagača ne želi reč.
Zaključujem načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.
Saglasno članu 87. stav 5. Poslovnika, određujem petak, 10. decembar 2021. godine, sa početkom u 13.00 časova, kao dan za glasanje o tački dnevnog reda Trinaeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini.
(Posle pauze)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređemo na odlučivanje o tački dnevnog reda, potrebno je da utvrdimo kvorum.
Saglasno članu 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine, kvorum za rad Narodne skupštine u Danu za glasanje postoji ako je na sednici Narodne skupštine prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Molim poslanike da ubace kartice u poslaničke jedinice.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 182 narodna poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da prema tome postoje uslovi za odlučivanje.
Prelazimo na odlučivanje.
Prva tačka dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi
Pre nego što pređemo na odlučivanje, podsećam vas da na osnovu člana 105. stav 3. tačka 1) Ustava Srbije Narodna skupština odlučuje o zakonima kojima se uređuju referendum i narodna inicijativa većinom glasova svih narodnih poslanika.
Pošto je Narodna skupština obavila pretres Predloga zakona u načelu, a s obzirom na to da na Predlog zakona nisu podneti amandmani pristupamo odlučivanju o Predlogu zakona.
Stavljam na glasanje Predlog zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi u načelu.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje i saopštavam: ukupno – 193, za – 193.
Konstatujem da je Narodna skupština jednoglasno prihvatila Predlog zakona u načelu.
Podsećam vas da je članom 6. Predloga zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi predviđeno da ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Prema članu 196. stav 4. Ustava zakoni i drugi akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi utvrđeni prilikom njihovog donošenja.
Stavljam na glasanje predlog da se utvrdi postojanje naročito opravdanih razloga da zakon stupi na snagu ranije od osmog dana od dana objavljivanja.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje i saopštavam: ukupno – 193, za – 193.
Konstatujem da je Narodna skupština jednoglasno posebno odlučila da postoje naročito opravdani razlozi za stupanje zakona na snagu u roku kraćem od osam dana od dana njegovog objavljivanja.
Pošto smo završili odlučivanje o ranijem stupanju na snagu, pristupamo glasanju o Predlogu zakona u celini.
Stavljam na glasanje Predlog zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi u celini.
Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaustavljam glasanje i saopštavam: ukupno – 193, za – 193.
Konstatujem da je Narodna skupština jednoglasno usvojila Predlog zakona o izmenama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi.
Kao što znate, sledeću sednicu sam zakazao za utorak u 10,00 časova.
Pošto je Narodna skupština danas obavila razmatranje jedine tačke dnevnog reda ove sednice i odlučivanje o njoj, saglasno članu 102. Poslovnika Narodne skupštine, zaključujem Trinaestu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini. Hvala.