Poštovani predsedniče, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici i budući članovi Vlade i sugrađani, moram da izdvojim nekoliko trenutaka da vam pročitam neka imena: Tatjana Todorović (57), Prokuplje, Tatjana Perić (61), Kušiljevo, Katarina Prica (78), Beograd, Snežana Pavlović (45), Vranje, Samanta Vučković (31), Vlasotince, Snežana Petković (59), Titel, Marija Zarić (79), Golubac, Snežana Đurišić (61), Barajevo, Ana Živanović (41), Paraćin, Milana Milošević (35), Kragujevac, Zumrete Eminović (44), Tutin, Snežana Simić (47), Barajevo, Ana Kalabok (49), Sombor, Olivera Kurta (51), Stanišići, Ivana Radulov (50), Futog, Jagoda Savić (65), Beograd, Julijana Paunović (46), Petrovac na Mlavi, Blaženka Grbić Jovanić (39), Batajnica, Dragana Mihailović (55), Aranđelovac, Sabihara Maku (27) Beograd.
Ovo su neka, ne sva, imena od ukupno 25 ubijenih žena u partnerskom nasilju tokom ove godine. informacije su inače skupljene iz medija, a kasnije proveravane putem informacija od javnog značaja, tj. institucije su potvrdile njihova imena i godine.
Jedno retoričko pitanje, što bi se reklo, sad i pleonazam, ali ne očekujem odgovor na njega je – čija je odgovornost zbog smrti ovih žena? Apsolutna vlast podrazumeva i apsolutnu odgovornost, a skoro svaka druga od ovih žena se obraćala institucijama i već prijavljivala neku vrstu nasilja pre nego što je ubijena. Svaka od ovih žena je takođe poznavala svog ubicu. Ne vidim šta je konkretno prethodna Vlada, a gotovo da je isti sastav tih resora, tih ministarstava i u ovoj novoj Vladi, učinila da ovih imena nema. Ne mogu da kažem da ovaj broj bude manji, jer ne mogu da ih zovem brojevima, ali i Ministarstvo pravde, socijalne zaštite, koordinatorka tela za rodnu ravnopravnost koja je ranije bila i potpredsednica Vlade, u praksi nisu uradile gotovo ništa. Jer da jesu, ove brojke, tj. ova imena ne bi bila u ovolikom broju.
Znam da možete da se pozovete na strategiju koju je Srbija 2021. godine usvojila za suzbijanje rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici, ali mi ništa o sprovođenju te strategije ne znamo, nemamo izveštaj. Ono što kao neko ko je i sam prošao kroz institucionalnu borbu, mogu da kažem da je jedan od najvećih problema što žene više ne veruju institucija, a što mi društvo ne veruje ženama.
Iskoristiću još 20-ak sekundi da pročitam i ono što sam navela kao neka od mogućih rešenja problema, iako trošim vreme poslaničke grupe. To je da se analiziraju podaci o ubistvima žena, tj. o femicidu i o nasilju na godišnjem nivou i da se donesu u skladu sa tim rezultatima i analize, da se pojedinačno svaki ovaj slučaj femicida analizira takođe i da zahteva odgovornost, ali i da se menja praksa institucija, da se ceo sistem zaštite nasilja u porodici samoj žrtvi prilagodi i da se poseban akcenat stavi na procenu rizika u tom smislu i dalje edukovati profesionalce, ali i izdvojiti novac iz budžeta za sistemski odgovor na nasilje u porodici. Naravno, a ne da post festum govorimo o nasilju i da ga oštro osuđujemo i da to bude najjača mera.
Iz svih navedenih razloga ne mogu da podržim, nažalost, nauštrb nekih sjajnih ljudi koji ovde sede, ali ne mogu da podržim ovu Vladu. Toliko u ovom izlaganju.