Hvala puno.
Poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, čuli smo par interesantnih komentara. Ja se, predsedavajući, izvinjavam ukoliko sam pomenuo Violu Fon Kramon, pa su se neki poslanici javili da je brane, evo sada i neki drugi su se izgleda pojavili i javili kao da su prozvani zbog toga. Nije ni važno.
Interesantno je samo da je neko rekao – nema mleka, to je jutros bilo, jel, nema mleka, a sada odjedanput ima mleka, pa da li da ga unesemo, da ga ne unesemo ili šta već da radimo s njim? Takvo neodgovorno ponašanje, da vam kažem, meni nije razumljivo.
U svakom slučaju da vam kažem, a i vi svi da znate. Ja sam ponosan na celokupnu moju profesionalnu karijeru. To što sam radio u Agenciji za privatizaciju od 2002. do 2003. godine, mogu da vam pokažem i sve transakcije na kojima sam radio. Sve su to uspešne privatizacije, vodeće velike kompanije u Srbiji sada. Ponosan sam na to.
Šta mogu o vama da kažem? Šta mogu da kažem o vašim brojkama? Od 2002. do 2012. godine, sami ste rekli, za tih 10 godina sramotno ste izgubili 342.000 radnih mesta, uništili 342.000 porodica. Treba da vas bude sramota, a mi smo se izborili za 440.000 novih radnih mesta u Srbiji za poslednjih 10 godina.
Da nije možda ta vaša prosečna plata iz 2012. godine od 331 evro davala mogućnost građanima da normalno žive ili je sada 641 evro veće od toga, pa tada ste se borili za minimalnu zaradu od 15.700 dinara. Kako tada niste pričali kako ljudi da žive sa tim? Sada kada je minimalna zarada od 1. januara 40.022 dinara. Kako vas nije sramota?
Imali ste stopu nezaposlenosti 2012. godine 25,9%, među mladima preko 50%. Svaki četvrti nije imao posao. Danas je ta stopa nikada niža 8,9% i vi meni govorite – sve je to šarena laža, znate, statistika nije važna. Važna je, jer su statistika brojke, to su ljudski životi, to je čovek, to su porodice koje ste vi napustili i koje ste vi ostavili bez posla, a za koje se mi borimo da dobiju posao, da im raste plata iz meseca u mesec, iz godine u godinu, da imaju sigurne, bezbedne i rastuće penzije. Niste pomenuli u toj vašoj borbi za prava i za ne znam zašta više da je u julu mesecu 2012. godine na računu Trezora bilo osam milijardi dinara, da je tog meseca trebalo da se isplati penzija i trebalo je 40 milijardi dinara. To niste pomenuli, bankrot države, to da niste imali da isplatite penziju, a ne da se borite za veće penzije, za veće plate.
Više sam puta govorio o tome i mislim da niste bili prisutni, očigledno, kako se i na koji način država odgovornom ekonomskom politikom bori protiv inflacije, bori protiv povećanja cena. Mi smo ograničili, kao što znate, i ponoviću ponovo i cene osnovnih životnih namirnica i cene goriva – dizela, benzina, i cene struje i gasa su najniže u Evropi. Pomažemo kroz povećanje plata i kroz povećanje penzija, i to sam pominjao na početku, niste bili. Tri posto je povećanje realne zarade u privredi, 5,4% u privatnom sektoru u privredi. Tako se borite odgovornom ekonomskom politikom, a ne populizmom i donošenjem mleka ili ne znam čime već.
Mleka ima, da znate, kao što ima i ostalih životnih namirnica. Za razliku od mnogo većih i jačih zemalja od nas koje su imale nestašice i brašna i testenine i svega ostalog, u Srbiji svega imate zahvaljujući odgovornoj ekonomskoj politici, zahvaljujući jakoj poljoprivredi, zahvaljujući jakim robnim rezervama, svemu onome što smo nabavili na vreme, zahvaljujući jakim javnim finansijama koje su obezbedile i struju i gas i sve ostalo.
To je borba za Srbiju, a ne kako ćemo – lako ćemo, nije važna statistika, ljudi gladuju. Pa, u vaše vreme su gladovali još više. Da li ja govorim da je ovde bilo i da jeste sve idealno? Nije, ali borimo se i bolje je sigurno nego što je bilo nekad.
Gde su ministri? Da vam kažem, sasvim sam dovoljan za vas sve ja, nema nikakve potrebe drugi ministri da budu ovde. Hvala puno.
(Zoran Lutovac: Poslovnik.)
(Ivana Parlić: Poslovnik.)
