Da, sada ćemo da idemo redom.
Dajem reč samo, pošto ste pominjali sednicu i zakazivanje, zbog onog dela gde ste rekli ko je šta potpisao i šta je farsa, vi, Lazoviću, niste glasali danas za sopstveni predlog, za anketni odbor koji ste vi potpisali i predali, vi niste glasali. Dakle, samo to imajte u vidu kada upotrebite reč „farsa“, jer to bi bilo baš to.
A ni vi, a ni svi ostali, rekao sam, ali ne znam da li ste bili tu u sali malo pre kada sam to rekao, šefovi opozicionih grupa niste se udostojili da glasate za dnevni red uopšte. To je farsa.
Nešto vam vaš poslanik maše iza leđa, vidite to sa njim, ali i to je takođe farsa, da znate.
Pravo na repliku, Milenko Jovanov.

Budući da je ideja, koliko sam ja razumeo, iako nisam bio na tom Kolegijumu, bila da se razgovara o situaciji u kojoj se društvo nalazi posle dve tragedije koje su nam se desile, ja osim političkih optužbi nisam čuo nijedan predlog ni za jedno rešenje. Nijedan predlog rešenja.

(Srđan Milivojević: Ostavke.)

U redu. Ajde da to pojednostavimo pošto ljudi gledaju i želim njima da kažem. Šta oni kažu onog momenta kada promenimo REM da Šolaku da frekvenciju, onog momenta kada dva ministra napuste Vladu i onog momenta kad direktor BIA podnese ostavku tog momenta smo rešili sve probleme u društvu i pardon, zabranimo Pink i Hepi?

Ima jedan problem, pa ne možete vi da rešavate, vi niste u stanju da skupite potpise da glasate za dnevni red, da stojite 15 minuta u sopstvenom performansu. Tako da vi bilo šta da menjate, to je teško.

Ali, ako hoćete da menjate, što ne pitate Šolaka kada skine 40 Pinkovih kanala iz SBB-a, ne treba vam REM za to. "Zadruga 1", "Zadruga 2", "Zadruga 3", "Zadruga 4" - sve je kod Šolaka na SBB-u. Pa što ne tražite da on to skine?

Najzad, očekivao sam i malo samokritike. Očekivao sam da kada kažu da sistem ne funkcioniše kažu - sistem ne funkcioniše, gospodine Gašiću, zato što sam napao policajca na Savskom nasipu, psovao policajca na Savskom nasipu i umesto da sednem u zatvoru, ja sedim u Skupštini.

Evo vam ga Radomir Lazović, evo vam ga policajac koga je na pasja kola izvređao i sada sam očekivao da kaže - ja to više neću da radim, možda sam ja svojim ponašanjem doprineo aroganciji i netoleranciji u društvu, pogrešio sam, izvinjavam se. Ne, on nastavlja druge da optužuje. Mi svi zajedno, ako ne krenemo od sebe, nećemo stići nigde.

To što vi nama pretite građanima, kako bih vam rekao, poštujem ljude koji izražavaju svoj stav, ne poštujem vas koji taj politički stav zloupotrebljavate za svoje političke poene, kao što ste zloupotrebili i poplave i Koronu i svaki požar i svaku nesreću i svaki sudar i svaki vagon koji je ispao iz šina. Vas ne poštujem, a poštovanje prema građanima, neka iskažu svoj bol, neka iskažu svoju patnju. Ja sam tim problem nemam.

Dakle, ako sistem ne funkcioniše, evo ga dokaz da sistem ne funkcioniše. Hvala.

Predsednica Vlade ima reč.

Hvala vam.
Dakle, ja nikada nisam rekla - sve je u redu. Rekla sam - sistem nije zakazao i takođe sam to obrazložila i mogu ponovo zato što sam odgovorna osoba i ne bežim od svojih reči.
Dakle, da, mislim da se ovo desilo negde drugde gde možda nismo stigli još dovoljno da uradimo, da otvorimo još neku fabriku, da podignemo plate, da ljudi imaju kvalitetnija radna mesta, da opremimo školu, da je jedno od 37, samo 37 škola u Srbiji, a samo 37 osnovnih i srednjih škola u Srbiji nema pedagoško-psihološku službu, sve ostale imaju, da je bila takva škola, da je bilo prijavljeno nasilje, a da nismo reagovali, da sistem nije reagovao, da je bio bilo kakav takav događaj, verujte rekla bih - da, sistem je zakazao tu i tu.
Ali, Osnovna škola "Vladislav Ribnikar" u sred Beograda na Vračaru, na najbogatijoj opštini u celoj Srbiji jednostavno ne možete da kažete da je sistem tu zakazao. Imao je pedagoga, imao je psihologa, imao je školskog policajca, imao je privatno obezbeđenje, imao je sve.
Sve je u redu. Opet vam kažem, ja zaista iskreno i duboko baštinim demokratske vrednosti i verujem u različita mišljenja i u raspravu, ali takođe razmišljam intenzivno svih ovih dana da nasilje u društvu, nego jedino mi ne pada na pamet kako to, kao što je i narodni poslanik, gospodin Jovanov, rekao - kako to nikada ne krenete od sebe, kako smo to mi krivi za sve, a vi nikada ne krenete od sebe, a pritom upravo na prethodnoj prošloj sednici Vlade, kada sam bila ovde, sam vam rekla - zamislite kako mladi ljudi gledaju na primer na autoritet policijskog službenika kada vide narodnog poslanika koji ga psuje i gura. Da li vi mislite da je to normalno i da li to nije širenje nasilja?Neverovatno. Zaista neverovatno da se ni danas ne pogledamo i kažemo - da, ja sam možda mogao nešto drugačije.
Što se tiče našeg obrazovnog sistema, znate šta, nisam ja rekla i možete da vidite to u transkriptu, nisam ja rekla ni da je najmoderniji, ni da je najbolji. Ja sam pričala o rezultatima i pritom sam rekla da su to rezultati učitelja i nastavnika i profesora i njihovih mentora i učenika i studenata. Nikada ih nisam pripisala ni sebi. Samo sa rekla da su takođe rezultat nekog sistema. Da, jel treba da se izvinim što sada neću da pljunem naš obrazovni sistem?
Kada pljunem na naš obrazovni sistem pljunula sam na sve te ljude koji svaki dan prekarno rade u tom sistemu. Da, imaju odlične rezultate. Da li može biti jače, da li može biti modernije, da li još mnogo stvari moramo da menjamo u našem obrazovnom sistemu, da li još mnogo toga moramo da uradimo za nastavni kadar? Da, upravo sam to rekla kada sam odgovarala prethodnom narodnom poslaniku. Upravo to.
Šta vi želite - da sporite rezultate koje imaju ti studenti i učenici i njihovi mentori, nastavnici i profesori? Oni postoje, oni su na papiru, oni su svetski, evropski, međunarodni. O tome sam pričala i pričala da sada ne treba da zaboravimo ni tu stranu medalje, ni tu decu, ni njihove mentore i nastavnike i da, imamo neke od najboljih rezultata u smislu prosvete ikada i to u poslednjih pet godina. Znate kako, i to jeste neki sistem.
U poslednjih 10 godina plata nastavnika, nastavnog kadra u Republici Srbiji je povećana 68,8%. Da li ja mislim da je plata nastavnog kadra u Srbiji zadovoljavajuća? Ne, nikako. Daleko od toga, ali je za tih 70% iz budžeta koji se plaća trebalo mnogo, mnogo, mnogo raditi i napraviti stabilnu ekonomiju da bi te plate mogle da se isplaćuju i išlo bi mnogo brže, kao što je išla 2018. i 2019. godine da nas nije zadesila i pogodila Korona, kada smo većinu novca usmerili na plate zdravstvenih radnika da bi njima pomogli i da bi se njima zahvalili.
Znate, 70% ipak nije tako malo i opet ću reći bez obzira, ne želim da današnja ili sutrašnja ili koliko god traje ova sednica na ovu temu da prebacujem šta je neko nekada uradio ili šta nije uradio, ali znate da je pre 10 godina plata bila zadovoljavajuća, pa da je neko podigao 70% danas bi bila odlična.
Kada krenete iz minusa mnogo vam treba da stignete u plus, a mi nismo krenuli ni iz nule. Ti ljudi, kao i svi drugi ljudi u državnom javnom sektoru, policajci, vojnici, medicinske sestre i tehničari, zdravstveni radnici, profesori bili su na ivici egzistencije i da, danas je nešto bolje i nije dovoljno dobro. Razgovarala sam pre tri nedelje sa sindikatima i jasno im rekla šta mislim da treba da uradimo u smislu njihovih plata, a posebno koliko treba da ulažimo u predškolsko.
Izvinite, ali neću reći sve najgore o našem obrazovnom sistemu. Neću pljunuti naš prosvetni sistem i neću pljunuti naše prosvetne radnike zato što sa resursima koje imaju daju neke od najboljih rezultata na svetu.
Vi mi kažete - nije ovo politički protest, to je protest građana. Reći ću vam, kao što sam javno rekla, mislim da je onaj prvi protest možda bio protest građana.
Ovaj drugi protest, kao što ste i vi rekli i kao što su rekli drugi iz opozicije i napisali javno i govorili po emisijama u kojima su gostovali, jeste samo i isključivo politički protest. Ne komemorativni skup, ne protest građana, nego politički protest koji organizuju političke stranke, čiji je organizator narodni poslanik koji je prvi pozivao na nasilje u poslednjih 10 godina, na ubistvo predsednika, na ubistvo članova predsednikove porodice. Taj čovek poziva na borbu protiv nasilja.
Zaista, da li vi zaista mislite da je to bilo kako normalno i razumno?
Čekajte, u redu je da je on to uradio, a da se pre toga izvinio za sve ono što je radio. Ne, nikada se nije izvinio. Ne, nastavio je i na tim protestima da poziva na nasilje, jer je, valjda, opravdano pozivati na ubistvo Aleksandra Vučića i ljudi iz SNS, sve zajedno sa članovima, simpatizerima i svima ostalima. To je, valjda, u redu i legitimno i to je bogougodno i to je baš lepo. Jel?
Zašto onda niste osudili? Zašto, ako se ne slažete i mislite da nije lepo, kao što ja mislim da nije lepo? Što niste osudili? Što niste rekli jednu reč? Što ste dopustili da organizator protesta protiv nasilja bude čovek koji direktno poziva na ubistvo starijeg sina i brata predsednika Aleksandra Vučića? Zašto ste dozvolili to? Zašto pod njegovom kapom idete u kao, tzv. borbu protiv nasilja?
Politički skup, ali dobro.
Znate šta takođe mislim da nije normalno i šta mislim da je strašno? Vi meni pričate šta sve nije normalno. Apsolutno, ja zaista još jednom kažem, nije normalno, nije normalno da se nakon ovakvih tragedija to politizuje.
Još jedan dokaz, osim bazične, osnovne ljudskosti za to, osnovni dokaz da to nije normalno i da to normalni ljudi nekako, političari, zaista zato što je ovde odgovornost na nama kao političarima, dokaz za to je da se to nigde nije desilo na svetu. Nigde. Ni u Nemačkoj, ni u Norveškoj, ni u SAD. Ni 2002. godine, ni 2007. godine, ni 2013. godine. Nikada, nigde.

Izvinite, molim vas.

Nikada, nigde neko nije optužio vlast za takvu tragediju.

Je možete vi, zeleni, da ne vičete?

To, jednostavno, nije normalno. To nije ljudski, ljudi. Da ne pričam kakva je to relativizacija.
Vi pričate, i svih ovih dana, o ubistvima žena. Vi pričate o pozivima na nasilje, relativizaciji nasilja. Pričate o nacionalnim frekvencijama. Vi pričate o „Pink-u“ i „Hepi-ju“.
Čekajte, da vas podsetim samo na kampanju na „N1“, tajkunskoj televiziji. Deset godina, decenija AV vlasti. Decenija vlasti Aleksandra Vučića, gde su stavili pretučenu ženu, žrtvu porodičnog, valjda, nasilja na poster „Sada nas je manje“.
Da li vi mislite da je uopšte normalno da se za ubistvo žena, za femicid direktno optuži Aleksandar Vučić?
Da li vi mislite da je to normalno?
Da li vi mislite da je ta televizija korektna? Da je profesionalna? Da je objektivna?
Da li vi uopšte, da li bilo ko može politički da stavi neke stvari sa strane i kaže – ali, ljudi, ako ništa, u redu, mrzim Aleksandra Vučića, odvratan je, najgori je, ovakav je, onakav je, svejedno, ali da kažete – ali, ljudi, to je relativizacija. Pa, vi ne kažete – kriv je onaj što je ubio tu ženu, nego je kriv Aleksandar Vučić, a ovaj jadan, pa, njega je Aleksandar Vučić iznervirao, kakve veze ima.
Jel vi razumete da iz takve relativizacije onda idu dalju ubistva i dalje nasilje, kada kažete da je za sve kriv Aleksandar Vučić i kada kažete da nikad nije bilo gore.
Evo da kažemo i ovo, prošle godine je u okviru porodičnih i partnerskih odnosa, dakle, najviše žena ubijeno, nastradalo 40 ljudi. Naravno, i to se koristi za politizaciju. Eto, kakva je ova vlast, eto kakvo je nasilje, pa na kraju krajeva i direktnom optužbom sa „N1“ „Decenija AV vlasti“ kako je Aleksandar Vučić kriv za to. Godine 2012. je 64 osoba nastradalo u porodičnom nasilju, 2011. godine 48, 2010. godine 43, 2009. godine 51. Sve veće nego ovaj užasan broj.
Recite mi sada svi vi zajedno koji protestujete protiv nasilja politički, recite mi 2008, 2009, 2010, 2011, 2012. godine, kada je bilo više ubistava u porodičnom nasilju, da li je postojala politička stranka, organizacija ili politički lider, lider neke stranke koji je za to optužio vlast? Da li se to ikada desilo? Ne, nikada se to nije desilo. Nikada se to nije desilo, zato što to jednostavno prvo nije pristojno, drugo, nije ljudski i treće to je relativizacija zločina, kriv je onaj koji je ubio.
Ne mogu biti krivi ovi ljudi. Ne mogu biti krivi ljudi koji glasaju za Aleksandra Vučića. Ne može biti kriv Aleksandar Vučić, aman zaman, zaboga ljudi. Pa to se nikada nije dešavalo. Nikada. To nije normalno. Vi ste u vašem obraćanju pričali ponovo o ubistvu žena, kao da smo mi krivi. Takve stvari se, ne u ovom društvu, ni u jednom društvu, ni u jednoj zemlji nikada nisu dešavale. Kakva je to politička borba? Zar nemate nešto drugo politički da nam zamerite, nego nam kažete da smo ubice? Jel politička borba kada se ubije 17 ljudi, kada se ubiju deca, da kažete vama nije žao, nama je žao? Zar zaista ljudski mislite da je to normalno?
I da, sedeću ovde koliko god treba da razgovaramo o tim stvarima. Pre nego što sam ušla u ovu salu, slušala sam poslanička pitanja. Narodni poslanik ovde, gospodin Aleksić, za 18 mrtvih kaže – bas je baš briga. Pa koji čovek normalan može da kaže da je nekog baš briga? Jel politika 18 smrti? Vas nije baš briga, a nas je baš briga, jel? Mi nismo roditelji, mi nismo ljudi, mi nismo sestre. Niko od nas nije ništa. Nije ljudsko biće, pa nam nije žao, a vama je užasno žao.
Jel to politika? Jel to vaša politička agenda? Jel zaista želite sa tim da izađete pred građane Srbije? Jel zaista mislite da je to blagotvorno, da to ne bi radili u nekim drugim društvima? U ovom trenutku je potrebno zajedništvo, a ne da pozivaju na protest protiv nasilja ljudi koji su najveće siledžije u ovom društvu.
Pričate o „Hepiju“ i „Pinku“, imali ste na „Nova S“ u „Utisku nedelje“, dva sata ili koliko god traje ta emisija, sat, sat i po, dva sata, paradu nasilja i to od strane profesora sa Beogradskog univerziteta Jove Bakića. Paradu nasilja. Ne mogu da izgube na izborima, jurićemo ih po ulicama. Jel se neko od vas koji se svake nedelje okuplja na protestu protiv nasilja oglasio? Jel rekao aman ljudi, nemojte pozivati na nasilje? Niko. To je profesor Beogradskog univerziteta, taj čovek je svaki dan sa mladim ljudima. Zašto mislite da sutra taj mlad čovek, neki njegov student se ne oseti pozvan i ohrabren da uzme pušku i da ubije nekog i da kaže – pa meni je moj profesor sociologije, moj voljeni profesor, uvaženi profesor rekao da je to u redu.
Jel može neko od vas da se oglasi i da kaže da i to je nasilje. A voditeljska se smeje i kaže, ne razumem to, malo mi je smešno, recite a kako bi ih jurili, kako će to da izgleda? I nikom ništa. Niko ne kaže, znate šta „Nova S“ možda ste malo preterali. Ne, to je mnogo lepo, to je isto bogougodno, jurite naprednjake, kakve veze ima, oni su ružni, glupi, bezubi, krezubi, droce, sendvičari. To smo sve čuli u poslednja četiri dana i niko od vas nije rekao ljudi to je takođe nasilje nad nekim ljudima. E takva je vaša borba protiv nasilja.
Ako može SNS, može sve, ubij ih, juri ih, baci ih, ali za ove druge slučajno nemoj da si im rekao, slučajno nemoj da si im rekao, nemoj slučajno za ove nas, lepe, pametne, inteligenciju, nemoj slučajno da si ih izvrgao ruglu zato što su fotošopirali sopstveni protest da bi pokazali da ima više ljudi. Što, jel malo bilo ljudi? Što, jel malo da se 10 hiljada ljudi ujedinilo?
(Ivana Parlić: Sto pedeset hiljada.)
Ma 150, 800. Da vam kažem, da je bilo 150 hiljada ljudi, ne bi morali da ih fotošopirate, pod jedan.
(Predsednik: Nemojte da govorite iz klupe, Parlić.)
Da je bilo 150 hiljada ljudi, zaista ne bi morali da ih fotošopirate, ali nema ni veze, da je bilo 150 hiljada ljudi, da je bilo 100 ljudi, eto, o tome se radi. To je vaš problem. To je ono gde vi vidite, gde je sve politika.
Kakve veze ima da je bilo 100, kakve veze ima da je bilo 100? Ujedinili su se u tuzi, imaju predlog da se nešto menja, imaju konkretan predlog. Kakve veze ima? Što moraš da ih fotošopiraš da izgleda da ih ima više? Zato što nema veze sa tugom, ima veze sa politikom. Nikakve veze sa tugom nema. Ima veze samo sa politikom.

Nemojte da dobacujete.

Zvali ste me da dođem da odgovaram, sada mi ne date vreme da odgovorim. Imam pravo da odgovorim. Jel dosadno? Vama je dosadno? Šta vam je tačno dosadno?