Aleksiću, nemojte da vičete iz klupe. Prekinite da vičete iz klupe. Kakvo je to ponašanje? Šta radite, ljudi?

Poštovani građani i građanke Republike Srbije, mislim da se borba protiv nasilja ne vodi na „Gazeli“, ne vodi na „Gazeli“ nasiljem nad svim drugim građanima kojima uskraćujemo pravo na slobodno kretanje, odnosno kojima se uskraćuje pravo na slobodno kretanje, već se vodi rečima u Skupštini, pred očima svih građana naše zemlje. Hvala vam mnogo.

Zahvaljujem predsednici Vlade.
Šta je sada povreda Poslovnika? Vezano za psovke koje su se čule. Vi ste mi rekli da se čulo. Gospođo Rakić, jedna molba, nećemo da izričemo nikakve mere sada, ali da vas zamolim, ljudski da vas zamolim, u ovoj zgradi, u ovoj sali, a posebno na ovakvoj sednici, da se ne psuje majka nikome. Nadam se da ne tražim previše.
(Dragana Rakić: Ne znam o čemu pričate.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Idemo redom.
Reč ima Jahja Fehratović.
I da ne vičete, gospođo Rakić, iz klupe ništa, a psovke, naravno, treba da budu na poslednjem mestu.
Jahja Fehratović, izvolite.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana premijerka, poštovani ministri, govoriću iz malo drugačije perspektive, kao roditelj četiri đaka i kao neko ko dolazi iz prosvete.

Nije ovo tema koja bi smela da se na bilo koji politikanski način tretira, nije ovo tema na kojoj bi iko od nas smeo da grabi političke poene, niti da na bilo koji način profitira. Ovo je tema koja bi morala sve nas zajedno da dobro zamisli i da se pre ostaloga upitamo jesmo li ljudi, jesmo li roditelji i gde smo pogrešili, kao pojedinci, kao izabrani predstavnici, kao sistem, kao narod.

Ono što sam mnogo puta na ovu temu dosta govorio, ponoviću i sada. Ovo nije rezultat samo ove Vlade ili ove vlasti, ovo je nasleđe prethodnih decenija, od devedesetih godina na ovamo, nažalost, pogubili smo konce u prosvetnome sistemu. Devalvirali smo prosvetni sistem, a od devedesetih godina na ovamo prosto nema nijedne političke partije koja danas traži protest i odgovornost, da nije bila na vlasti i da ne snosi deo odgovornosti za ovo što se dogodilo.

Svakako da su sve ove mere jako kvalitetne, jako važne i jako dobre. Međutim, mi moramo biti svesni da su ovo problemi koji su nasleđe više decenija i svih onih procesa tranzicije na našem prostoru od devedesetih iz perioda komunizma, pa, evo do danas.

Ono što je po meni najvažnije gde bi se trebalo mnogo više posvetiti računa i o tome smo mnogo puta govorili, i ja se tu slažem sa predsednikom Odbora za obrazovanje, prof. dr Atlagićem da moramo mnogo više posvetiti pažnje pedagoškoj dimenziji u školama.

Šta to znači? To znači da se ove bezbednosne mere jako važne, jako potrebne, ali da one ne mogu dugoročno rešiti problem, da ukoliko školama temeljito kroz sistem ne vratimo odgojnu ili vaspitnu dimenziju ne možemo rešiti sve ovo što se dogodilo i što se događa. To znači da moramo vratiti pedagogiju u škole. To znači da moramo mnogo više raditi na svesti naše dece. To znači da nije odgovoran samo sistem školstva, nije odgovoran samo ministar ili školska uprava, ili škola, ili svi oni silni timovi unutar škole, jer u svakoj školi to zaboravljamo, imamo razne timove koji se bave bezbednosti dece i svim devijantnim situacijama.

Odgovorni smo i mi, kao roditelji i kao pojedinci, tu dolazim do druge tačke, a to je ono kućno vaspitanje, to je ono što mi kao roditelji te dece usađujemo u njih i u toj korelaciji sa odgajateljima, sa vaspitačima, sa profesorima, trebamo oblikovati kako bismo dobili zdravo društvo.

Poštovana premijerka, izgubili smo autoritet kod dece. Izgubili smo autoritet profesora, učitelja, nastavnika i to je nasleđe sa kojim se moramo obračunati. Mi moramo vratiti taj autoritet ukoliko želimo zaista temeljito da se pozabavimo ovim problemom.

Šta to znači? To znači da ukoliko učitelj, nastavnik, profesor, pedagog nije autoritet tom detetu, onda mi nismo položili ispite. Ukoliko mi kao roditelji, a ovo sada govorim i kao roditelj, devalviramo taj autoritet profesora i nastavnika, onda smo i mi svi odgovorni. A kako? Pa, prosto jednostavno, ukoliko od njih zahtevamo ono što je nemoguće, ukoliko od njih zahtevamo da budu blagonakloni prema propustima i šupljinama u znanju i odgoju prema našoj deci, a nažalost, to se dešava, onda urušavamo i njihov i vlastiti autoritet i od te dece pravimo ono nažalost, što kusamo.

Jedna ili dve, veoma važne mere koje sam mnogo puta isticao i koje mislim da bi trebalo zaista posebno uvažiti, jeste da apropo vraćanja autoriteta u obrazovne institucije, pored roditelja i nastavnog osoblja, u našem društvu postoji još nešto što je veoma veliki i važan autoritet, a to je autoritet vere. Mi trebamo i moramo, recimo, predmetu Veronauke, dati onaj status koji on zaslužuje. On je trenutno fakultativni predmet u rangu ostalih izbornih predmeta poput predmeta Ruke u testu i tako dalje, a ako smo se na popisu inače, kao ljudi izjasnili i izjašnjavamo kao verujuće društvo, mislim da bi nam u ovom problemu mnogo pomogla i ta duhovna dimenzija, to jeste da dimenzija veroučitelja i njihovog autoriteta bude zastupljenija.

Isto tako, imamo propusta i u medijskom sektoru. Jedan od predloga bi bio, ako imam prostora za to, da sve televizije sa nacionalnom frekvencijom imaju obrazovni program. Mi nažalost danas imamo samo na RTS-u, nekada smo imali školski program. Naše generacije su odgajale uz fantastičan školski program, mnogo smo iz toga saznavali. Nažalost, te televizije danas osim RTS-a nemaju obrazovne i školske redakcije. Mislim da svako onaj koji potražuje frekvenciju na nacionalnom nivou, mora imati i obrazovni program u određenom trajanju koji će se forsirati i preko koga ćemo svi usmeravati decu.

Zašto to? Zato što se slažem sa svim onim predlozima da se mora prilično voditi računa o tome šta naša deca rade 24 časa na internetu, da li su im uzori roditelji, profesori, učitelji, veroučitelji ili razni jutjuberi, od kojih ne možemo da ih odvojimo. Naravno, ono na čemu mislim da moramo strategijski puno raditi, a to govorim i kao roditelj, opet ponavljam, četiri đaka, na kulturi čitanja. Znate, ako danas pogledate u knjižarama šta je to biblioteka koja se nudi tinejdžerima, videćete jednu strašnu scenu, da su to uglavnom neke knjige koje su poprilično riskantne za taj uzrast. Naše generacije su odgajale uz Toma Sojera, uz Magareće godine, Družinu Pere Kvržice, Hajduke i tako dalje. Molim sve vas, da pogledate, recimo rafove knjižara šta se to nudi kao tinejdžerska literatura našoj deci koja ipak pomalo čitaju, ali nažalost većina njih ne čita.

Zato mislim da bi trebali imati jednu dalekosežnu strategiju upravo na ovim dimenzijama, jer verujte, mi možemo uraditi sve što se tiče bezbednosti i imati po deset policajaca u školama, ali ako ne izgradimo svest kod te dece o tom načinu promišljanja, iako ona ne budu imala uzore kakvi dolikuju, mislim da ne možemo rešiti problem.

Zato što to nismo radili u prethodnom periodu zapravo i kusamo sve ove stvari.

Kao narodni poslanik svakako da ću podržati sve ove mere, ali ih smatram tek početkom onoga što moramo kao društvo poduzeti dalekosežno kako bismo sprečili da se ikada više dogode ovakve scene u našoj državi.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Radomir Lazović.
Izvinjavam se, reč ima premijerka.

Hvala vam.
Poštovani narodni poslaniče, vidite, ja se u potpunosti slažem sa vama i mislila sam da je možda danas prilika ili još jedna šansa da prestanemo sa političkim podelama oko ove teme.
Mislim da je sramota da se politički delimo oko ove teme. Mislim da možemo da se delimo politički po bilo kojoj temi, osim po ovoj temi. Ovo prevazilazi politiku. Ovo je par ekselans tema čitavog našeg društva o kojoj ne treba da pričamo politički, ne treba da politizujemo zato što je to neodgovorno i simplifikacija i ne da na nas ne vodi ka rešenju, već nas vodi sve dalje od tog rešenja.
Nažalost, od kako sam ušla u ovu salu određeni deo opozicije je iskoristio ovo samo i isključivo za politizaciju. To je problem. Nije ih interesovao izveštaj koji ste vi, narodni poslanici, tražili. Moja obaveza je da dođem i da predstavim i da slušam predloge, konkretne predloge, a ne psovke, ne dobacivanja, ne performanse, predloge.
Znate, kao što sam i rekla, svako od nas zna, ovo se dešavalo u većini zemalja sveta i Evrope. U SAD ove godine bilo je, ako se ne varam, do danas 190 različitih masovnih ubistava, od toga 18 u školama, više nego dana u godini i tome pristupaju kao društvo koje gleda šta može da se uradi.
U Norveškoj koja je, rekla bih, jedna od najnaprednijih demokratija, građanskih društava na svetu, 2011. godine je Brejvik ubio 77 ljudi, više od 60 dece, mladih ljudi i to predstavnika jedne političke stranke, podmlatka jedne političke stranke i to nikom u toj Norveškoj nije palo na pamet da za to optuži vlast, da za to optuži neku drugu političku stranku, da za to optuži bilo kog pojedinca u tom društvu. Nikom nikada to nije palo na pamet.
U Erfurtu u Nemačkoj 2002. godine mladić od 19 godina je došao u svoju bivšu školu, gimnaziju i pobio 16 ljudi. Nikome nikada nije palo na pamet da za to optuži vlast u Nemačkoj, saveznu ili vlast u toj nemačkoj državi ili da optuži nekog pojedinca ili neku političku partiju. To ne da nisu uradili, to zaista nikome nikada nije palo na pamet. To, jednostavno, nije normalno. To, jednostavno, nije ni ljudski, ni pristojno.
To se, jednostavno, nikad nigde u svetu nije dogodilo da imate ovakvu tragediju, ovakav zločin i da neko nepunih tri sata nakon tog užasnog, najodvratnijeg, najmonstruoznijeg, najneshvatljivijeg prvog zločina nakon tri sata neki političar izađe i kaže – ti si kriv, predsedniku te države, vi ste krivi iz neke stranke. To je zaista jedinstveno. U svetu to nije viđeno.
Znate, 2002. godine u Leskovcu počinjen je taj masovni zločin, masovno ubistvo sa sedam ubijenih, uglavnom sve jako mladi ljudi. Godine 2007. Jabukovac - devetoro ubijenih, 2013. godine Mala Ivanča - 13 ubijenih. Ne pričamo o ranjenim. Niko tada u Srbiji, niko, nijedna politička partija, nijedan politički pokret, stranka, niko nikada nije uzeo to i rekao - vi ste krivi, uperio prstom u bilo koga i rekao – vi, političari, ti i ti, taj i taj, vi ste krivi, vaša stranka je kriva. Niko nikad nigde pre ove tragedije i ovih ubistava, niko nigde u svetu.
Toliko je to nenormalno, toliko je to neljudski, toliko je to… To, jednostavno, pristojni ljudi ne mogu da zamisle da urade. Kako može neko da ubije nekog i vi da kažete – ti si kriv i da iskoristite to za političke proteste? To se nigde na svetu nije desilo i nikad pre u Srbiji, ni 2002, ni 2007, ni 2013. godine, nikada. Jednostavno, ovo je jedan presedan gde se vi zaista zapitate ali kako je moguće i kakva je poruka našem društvu da vi za to optužite jednog čoveka ili jednu političku stranku, kako to radi deo opozicije. To je relativizacija. To je, takođe, odlazak od rešenja. To znači da vas rešenje ne zanima, da vas pravi uzrok ne zanima, da vi samo želite da politizujete to da bi napravili neki politički ćar. Kako je to uopšte ljudski moguće ja vas zaista pitam? Ja ljudski ne razumem kako je to moguće.
Kako to nisu uradili nikad u Americi, kako nisu uradili u Nemačkoj, kako nisu uradili u Norveškoj? Kako nije uradila opozicija 2002. ili 2007. godine? Zato što se to ne radi. ljudski to nikom ne bi palo na pamet zato što su to stvari gde se društvo ujedini u tuzi i kaže dajte da vidimo šta dodatno možemo da uradimo i to je dodatan problem koji mi danas imamo.
Još jednu stvar samo da kažem zato što mi je zaista stalo da to kažem, zato što ponovo mislim da nekad uzmemo, idemo u ekstreme, simplifikujemo stvari. Kažete da je derogiran svih ovih godina i decenija prosvetni sistem, pogubili smo konce u prosvetnom sistemu. Znate, ja mislim da mi moramo još mnogo da radimo na jačanju našeg prosvetnog sistema i pritom mislim da smo mnogo i uradili, ali još mnogo, mnogo, mnogo moramo da radimo, ali ne mogu da se složim sa vama da je derogiran, da je sve loše, da je sve strašno, da tu nema kvaliteta zato što ga ima i te kako.
Mi smo u poslednjih pet godina, ne mi, sistem, naši đaci, učenici, studenti, njihovi profesori i mentori, postizali najbolje rezultate u istoriji Srbije. Najbolje rezultate imamo na takmičenjima.
Na matematičkoj olimpijadi 2019. godine bili smo deveti u svetu, 2020. godine smo bili među prvih deset u svetu u informatici. Od 2018. do 2021. godine na svakom takmičenju matematičke olimpijade vraćali su se u Srbiju sa medaljom.
Godine 2021. po prvi put smo doneli zlatnu medalju, naši učenici, sa filozofske olimpijade.
Ove godine studenti FON-a su bili prvi na svetu u Case study competetion u rešavanju problema.
Studenti sa Pravnog fakulteta vicešampioni sveta. Ja sam primila njih, čestitala im, zahvalila se na svemu što rade oni i njihovi profesori, njihovi mentori, na tome kako promovišu našu zemlju.
Godine 2017. učenici Sportske gimnazije prvi na svetu u košarci u školskim takmičenjima. Dakle, nije tačno, ne možemo da pričamo da je sve loše i da je sve strašno.
Imamo prosvetni sistem koji može da se takmiči u nekim aspektima sa najjačima na svetu i da pobeđuje, ali moramo još mnogo da uradimo, još mnogo da uradimo. Samo da ne smetnemo sa uma i tu drugu stranu medalje zato što onda zaboravimo na njih, te profesore, te učitelje, te nastavnike, i te đake, i te studente. I to je neki sistem napravio.
Znate, kada kažete – apsolutna vlast, apsolutna odgovornost, apsolutna odgovornost i za rezultate, ako već želite tako da kažete, mada mislim da je i to potpuna simplifikacija, da je prilično beskorisno tako nešto pričati, ali dobro, kako god.
Dakle, nemojte nikada da zaboravite i u najtežim trenucima i na tu drugu stranu medalje i na taj ponos tog sistema koji je, takođe, rezultat čitavog našeg društva, a da moramo još mnogo da radimo, moramo. Hvala vam.

Vi ste hteli.
Reč ima Jahja Fehratović, dva minuta. Izvolite.

Zahvaljujem se, uvažena premijerko. Slažem se sa vama. Moj govor je bio usmeren na ovu pedagoško, odnosno odgojeno-vaspitnu dimenziju i u tom kontekstu sam govorio o ovim porazima koje osećamo, a svakako iz ovog šireg aspekta, a o kome ste vi govorili, dostignuća našeg obrazovanog sistema su možda neka od najznačajnijih i najvećih u evropskom kontekstu i apsolutno ste u pravu što se tog dela tiče i zato se možda nisam dovoljno precizno izrazio.

Isto tako me raduje što smatram da trebamo još puno toga da unapređujemo, a ja opet implificiram ovu odgojnu, odnosno vaspitnu dimenziju koja nam je preko potrebna u smislu svesti naših đaka, učenika, budućih ljudi koji će predstavljati, hajde da kažemo, ovu državu u punom kapacitetu. Dakle, u tom kontekstu bilo je moje obraćanje.

Svakako da sve ovo što ste vi izneli i još mnogo toga što niste stigli da iznesete jeste istina. U postizanju rezultata u naučnom smislu verujem da smo možda jedna od najznačajnijih država ovog dela sveta, pa i Evrope. To odgovorno tvrdim kao neko ko dolazi iz prosvetnog sistema i hvala vam na svim ovim pojašnjenjima.

Zahvaljujem, gospodine Fehratoviću.
Daću vam reč dalje.
Samo da vam kažem jednu stvar, a da ne bih svako malo morao da primenjujem ovo zvono da bi se utišali. Nemojte da dobacujete. Nemojte, niko, da ne govorim sada poimence koga sam morao malopre da na taj način zamolim da se ponaša pristojno, makar na ovoj sednici, ovoj i ovakvoj.
Sada sam pogledao rezultate glasanja za dnevni red. Da li ste svesni, ljudi, kolika je sramota, kada tražite dnevni red, a onda za njega ne glasate. Od osam poslaničkih grupa opozicije koje imamo u ovoj Skupštini, u ovom trenutku, da li znate koliko je šefova tih grupa glasalo za dnevni red? Nula. Nula. Samo to da imate u vidu.
Po redosledu grupa Radomir Lazović.

Hvala vam predsedavajući. Hvala i na ovoj maloj lekciji kako izgleda parlament u Srbiji.

Hteo bih, pre svega, da se obratim na početku profesorima i nastavnicima koji eventualno ovo slušaju preko medija. Kako se, ljudi, osećate kada čujete premijerku

koja govori da mi imamo najsavremeniji nastavni sistem, kada čujete da imamo najsavremeniji prosvetni sistem, da se takmičimo, da smo šampioni u svetu? Kako se osećate? Recite mi. Pogledajte sebi u srce, pogledajte oko sebe kada radite, pogledajte tu učionicu, pogledajte te neretko čučavce po školama, pogledajte pune škole đaka, pogledajte odeljenja koja su prepuna, pogledajte u svoj novčanik, pogledajte koliko novca zarađujete i pogledajte i zapitajte se da li je ovo moja premijerka, da li ova osoba zaista vodi računa o meni i da li ona zaista vodi računa o deci kada je sposobna da izjavi ovako nešto.

Dakle, poenta ovde ovoga, naše reakcije, kao opozicije, kao opozicionih poslanika, poenta ove reakcije ljudi na ulici nije politička, ona je krik, ona je vapaj, ona je potreba da se nešto promeni. Ljudi, pogledajte ovaj glas, pogledajte to uveravanje da je sve u redu. Ej, pa pucnjave se dešavaju svuda, to je sasvim nešto – eto, šta ćemo, ne možemo mi to da sprečimo. Zato su vam ljudi na ulicama, e zato se borimo, zato što ste rekli da sistem nije zakazao. Ljudi, sistem nije zakazao! To je vaša izjava jedan dan nakon tragedije. Nakon 18 mrtvih i 20 ranjenih vaša izjava je da sistem nije zakazao.

Imamo ovde gospodina ministra policije. Što vi nešto ne kažete, ministre? Što vi ne branite vaš izveštaj? Što vi ne objasnite nelogičnosti u njemu? Što vi ne kažete kako smo došli do toga da je sistem stabilan? Stabilan sistem. Juče 100 škola dojava o bombama, prekjuče 150, pre toga dva napada nožem u školama, pre toga masovna tuča u tramvaju, pre toga ubijena žena, ko zna koja ove godine, gospodo!

Da se vratim na neke druge stvari koje sam hteo da vam kažem. Kada se dese ovako velike tragedije mora, bre, ljudi, sve da stane. Ništa nije normalno. Kakav crni „sistem nije zakazao“. Kako ste dozvolili sebi da to kažete?

Mora se pokazati odlučnost i rešenost da za nasilje nema mesta u našem društvu. Mora se napraviti oštar rez sa postojećim sistemom. Normalno je da ministri podnesu ostavke koji su kontinuiranim delovanjem doveli do toga da je ovo rezultat tog sistema. To je normalno. To je u normalnim zemljama. Ukoliko ste odgovorni za neku oblast, ukoliko se u njoj dese ovakve katastrofe normalno je da se raskine sa postojećom praksom i uđe u neku novu.

Politika ove države pod vlašću SNS predugo je da se socijalne službe, da se obrazovanje, zdravstvo, mentalno zdravlje shvata kao potpuno jedan nepotrebni trošak. Vi biste najrađe da ne morate za to da plaćate. Najrađe bi da budu manje plate nastavnom osoblju.

Mi se zalažemo za nešto suprotno. Mi se zalažemo za to da ima više nastavnika, više pedagoga, više psihologa, da se bavimo prevencijom i da sa ljudima radimo, a vi niste u stanju da odete i da posetite školu u kojoj se desila ova tragedija.

Uveli ste hitne mere, ali one se ne bave ovim uzrocima i prevencijom, nego nadzorom i reakcijom i uglavnom su nešto što već postoji u zakonu. Pa kakva je to mera da se poštuje zakon? Valjda se to podrazumeva, a taj zakon se ne poštuje, ali ne poštujete ga vi, gospodo. Nelegalno oružje se ne oduzima, a legalno poseduju ljudi koji nikada ne bi trebali da imaju oružje.

Da vas podsetim ko, možda, setimo se generalnom sekretara Auto-moto saveza Predraga Đurđeva koji je izvršio ubistvo i samoubistvo 2019. godine. Znate li koliko je on imao legalnog oružja? Deset. Kako, bre, 10? On je imao legalno oružje koje nije trebalo da bude legalno, a sa druge strane generalni direktor FK „Partizan“ Miloš Vazura, koji je uhapšen sa pištoljem bez dozvole, pri rutinskoj kontroli, nema šanse da bi se neko namerio da mu uzme taj pištolj, jer je vaš, završio je samo sa novčanom kaznom. Podsetimo se, Petar Panić Pana, kum predsednika, čovek protiv koga je do 2018. godine podneto 13 krivičnih prijava zbog 16 krivičnih dela, takođe, ima legalno oružje. Kako je to moguće?

Pokrenuli ste akciju razoružavanja Srbije, ali to se ne može zvati vašim doprinosom, ljudi. Vi ste pokrenuli akciju, to je doprinos valjda građana koji iz pijeteta prema žrtvama, koji iz odgovornosti, koji iz razumevanja ozbiljnosti situacije, daju oružje. Koliko vam piše, ministre, u tom izveštaju da ste uzeli oružja ove godine nelegalno? Pedeset osam od početka. To piše u vašem izveštaju.

Srbija je peta država na svetu po broju građana koji poseduju oružje, po glavi stanovnika. Većina je ne registrovano i nelegalno. Držati oružje i municiju po ormanima, iza peškira, iza fioka, ispod veša, skoro pa očekivana stvar. Uvodite mere, a postojeći zakon već predviđa iste te mere da se oružje mora držati u sefu koji je fizički pričvršćen, da se na svakih par godina mora vaditi zdravstveno uverenje, dokazati ugrožena bezbednost. To su stvari koje već važe. Zašto ih ne sprovodite?

Imam neka pitanja za vas, ministre, koja vam nisam postavio. Da li i po vama sistem nije zakazao? Poslali ste ovaj izveštaj o bezbednosnoj situaciji u kome kažete da je ona stabilna. To piše u izveštaju, građani. Kako je moguće da smatrate da sistem nije zakazao, kada je počinilac masovnog ubistva u selima u okolini Mladenovca i Smedereva bio naoružan automatskom puškom, pištoljima, bombama, sa količinama i vrstama oružja koje niko ne sme da ima po našim zakonima.

Na saslušanju on je izjavio da je našao to na tavanu. Ne zna odakle je to tu završilo. Meštani i komšije kažu da je napadao životinje, ljude, a da policija nije reagovala, da su ljudi upozoravali. Zataškali ste kada je udario policajca, a sada je ubio vašeg kolegu od 21 godine i njegovu rođenu sestru, ljudi. Ako je bilo toliko pritužbi, kada je napao policajca, pitam vas ministre, da li niste mogli da izvršite pretres toga? Jeste li mogli tada nakon svih ovih upozorenja, jeste mogli tada da poštujete zdrav razum, logiku, nešto da uradite?

Deo tog sistema koji ste izokrenuli naglavačke su i mediji sa nacionalnom frekvencijom, a posebno „Pink“ i „Hepi“ koji nas godinama zapljuskuju glorifikacijom nasilja, mržnjom, agresijom. Kao društvo smo duboko propali. Nešto mora da se menja. Ovi zahtevi koji se nalaze, zahtevi ljudi na ulicama su to da se nešto odmah promeni, pa da se posle uđe u razgovore šta su dugoročne mere, kako da unapredimo prosvetu i sve ostalo. Umesto toga, pokušali ste da nas ubedite u suprotno. Ponovo vas podsećam da ste rekli da sistem nije zakazao.

Kako da razumemo mi ove izjave da sistem nije zakazao, ako imamo 17 ljudi u tom trenutku mrtvih i povređenih, 21 osobu od kojih je jedna kasnije preminula? Kako da razumemo da je ovo sistem koji treba da nas štiti? Kako? To je nerazumljivo normalnom čoveku.

Danas nam to govorite ponovo kroz ovaj izveštaj Vlade o bezbednosnoj situaciji. Ovo je važan izveštaj, zato smo ga tražili, jer bi on trebalo da nam kaže kakvo je opšte stanje bezbednosti u kome žive naša deca i u kome se nalazimo svi zajedno. Znate šta kaže Vlada, građani? Kaže: „Sve je stabilno, sve je uredu, redovno“. U glavnom zaključku citiraću: „Iako su događaji izvršeni početkom maja izazvali uznemirenje javnosti, dakle PR vam je problem, stanje javne bezbednosti može se opisati kao stabilno“.

Kažu stanje je stabilno nakon dva tragična događaja. Desila su se najmanje dva nova napada noževima u školi. Pominjao sam to. I ovaj tramvaj sa masovnom tučom i mnoge druge slučajeve. Hajde da vidimo šta kaže, to kažem ja, nisam to našao ovde, desio se i slučaj pedofilije u vrtiću u Odžacima. Od trenutka kada su se desila ova masovna ubistva, broj bezbednosno interesantnih događaja u školama i njihovoj blizini povećan je u odnosu na isti period prošle godine za 123%. To piše u vašem izveštaju, ministre. Više nego duplo.

Broj krivičnih dela za 54% se povećao u tom periodu. Broj prekršaja za čak 367%. Za samo devet dana našoj deci je od tada prećeno 181 put, 22 pretnje replikom pištolja, 13 pretnji nožem, ukupno 438 događaja koje ste vi kao policija ocenili bezbednosno interesantnim. Samo mi onda objasnite kako je stanje stabilno?

Uprkos ovako velikom povećanju svih ovih parametara koje ste vi naveli, vi kažete da je stanje stabilno. Ovako veliko povećanje statistike, dakle ovo je statistika, slažemo se i vi i ja da je možda nešto i promaklo, ali je uvećanje u odnosu na prošlu godinu.

Dakle, može značiti samo dve stvari – ili da se vi uopšte niste bavili evidentiranjem slučajeva prošle godine, pa znate da su ovo stvarne brojke koje vas ne zabrinjavaju ili da stanje nakon masovnih ubistava ne da nije stabilno, nego vri. Šta je od ta dva?

Roditelji bi valjda trebalo da kažu – evo, rekao je ministar, stanje je stabilno, hajde da se mi pomirimo, da prosto prihvatimo da je to stanje nepromenljivo, da je redovno. Eto, šta ćete, kaže premijerka i u razvijenoj Norveškoj ima ubistava. Ima ubistava, ima, ali hajde da vidimo šta ćemo da radimo sa tim?

Ja vas sada molim za nešto, ali građani vas ne mole na ulici, ja vas molim da ispunite zahteve koje su ljudi uputili. Ja vas molim da se prema zahtevima da se smeni REM koji je dozvolio trovanje ovog društva, a valjda se svi slažemo da nije normalno da se čovek na televiziji u jutarnjem programu pojavljuje sa pištoljem, da nije normalno da otvaraju horoskop, čitaju tarot karte, silovateljima u jutarnjem programu, da nije normalno ponašanje da objašnjava čovek na „Pinku“ kako ubiti na najbolji način ljude. To nije normalno, ljudi.

Premijerko, imali nešto normalno, zar nije ovo najnormalniji zahtev da tražimo da to ne bude više na televiziji? Hajde, evo, pokažite tu vašu dobru volju sa kojom ste danas došli, a u stvari smo vas naterali da dođete zbog toga što je opozicija predložila ovu sednicu i zbog toga što je narod izašao i hvala svim poslanicima koji su potpisali za ovu sednicu, jer da niste vi potpisali, ne bi smo je ni imali, pa ne bi smo gledali ovu farsu.

Pokažite, evo vam prilike, smenite članove REM-a. Uzmite frekvenciju „Pinku“, zaustavite laži, zaustavite podmetačine, zaustavite napade. Evo vam ovde „Informer“, šta piše danas. Smenite ministra Gašića koji nije možda lično odgovoran za ono što se desilo, ali je odgovoran kao neko ko je nosilac funkcije. Smenite ministra Gašića kao što je otišao Ružić. Smenite ministra Vulina i hajde da nastavimo da razgovaramo…

Izvinjavam se, izvinjavam se, lapsus, tako ste poleteli, nije ministar, bio je do juče. Pa i na taj način je odgovoran za ovo što se dešavalo. Ja vama kažem nešto što je normalno, a vi kažete da nije normalno. Normalno je da se napravi rez u društvu koje je pogođeno ovako velikim tragedijama. Normalno je da se unapredi zdravstvo, normalno je da se unapredi obrazovanje i da se unapredi prosveta.

Ja vas ovo molim i apelujem, a sutra pozivam građane da u 18,00 časova ispred Narodne skupštine se svi okupimo. Znate li zašto? Zato što od toga nema ništa, pričao zidu, pričao njima, nema tu mnogo razlike.

Ljudi, jedino se građani mogu izboriti da nateramo da se dese promene koje će da unaprede ovaj naš sistem koji po njima nije zakazao. Hej, bre, nije zakazao, 18 mrtvih, 20 ranjenih.

Zato su vam ljudi na ulicama, zato je to krik i vapaj. Zato nema odustajanja dok ne ispunite ove zahteve, pa da onda pričamo kako ćemo da unapređujemo društvo koje ste deset godina zapustili i doveli do ivice.

Izvinite na mom emotivnom obraćanju. Ne mogu da obuzdam emocije u ovakvim trenucima. Hvala vam.