Hvala lepo, predsedniče.

Moje prvo pitanje uputiću Ministarstvu prosvete. Ovim putem molim za informaciju da li postupaju i rade na slučaju koji se desio 20. aprila ove godine. Radi se o OŠ „Đura Jakšić“ u Kaću, nedaleko od Novog Sada.

Naime, u toj školi je organizovan javni čas, to je organizovala ova škola u hali i učenicima, odnosno deci osnovne škole se putem video linka iz zatvora iz Finske, gde trenutno služi kaznu, obratio čovek koji je osuđen za ratne zločine. Radi se o Nebojši Pavkoviću. Osuđen je na 22 godine zatvora pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, i to za zločine protiv čovečnosti.

Prema zvaničnoj odluci suda, koja je obavezujuća i za pravni sistem Srbije, on se smatra odgovornim za deportacije, ubistva, progon, kao i zločin protiv čovečnosti i krivična dela ubistva, kao i kršenje zakona i običaja ratovanja i drugih nehumanih dela.

Kako su svojstva ove ličnosti takva, ujedno i povod da se ona obrati deci u školi i kako se to ne može podvesti pod obrazovnu, edukativnu ili vaspitnu delatnost, takođe, nema veze sa proširivanjem znanja dece, niti sa građanskim sistemom vrednosti, takođe, nema veze ni sa civilizacijskim i humanističkim normama ponašanja, tražim od Ministarstva prosvete da ispita pod kojim uslovima je organizator događaja smatrao da je korisno da do ovakvog skupa među decom u školi dođe, da se deci upriliči susret i razgovor sa osuđenim čovekom? I da li postoji saglasnost roditelja dece za baš ovakav sadržaj da se plasira njihovoj deci u školi, gde su oni poslati da uče, da budu bezbedni i gde slavljenje osuđenih lica i njihova afirmacija još uvek ne bi trebalo i nije zvaničan deo školskog programa u Srbiji?

Prema pisanju dnevnog lista „Politika“ na ovom javnom času govorio je gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić, što bi trebalo da bude dovoljan povod za preispitivanje njegove odgovornosti pred Skupštinom grada Novog Sada.

Te ovu priliku koristim i da zainteresujem novosadsku javnost da se rasvetli uloga gradonačelnika, ali i direktorke škole gospođe Verice Letić u vezi sa organizacijom ovog javnog časa.

Moje drugo pitanje uputiću premijerki, vezano je za ovaj prvi slučaj i pokazuje da tu postoji jasan kontinuitet u politici. Naime, ove godine u okviru Svetopličkog sabora, Toplički okrug je odlučio da Povelju cara Lazara uruči opet čoveku koji je osuđen za ratne zločine, to je Vladimir Lazarević.

Da problem bude veći, i na ovom slučaju zapravo nije propuštena prilika da dođe do skandaloznog gesta kojim se opet naša deca izlažu promociji zločina i nasilja. Za to se potrudio ovog puta ministar Selaković. On je izjavio da je Lazarević uzor mladima, a Toplički upravni okrug najavio je dodelu povelje uz ocenu i opravdanje da je on pravi primer mlađim generacijama. Svojom izjavom su na jednako loš način doprineli afirmisanju zločina i nasilja kao nečega od čega se u ime kvazi herojstva pred mladima govori isključivo u pozitivnom kontekstu, stvarajući tako budući željeni obrazac ponašanja. Ne bih znao kako drugačije da objasnim ove namere.

Zamolio bih u tom smislu predsednicu Vlade, ukoliko može da reaguje, da zvaničnici ove Vlade i ovog režima zapravo budu onemogućeni da daju ovakve izjave i promovišu ovakve stavove. Ona je jednom već dokazala da to može. Naime, ona je po priznanju predsednika Aleksandra Vučića, ona je njega sprečila da na dnevni red dođe pitanje otvaranje smrtne kazne, pa je molim da upotrebi isti autoritet i da zatvori ova pitanja koja padaju na pamet u konkretnom slučaju Selakoviću i Vučiću.

Ja sam pre nekog vremena govorio i o lošem primeru koji je poslat kada se gospodin Šljivančanin, takođe kao ratni zločinac, obratio na jednom skupu. Tad nam je rečeno da ljudi koji odsluže svoju kaznu imaju sva jednaka prava, ali nemaju prava da budu uzori. Resocijalizacija nije isto što i reafirmacija. Resocijalizacija ne znači da odmah postajete pozitivan uzor. Evo, možete da se angažujete kroz društveno koristan rad, možete da se bavite poplavama u 50 gradova u Srbiji, ali verovatno je to manje popularno nego biti heroj.

U svetlu ovih strašnih tragedija koje su se desile 3. i 4. maja, ovo pitanje samo može biti još značajnije. Pomenute tragedije desile su se baš u krugu škola. To je ujedno i prostor koji nismo zaštitili od ovakvih ljudi, već smo im otvorili mogućnost da kroz normalizaciju svog dela i herojstva koje se imputira oni postanu uzor mladima.

Završavam sa pitanjem Ministarstvu kulture, sa željom da se za razliku od pomenutih odlikovanja uvede jedno koje bi značilo promovisanje potpuno drugačijeg sistema vrednosti deci, pa možda i minimalnu garanciju da naša deca u našim školama postanu bolji ljudi, a to je da li će usvojiti peticiju građana da nagrada za mlade pijaniste nosi ime po Andriji Čikiću, dečaku, mladom kompozitoru, stradalom upravo u tragediji u školi „Ribnikar“, koji je sprečen dalje da osvaja nagrade, jer je nasilje koje se izliva iz svake društvene pore tog dana bilo jače? Hvala vam.