Vi sebe ne čujete, ljudi, uopšte. Svaki put ista priča.

Mene prekidate stalno.

Vi pitate nešto, dobijate odgovor i opet se raspravljate i polemišete oko toga – a što smo to pitali, a što se sad o tome govori?
(Srđan Milivojević: A što ne sedneš dole? Što ne sedneš dole?)
Pa pokušavam, ako možete, na neki način da vas vratim da pričate o onome što ste sami tražili. Jel hoćete uopšte? Jel vas zanima to ili vas ne zanima ni najmanje?
Šta je, Milivojeviću?
(Srđan Milivojević: Što ne sedneš dole?)
Nije vam bilo dosta onih 12 i po minuta, celo vreme grupe što ste ispucali, isto kao Aleksić sada, da pričate o petsto drugih stvari, i još sve ponosno da kažete – nisam ni pomenuo ministra. Sad morate tako da vičete iz klupe. Jel tako? Odlično vam je to ponašanje, fantastično. Sigurno su ponosni svi kad vas gledaju.
(Narodni poslanik Srđan Milivojević dobacuje.)
Hajde, kontrolišite se bar malo, bar malo.

Znate, gospodine Orliću, govorio sam ja danima o odgovornosti ministara, Vlade, navodio razloge, mnogo puta govorio ministru Gašiću zašto treba da podnese ostavku ili zašto treba da bude smenjen, sve sam to ja rekao. Ali vas to ne zanima. Vas zanima samo da zloupotrebljavate funkciju na kojoj ste, predsednika Skupštine, da gazite ovaj Poslovnik, da se razračunavate sa opozicijom i da ne dozvoljavate da niko ne kaže ništa što se tiče vaših nepočinstava, a da pritom dozvoljavate predstavnicima izvršne vlasti da govore šta hoće, kad hoće i koliko hoće. Ja nisam video da ste za sve vreme ove rasprave upozorili jednog poslanika vlasti koji dobacuju, koji psuju, koji vređaju, koji prete, nijednog, nikome, samo govorite nama.

Pa ko psuje, Aleksiću?

Pa evo, mene je opsovao na onoj prošloj sednici ministar Martinović.

Niko vas nije opsovao, Aleksiću.

Jeste.

Nemojte da izmišljate.

A i premijerka Brnabić isto tako.