Opet se niko nije setio član 106. sa te strane? Nisam ni sumnjao.
(Radomir Lazović: Član 100.)
Lazoviću, i dalje čitate Poslovnik, ali čitate naglas.
Ne možete da čitate u sebi, samo naglas čitate?
Čitajte, čitajte, neće da vam škodi.
Povreda Poslovnika, Đorđe Komlenski
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedniče.

Povredili ste član 107. Poslovnika.

Iako je ovo postalo već hronično, bili ste dužni da prekinete prethodnog govornika, obzirom da građani Srbije koji su slušali prethodnih 20 minuta mogu da dođu u ozbiljnu zabludu da postoji i jedanaesta božija zapovest koja bi otprilike trebala da glasi – sve što Amerikanci odvale i lupe je istinito i ne preispituje se nikada i nigde.

Šta je to sve što Amerikanci istinito izjave, a pogotovo kada je pominjan šef BIA-e, je verovatno isto ravno istini kao i onoj koju su utvrdili po pitanju Račka, Markala, Ulice Vase Miskina i možemo tako da nabrajamo do sutra ujutru.

U svih tih 20 minuta verujem da vi prethodnog govornika niste prekinuli jer je izgovorio ipak jednu istinu. Citirao je jednu staru dobru narodnu izreku koja kaže – pas laje, vetar nosi.

Naime, kada se u parku čuje kako kevće dobro dresirana pudla, koja besprekorno i bespogovorno veruje svom gazdi, to je u redu i to je nešto sasvim uobičajeno i normalno, ali kada to radi poslanik u Skupštini, pa makar to čuo zato što bespogovorno veruje čak i portiru američke ambasade, onda je to klasična povreda Poslovnika i vi ste bili dužni da ga prekinete i oduzmete reč.

Hvala. Ne mora da se glasa.

Razumeo sam da ne tražite glasanje. To je u redu.
Što se tiče ovog prvog što ste rekli, moram da priznam, verovatno u tom trenutku nisam bio u sali, jer se toga ne sećam, ali vama je svakako jasno…
(Srđan Milivojević: Na Gazeli.)
Evo viče Milivojević, on je ležao na Gazeli i on je to propustio, samo on ima svoje razloge. Leži tamo od 18. maja.
Dakle, hteo sam da vam kažem da je i vama jasno da je to sada sve u sklopu nekih drugih razloga i priča. To je sve vezano za one izborne procese unutar stranačkih, pa kad neko pominje Ameriku, Kinu, itd. to je da biste vi onda reagovali na to, pa se setili vi Vuka Jeremića i znate već kako to ide dalje, tako da sve vam je jasno.
Pravo na repliku, Milenko Jovanov.

Neću ni ja o Vuku, jer neće vuk…

(Srđan Milivojević: Zakopčaj sako.)

Pa ja bar mogu da ga zakopčam. Ja ne znam šta bi trebalo da se donese da bi mogao da zakopčaš? Stvarno ne znam šta bi ti mogao da zakopčaš preko svog stomaka. To bih voleo da vidim. Šatorsko krilo.

Uglavnom, kaže došao je traktorom pred IMT, a „mercedes“ je ostavio kod kuće, a taj traktor je kupio subvencijom koju mu je dala zla Srpska napredna stranka, ta vlast koju sada upravo komentariše, ali dobro. Hajde i to da ostavimo po strani. To je interesantno, ali za neku drugu priliku. Ono što me sada zanima to je da vam objasnim ko nama drži predavanja o poštenju i kako to izgleda kada ova poštenjačina vrši vlast.

Dakle, napravi nevladinu organizaciju Fond za unapređenje resursa građana Trstenik, NVO Fond i onda ta organizacija dobije ugovore od Nacionalne službe za zapošljavanje, gde je takođe G17 plus i njegova familija, pa do Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, gde je G17 plus i njegova familija, i to 2012. godine 4.277.000 u aprilu, pa 12. aprila 11 miliona, pa 28. februara 4,5 miliona, pa 2011. godine 2 miliona, pa 3.900.000, pa 9 miliona, pa 9 miliona, pa 9 miliona. Sve ukupno 54 miliona. Sitnica jedna za jednog lokalnog secikesu koji je mnogo gori problem uradio za svoju opštinu, a to je što je izvesnoj firmi „Boss Construction“ dodelio gasifikaciju Trstenika, dobio neke stanove.

Gospodine Vesiću, ja ne znam da li su ti stanovi građeni pre konverzije, posle konverzije, ali on ih je uzeo. Legalizovani ili ne legalizovani, ali ih je uzeo.

Pazite sada, on ovlašćuje, potpis Miroslav Aleksić, ko će da predstavlja tu nevladinu organizaciju, tako da nije to samo familijarna veza, nego najdirektnija moguća veza.

Najzad, gde su, bre, kada ste o helikopeter parama počeli da pričate, onih hiljadu evra Dinkićevih što ste obećali, Aleksiću? Trideset evra ste nam dali, Aleksiću, a 970 evra ste dužni svakom u ovoj sali.

(Miroslav Aleksić: Pitaj Ivicu Kojića.)

Da pitam Ivicu Kojića? Ja tebe pitam.

Tebe pitam da li ćeš sada u četvrtu stranku da ideš kada te ispraše u ovoj u kojoj si? Znači, to je četvrta stranka sa dva poslanika koja imaš u sali. Zato su ti dali da vodiš poslaničku grupu. Pored tebe, kontrolišeš još dvojicu, a svi ostali niti te slušaju, niti te šta pitaju.

Prema tome, kada završe sa tobom, ja pitam tebe, ti si G17 plus, veliki kadar Verice Kalanović, da nam objasniš gde je naših 970 evra?

Povreda Poslovnika, Tatjana Manojlović.

Član 107. Dostojanstvo Skupštine.

Poslanik nema pravo da se lično obraća drugom poslaniku i uvredljivim izražavanjem da ga dovodi u uvredljivu poziciju, a naročito ne da ukazuje na njegova fizička svojstva, kao što je uradio poslanik Jovanov malopre, upućujući uvrede poslaniku Milivojeviću, ali od ove vlasti ništa ne čudi…

Vi govorite o Srđanu Milivojeviću?

Ovo ništa ne čudi.

Znate, dva dana student štrajkuje… (Isključen mikrofon.)

Vi govorite o Srđanu Milivojeviću zbog čega tačno? Da bi razumeli ljudi koji gledaju prenos, da li zbog toga što kada govori Milenko Jovanov Srđan Milivojević viče iz klupe? Jel zbog toga?
Srđan Milivojević nije imao reč, Srđan Milivojević nije govorio ništa, nije učestvovao u raspravi…
(Tatjana Manojlović: Ne možete sa mnom da razgovarate na taj način.)
Samo vam objašnjavam šta trenutno radite, a sami ne primećujete u čemu je problem u onome što izgovarate.
Onome kome je uključen mikrofon data je mogućnost da govori i sada vama nije čudno da vi pominjete uopšte Srđana Milivojevića, kome nije ni bio uključen mikrofon, a ja znam zašto ste vi to sad uradili i svi mi u ovoj sali znamo – zato što je Srđan Milivojević pokušavao da učestvuje u raspravi tako što je vikao iz klupe.
Vi ne vidite problem u tome?
(Tatjana Manojlović: Vama nije problem da komentarišete…)
Ništa vam nije jasno. Hoćete li i vi sada, kao Srđan Milivojević, da nastavite da pokušavate da učestvujete u raspravi tako što ćete da vičete sa tog mesta i ništa ne razumete?
Treba li da glasamo za član 107?
(Tatjana Manojlović: Da.)
Glasaćemo.
Eno, Lazović je čitao malopre Poslovnik na glas. Oslušnite malo kada Lazović čita. Značiće i vama.
Reč ima ministar Goran Vesić.

Kad smo kod zaduženja, vrednost BDP Srbije na kraju 2012. godine iznosila je nešto malo više od 60 milijardi evra, 2012. godine je iznosila 34 milijarde, kada je bilo 34 milijarde tada je zaduženje Srbije iznosilo 74% bruto domaćeg proizvoda, danas je oko 50%, na skoro duplo veću vrednost BDP-a.
Meni je stvarno, inače, kada pričamo, recimo, o evru, pošto se i o tome govorilo, 5. avgusta 2008. godine vrednost evra bila je 78 dinara, a 2012. godine bila je 119,8 dinara. Danas je koliko, 119 dinara, 117, čak i manje, izvinjavam se, a prošlo je u međuvremenu od 2012. godine jedanaest godina. Znači, od 2008. do 2012. godine evro je porastao sa 78 na 119 dinara, kad pričamo o tome koliko je bila stabilna nacionalna valuta.
Pričamo danas o finansijskim zakonima, ja bih voleo, pošto se o tome priča kao o nečemu što najstrašnije treba da zadesi Srbiju, da kažemo građanima i građankama Srbije šta će se graditi iz ovih zakona, odnosno na osnovu zakona za koje se nadam da će dobiti podršku.
Recimo, ulagaće se u naučnu inovacionu infrastrukturu Srbije. Radiće se istraživanje u javnom sektoru, odnosno Naučno-tehnološki park u Nišu, u kome je nastavak, zatim, gradiće se proširenje Naučno-tehnološkog parka u Čačku, gradiće se u Kruševcu biznis inkubator i to je nešto što mislim da je važno za sve građane Srbije i da pokazujemo time da ne želimo da razvijamo samo Beograd.
Gradiće se brza saobraćajnica između Šapca i Loznice. Zaista ne mogu da verujem da nekome pada napamet da mi ne treba da povežemo Srbiju sa Republikom Srpskom. Srbija i Bosna i Hercegovina za vreme socijalizma iz nekog razloga nisu bile povezane, ne znam zašto. Mi danas gradimo dve brze saobraćajnice i jedan auto-put prema Republici Srpskoj i drugi je u planu. Gradimo Sremska Rača – Kuzmin koji je deo auto-puta Beograd-Sarajevo, koji će se od Doboja vezivati prema Banja Luci, a Republika Srpska gradi svoj deo do Bijeljine, a gradimo i Ruma-Šabac, pošto ćemo Šabac-Ruma, odnosno Ruma-Šabac-Loznica, izvinjavam se, pošto ćemo od Rume do Šapca auto-put pustiti do kraja oktobra, znači, do Loznice, koji će biti veza preko graničnog prelaza Šepak sa Republikom Srpskom i gradićemo odvojak na Slepčević-Badovinci, tako da ćemo imati na toj brzoj saobraćajnici za koju danas uzimamo kredit dve veze sa Republikom Srpskom. Ako to nije nacionalni interes, ja stvarno ne znam šta je nacionalni interes i ne mogu da verujem da neko može da glasa protiv ovoga.
Govorim o tome da ćemo raditi, da ćemo obezbediti dodatni novac za Moravski koridor. Vidim da ovde smeta samo Veliko Gradište – Požarevac, a niko ne pominje Moravski koridor, gde ćemo povezati, evo već do kraja oktobra Kruševac, a vrlo brzo i Trstenik, koji niko se ranije nije setio da poveže auto-putem, a mogli su, imali su prilike, i imali su i ministra, pa nisu povezali Trstenik. Znači, do kraja oktobra povezaćemo Kruševac na auto-put.
Do kraja sledeće godine povezaćemo Kraljevo na auto-put. Preko, od Preljine do Adrana, a do kraja 2025. godine Trstenik, Vrnjačku Banju i Kraljevo će dobiti još dve petlje, Vrbu i Kamidžoru. Tako će pet stotina hiljada ljudi koji žive na tom potezu dobiti mogućnost da brže putuju po Srbiji. Obezbedićemo prostor za nove investicije.
Tako da, kada pričamo o tome koji se krediti uzimaju, treba da govorimo o tome šta će se graditi iz tih kredita, a kao što možete da vidite, gradiće se puno.
Ja bih voleo, nisam znao inače, do skora su bili popularni Kinezi, kod pojedinih poslanika, izgleda se stvari menjaju kako se menjaju političke ambicije, i Hong Kong i Kinezi i svi ostali, nisam znao, nisam znao, zaista, da je zabranjeno uzeti kredit od nekog drugog ako gradite kroz međudržavni sporazum, jer to se upravo radilo za vreme predsednika Borisa Tadića. Kada su Azerbejdžanci gradili puteve, nisu samo Azerbejdžanci obezbeđivali novac. I mi smo to poštovali. A da ne govorimo o tome da smo zatekli ugovor koji je potpisan 2012. godine, gde je Francuzima bez ugovora, bez tendera dodeljen posao za projektovanje i izgradnju Beogradskog metroa. Pa, šta smo trebali da radimo, da raskinemo to? Ne, nego smo poštovali to što je potpisano, iako nismo bili mnogo srećni sa tim.
Pa, kako su "Alston" i "Ežis" ušli u izgradnju Beogradskog metroa? Pa, tako što su dobili posao direktno, bez pregovora, bez tendera, direktno, kroz međudržavni ugovor.
Prema tome, praksa međudržavnih ugovora nije uvedena pre pet ili pre 10 godina, ona postoji, bogami, decenijama, postojala je i u vreme Jugoslavije i ona se kao takva koristila.
Kada pričamo o samoj konverziji, ja bih voleo da ponovo podsetim, pošto vidim da neki poslanici to ne razumeju, da državno zemljište nije predmet konverzije. Kada je nešto državno, to nije predmet konverzije. Ne mešajmo, ne govorimo o tome kako će se državno zemljište prodavati ili davati nekome, jer državno zemljište nije predmet konverzije. Da ne pričamo o tome kako samo od jedne konverzije bi trebalo po nečijem mišljenju da se zaradi jedna milijarda, zato što je za 12 godina od konverzije zarađeno 30 miliona evra, a u tih 12 godina prve tri godine su bili na vlasti oni koji su inače usvojili tu konverziju.
Nije bilo moguće sprovesti konverziju. To je nazadan institut koji nije donosio nikakav prihod Republici Srbiji. Sprečavao je investicije. Zato Beograd danas ima 1,2 miliona kvadratnih metara poslovnog prostora, a Sofija 2,6, Bukurešt 2,7, a Budimpešta 4,2 miliona, jer tih 12 izgubljenih godina koje smo imali sa konverzijom ne mogu da se vrate, nažalost, ne možemo još uvek da ih vratimo.
Sad, doneo sam jednu odluku da pokažem kako se to radilo u vreme 2009. godine sa nekim od objekata koji se sada pominju da će biti predmet konverzije, a neće.
Ovo su odluke Vlade Republike Srbije koje se tiču Beogradskog sajma. Kažem to ne slučajno, zato što je G17 tada imao ambiciju da proda Beogradski sajam i to jednoj italijanskoj kompaniji, mislim da je bila iz Riminija, da su o tome čak i mediji pisali. Vlada Republike Srbije donese odluku na sednici koja je održana 15. januara 2009. godine da se kompletan Beogradski sajam stavi pod zaštitu kao objekat, kao spomenik kulture, što znači da ne može nijedan ekser, nijedan šraf da se promeni bez saglasnosti Zavoda za zaštitu spomenika.
Nije baš opravdana bila odluka, jer nije baš ceo Sajam zaslužio da bude spomenik kulture, ali eto, neko je to uradio i Vlada donese tu odluku. Sedam dana kasnije održi se nova sednica Vlade, u kome Vlada povlači tu odluku i kaže - Beogradski sajam više nije spomenik kulture, odustajemo od toga, pa zato što je G17 hteo da proda Beogradski sajam. Nisu tad pitali da li je državno, jer smo mi tek posle toga poveli spor da se utvrdi da je državno vlasništvo nad Beogradskim sajmom, dobili smo sudsku presudu, upisali smo u APR-u državno vlasništvo, da bi onda bila doneta treća odluka 6. marta 2009. godine, u kojoj se samo Hala jedan Beogradskog sajma proglašava spomenikom kulture.
Tako to izgleda kad menjate državne odluke prema tome da li ste odlučili nešto da prodate, pa je nešto spomenik kulture 15. januara, pa nije spomenik kulture 22. januara, pa onda je delimično spomenik kulture 6. marta, zavisno od toga da li se G17 tada dogovorio da proda Sajam ili se nije dogovorio da proda Sajam, pa pošto nisu
uspeli, hvala Bogu, da prodaju Sajam, tada bi bio prodat nezavisno od konverzije, jer su konverziju uveli, kao što sami znate, u septembru, pa su onda izuzeli NIS iz konverzije, pa je onda konverzija važila za sve druge, ali nije važila za NIS. Zašto nije važila za NIS? Pa, ne smeju da naplate NIS-u. A što nisu smeli da naplate NIS-u? Pa, da ih neko ne zove telefonom. To je tako bilo, to je tako izgledalo.
Prema tome, tako je izgledala ta konverzija koja se brani, to je tako izgledalo. Kada pričamo o objektu na Pančićevom vrhu, da je pročitan pažljivo zakon, a nije, mogao bi svako da vidi da se izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji predviđa da nadležnost kompletna i urbanistička i građevinska na nacionalnim parkovima pređe na Vladu Republike Srbije upravo zato što su opštine radile svašta i što nije mogao niko, i to ne sada, nego dvadeset, trideset godina unazad. Zaista je red da Vlada vodi računa o onome što su zaštićena prirodna dobra, a to su nacionalni parkovi. Taj objekat nikada ne može da bude legalizovan, bez obzira što je predat broj ili kako se kaže zahtev. Na tom mestu ne može da bude nikakav objekat i taj objekat tamo ne može da opstane.
Kada pričamo o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju, da se pažljivo čitao zakon mogli smo da pročitamo u tom zakonu da piše da će se ovo ozakonjenje odnositi samo na vlasnike stambenih objekata koji mogu da dokažu da žive u tom objektu. Na Savskom nasipu nema vlasnika. Prvo, nemoguća je legalizacija, to je jedno, a drugo na tom objektu koji se pominje niko ne živi i nije moguće izvršiti priključenje struje i vode na taj objekat. Samo treba pažljivo pročitati zakon, samo treba malo čitati, samo pročitati zakon i videti na koga se to odnosi.
(Narodni poslanik Aleksandar Jovanović dobacuje iz klupe.)