Neverovatno.
Prvo, moram da zaista izrazim zaprepašćenje činjenicom da je čovek koji je bio na čelu naše vojske pokazao ovakvu dozu straha i kukavičluka da je ovde održao govor, pročitao pardon izvinjavam se, pročitao govor, tako da će Zoran Lutovac imati ozbiljnog konkurenta u narednom mandatu, odnosno u ovom mandatu koji počinje da vidimo ko će da dobije čitalačku značku Zdravko Ponaš ili Zoran Lutovac?
Mlatio prstom, vikao na predsedavajućeg izneo gomilu laži, izmišljotina, neistina, kleveta i onda junački se povukao, ne, ne profesore on se junački povukao na bolje utvrđen položaj. Tako je, moramo se stručno izražavati, dakle povukao se na bolji položaj.
E, sada da vidimo ovako kaže – režim je kaže na ovim izborima pravio stranke. Dve stranke koje u ovom sazivu sede ovde je pravila opozicija između ostalih i njegovu.
Dakle, da podsetim to je čovek koga je za predsedničkog kandidata kandidovao ne njegov predsednik stranke, nego predsednik jedne druge stranke mimo znanja njegovog predsednika stranke ili još jasnije da kažem, njegov tadašnji predsednik stranke Vuk Jeremić je na televiziji čuo kako je predsednik, odnosno glavni te cele koalicije proglasio Zdravka Ponoša za kandidata za predsednika Srbije. A, boli jel? Možete i vi da se utvrdite na boljem položaju ako vam ne odgovara?
Prema tome i te kako opozicija pravi stranke i najbolji dokaz za to, da opozicija pravi stranke ili bar deo opozicije da jedan pravi stranke, mada ja mislim da se i ti koji ih prave sada hvataju za glavu kada vide šta finansiraju i prave, ali, dobro o tome ćemo kasnije, jednu od tih stranaka dakle upravo vodi e, evo ga odlično, odlično, vratio si se, „vratio se Šime“, e, dobro.
Kaže – on nama priča o tome šta je bilo kada su krajišnici dolazili u Srbiju prognani u Oluji itd. A, kako on o tome nešto zna? Šta, čitao je u novinama? Koji je to doprinos odbrani Krajne dao Zdravko Ponoš? Osim onog što je izmislio u međuvremenu. Da ne čitam ono što kažu generali u penziji o njemu, biće prilike i o tome da pričamo, kako je i šta došao, dokle je došao, ali to koliko je doprineo odbrani sopstvenog kućnog praga najbolje pokazuje ovo bežanje iz sale maločas. Tako je pobegao i sa kućnog praga.
Neću govoriti šta kažu njegove kolege gde se nalazio za vreme rata, ali je tu jedna druga stvar jako interesantna. Kada upišete vojnu školu pa posle toga vojnu akademiju, vi ste faktički celog života pripremate za rat. Vi se pripremate za ratnu situaciju u kojoj ćete da učestvujete, jer vam je to poziv, jer ste to izabrali i u kojoj ćete da pokažete šta je ono što ste naučili, a on se i u tom slučaju povukao na rezervne položaje koje može bolje da brani, u stan u Beogradu. Dok su njegovi rođaci, prijatelji, sugrađani držali liniju, čuvali šta se moglo čuvati, on se junački u stanu u centru Beograda borio protiv Tuđmanovog režima. I dan danas kažu ljudi – kada Ponoš vikne kada dođe kući sa posla – Joj Tuđmane, to se trese sve živo. Pomeri se linija za našu korist tri, četiri kilometara prema Zagrebu. Čudo je bilo kako nije češće vikao pa da dođemo skroz dokle je moglo da se dođe. Prosto neverotavno.
(Marinika Tepić: Bedno je.)
I ja mislim da je bedno. Slažem se Marinika sa tobom. Retko kada se slažem sa tobom, ali sada sam potpuno saglasan. Ovo je toliko bedno da reči nemam, a sada nam taj koji kažete da je bedno to što je radio, priča kako bi on branio Kosovo. Znači rodnu kuću nije branio, ali za Kosovo to je posebna tema.
O izveštaju ODIR-a Ana Brnabić je govorila i nemam tu ništa ni da dodam, ni da oduzimam, ali je vrlo interesantno. Znači, objasne mu, ne mi, nego ljudi iz opozicije, pravnički mu protumače zašto francusko-nemački plan nije prihvaćen, zašto se to ne sprovodi, šta smo mi uradili, šta je on, ali šta da radite, neko je napisao govor, mora da se pročita.
Tako da ću uzeti u olakšavajuću okolnost pa neću da odgovaram na unapred pripremljen govor nije srpski rečeno abdejtovan, nego je ostao sa tom rečenicom koja se odnosi na nešto što je neko juče smislio iako je danas čuo potpuno druge stvari.
Međutim, ono što je interesantno i to je dokaz u prilog činjenici koju je govorio Vladimir Orlić, da danas samo Aljbin Kurti i predstavnici dela opozicije u Srbiji ponavljaju jedno te iste stvari, a to je tema Banjske koju je penzionisani general spomenuo.
Dakle, niko nije izgovorio ovo što je izgovorio on. Nigde. Ni u Briselu, ni u Vašingtonu, ni u Pekingu, ni u Moskvi, ni u Berlinu. Nigde niko. Nigde niko nije optužio državu Srbiju da je organizovala, da je pokrenula, samo on. Zašto? Zato što ako optužite državu Srbiju, država Srbija treba da snosi određene posledice. Ako država Srbija snosi određene posledice, eto veselja za njega, jer to je otprilike ono za šta se on zalaže. Pogledajte sada to, koliko nisko, podlo i pokvareno se radi. Dakle, da u Narodnoj skupštini Republike Srbije optužujete sopstvenu zemlju da je uradila nešto što nije, a evo vam čista logika i zdrava logika zašto nije. Ne treba tu ne znam ni ja kakve analize, mi smo kao država, naša Vlada, predsednik, napravili nekoliko koraka unapred kada je u pitanju KiM. Došli smo dotle da je njihov prijatelj, partner, kolega, čovek koga su predlagali i žalili za tim što nije na nekim pozicijama u Beogradu, Aljbin Kurti dakle, postao je kriv za sve.
Aljbin Kurti je izbacivan sa sastanaka u Briselu zbog gluposti koje je pravio, pre nego što se desila Banjska. Pa kome je bilo u interesu da kvari sopstvenu poziciju? Pa nikome. Pa ko je to radio? Zašto bi država to radila? Pa nije. Ali to nema veze, važno je da se pljune država, da se optuži država i evo sada vidite ko je nama vojsku vodio, ljudi koji na takav način govore o sopstvenoj zemlji.
A kada se radi o tome kako je vođena vojska i otkud gospodin penzionisani general Ponoš na čelu vojske, ja neću da govorim ono što mislim sam, nego ću da čitam depeše Vikiliksa. Dakle, napisali Amerikanci šta su radili, kako su mislili i šta su spremali. Evo, sada ću da kažem, 06-Beograd-842, citiram, kako kaže, otvoreni citat: "U srcu reforme sistema odbrane, zamenik načelnika Generalštaba, general-major Zdravko Ponoš. General Ponoš je autor strategije i odbrane i katalizator odbrambene reforme unutar Generalštaba. On uživa snažnu podršku predsednika Tadića i očekuje se da će biti sledeći načelnik Generalštaba". Znači, nanjušili.
Sledeća kaže, polako bre, pa nije sve u jednoj depeši, bre, knjigu čovek izdao o depešama. Ja vam dajem uvod da se pripremite, da vas ne zapljusne istina odjednom, da vam ne pozli, pošto vidim da ne znate o tome ništa, 06-Beograd-880, 2. jul 2006. godine, detaljnije objašnjava Ponoševe stavove. General Ponoš je nedvosmislen oko strateške opredeljenosti srpskih oružanih snaga ka ulasku u partnerstvo za mir i konačnom učlanjenju u NATO. Da bi ovaj cilj bio ostvaren, Ponoš je naveo izazove koji su pred njim. Izazov je da se Vojska Srbije praktično samo ukine, citiram: "Smanjenje ljudstva na 27.000, umesto postojeće 62.000, velika redukcija i zatvaranje vojnih baza i usvajanje moderne strukture vojnih snaga", kraj citata. A onda ide i suština i najvažniji među izazovima, ponovo citiram, kao najvažnije, Ponoš je rekao: "Promena stanja svesti oružanih snaga, a naročito oficira predstavlja najveći izazov", kraj citata.
Dakle, predstavnici SAD su tražili koga da stave na čelo Generalštaba, a da sve ove stvari izvrše. Nijedan časni oficir srpske vojske nije želeo u ovome da učestvuje, ali našao se onaj koji nije imao priliku da učestvuje u ratu, koji je mastiljario, išao po kursevima i došao u priliku da se uticajem spolja stavi na čelo Generalštaba i sada pogledajte paralelu sa današnjom situacijom. Oni danas ponovo, i on među njima, traže da se uticajem spolja menjaju stvari u Srbiji i to je uzrok njihovog stalnog obraćanja nekome spolja, jer oni večno misle da će neko spolja ovde da postavlja, da kadrira, da unapređuje, da smenjuje itd.
Jedan od najvećih rezultata za mene lično najvažniji i temeljni rezultat politike predsednika Vučića je taj što se više vlade ne sastavljaju u klubu "Privrednik", ni u ambasadama i ne sastavljaju ih ambasadori, ni bilo ko drugi, nego naš narod na izborima, a vi i dalje se nadajte da će neki ambasador da vas unapredi.
Idemo dalje sa depešama. Za šta ste vi dobili Oskara? Jel to Lazovićev oskar, onaj za valjanje u blatu? Nije. Za ono što je pao iz čamca pijan, jel to? Dobro. Za najbolji skok u vodu u Novom Sadu, dobro.
Pa kaže, depeša 06-Beograd-1381, 30. avgust, kaže ambasador Majkl Polt lično - traži od tadašnjeg premijera Koštunice, pa citiramo: "da podrži brzo razrešenje pitanja komandovanja vojskom, uključujući imenovanje generala Ponoša za načelnika Generalštaba". Čudno je, kaže posle Koštunica, što Amerikanci kao da znaju više o Ponošu od mene, ja ga nikad nisam upoznao i slabo sam upoznat sa njegovom vojnom spremnošću. Znači, nije bitno šta kaže tvoja Vlada, nije bitno šta kaže tvoj premijer, nije bitno šta kaže tvoj predsednik, važno je šta kaže Polt, tvoj ambasador, da budeš na čelu Generalštaba. Ej, s kim ste se vi u kolo uhvatili, s kim ste se vi u kolo uhvatili, moj Miloše. Ima, ima, kako nema.
Posle toga kaže američki ambasador u depeši 07-Beograd-172, od 5. februara 2007. godine, kaže, i sad pazite, američki ambasador odbio je da komentariše proces Ponoševog imenovanja, ali je ponovio našu snažnu podršku njemu. Dakle, čovek koga je američki ambasador instalirao na čelo naše vojske, koji se posle, i sada dolazimo do njegovog mudrog političkog delovanja, zaista mudrog vidovitog, onako široko gleda i ume da predvidi stvari, pa je u sukobu između Dragana Šutanovca i Vuka Jeremića podržao Vuka Jeremića, pa ga najurili ko kofer iz Generalštaba, znači, odlično je umeo da proceni, kao vojnik, kao neko ko je učio strategiju, kao neko ko je učio raspored snaga, umeo da proceni gde su jače snage i podržao slabijeg, vizionar čovek, tako je, dakle, podržao Jeremića i onda mu nosio torbu godinama i na kraju ga je ovaj prebacio u onaj CIRF, kako se već ono zove čudo, gde je prekomandovan u CIRF, gde je zajedno s njim radio sa velikim poštenim ljudima u inostranstvu, kao što su Patrik Ho, kako se, Atlagiću, zove onaj Lozoja itd. Dakle, sve vedete koje sad čame po zatvorima širom sveta.
Na kraju, cela ova grupacija "Srbija protiv nasilja" jednog takvog vizionara, jednog sposobnog čoveka koji je svojim kvalitetima dosegao neslućene visine, dakle, time što je izdržao ratne sukobe silne na prostoru Jugoslavije tako što nije ni zanokticu pokidao, nije mu dlaka s glave pala, tako što je sklonjen, pod okriljem Generalštaba mastiljario i tražio način kako da nađe stranu podršku, da se dočepa unapređenja, a onda ga unapredili, ne unapredili, nego ga lansirali na mesto načelnika Generalštaba. Malo je bilo sve to. Da ne pričam, naravno, o svim onim stvarima, o tome kako je izgledalo ovo smanjenje vojske, ukidanje 63. padobranske, 72, ukidanje svega onoga što je ova vojska imala, što je iznela. Dakle, sve one koji su izneli rat, sve je penzionisao, sve je pošutirao, ostali su samo oni koji, kao i on, ništa nisu radili, takvima se okružio. E, onda je bilo malo to, nego da se takav jedan kadar postavi na čelo države i bude kandidat za predsednika Republike, ni manje ni više.
Tu je onda pokazao kako izgleda njegova lojalnost, lojalnost onome koga je podržao u tom sukobu Šutanovac-Jeremić, kome je nosio torbu godinama, koji ga je vukao za sobom, koji mu je hleb dao kada ga je ovaj išutirao iz Generalštaba. Dakle, bez problema, samo okrenuo stvari naopačke i rekao, meni je baš super, ja sam kao rođen za načelnika Generalštaba, odnosno za predsednika Republike i ja ću sada….
(Zdravko Ponoš: Kakve to veze ima.)
Pa i nema veze, sad si u pravu, nema veze. Svaka funkcija u ovoj zemlji, mesna zajednica, dakle, ni za to nije dostojan, tako da si apsolutno u pravu, apsolutno nema veze. Konačno si u pravu, apsolutno nema veze, potpuno je svejedno.
Onda na kraju, genijalni strateg nama priča ovde o tome kako su izbori pokradeni, kako to svi znaju i tako dalje. Oni su nedavno ovde u holu ove Skupštine imali predstavljanje izveštaja ODHIR-a, takvu komediju ova zgrada ne pamti. Tako nešto se nije dogodilo nikad, ni pre, a verujem da se neće dogoditi ni posle. Dakle, oni su čitali izveštaj tako što pročitaju rečenicu, a onda kažu, ne znači u toj rečenici ovo što smo mi pročitali, to oni tako pišu, jer kažu to je diplomatski rečnik, oni moraju tako, oni se tako izražavaju, oni tako govore. To oni tako pričaju, ali inače to znači ono što vam mi kažemo, časna Titova pionirska reč. I, tako jedna stvar, druga stvar, treća stvar i lepo su tako istumačili izveštaj ODHIR-a da on ne liči na ono što piše u izveštaju, uopšte.
Taj izveštaj koji su oni čitali, odnosno tumačili nikakve veze nema sa onim što tamo piše. Piše ono što je Ana Brnabić rekla, a oni protumačili onako kako im odgovara i izmislili, dodali ono što ne piše i rekli, mi vam garantujemo da to tako piše. Ko je bio glavni tumač? Čovek koji je diplomatsko iskustvo stekao noseći torbu Vuka Jeremića. Očigledno da se slabo stiče iskustvo nošenjem torbe, ali se ovakvim napredovanjem gde je ambicija bezgranična, a kvaliteti nikakvi dolazi u situaciju da vam ne pravi nikakav problem da vas strani ambasador gura na mesto načelnika Generalštaba.
Šta je tu pitanje i to je ključna stvar i time da završim izlaganje, a lepo vam je da slušate, hoćete još depešu ili? Ako hoćete još ima tu još depeša, samo nisam hteo da vas zamaram, sve da vam čitam. Hoćete da vam čitam ovo kako se svađao sa Šutanovcem? To vam je super, to je vama žutima interesantno pola stvari, niste imali pojma šta vam se dešava.
Šta je tu poneta? Kome je odgovoran i to je ključno pitanje, kome je odgovoran načelnik Generalštaba koga je postavio strani ambasador? Narodu, Skupštini, državi, Vladi? Ne, onome ko ga je postavio. Dakle, on je svesno prihvatio da bude odgovoran, tadašnjem američkom ambasadoru i pošto kaže, vidim da je pisao, pošto je na Tviteru vrlo vickast, a ovde nije u stanju ni da pročita ono što mu napišu, pa, kaže kako je naredio Vučić svojim poslanicima da se glupiraju, prave od sebe budale, to je izgleda pomešao nas, pošto ovaj koji sve vreme skakuće, viče i urla nije naš poslanik. Tako da to nema veze sa nama, to morate među sobom da rešite, to je vaš kolektivni partner, pa to rešavajte.
Samo želim da kažem jednu stvar niko sa ove strane nije razoružavao srpsku vojsku, niko nije ukidao od brigade, niko nije topio tenkove, strele i sve ostale stvari, niko ništa nije radio, a to Marseniću u šta ste vi ušli ja vam čestitam od srca tamo vam i je mesto. Tebi je Marseniću tamo i mesto i tebi i celoj vašoj grupi. Tamo ti je Marseniću mesto odavno sa Ponošem, sa Aidom Ćorović, sa Anom Lalić, da zajedno branite da se u Novom Sadu gradi crkva, očekujem te Marseniću da skidaš skelu kad bude skela postavljena da dođeš tamo da kažeš – ne može crkva, mora da se gradi barokna Marsenicuću. Šta ne? Vidi, ja rekoh u prošlom mandatu i eto moje za razliku od Zdravka Ponoša ja predvideo da će sve lepo da se podeli onako kako treba, svako na svoju stranu. Mi koji smo bili tamo na ovu stranu, a vi koji ste oduvek bili tamo, tamo gde vam je i mesto. Uživajte sa Ponošem, tapšite ga po glavi, to je vaš general, vaš načelnik Generalštaba i gurajte dalje.
Što se ovih ostalih pomenutih tiče i pravih lidera cele opozicije, o tome ćemo nekih narednih dana kada oni dođu na red, pa nemojte ljudi od mene očekivati da svi dođu na red odjednom, koliko sutra, bože zdravlja. Hvala vam.
