Hvala.
Saglasan sam sa vama, gospođo predsednice, da ovo čoveka da uvredi ne može. Dakle, korisno je kada ljudi vide, ljudi koji prate ovu sednicu, kako to izgleda kada vas ono najgore, ono do srži sirovo i primitivno, pita za dostojanstvo i kada to govori ili to pitanje postavlja drugim ljudima, časnim ljudima. Samo zbog toga sam se javio. Ne zbog toga što je reč o, kako mu reče dojučerašnji lider koalicije, nekome za koga nisu ni znali kako se zove do juče, koji ima, daj Bože, 0,2% nekog rejtinga bilo gde, ali smatra da je pozvan, nakon dva ponašanja kao u drumskoj kafani upravo u ovoj sali, da deli lekcije svima oko sebe, uključujući i one koji su ga politički stvorili i rodili, bez kojih u ovu salu ni video ne bi.
To je manje važno. Mnogo je važnije što takav neko će da vas pita za dostojanstvo. Samo da se oko tog pojma razumemo. Dostojanstvo je ono što radi danas i danas, kao i svakog dana prethodnih 12 i više godina, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, boreći se pred Ujedinjenim Nacijama za ovu državu, za ovaj narod, za naše interese i ne pita pri tom koga ima na suprotnoj strani.
Pitao je malopre ovaj do srži sirov i primitivan čovek za neke ambasadore, za neke strance. Pred svakim od stranaca koji su u ovu zemlju došli, a dolazili su i predstavnici najvećih svetskih sila, predsednik Srbije Aleksandar Vučić u lice je govorio šta je naš stav, šta je naš interes, šta je naša borba i nije imao problem da se za to zauzme ne pitajući ni za rizik, ni za ličnu sudbinu, a da to pitanje postavljaju oni koji su se okupili skupa da govore kako je za njih Kosovo nezavisno, kako Kosovo treba da bude u Savetu Evrope, koji kažu da treba da bude žigosana Srbija baš pred tim Ujedinjenim Nacijama, da treba da nosimo doveka žig kao genocidni narod i nikada nisu smeli, ne reč da kažu, nego da trepnu pred strancima, kojima su ti stranci i ti ambasadori, kada su na vlasti bili, formirali vlade, koji su im govorili - proglasićemo vam nezavisno Kosovo, ali vi da ćutite, nego ćemo da vas pustimo da vam izbori prođu, a ovi klimali glavom i onako pezili i šenili pred njima, govorili – hvala gospodaru, samo šalji faks, samo šalji mejl, a mi ćemo sve kako vi kažete.
Znate šta, to je smešno, ali je korisno koliko god nekada bilo teško da se sluša, da ih ljudi vide, da vide ljudi kakve bi želeli stranci da budu na čelu ove zemlje, evo ovakve, da vide ljudi kakve bi želeo Kurti da budu na čelu ove države, evo takve. Zašto? Zato što nam žele dobro. Ne, nego zato što znaju da bi sa njima cela ova zemlja ličila samo na podrum pića. U to bi Srbiju pretvorili i ne bi ostalo od ove zemlje ni kamen na kamenu da takvima padne šaka za jedno poslepodne. Zato će Srbija i njih i ove njihove gazde spolja i njihovog Kurtija da kazni 2. juna, ubedljivije nego ikada.