Ovako rasprava treba da izgleda, čini mi se. Ali samo kratak odgovor. Deklaracija o Srebrenici, mi smo glasali protiv 2010. godine i nikad posle toga nismo bili u koaliciji sa ljudima koji su glasali za. LJudi, vi sedite, ministarka u vašoj Vladi Deklaracija o Srebrenici 2010. godine nosi njen potpis, Slavica Đukić Dejanović. Dobro.
Šta je urađeno za Republiku Srpsku do 2012. godine? Možda nije dovoljno, ali evo reći ću vam dve stvari – kupovina „Telekoma“ Republike Srpske, i upumpavanje velikog novca, bez kog tada Republika Srpska ne bi mogla da opstane i Sporazum o specijalnim paralelnim vezama. Ne možete reći da nije ništa. Da li je moglo posle više iz tog sporazuma da se izvuče? Svakako, ali kao što dobro znate, od 2008. godine DSS više nije na vlasti, ali su vaši sadašnji partneri na vlasti.
Što se tiče ugla napada, ne tražimo mi izgovor nikakav. Da ova deklaracija ima istorijski značaj koji vi pridajete i za koji bih ja voleo da ima, sve bi ovo bilo drugačije, drugačije bi bila pisana, ne mislim samo na sadržaj, nego na način na koji je pisana, kao što rekoh malopre, konsultovalo bi se mnogo više ljudi, počev od srpske opozicije, drugačije bi izgledala ova sednica, drugačije bi izgledao ovaj današnji dnevni red.
Na kraju, kažete – ne možemo, nešto bi dodali, nešto bi oduzeli, nije sitnica kada vam je glavno spoljnopolitičko opredeljenje u direktnoj suprotnosti sa vitalnim nacionalnim interesima. O ovome sam sa gospodinom Dačićem, imali smo raspravu burnu 2012. godine, u jesen. Evo, 10 godina kasnije, 12 godina kasnije se vrtimo ukrug, i Kosovo i Evropa. Gospodo, ne biva. To nije detalj, to nije nešto što bih dodao ili bih nešto malo oduzeo. Svašta bih ja dodao, ponešto bih oduzeo, ali to su sitnice. Ovo naprosto nije sitnica, a neću se vraćati, hvala vam na ovih 20 sekundi viška, završavam, na onu protivrečnost između reči i dela koja je malo više od obične politike. Hvala puno.