Koristiću vreme poslaničke grupe predsedavajuća, a po amandmanu će moja koleginica Natalija Stojmenović.
Želeo bih ovde zarad građana Srbije da dam malo konteksta kada pričamo i o ovom Zakonu o zaduživanju za nacionalni stadion, ali generalno o nekoliko zakona koji se nalaze na ovom dnevnom redu sednice i zaduživanja koja ćemo imati.
Samo na ovoj sednici se zadužujemo u nominalnom iznosu za glavicu u iznosu od milijardu i 260 miliona evra nešto malo više od toga, plus dodatno zadužujemo se za dodatnih dve milijarde dolara produženja, tražimo produženje otplate duga.
Kada se govori o traženju da odužimo datum kada ćemo vratiti neke dugove jasno je da se radi o tome da nemamo trenutno novca i tražimo, suštinski refinansiramo kredit. Svi građani Srbije znaju da kada odete u banku da refinansirate već postojeće zaduženja, to radite zato što ste primorani teškom finansijskom situacijom i Srbija se nalazi u veoma teškoj finansijskoj situaciji čim radimo refinansiranje duga.
Kada pogledamo ukupno zaduženje od dolaska na vlast SNS, SNS je zadužila građane Srbije za 21 milijardu evra. Uspeli su da za 12 godina vlasti dupliraju dug Srbije, da ga povećaju za 2,37 puta, tu je državni sekretar Ministarstva finansija, pa može nešto da kaže o tome, kako su uspeli da dupliraju ovaj dug.
Kada se pogleda za svaku godinu vlasti SNS je u proseku građana Srbije za svaku godinu vlasti zadužila za milijardu i 750 miliona evra. O kakvom zaduživanju se ovde radi? O dužniku, koji ide u banku, u principu daj šta daš, samo da pokrpimo rupe u budžetu, da ne može da se vidi da su nam veliki sistemi zbog katastrofalnog upravljanja pred pucanjem, gde su prenapregnuti, jer kako bismo drugačije objasnili to da uzimamo zajam za likvidnost Elektroprivrede Srbije, da ovaj sistem funkcioniše ne bi smo se zaduživali za likvidnost samog sistema.
Umesto da o ovome govori, ministar finansija Mali je pokušao da objasni naše zaduživanje poredeći nas sa ekonomijama Nemačke i Francuske, objašnjavajući koliki je njihov dug, koliki je dug Nemačke i Francuske, kao da je ekonomija Srbije na nivou ekonomije Nemačke i Francuske.
I, sad svaki građanin Srbije može da odgovori na nekoliko jednostavnih pitanja, a o je da li ima više fabrika u Nemačkoj ili u Srbiji, da li su plate veće u Nemačkoj ili Srbiji, da li je kupovna moć stanovništva veća u Nemačkoj ili u Srbiji? Svi znamo da su mnogo bolji uslovi u Nemačkoj, to je veoma jasno, te ne stoji ovo poređenje, da kada pričamo o našem dugu, mi zapravo govorimo o našoj ekonomiji kao da je na nivou Nemačke.
Dodatno onda i ministar finansija je rekao, kažem, citiram – mi bismo uzeli jeftine kredite da možemo. Pa, upravo je u tome problem, mi ne možemo da uzmemo povoljne kredite, jer nam ekonomija nije dobra. Građani moraju da znaju da se mi ne zadužujemo kod investicionih banaka, mi se zadužujem kod komercijalnih banaka, država se zadužuje po istom principu, kao i građani Srbije. Kada država to radi to znači da nešto nije dobro.
Svaki građanin zna da je ključ, kada govorimo o zaduživanju, ne samo glavnica, nego kakve kamate plaćamo na to zaduživanje i hajde da pogledamo. Možete da pogledate izvešaj Fiskalno saveta. Nama je prosečna kamatna stopa na dug u ovoj godini 4%, to je za 50% skuplje nego u zemljama centralne i istočne Evrope, zemljama naših suseda, a to je duplu skuplje zaduživanje, nego što se upravo zadužuju Nemačka i Francuska sa čime je ministar poredio našu zemlju. To se vidi i u tome koliko mi zapravo, prvo deo BDP moramo da odvojimo za plaćanje troškova kamate. Za narednu godinu naša Vlada planira da koristi 2,4% BDP da bi plaćala kamate na zaduživanje. Kamate, uopšte se ne radi o plaćanju glavnice, a koliko se na primer odvaja u zemljama centralne i istočne Evrope, samo 1,6 toliko o uspešnosti naše ekonomije.
Na kamate, ne na glavnicu u ovoj godini platiće se 62,2 milijarde dinara, to je 25% više nego prošle godine. A kako se troše ovi krediti, hajde to da pogledamo? Imamo još jedan izveštaj Fiskalnog saveta, koji govori da u proteklih šest godina trend je takav da sve što se zadužujemo, sve što ulažemo, mi radimo na netransparentan način, zaobilaženjem postupka javnih nabavki, nego direktnim izborom izvođača radova. Kako za izgradnju deonice puta ili sportske hale, stadiona, ili fabrike vakcina koja inače ništa ne radi, a i dalje troši novac građana Srbije. To da se ova vlast zadužuje kako bi trošila novac mimo javnih nabavki, vidite se iz samih zakona. Prošle godine, ovde usvojen leks specijalis EXPO gde u članu 14. jasno stavili da eksplicitno mogu da zaobilaze procedure javnih nabavki, da sve što grade, uljkučujući i ovaj nacionalni stadion mogu da rade kroz direktnu pogodbu sa izvođačima radova.
Mi na ovoj sednici između ostalog imamo i tumačenje međudržavnog sporazuma između Srbije i Španije gde vladajuća većina ponudila tumačenje u kojima opet kažu, sve što budemo gradili i radili, radićemo mimo javnih nabavki. Hajde da pogledamo kakve posledice ostaju građanima kada se radi na ovakav način. Građanima ostaju preskupi radovi, radovi sa kojima se kasni, dok sa druge strane vladajući režim dobija lukrativne poslove za svoje bliske osobe.
Kada govorimo o posledicama, samo vidimo, evo, te deonice puteva kojima se hvale. Pre nekoliko godina, kada su planirali da budžetiraju deonicu puta Preljina-Pojate, tada su rekli da će radovi ukupno koštati 800 miliona evra, da bi sada, iako ta deonica nije izgrađena, radovi se planiraju na milijardu i 600 miliona.
Mi imamo situaciju da građani ostaju bez infrastrukture koja im je potrebna, a vlast nabacuje lukrativne poslove. Kada pogledamo zašto ostajemo bez infrastrukture, radi se i o tome što ne postoji nikakvo planiranje, nikakav red, nikakvo određivanje prioriteta šta je nama od izgradnje infrastrukture potrebno. Onda dolazimo u situaciju da danas kuburimo, da nemamo dovoljno ni vrtića, ni prostora za škole, da nemamo infrastrukturu za zaštitu životne sredine, nemamo odgovarajuće deponije, nemamo prečišćivače otpadnih voda u gotovo svim gradovima Srbije.
Radi se o tome da ova korupcija koja je ugrađena u ovo zaduživanje jeste i razlog zašto mi ne možemo da se više zadužujemo u investicionim bankama. Ne možemo da imamo povoljne kredite, jer kada imate, na primer kod Evropske investicione banke, tu postoji uslovljavanje da morate da sve radite kroz javne nabavke, u skladu sa javnim nabavkama. Mi smo u prošlosti imali primere da se ova država na primer zaduži, dok govori se, čak i da se dobije bespovratna pomoć od Evropske investicione banke, primer u Beogradu pre nekoliko godina je trebao da se izgradi prečišćač otpadnih voda u Krnjači, kao i kanalizaciona mreža u Krnjači, Kotežu i Borči, potpisan je pre četiri godine ugovor o finansijskoj pomoći sa Evropskom investicionom bankom i pošto vlast nije mogla da namesti tender, dva, tri puta se tender nije sprovodio i na kraju smo odustali da povučemo ova sredstva.
Sada nam govore da će kroz projekat „Čista Srbija“ graditi prečišćivači otpadnih voda, verovatno i hoće, sporo, ali će ti radovi biti preskupi jer se zadužuju kod komercijalnih banaka.
Kada bismo pogledali novac za koji se zadužujemo mi bismo zapravo mogli da rešimo sve naše probleme, mogli bismo i za dve milijarde koliko se na primer zadužujemo za nacionalni stadion i za EXPO, da izgradimo ili 500 novih vrtića ili 500 novih zdravstvenih ustanova da renoviramo.
Radi se o tome da se mi zadužujemo, nažalost za vašu korupciju i za vaše bliske izvođače radova, a građanima ostaje neadekvatna infrastruktura i neadekvatne usluge. Hvala vam.
