Hvala, gospodine ministre.
Ministar pravde, gospođa Maja Popović, izvolite.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, poštovani građani Srbije, želim da kažem da je Srbija zemlja u kojoj vlada vladavina prava, zemlja sa jakim institucijama i mi nećemo dozvoliti da bilo ko ugrožava prava naših građana i bićemo kadri da naše građane, kao i naše institucije, na najbolji mogući način zaštitimo.
Kao i kolega koji je izlagao pre mene, takođe smatram da je napad na kolegu Selakovića napad na sve nas i na institucije ove zemlje i u tom smislu zaista se slažem i sa konstatacijom da je sankcija koja je napadaču nasilniku izrečena suviše mala. Ali, kako god, kao što sam na početku rekla, Srbija je zemlja vladavine prava i mi ćemo takvu odluku suda poštovati.
Izuzetno je bitno što je i policija i tužilaštvo promptno reagovala i što je ovaj postupak izuzetno brzo završen. Sve ovo govorim u kontekstu svega onoga što se dešava ovih dana na ulicama Srbije i što se posebno najavljuje na ulicama Beograda 15. marta, u subotu.
Iako sam ja ovom prilikom želela da pričam o onome što je jako bitno, a to je borba protiv korupcije, upravo kako bi ojačali naš ekonomski sistem, a što nam se vrlo često zamera u evrointegracionim procesima, želim da navedem neke primere koji su poslednjih mesec, mesec i po dana odrađeni i realizovani pomoću naše policije i pomoću našeg tužilaštva.
Povodom odlučne akcije države u borbi protiv korupcije, koja je posebno aktuelizovana u poslednjih mesec dana, po nalazima posebnih odeljenja za suzbijanje korupcije viših javnih tužilaštava u Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu i Nišu, pripadnici MUP, odeljenja za borbu protiv korupcije Uprave kriminalističke policije od 12. februara zaključno sa 5. martom realizovali su 26 koruptivnih predmeta i uhapsili ukupno 181 lice.
U navedenim predmetima osumnjičena lica terete se za izvršenje različitih krivičnih dela, sa elementom korupcije, kao što su zloupotreba službenog položaja, zloupotreba položaja odgovornog lica, trgovina uticajem, zloupotrebe u vezi sa javnom nabavkom, nesavestan rad u službi, primanje i davanje mita, različita poreska krivična dela, a protiv najviše lica istraga se vodi zbog krivičnih dela pranja novca.
Pomenutim krivičnim delima prouzrokovana je ukupna šteta u iznosu od preko 3,6 milijardi dinara, a kao stečena protivpravna imovinska korist u iznosu većem od 2,6 milijarde dinara, a precesne vrednosti biće utvrđene u toku istrage i u toku samog dokaznog postupka.
Među uhapšenima se nalazi veliki broj javnih funkcionera, direktora javnih preduzeća, predstavnika lokalnih samouprava, kao i direktora domova zdravlja, odgovornih lica i zakonskih zastupnika privrednih društava. I ovde pokazujemo da partijska knjižica nikoga ne može da zaštiti, a upravo su te stvari nama najviše stavljane na teret, da gonimo sve one koji nisu članovi stranke. Ovim smo dokazali upravo suprotno.
Protiv lica koja nisu dostupna pravosudnim organima Srbije, odnosno koji se nalaze u bekstvu, tužilaštva su predložila određivanje pritvora i raspisivanje poternica.
Posebno odeljenje za suzbijanje kriminala VJT Beograd, njihov izveštaj mi je prosleđen i moram da ukažem da u navedenom periodu je postiglo odlične rezultate i ostvarilo izuzetno razvijanje u suzbijanju korupcije i to u periodu od poslednjih mesec dana. Realizovano je 11 predmeta, procesuirano je ukupno 146 lica, od čega je uhapšeno 96 lica.
Prva realizacija u ovoj sveobuhvatnoj akciji praktično je krenula po nalogu ovog odeljenja kada su 12. februara pripadnici Uprave kriminalističke policije uhapsili bivšeg v.d. direktora JP „Elektroprivreda Srbije a.d.“ Miodraga Grčića i još 16 lica zbog postojanja osnova sumnje da su izvršena razna krivična dela na štetu pomenutog javnog preduzeća i koji je sebi i drugima pribavio protivpravnu imovinsku korist, koji su zatim ubacivali u legalne novčane tokove. Protiv ovih lica vodi se istraga i zbog sumnje da su zloupotrebili svoj službeni položaj i ovlašćenja u vezi sa javnim nabavkama za JP EPS i oštetili javno preduzeće za više od 100 miliona dinara, u kom iznosu su sebi i drugima pribavili protivpravnu imovinsku korist. Navedeni predmet je upravo i prosleđen u Tužilaštvo za organizovani kriminal.
Pojedini okrivljeni se terete i za davanje i primanje mita u vidu novčanih poklona koje su dalje prikrivani izvršenjem krivičnih dela pranja novca. Već sutradan po nalog posebnog Odeljenja za suzbijanje korupcije VJT u Beogradu, pripadnici MUP Republike Srbije uhapsili su četvoro zaposlenih u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zbog sumnje da su u periodu od januara 2014. godine do decembra 2024. godine iskorišćavali svoj službeni položaj i ovlašćenja ne vršenjem svoje službene dužnosti i omogućili obavljanje delatnosti domu za smeštaj odraslih i starih „Ivanović“ u Barajevo, iako za to nije ispunjavao zakonske uslove. Na taj način su pribavili imovinsku korist i tom prilikom u iznosu od najmanje milion i po dinara za neplaćene usluge korisnicima.
Isto odeljenje beogradskog VJT u predmetu protiv Vladimira Vrbaškog, koji je u bekstvu, uhapsilo je 13 lica zbog sumnje da su izvršenjem različitih krivičnih dela pribavili protivpravnu imovinsku korist privrednom društvu BEST SEED PRODUCER Feketić, kao i da su oštetili Republičku direkciju za robne rezerve i stečajne poverioce A.D. „Markovica“ Mladenovac. Sumnja se da je Vladimir Vrbaški na ovaj način pribavio imovinsku korist od skoro četiri miliona evra.
Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije VJT u Beogradu pokrenulo je, pored ostalih, i istragu protiv Dragana Tikića, vlasnika poljoprivrednog gazdinstva „Dragan Tikić“ iz Vršca i još 67 lica zbog sumnje da su u grupi različitim poreskim krivičnim delima oštetili budžet u iznosu od više od 218 miliona dinara, a zatim prikrivali nezakonito poreklo tako oštećenog novca.
Po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, pripadnici Uprave kriminalističke policije uhapsili su i osam lica među kojima je bivši sekretar Sekretarijata za poslove legalizacije objekata u Gradskoj upravi grada Beograda Nemanja Stajić, kao njegov tadašnji zamenik Jovan Kovačević koji je aktuelni rukovodilac Odeljenja za područje opštine Vračar tok sekretarijata. Nemanja Stajić i Jovan Kovačević se sumnjiče da su nezakonitim legalizacijama objekata pribavili imovinsku korist u ukupnom iznosu od preko 6,5 miliona evra različitim investitorima tih objekata, odnosno podnosiocima zahteva za legalizaciju.
U ovom predmetu krivični postupak se vodi i protiv Privrednog društva „Lojal Tras“ DOO, čiji je direktor i vlasnik takođe uhapšeni Novak Stajić, a preko tog privrednog društva su obavljane nezakonite kupoprodaje stanova i garaža na koji način je prikrivano nezakonito poreklo imovine. Moram da naglasim da je, nakon efikasno sprovedenog predistražnog postupka i istrage, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu podiglo optužnicu protiv Slobodanke K, menadžera za razvoj investicija A.D. „Infrastruktura železnica Srbije“ sa sedištem u Beogradu, kao i predsednika Komisije za tehnički pregled Železničke stanice u Novom Sadu Milutina S. i člana komisije Biljane K, a u vezi sa izvršenjem nekoliko krivičnih dela za koruptivne elemente koji su imali za posledicu pad nastrešnice na toj železničkoj stanici 1. novembra 2024. godine, kojom je prilikom poginulo 15 ljudi, a dvoje teško telesno povređeno.
U ovom predmetu postoji opravdana sumnja da su njihovi postupci doprineli u uzročno-posledičnoj vezi sa pomenutom tragedijom, jer bi oni da su savesno postupali izvršili dužnost vanrednog pregleda, kao i kontrolu ispunjenosti uslova, i u toku samog probnog rada mogli vizuelno da uoče znake loma i povećanog ugiba na nastrešnici u danima koji su prethodili njenom obrušavanju.
Posebno ću se osvrnuto na predmet koji je Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu formiralo povodom sumnje da su na računima Agencije za međunarodni razvoj USAID u prethodnom periodu izneli najviši državni zvaničnici SAD u vezi sa zloupotrebom sredstava, mogućem pranju novca i nenamenskom trošenju sredstava američkih poreskih obveznika u Srbiji. Iz navedenog razloga Više javno tužilaštvo u Beogradu se preko Ministarstva pravde Republike Srbije obratilo SAD za dostavljanje potrebnih obaveštenja, a Ministarstvo pravde Republike Srbije je poslalo zamolnicu i prosledilo predmet kolegama u SAD 28. februara 2025. godine.
S tim u vezi podsećam da USAID donacije nevladinom sektoru u Srbiji nisu bile kontrolisane ni od strane državnih organa SAD, niti strane državnih organa Republike Srbije, a zbog pravila USAID koje je ta organizacija sama ustanovila. Prema tim pravilima USAID je sam vršio kontrolu trošenja doniranih sredstava nevladinim organizacijama, što je upravo sada sporno i samim SAD i vidljivo iz svih izjava njihovih zvaničnika. Podsećam, među onima koji su izneli sumnju u vezi sa radom USAID je predsednik SAD Donald Tramp, državni sekretar SAD Marko Rubio, portparol Bele kuće Karolina Levid, zatim Ilon Mask koji je na čelu Odseka za efikasnost Vlade SAD, kao i direktor Federalnog istražnog biroa - FBI Keš Patel.
Povodom potpuno netačnih informacija koje su se pojavile u nekim medijima ukazujem da policija nije izvršila upad u četiri nevladine organizacije, niti u njihove prostorije, niti je vršila pretres u istima, već je po zahtevu posebnog Odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu za prikupljanje potrebnih obaveštenja postupila uz primenu radnji i mera na osnovu svojih ovlašćenja iz član 286. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku.
Sada bih prešla na Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije u Nišu. Podsećam i na izuzetno važan predmet koji je 22. februara realizovala Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Nišu i uhapsila gradonačelnicu tog grada Draganu Sotirovski i još tri lica, dok još 13 lica je lišeno slobode dva dana kasnije. Dragana Sotirovski sumnjiči se da je iskorišćavanjem svog službenog položaja 16. marta 2022. do 9. septembra i suprotno odredbama Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanja vanrednim situacijama, suprotno Odluci o organizaciji, funkcionisanju civilne zaštite na teritoriji grada Niša i suprotno odredbama Poslovnika o radu Štaba za vanredne situacije grada Niša angažovala privredno društvo „Vodomonteri“ iz Lalinaca, privredno društvo „Sim puk gradnja“ d.o.o. Malošište za izvođenje različitih građevinskih radova, uglavnom izgradnje nove vodovodno-kanalizacione mreže na teritoriji grada Niša, primenjujući odredbe Zakona o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama i drugih propisa po ovom zakonu, a ne primenjujući Zakon o javnim nabavkama.
Nakon toga, angažovali su navedeni subjekti po ponudama koje su dali i koje su znatno veće u odnosu na tržišne vrednosti prethodno date u predmetima i predračunima koje je izradilo JKP „Naisus“ Niš, a nakon čega su ovi subjekti ispostavili privremene i okončane situacije gradu Nišu po ovako uvećanim cenama, a na koji način su navedeni subjekti pribavili protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 460 miliona dinara, a na štetu grada Niša.
Članovi Gradskog štaba za vanredne situacije grada Niša sumnjiče se da su nesavesno postupali na taj način što su glasali za zaključenje Gradskog štaba za vanredne situacije grada Niša, a kojim se predlaže da gradonačelnik grada Niša donese odluku o proglašenju vanredne situacije na teritoriji gradskih opština i naredbe kojom se angažuju subjekti od posebnog značaja po ponudama koje su dali i koje su značajno veće u odnosu na tržišne vrednosti date u predmetima i predračunima koje je prethodno izradilo JKP „Naisus“ Niš. Nakon čega su ovi subjekti izvršili fakturisanje po privrednim i okončanim situacijama u gradu Nišu po ovako uvećanim cenama u ukupnom iznosu od 843 miliona dinara, čime je oštećen grad za ovaj iznos.
Prelazimo sada na Kraljevo. Prošle sedmice po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu uhapšeni su vlasnik i direktor PD „Promont“ Novi Sad Milinko Cicmil i još četiri lica zbog sumnje da su izvršili krivično delo pranje novca. Naime, postoji osnovana sumnja da su Milinko Cicmil i direktor PD „Promont DžL“, kako bi umanjili prihode svog preduzeća i prihode od kapitala po prethodnom dogovoru sa ostalim osumnjičenima sa računa preduzeća „Promont“ vršili plaćanja po fakturama za izvedne radove koja su izdavala privredna društva iz Novog Pazara, Kragujevca i Erdeča, a koji nisu izvedeni ili je vrednost uvećana, a nakon čega su vlasnici navedenih pravnih lica uplaćivali novac u ukupnog iznosu od oko 83 miliona dinara i podizali ga u gotovini, pa deo zadržali za sebe, a ostatak predali osumnjičenima i njegovim prijateljima.
Po nalogu kraljevačkog Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije, 19. februara uhapšeno je pet policijskih službenika zbog sumnje da su u periodu od 27. februara do 3. juna 2024. godine na teritoriji opštine Prijepolje i Nova Varoš, u ukupnom iznosu od preko 32 miliona, u 32 slučaja nisu sankcionisali uočene prekršaje. Takođe, umesto stvarno učinjenih saobraćajnih prekršaja, sankcionisali su prekršaje za koje je predviđena blaža kazna. Sumnja je da oni nisu postupali po naredbama Prekršajnog suda za sprovođenje lica na izdržavanje kazne zatvore kada su sebe podvrgavali alko-testiranju umesto učesnika saobraćajnih nezgoda koji su bili u alkoholisanom stanju kako bi obezbedili dokaz da nisu imali alkohol u organizmu, a radi naknade štete od osiguranja.
Novi Sad. Po nalogu posebnog Odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, pripadnici Odeljenja za borbu protiv korupcije Odseka u Novom Sadu, uhapsili su pomoćnika načelnika Gradske uprave za privredu grada Novog Sada i savetnika u toj Upravi za poslove preduzetništva i ekonomskog privrednog razvoja zbog sumnje da su nevršenjem službene dužnosti naneli imovinsku štetu budžetu grada Novog Sada u ukupnom iznosu od sedam miliona dinara.
Sumnja da su ona kao i službena lica u Gradskoj upravi za privredu grada Novog Sada bila zadužena da kontrolišu izveštaje o pravdanju utrošaka dodeljenih sredstava, kao i dokaza o sprovedenim aktivnostima povodom zaključenih ugovora za udruživanje građana za realizaciju određenih programa projekata, što nisu učinili, već za svaki program ili projekat sastavili pismo neistinite sadržine u kom su navodili da su navedene aktivnosti i postavljeni ciljevi kvalitetno i uspešno realizovane, iako ta udruženja građana podnosioce izveštaja opravdavali kao njihova sredstva, uz izveštaj nisu podnosili nikakve dokaze da su aktivnosti sprovedene ili su u potpunosti nedokazane radnje.
Prošle sednice po nalogu Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu i pripadnika Uprave kriminalističke policije Odeljenja za borbu protiv korupcije odseka u Subotici uhapšeno je ukupno šest osumnjičenih.
Takođe, želim da kažem da je u prethodnoj nedelji uhapšen određeni broj lica vezano za Geodetski zavod.
Ja sam ovde istakla samo one predmete koji su medijski propraćeni. To na nesumnjiv način pokazuje koliko smo ozbiljni i koliko ova država radi na borbi protiv korupcije. U medijima su se pojavile neke opaske da smo mi spremili ovo kao vid neke političke borbe. Svima koji rade i u policiji i u tužilaštvu je izuzetno poznato da se ovakve akcije ne mogu realizovati dan za danom, niti da budu naručene da se u roku od nedelju dana neko uhapsi. One su mesecima pripremane i one kreću sa realizacijom u onom trenutku kad su te akcije spremne za realizaciju.
Tužilaštva koja se bave koruptivnim predmetima će nastaviti u narednom periodu da rade svoj posao i da budu izuzetno posvećeni ovoj borbi.
Ono što je naša poruka još jednom je da niko neće biti zaštićen, ali da ćemo se baviti sprečavanjem korupcije, bez obzira kojoj ko partiji pripada, kao što smo i u prethodnom periodu dokazali.
Završavajući ovo svoje izlaganje, želim samo da svim građanima Srbije poručim jedno, a to je da ih pozivam sve na mir, na suzdržanost, na zajedništvo, kao što su to i moje kolege pozivale, ali i da upozorim da će svi oni koji budu vršili krivična dela u narednom periodu biti sankcionisani u skladu sa zakonom. Država će znati da zaštiti kako svoje građane, tako i svoje institucije. Hvala vam na pažnji.

Hvala vama.
Reč ima ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, gospodin Nemanja Starović. Izvolite.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, posebno mi je zadovoljstvo što imam priliku da vam se danas obratim ovde u velikoj sali doma Narodne skupštine, na istom mestu gde smo pre tačno nedelju dana svi mi svedočili veoma ružnim i nemilim scenama organizovanog nasilja koje su sprovodili oni u pokušaju da unize Narodnu skupštinu, a jedino što su postigli jeste da su pokazali čitavom narodu Srbije svoje pravo lice i unizili su sebe same.
Nažalost, tada su teže povređene tri narodne poslanice, Jasmina Obradović, Jasmina Karanac i Sonja Ilić, a koliko čujemo, ukupno 24 narodnih poslanika je pretrpelo povrede određene vrste. Svi mi koji smo tada bili prisutni ovde, nagutali smo se i suzavca i dimnih bombi i svega ostalog, ali smo osećajući odgovornost prema građanima ili narodnim poslanicima koji su nas birali, ostali na svom radnom mestu i u službi našeg naroda.
Činjenica da nedelju dana kasnije ovde svi zajedno razgovaramo o važnim zakonskim predlozima jeste najbolji dokaz za to da je demokratija u Srbiji jača od svakog nasilja, od svakog nasrtaja i rušilačkih poriva onih koji nameravaju da je sruše. Demokratija u Srbiji je jača od svega toga, demokratija u Srbiji je pobedila i pobediće svaki put.
Na početku današnjeg zasedanja prvi potpredsednik Vlade, gospodin Siniša Mali, govorio je o predlozima zakona ratifikacije međunarodnih sporazuma koji su na dnevnom redu i koji su veoma važni, jer se njihovom ratifikacijom stvaraju preduslovi za dalji privredni razvoj Srbije. Istakao je tom prilikom nešto čega se uvek valja podsetiti, a to je da je naša zemlja uprkos veoma, veoma teškim i nezahvalnim okolnostima, ipak uspela da u 2024. godini bude druga najbrža rastuća privreda u Evropi. Stvorili smo dakle ozbiljnim i napornim radom pretpostavke da to budemo i ove godine, možda čak i prvi po tom kriterijumu, da nismo pak u prethodnim mesecima pretrpeli ozbiljne udare na državu stabilnost.
Pričaćemo svakako, kao što i pričamo o svemu tome, ali bih pre toga istakao jednu važnu stvar. Naime, naša politika privrednog razvoja nikada nije vođena uštrb onih koji predstavljaju ugrožene grupe i koji su najslabijeg materijalnog stanja. Upravo suprotno. Uvek smo se trudili da posvetimo pažnju onima kojima je ta pažnja najpotrebnija i dovoljno je samo da iznesem podatak kada govorimo o toj veoma uspešnoj prethodnoj 2024. godini da je za isplate prava korisnika iz oblasti socijalne zaštite, boračke i invalidske zaštite i zaštite porodice i dece od planiranih 177,4 milijarde dinara izvršeno, odnosno isplaćeno 177,2 milijarde, što je 99,9% od planiranih sredstava, odnosno ako je nekome lakše, govorim od preko milijardu i po evra koje su isplaćene upravo za prava ovih korisnika.
I ne samo to, kada govorimo i prethodnoj i o početku ove godine nikada isplata tih prava našim korisnicima nije kasnila nijedan jedini dan u odnosu na one rokove koji su zakonom i drugim propisima predviđeni. Uz sve to, prethodnog meseca, u februaru 2025. godine, mi smo sva ova prava iz oblasti socijalne zaštite, boračko-invalidske zaštite, zaštite porodice i dece isplatili nedelju dana ranije, uz pomoć i podršku Narodne banke, Poštanske štedionice, kako bismo omogućili svim našim korisnicima prava da i spremnije, dostojanstvenije dočekaju Sretenje, Dan državnosti, naš najveći državni praznik.
Želim da prosto kažem da i bez obzira na sve poteškoće sa kojima se susrećemo da će upravo realizacija svih ovih prava koje sam naveo biti nastavljena na upravo takav način i u mesecima koji su pred nama.
No, ono zbog čega sam posebno i zadovoljan, pa ako mi dozvolite i ponosan, jeste činjenica da smo svih ovih prethodnih meseci bili zaista maksimalno posvećeni procesu socijalnog dijaloga. Nema tog socijalnog partnera sa kojima kao predstavnici Vlade Srbije nismo razgovarali u vremenu koje je iza nas i zbog toga smo negde, čini mi se, leta prošle godine i dostigli nešto što predstavlja, usudiću se da kažem, Sveti gral socijalnog dijaloga, a to je konsenzualna odluka svih socijalnih partnera o visini minimalne zarade u Srbiji za 2025. godinu. Taj Sveti gral nam je prethodnih godina izmicao.
Sada smo uspeli da ga dosegnemo i konsenzusom, dakle, i Vlade Srbije i Unije poslodavaca Srbije, ali i Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost mi smo utvrdili minimalnu cenu rada za 2025. godinu koja je stupila za snagu i koja je, kada govorimo o ceni radnog sata, povećana sa 281 na 308 dinara. Dakle, za čitavih 13,7%. Pritom, država je pokazala i tu vrstu odgovornosti prema našoj privredi time što je na teret budžetskih prihoda zapravo prihvatila najveći deo ovog povećanja zarade jer je naoporezivi deo zarade sa prethodnih 25.000 dinara povećan na 28.423 dinara. Mislim da je to zapravo najbolji rezultat i najočigledniji primer čemu socijalni dijalog vodi, čemu doprinosi.
Zbog toga sam, kada govorimo o tome, negde i zabrinut, što se jedan od udara na našu državu, koji se pak sprovodi protekla četiri i po meseca, upravo sprovodi na taj način što se udara na osnovne temelje i osnovne principe socijalnog dijaloga. Možda najbolji primer za to jeste sve ono što se dešava u našim školama, u resoru obrazovanja za koje smo svi mi, dakle, lično, porodično kao građani zainteresovani.
Podsetio bih vas na to da su četiri reprezentativna sindikata u oblasti obrazovanja veoma mukotrpno punih devet meseci razgovarali i sa Ministarstvom prosvete, sa Vladom Srbije, borili se, dakle, za sve one stvari koje spadaju u segment socijalno-ekonomskih prava, borili se za to da im se povećaju zarade. Nakon teških i mukotrpnih razgovora i pregovara dobili su nešto o čemu se na početku tog procesa, siguran sam, niko od njih nije realistično ni nadao, a to je povećanje zarade od čak 31% za 13 meseci, dakle za godinu dana i jedan mesec.
Šta se dešava nakon svega toga? Mi imao neku grupu nesumnjivo politički motivisanih radnika u obrazovanju, dakle nastavnika i profesora, koji kažu da ih sve to ne zanima i da oni idu u obustavu, u nezakonitu obustavu nastave u određenom broju škola u Srbiji. Nezakonitu obustavu jer je u resoru obrazovanja, kao i u nekim drugim resorima, našim zakonima propisan minimum procesa rada.
Šta dobijamo kao rezultat? Pa, imamo to da i dan danas imamo nekoliko desetina, čini mi se osamdesetak, osnovnih i srednjih škola u Srbiji, što je oko 5% od ukupnog broja osnovnih i srednjih škola, u kojima se i dalje sprovodi ta nezakonita obustava nastave, gde je đacima, dakle govorimo o učenicima osnovnih i srednjih škola, uskraćeno Ustavom zagarantovano pravo na obrazovanje.
Nažalost, to podržava i jedan deo profesora, jedan deo ne samo profesora već i roditelja koji su očigledno takođe politički motivisani, ali toliko politički ostrašćeni da su spremni da žrtvuju obrazovanje sopstvene dece, da su očigledno spremni na to da se ugrozi odvijanje školske godine, da su spremni na to da im možda deca i ponavljaju školsku godinu ili razred, a sve zbog sopstvene političke ostrašćenosti.
Jako je dobro to što se stvari polako pomeraju u dobrom pravcu, što imamo sve veći broj škola koje se vraćaju bilo u zakoniti vid štrajka sa skraćenim časovima ili u potpunu normalizaciju rada. Takođe svedočimo činjenici da imamo i sve veći broj roditelja naše školske dece koji su spremni da se aktivno založe za to da se proces obrazovanja normalizuje.
Juče smo upravo u Novom Sadu imali prilike da vidimo okupljanje preko 700 roditelja ispred Osnovne škole „Miloš Crnjanski“ koji su želeli da podrže upravo one nastavnike koji žele da rade, koji žele da pruže ono što su dužni da pruže našoj deci i što predstavlja ne samo njihov posao, već i njihovo životno opredeljenje i životni poziv.
No svejedno, poslednjih sednica se suočavamo sa velikim pritiscima koje deo opozicije ili pak, da kažem, oni koji pokušavaju da u Srbiji sprovedu nekakvu revoluciju sprovode prema svetu rada, pre svega prema sindikatima u pokušajima da ih pozovu na nekakav generalni štrajk.
Naravno da to u potpunosti dezavuiše one osnovne principe i postupale socijalnog dijaloga, dezavuiše i samu ulogu sindikata, jer kada govorimo o štrajku kao takvom on predstavlja legitimni, ali svakako krajnji oblik sindikalne borbe ili borbe za socijalno-ekonomska prava. Da bi neko mogao da pozove ili da organizuje generalni štrajk, dakle po popriličnom preseku sistema, za to moraju postojati nekakvi razlozi. Ili da govorimo o jednom opštem nezadovoljstvu socijalno-ekonomskim položajem ili pak o izraženom nezadovoljstvu u određenoj grani koja povlači pak solidarnost svih ostalih.
Naravno da o tome nema reči i da se radi o pokušaju jedne brutalne politizacije, a kako i može da bude reči kada u Srbiji zapravo nema socijalnog nezadovoljstva. To ne znači da svi ljudi u Srbiji žive dobro, da žive onako kako zaslužuju, ali ono čime mi možemo da se bavimo, pa možemo da se bavimo brojkama. Možemo da se bavimo onim objektivnim podacima koji nedvosmisleno govore da se u Srbiji danas živi bolje neko ikada. To nije popularno reći, ali ako sagledamo, dakle, samo podatke o prosečnim platama, o minimalnim zaradama, one su veoma jasne i, ponavljam, nedvosmislene.
Prosečna zarada u Republici Srbiji za 2024. godinu iznosila je 98.143 dinara. poslednja prosečna zarada u 2024. godini, zarada za decembar mesec je iznosila 108.312 dinara. Kako je to izgledalo pre samo deset godina, 2014. godine prosečna zarada je bila 44.530 dinara. Dakle, za svega 10 godina plate u Srbiji su dva i po puta veće nego što su tada bile.
Kada govorimo o minimalnoj zaradi, o čemu sam pričao, istakao kao vrhunsko dostignuće taj konsenzus koji je uspostavljen oko minimalne cene rada. U 2025. godini minimalna cena rada iznosi 308 dinara, što znači kada govorimo o prosečnom mesecu sa 174 radna sata to je iznos od 53.592 dinara. U martu 2012. godine, dakle, neposredno pre ovih ključnih i suštinskih političkih promena kada sa vlasti oterani oni koji su uništili srpsku privredu i ostavili poraznu sliku socijalno-ekonomskog stanja u našoj državi i društvu, minimalna cena rada je bila 102 dinara, što je značilo za prosečni mesec sa 174 radna sata svega 17.748 dinara. dakle, u to vreme 17.748, danas 53.592 dinara.
Jasno je da su upravo stoga neuspeli svi ti pokušaji poziva na nekakav socijalni bunt i zato je i čudna ova revolucija u pokušaju koja se danas u Srbiji nesumnjivo odvija. Čemu mi to svedočimo protekla četiri i po meseca? Nemam nikakve dileme o tome da se radi o pokušaju sprovođenja nekakve obojene revolucije. Iskorišćen je kao povod jedan zaista šokantan i tragičan događaj, jedna velika tragedija koja se desila u mom rodnom Novom Sadu 1. novembra prethodne godine i sasvim razumljivo je i očekivano, takav događaj je proizveo šok u našem narodu. Prvi skupovi koji su tim povodom organizovani imali su neku vrstu komemorativnog karaktera.
Dakle, saosećanje, pre svega sa porodicama žrtava, pijetet prema žrtvama, karakterisalo ih je i to ćutanje, paljenje sveća i sve što takve manifestacije prati.
No, malo je vremena prošlo, a da su ti skupovi i protesti poprimili potpuno drugačiji karakter, pa smo počeli da svedočimo nekakvim zabavama, žurkama, festivalima, sami su govorili o tome, sa muzikom, sa hranom, okretanjem prasića i svega ostalog, da bi sada u nekoj trećoj fazi, kada su i brojevi počeli da opadaju, broj ljudi koji se na te skupove odaziva, da bi ti skupovi poprimili karakter čistog nepatvorenog nasilja. To je, nažalost, ono čemu smo svedočili pre nedelju dana, ovde u velikoj sali Doma Narodne skupštine, i to je, nažalost, ono čemu svedočimo prethodnih dana i na ulicama Srbije.
Kakva je bila reakcija naše države na sve to? Veoma strpeljiva, veoma suzdržana i nije korišćen represivni aparat države, čak ni onda kada su državni organi na to imali nesumnjivo zakonsko pravo, čak ni onda kada su po mišljenju mnogih građana i postojale objektivne potrebe za tako nečim.
Na stotine i stotine neprijavljenih, samim tim nezakonitih skupova se održavalo u Beogradu, Novom Sadu, drugim gradovima i mestima po Srbiji, i svi ti skupovi su bili ne samo nezakoniti, već i po definiciji, po realnom stanju, apsolutno nebezbedni. Svaki od tih skupova, kada govorimo o neprijavljenim blokadama saobraćajnica, predstavljao je i predstavlja oblik ugrožavanja bezbednosti građana.
Šta je radila srpska policija? Ja im skidam kapu, divim se našim pripadnicima policije, trudili su se da sačuvaju živote, da sačuvaju bezbednost i onih koji te nezakonite blokade organizuju, ali i svih drugih građana Srbije.
Napravio bih samo jednu komparaciju, a to je prisetimo se protesta „žutih prsluka“ u Francuskoj, te 2019. godine. Tada je upravo na nezakonitim blokadama, koje su, po definiciji, nebezbedne situacije, poginulo 11 građana Francuske. I Bogu hvala i hvala srpskoj policiji da u Srbiji na nezakonitim blokadama niko nije stradao, verujem, ubeđen sam i Boga molim da se to ne desi.
Međutim, isto tako verujem da niko od onih koji pokušavaju sprovođenje te nekakve čudne revolucije u Srbiji, ne bi trebalo da pomisli da ta trpeljivost i ta suzdržanost državnog aparata znači da su im širom otvorena vrata da sprovođenjem nasilja svoje namere sprovedu u delo. To se ne može i to se neće desiti, jer kao što smo videli da ni nasilje ovde u Domu Narodne skupštine nije ugrozilo i nije zaustavilo srpsku demokratiju, tako neće ni nasilje koje oni očigledno planiraju da sprovedu za nekoliko dana ovde na ulicama Beograda. Sve ono što govorimo, na šta ukazujemo jeste sa idejom da ih možda odvratimo od tih suludih namera koje imaju, mada sumnjam da će to, nažalost, biti slučaj.
Ono što je potrebno, to je da čitavoj javnosti Srbije zapravo potvrdimo da je Srbija zrelo demokratsko, konsolidovano društvo, da o tome ko će snositi odgovornost za funkcije vlasti u Srbiji, da o tome odlučuju isključivo građani Srbije i niko drugi, isključivo na slobodnim demokratskim izborima i nikako drugačije. To je azbuka demokratije, to je osnova državnog suvereniteta, za to su se naši slavni preci borili i ginuli, mi to moramo očuvati i predati našim potomcima.
S tim u vidu, uz još jedan apel, pre svega na naše mlade ljude, na naše studente, na krilima čijeg generacijskog bunta i želje za nekakvim još boljim i pravednijim društvom, neki žele i pokušavaju da sprovedu nasilnu promenu vlasti, zapravo njima da naprave jasan i još jasniji otklon od svih njih, da ne dozvole da se njihovi protesti koriste kao platforma za sprovođenje revolucije. U isto vreme želim da uverim onu većinsku javnost Srbije da nikakve revolucije biti neće, da će Srbija pobediti. Mi koji sedimo u ovim klupama, ma koliko to bilo još dve, tri ili četiri sedmice, svaki gram svoje energije uložićemo da radimo na polzu naše otadžbine, u interesu svih građana Srbije, a na koncu, Srbija će pobediti.
Slava Gospodu! Živela Srbija!

Hvala, gospodine ministre.
Ministar za brigu o porodici i demografiju gospođa Đurđević Stamenkovski.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Poštovani narodni poslanici, uvažene kolege ministri, uspeli smo da proteklih godinu dana vratimo porodicu kao temu i da uz velike podsticaje koje država izdvaja pomognemo da se, ako ništa drugo, za početak u prvom koraku zaustavi strmoglavi pad nataliteta, jer je naša zemlja, nažalost, kao i deo čitavog evropskog kontinenta suočena sa demografskom zimom.
Sve ove mere koje smo danas predvideli svoje pune rezultate pokazaće tek u vremenu pred nama. Važno je da u tome istrajemo i da shvatimo da ova tema nalaže pozornost, angažman i koordinaciju svih institucija, svih resora i naravno ne samo u okviru Vlade Republike Srbije, već i u saradnji sa lokalnim samoupravama i svim drugim organima i ustanovama.
Podsetiću da je prvi zakon koji je izmenjen u ovom sazivu bio Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom, kada smo uvećali roditeljski dodatak. Zahvaljujem narodnim poslanicima koji su ubedljivom većinom glasali za to da porodilje danas u Srbiji primaju najveći roditeljski dodatak ne samo na Balkanu, već i u čitavoj jugoistočnoj Evropi.
Jedan deo narodnih poslanika koji danas nije prisutan u sali nije smatrao da tada treba da podrži ovo povećanje, što je bio nagoveštaj da će oni nastaviti sa licemerjem i da neće biti objektivni, odgovorni, niti će uvažiti potrebu da zajednički ostvarujemo državne i nacionalne interese, jer im je politikanstvo očito iznad Srbije.
Kao veliki rezultat populacione politike Republike Srbije, podsetiću na meru za dodelu subvencija za kupovinu prve nekretnine za bračne parove. Ukratko ću vas samo izvestiti da je u prethodnoj godini dodeljeno preko 400 subvencija, 20% od ukupne vrednosti nekretnine, a ove godine, Bože zdravlja i mira, pre svega, u našoj zemlji, očekujemo da će broj subvencija za stanove biti tri puta veći nego u prethodnoj 2024. godini. Kada kažem tri puta veći, to je projekcija koja nije optimistična i nije previše ambiciozna. Ona je realna i najmanje će biti tri puta više dodeljenih subvencija nego u 2024. godini.
Uspeli smo da za sedam dana u prethodnom mesecu osnujemo više od stotinu saveta za porodicu i demografiju, koji deluju pri lokalnim samoupravama, jer želimo na taj način da podstaknemo lokalne samouprave da se adekvatnije posvete pitanju porodice i demografije, jer smo uočili, potpuno realno i objektivno, da postoje lokalne samouprave koje fantastično rade kada je populaciona politika u pitanju, a postoje lokalne samouprave koje još uvek nisu shvatile koliko je važno da porodicu stave na dnevni red.
Želimo da koordinacijom sa savetima pri lokalnim samoupravama za porodicu i demografiju pomognemo da ljudi na terenu imaju pravovremene informacije. Dakle, ne može se desiti situacija da majka, porodilja dođe na šalter u lokalnoj samoupravi, pita kako može da ostvari pravo na subvenciju, ne samo Ministarstva za brigu o porodici, već i Ministarstva za brigu o selu, Ministarstva privrede i drugih resora koji su posvećeni u svom radu podršci porodici, a da nemaju adekvatnu informaciju ili da službenici nisu dovoljno upoznati sa tim.
Dakle, želimo da obučimo kadar koji će biti u službi porodici, majkama, očevima i deci.
Dragocena je vest i jako mi je žao što to nije adekvatno odjeknulo u javnosti zbog celokupne atmosfere u kojoj danas radimo. Najava predsednika da će Srbija osnovati alimentacioni fond.
Alimentacioni fond je sigurnost za samohrane roditelje, za njihovu dečicu, ali i utočište za sve one koji ne smeju biti žrtva nesavesnog postupanja neodgovornog roditelja i mislim da je to prava mera kojom država pokazuje na koji način želi da zaštiti decu, samohrane roditelje i da stane na put onima koji ne ispunjavaju svoje roditeljske dužnosti.
Zakon o alimentacionom fondu, verujem da će se uskori naći pred narodnim poslanicima i sudeći po reakcijama samohranih roditelja širom Srbije, on nailazi na veliku podršku i pružiće sigurnost mnogim porodicama širom Srbije.
Poštovani narodni poslanici mnogo bih bila danas srećnija da vam predočim šta smo sve radili tokom ovih 11 meseci. Obilazili smo lokalne samouprave, obnavljali vrtiće, gradili terene, igrališta za decu, rekonstruisali škole, opremali domove zdravlja, trudili se da pravimo lokalne samouprave po meri porodice i da svaka varoš u Srbiji bude mesto u kom je porodica na prvom mestu. Ali kada je država na udaru želim da akcenat današnjeg izlaganja bude posvećen upravo tim aspektima.
Na delu je pokušaj ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, na delu je pokušaj nečega što smo mi već imali priliku da vidimo. Međutim, nažalost, danas na ovim blokadama učestvuju i one generacije koje se ne sećaju šta znači izgubiti državu, šta znači kada se sprovede obojena revolucija i šta znači kada vas izigraju oni koji vas huškaju da idete u prve redove dok zakulisnim radnjama prebrojavaju na stotine miliona evra koje su dobili iz inostranstva da bi sproveli prevrat, preuzeli državu i potom je rasprodali i predali u bescenje.
Godine 1999. i 2000. godine naša zemlja je, dakle godinu dana uzastopno, upisala se u istoriju kao jedina država u kojoj je za godinu dana sprovedena prva vojna, a potom i politička intervencija. I sve ono što nije uspeo da učini tokom 1999. godine NATO nije uspeo da učini tokom 1999. godine učinili su oni 2000. godine, jer su došli kao politička pešadija spremna da proda i rođenu majku. Oni su znali da moraju tada da vrate dug onima koji su ih na vlast doveli i vi znate da ove ocene nisu paušalne, kasnije se u svim izveštajima govorilo o tome koliko je novca dobila radio „Slobodna Evropa“, koliko je novca dobio Otpor, koliko je materijala štampanog prosledio i izručio „Dojče vele“?
Ko su sve bili finansijeri svih revolucionara koji su se kasnije i hvalili i dičili kako su novac donosili da unište Srbiju. Za šaku dolara uništili su na stotine hiljada porodica u Srbiji. Ljudi su ostajali bez parčeta hleba za stolom, bez prilike da prehrane svoju porodicu.
O političkim posledicama, o posledicama po našu privredu, po privredne gigante, posledicama po naše institucije, po našu vojsku koju su želeli da pretvore u lovačko društvo, po našu policiju koju su želeli da umore i slome, po naše bezbednosne snage koje su želele da razoružaju i da ih liše i znanja i informacija, i da ih pretvore u svoje produžene ruke i uslužne servise.
O posledicama po našu nacionalnu politiku, po identitetska pitanja, da ne govorim o KiM, da ne govorim o Crnog Gori, i o odnosu prema Republici Srpskoj.
Poštovani građani Srbije, znam koliko ste zabrinuti zbog onoga što se dešava u Republici Srpskoj.
Sud BiH, nije Dejtonska institucija, a podsetiću kada je osnovan, posle 2000. godine, kada je Pedi Ešdaun, kao visoki predstavnik naredio njegovo osnivanje, dok su tada u Beogradu ćutali, tadašnje vlasti su o tome ćutale, slovo jedno nisu potrošile da upozore, iako je to bila naša obaveza, ne samo moralna, već i formalno pravna i politička, jer je Srbija garant Dejtonskog mirovnog ugovora i znali su da će taj sud postati inkvizitorski, znali su da će biti politički instrument za obračun sa srpskim narodom i sa njegovim političkim prvacima i predstavnicima, i znali su da će isključivo služiti za to da se Srbima dodeljuje na stotine i stotine godina robije, znali su da od toga prave mali kazamat Haškog tribunala ovde na Balkanu, ali nisu tada smatrali da postoji potreba, da to osude, niti da zaštite našu braću i sestre sa te strane Drine.
Danas Srbija uprkos svim izazovima, uprkos tome što trpi udarce i spolja i iznutra, ima snage i smelosti da stane uz Banja Luku, ima hrabrosti da poruči da će se pred svim međunarodnim instancama boriti da se očuva slovo Dejtona, boriti da se očuva politička samostalnost Republike Srpske.
Ništa manje i ništa više od onoga što nam pripada, od onoga za šta su se borili naši preci, od onoga za šta su ljudi krvarili, 30 hiljada života, utkano je u temelje Republike Srpske, ali usudiću se da kažem da je u pitanju na stotine hiljade života, jer se za našu samostalnost tamo stradalo i vekovima unazad.
Zar neko želi da nas potpuno liši institucija,znajući da Srbi tamo gde nisu imali državu i gde nisu imali institucije, završavale su u logorima, jamama, jedva smo iz tih jama izašli i neko ponovo želi da nam dodeli sudbinu Kurda, naroda koji ima sve, ali nema ništa jer nema državu.
Kada nemate državu, nemate ništa. I uzalud je da o bilo čemu diskutujemo kada nam je država napadnuta. Šta je uvek vražja rabota? Šta je najveća umešnost đavola, nego da nas ubedi da ne postoji, jer oni sve vreme nas ubeđuju da ovo što vidimo na ulici, nema elemente obojene revolucije, a sva simbolika se ponavlja, isto kao 2000. godine, potpuno su isti akteri, samo što sada naravno lukavo se ne isturaju u prve redove, iste su poruke, iste metode, opsesija ovom zgradom, pokušaj da se ona unizi i to je patološka mržnja ne prema poslanicima iz vladajuće koalicije ili ministrima, to je patološka mržnja prema Srbiji, jer ova zgrada pokazuje istorijsko iskustvo jednog naroda, pokazuje našu postojanost, našu svest o tome da su vekovi bili potrebni da steknemo slobodnu državu, ali nas i podseća da je bilo dovoljno da samo nekoliko dana da je na kratko izgubimo. Na kratko tada te 2000. godine, kada su isto tako zloupotrebili ljude koji su došli iz čitave Srbije, verujući da čine nešto dobro za svoju zemlju i svoj narod, verujući u bolje sutra. Onog časa kada je taj narod otvorio vrata institucija, u njega su ušli mnogi čija imena danas ne želim da pominjem, zato što predstavljaju ruglo i sramotu za srpsku politiku, koji su zaposeli institucije i krenuli da sprovode naloge svojih mentora iz inostranstva.
Isto tako i danas, još bezočnije, još brutalnije, još licemernije, zloupotrebljavaju ono na šta je naše društvo najviše osetljivo, našu mladost.
Duboko verujem da među ljudima koji su na ulici i među demonstrantima, postoje oni koji imaju dobru nameru, ali nemaju dovoljno informacija, niti političkog iskustva i koji su na žalost zavedeni, zloupotrebljeni i gde postoji opravdana bojazan da će biti nasamareni i izigrani i nakon toga duboko razočarani u politiku kao poziv.
Mnogi od njih kada shvate da su izmanipulisani neće posle više imati ni želju ni da se bave ni državom, ni politikom. Čitave generacije su tako propale zbog neodgovornih političara tokom 90-tih godine koji su vodali te mučene studente ulicama, a nakon toga ostavljali ih bez posla i njih i njihove roditelje. Nisu im dali šansu ništa drugo nego da kupe kartu u jednom smeru i da odu iz Srbije i da se nikada više u nju ne vrate. To je ono što su te generacije dobile od one vlasti koju su na vlast dovele 2000. godine.
Zato je naša dužnost da ih na sve to upozorimo, jer neko ih natapa otrovom, neko pokušava da učini od mladih ljudi topovsko meso, pešadiju koja treba da pogine, pa, to je ono čuveno – neki će te da poginete, a neki ćemo da preživimo. E, to je logika anarhista iz redova opozicije, to je logika ovih „proglasovaca“ koji se trude da nam prodaju rog za sveću i da se predstave kao nekakva novina na srpskoj političkoj sceni. A, mi ih svi dobro znamo u starim odelima, DOS dva pokušava da sprovede 5. oktobar dva. To je formula koja je svima poznata, svakome ko želi da vidi šta se danas dešava.
Predsednik je pre nekoliko dana, čini mi se i juče, govorio o uplivu stranog faktora i u opozicione redove, ali i u tzv. duboku državu. Koliko su ušli u svaku poru? Koliko su nam ušli na univerzitete? Preko nevladinih organizacija plaćali seminare za sve te profesore koje danas nije stid, bar pred ovom decom koja se nalaze ovde u Pionirskom parku i koja se bore. Zamislite zašta se bore đaci? Da uče, da idu u školu. Danas roditelj koji želi da mu dete ide u školu je bot. Danas đak koji želi da sedi u klupi je krezuba Srbija, pa mu prebrojavaju zube. To oni čine, rušeći autoritet prosvete.
Želim da se obratim i tim prosvetnim radnicima, pa da ih pitam – da li se oni sećaju ko je započeo tu nakaradnu reformu prosvete, od koje mi ne možemo da se oporavimo? Pa, ti isti koji ih danas podržavaju u tim demonstracijama, ti isti, Gaša Knežević. Prepisali iz inostranstva, doneli i sproveli. Nije ih se ticalo zato što su znali da je srce jednog društva njegov obrazovni sistem. Zato što su znali da tu kada nas lome, slomili su nas po vertikali. Tu nam čupaju dušu, u školi. To je zločin.
Zamislite vi da dete koje ide od prvog do četvrtog razreda, gde treba da uči kosa, tanka, uspravna, debela, tablicu množenja, pisana, štampana slova, ne pohađa nastavu. To su lekcije koje ne mogu da se nadoknade u životu. Zašto? Zbog čega? Ovde smo izglasali Zakon o visokom obrazovanju, prethodno je sa sindikatima prosvete dogovoreno sve što su tražili. Sami su rekli i više nego što smo tražili. Dakle, budite pošteni i kažite da vi imate političke ciljeve i da je vaš politički cilj nešto za šta ste spremni da žrtvujete i sopstvenu decu i da ste vi gori i svirepiji od svih jakobinaca, od svih boljševika. Izađite i recite tim mladim ljudima nešto što je aksiom istorijski, da revolucija uvek na kraju proždire svoju decu.
Mi moramo da se borimo i za te duše. Znam da to nije lako, nije lako kada gledate razbijene glave, nije lako kada gledate kako nasrću na policiju, nije lako kada neko omalovažava one ljude koji čuvaju sigurnost i bezbednost naše države. Među njima ima i onih koji su ratovali na Kosovu i Metohiji 1999. godine, koji su branili naša ognjišta, koji su čuvali ovu državu, koji se nikada ni za milimetar nisu povukli. Sada te ljude treba da po šlemu udara neko ko je pokazao šta misli o institucijama Republike Srbije, obijajući pragove belosvetski, tražeći podršku iz inostranstva. Vi se sećate da su oni tražili da Evropska unija nadzire izbore u Srbiji, ne samo da ih nadzire, nego da ih sprovodi, odnosno ta privilegovana briselska manjina u koju se oni kunu.
A, šta je ovde po sredi? Poraženi su na svom izvorištu odakle se slivalo na stotine miliona dolara u njihove radionice, edukativne centre, čitaj, štabove za indoktrinaciju i za promenu svesti i za dekodiranje naših generacija. Tamo su poraženi i nakon inauguracije Donalda Trampa nema dileme da će se Evropa u 2025. godini promeniti više nego za prethodnu deceniju. I, šta oni sada žele? Da Srbi budu izolovani od tih procesa? Pa, zar mi nemamo prava da otvorimo konačno srpsko pitanje na Balkanu. Pa, toliko smo čekali sav ovaj trenutak. Pa, toliko smo se borili, kupovali vreme, razgovarali, pregovarali i sa onim sa kojim nam je bilo muka i da sedimo u istom prostoru da bi sačekali ovaj trenutak.
Sada kada trenutak dolazi ovu državu neko treba da sruši? Ili da nas uvede u začarani krug da ne možemo da se bavimo državom od onih koji na nju jurišaju, a nema garancije za srpske, državne i nacionalne interese bez jake države. Ne možemo podržati ni Republiku Srpsku, ne možemo ni ekonomski napredovati, ne možemo podržati porodicu, ne možemo zaštiti nijednog jedinog Srbina ma gde se nalazio, ni naš narod u Crnoj Gori. Pa, pogledajte kako DPS ljulja vlast zato što su se okuražili, ljulja jer želi da se vrati u Podgoricu, želi da se vrati da poništi borbu našeg naroda da očuva svetinju u Crnoj Gori, jer vide da ovde u Srbiji se stvara koalicija, koalicija jurišnika na našu otadžbinu. Ta koalicija naravno da ima svoje regionalne bokove, hrvatsko-albansku osovinu.
Pa, šta smo imali prvo kada su krenule demonstracije u Srbiji? Odlazak Aljbina Kurtija u Zagreb. O čemu je on pričao sa Plenkovićem na konferenciji za štampu? Samo o Srbiji. Oni nemaju drugu temu, jedina fascinacija je uvek Srbije. Pale lutke predsednika Srbije, ritualno ih pale zato što bi oni zapravo time da pošalju poruku da paleći njega kao personifikaciju institucije u Srbiji žele da zapale Srbiju i žele da je pretvore, simbolički u prah i pepeo jer ne podnose da Srbija bude, ne jaka, nego uopšte prisutna, da bude takmac u bilo čemu, da se za nešto pita.
Danas kada narodni suverenisti pobeđuju svuda oni žele ovde da poraze taj suverenizam. Pa, zar ćemo mi njima da dozvolimo, kao gubitnicima na međunarodnom polju da u Srbiji upišu neku pobedu. I, to zašto? Zbog čega? Treba postaviti pitanje ljudima koji učestvuju i na samim demonstracijama, šta je njihova politička ponuda, ko su ti ljudi imenom i prezimenom koje oni žele da predlože kao svoje političko rešenje i svoju političku opciju? Ubeđena sam da 80% njih nikada ne bi podržalo postojeće anarhiste iz opozicije. Ubeđena sam u to.
Država naravno nije igračka i to je nešto što uvek ponavljaju svi članovi Vlade i svi oni koji znaju koliko je dug jedan dan, radni dan, svih nas koji se trudimo da budemo na braniku otadžbine i da pomognemo našem narodu i da budemo u njegovoj službi.
Politički avanturizam je mnogo opasna stvar i videli ste koliko je skupo koštao Ukrajinu. Posle toga nema popravnog. Nemamo prava na poništavanje onoga što je loše urađeno i zato naš apel danas, kojem se pridružujem i u kojem pozivam da ne prave od Srbije poligon za izvođenje prevrata, niti da prave od nje poprište za neke građanske sukobe, da ne jurišaju na našu policiju koja obavlja samo svoj posao savesno, časno i pošteno, jer da su takvim demonstracijama bili angažovani bilo gde u Evropi teško da bi ikada iko od njih mogao da kaže za Srbiju da je neka autokratska zemlja. Tamo se mnogo drugačije postupa prema demonstrantima, ali ovde postoji nešto što je svojstveno našim ljudima i nešto što je svojstveno građanima Srbije, a to je istinska tolerancija, jer mi jako dobro znamo koliko smo skupo plaćali cene građanskih sukoba, naših podela i naših razmirica i zato je ta tolerancija i bila prisutna prethodnih meseci, zato što smo nastojali kao država da učinimo sve i iscrpimo sve mogućnosti da pokušamo da objasnimo, da upozorimo i da branimo državu svim legitimnim i legalnim sredstvima i danas to činimo, ali ne prezajući od onih koji najavljuju da će po svaku cenu zaustaviti Srbiju.
I ne samo zaustaviti, njihova je želja da je vrate, strmoglavo da je vrate u rikverc. Posledice takvog scenarija bile bi kobne. Ja ne želim ovde da bilo koga plašim, niti zastrašujem, ima ona naša čuvena – rekoh i dušu spasih, ali zaista mislim da moramo svi da stavimo prst na čelo i da dobro razmislimo da mi rezervnu otadžbinu nemamo.
Poruka je apsolutno jasna. Borićemo se do kraja, borićemo se ne protiv njih, nego borićemo se za svoju zemlju i za svoj narod i za ovu porodičnu politiku i za naša sela i za naše radnike i za naše resurse i za našu Republiku Srpsku i za naš narod na Kosovu i Metohiji.
Borićemo se i protiv svakoga ko pomisli da otvara nova žarišta u Vojvodini, da tu pravi neke nove kvazi političke nacije i podstiče separatizam i secesionizam.
Borićemo se protiv svih onih koji žele da Srbijom upravljaju samo oni koji su prebrojavali sredstva NED-a, USAID-a, pa sada plaču po stranim ambasadama zbog toga što su im prazna sada ta korita.
Važna je vest da je danas sin Donalda Trampa stigao u Srbiju. To pokazuje da Srbija gradi mostove. To pokazuje da Srbija ima saveznike, ima sagovornike, ima partnere koji žele i mogu da je razumeju, a sada bih pitala ove koji su danas ostavili prazne klupe da su tu šta bi bilo, gospodo, da smo vas poslušali, pa uveli sankcije Rusiji? Bili bismo deo poražene politike, promašene agende. Srbija je uvek branila međunarodno pravo, pod jedan, i mir, pod dva. I danas su to naši principi našeg odnosa prema svim žarištima u čitavom svetu i mi od tih principa ne želimo da odustanemo.
Na spomeniku Jovanu Nenadu u Subotici piše, jednom od predvodnika srpskog naroda na tim prostorima: „Moja je ideja pobedila“. Ništa nije važnije nego kada ideja pobedi. Ideja te Srbije, suverene Srbije, narodne Srbije, ideja patriotske misli, ideja odgovorne politike, porodične politike, ideja vojne neutralnosti, očuvanja naših tradicionalnih i istorijskih savezništva i sa Ruskom Federacijom i sa Narodnom Republikom Kinom, ali naša ideja i naša nada i u onu Ameriku koja je držala srpsku trobojku na beloj kući, ideja u promene, u svet u kome će ponovo važiti principi međunarodnog prava, u kome ćemo imati one sagovornike koji će želeti da nas saslušaju, a ne da nas konstantno uslovljavaju različitim ultimatumima koji su koncipirani tako da Srbija da sve, a nikada ne dobije ništa. Ideja u napredak, u rad, u borbu, u poštenje i u borbu protiv korupcije, ideja u kojoj nema privilegovanih zato što nose partijsku knjižicu, bez obzira na to u čijim su redovima, ideja u mladost, ideja u budućnost, ideja sa verom u rađanje, u život Srbije. Ta ideja je pobedila i da ideja će pobediti svakog ko bude jurišao na Srbiju. Nemam dileme da će to biti tako.
Živela Srbija!

Hvala vam.
Sada određujem pauzu.
Vidimo se za sat vremena.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima ministar kulture, gospodin Nikola Selaković. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, gospođo Raguš, dame i gospodo narodni poslanici, uvažene koleginice i kolege članovi Vlade, poštovani građani Srbije, prateći pažljivo izlaganja svojih uvaženih prethodnika za govornicom ovde u Domu Narodne skupštine i sam pripremajući se da govorim i na temu nekih tačaka dnevnog reda, ne mogu a da ne dam jedan širi politički okvir upravo onome što jeste smisao samog obraćanja i aktuelne političke situacije u zemlji, u našoj otadžbini koja se suočava sa pokušajem sprovođenja obojene revolucije, setio sam se izlaganja mog uvaženog kolege Aleksandra Martinovića koji je pre nekoliko meseci bio napadan od strane pripadnika opozicije ovde u Narodnoj skupštini Srbije, kada je rekao da je Srbija izložena hibridnom ratu.
Tada su se tome podsmevali, tada su o tome govorili sa potpunim nipodaštavanjem, tada su napadali njega lično, napadali predsednicu Narodne skupštine koja je predsedavala tom sednicom i govorili o tome da mi pričamo o teorijama zavere, da govorimo o mitovima, da to nije tačno, itd. Sada smo došli do toga da se od hibridnog rata prešlo u višu fazu, a ta viša faza svakako jeste obojena revolucija.
Obraćamo se svim građanima, posebno onim ljudima, a veliki je broj ljudi koji su zbunjeni, koji su zbunjeni onim što se dešava, koji nikada nisu doživeli da gledaju u ovom divnom Domu Narodne skupštine scene kakve su gledali prošle nedelje, gde je veliki broj vas, narodnih poslanika i mojih uvaženih koleginica i kolega članova Vlade, bio izložen jednom nasilju. U stvari, tom su nasilju bili izloženi građani Srbije.
Da bismo razumeli zašto je reč o obojenoj revoluciji, ja bih dao jedan ugao gledanja koji mislim da je važan. Potrebno je da napravimo jedan osvrt na nešto što se dešavalo u prethodnom periodu i da zauzmemo ugao gledanja sveobuhvatnog, sistematičnog, da bismo to razumeli. Da bismo razumeli ovo što se danas dešava, moramo da shvatimo šta je ono što se dešavalo u dužem nizu godina za nama.
Ja ću pobrojati samo nekoliko stvari koje su se u Srbiji dogodile, koje Srbiju danas čine drugačijom u odnosu na zemlju kakva je bila, naročito u periodu od 2000. do 2012. godine, a mislim da je to veoma važno.
Srbija je u prethodnom periodu, o tome je nešto ministar Đurić govorio, jedna od retkih zemalja u ovom delu sveta koja je pokazala šta to znači kada imate zemlju koja suvereno i samostalno vodi svoju spoljnu politiku. Najbolji dokaz tom suverenom vođenju spoljne politike jeste činjenica da je Srbija jedina zemlja u Evropi, van eks sovjetskog prostora i koja je isključivo u Evropi, nije evro-azijska zemlja, koja Ruskoj Federaciji nije uvela sankcije, a da je pri tom ostala i te kako odana i verna osnovnim principima i načelima međunarodnog javnog prava i njihovom poštovanju.
Srbija je uspela nešto što je izgledalo nezamislivo pre svega deceniju i po, kada je imala neodgovornu, nacionalno neodgovornu vlast i Vladu koja se svakome, na svakom mestu, izvinjavala za sve živo i ponižavala sistematski sebe, uspela je da se pre nepunih 11 meseci u glavnoj svetskoj političkoj areni, u Generalnoj skupštini UN, suprotstavi pokušaju žigosanja sebe i svog državotvornog najjačeg elementa, a to je srpski narod, kao genocidnog naroda. Predsednik Republike stavio se na čelo upravo tog tima, diplomatskog srpskog tima i izborio se da više od polovine zemalja članica organizacije UN ne bude protiv Srbije i da ne ponesemo taj sraman žig koji nisu poneli oni narodi u istoriji koji su ga nesumnjivo zbog onoga što su činili i zaslužili.
Nemojte zaboraviti, u situaciji koja je izgledala bezizlazno i nemoguće, uspeli smo da tzv. Kosovo ne uđe u članstvo Saveta Evrope. Mnogi su to zaboravili i to prećutali. Reč je o ozbiljnom uspehu naše zemlje.
Položaj srpskog naroda u okruženju, koliko god da bismo mi želeli da on bude bolji, on je nesrazmerno mnogo bolji u odnosu na ono što je bio pre više od jedne decenije.
Podsetiću vas, mi imamo period od prethodnih 13 godina u kojem, pored svih pritisaka, nedaća, bukvalno pravnog silovanja, Republici Srpskoj nije oduzeta ni jedna jedina nadležnost. Setimo se šta se dešavalo u periodu nakon 2000. godine, od 2000. do 2012. godine.
U ovom periodu za nama u prethodne četiri godine, posle žestoke borbe srpskog naroda u Crnoj Gori za svoja prava i njihovu zaštitu, mi danas u Crnoj Gori imamo Srbina koji je predsednik Skupštine, imamo dvoje potpredsednika Vlade, imamo pet ministara u toj Vladi. Ranije nismo mogli da imamo ni načelnika, nekog osrednjeg, u nekoj policijskoj stanici koji je bio Srbin.
U Severnoj Makedoniji prvi put od kada ta država postoji kao politički subjekt, da li kao deo federacije ili kao samostalna država, prvi put imamo Srbina koji je potpredsednik Vlade i ministar u Vladi i to ništa ne bi bilo moguće da Srbija nije stala na noge i da nije u regionu u kojem živimo prepoznata kao ozbiljna, da nije respektovana kako treba.
Nemojte zaboraviti, dame i gospodo narodni poslanici, vi ste u ovom Domu Narodne skupštine doneli odluku o vraćanju služenja vojnog roka. To je povratak u ruke države ozbiljne poluge suvereniteta. Nije bitno koji je saziv, bilo je vreme kada je sadašnji predsednik Vlade bio ministar odbrane i potpredsednik Vlade, ali to je ista vladajuća većina.
U ovom domu je doneta Deklaracija o zaštiti nacionalnih i političkih prava i zajedničkoj budućnosti srpskog naroda, nešto što je ranije bilo nezamislivo. Kako je ovo sve bilo moguće? Bilo je moguće zato što je u prethodnoj deceniji, zahvaljujući ozbiljnom političkom iskustvu, radu, marljivosti i vizionarstvu državnog rukovodstva, na čelu sa predsednikom Republike, naša država uspela da stane na noge kao ekonomski oporavljena zemlja i da pokrene zamajac privrednog razvoja koji je doveo do toga da bude u samom vrhu evropskih ekonomija po stopi rasta. Taj ekonomski oporavak, ta ekonomska baza omogućila je Srbiji da posle decenija rastakanja i neverovatnog i nezamislivog nacionalnog, državnog brodoloma koji smo kao narod doživeli od početka devedesetih godina da se konsolidujemo i da nastavimo da idemo dalje.
Čerčil je jednom prilikom rekao da ono što Srbe razlikuje od svih drugih naroda u ovom delu sveta, u ovom delu Evrope jeste ta neverovatna sposobnost da se sa ivice ambisa i sigurnog puta ka propasti uzdignemo kao feniks nalazeći u sebi neku unutrašnju snagu koja je u stanju da nas oporavi, da nas podigne na noge i da nas vrati u arenu, u onoj u kojoj smo uvek imali neko svoje mesto, ne kao najveći, jer to nikad nismo bili po broju, po veličini teritorije, ali kao ne beznačajan faktor.
Zašto je ovo važno? Dakle, ta jaka Srbija koja je htela da sačuva sebe i koja je sačuvala sebe, osim građanima Srbije i srpskom narodu koji je ovu zemlju stvorio, mnogima ne odgovara. Upravo ti kojima ne odgovara, koji ne žele jaku Srbiju, koji ne žele jake Srbe, ne žele ni Srpsku, ne žele ni Srbe u Crnoj Gori, ne žele našu borbu za KiM, ne samo kao deo naše teritorije, ne samo kao kolevku naše kulture, naše državnosti, našeg identiteta, već kao smisao pojma borbe za opstanak i postojanje, za opstanak našeg identiteta, za opstanak naše kulture, za opstanak našeg istorijskog genetskog koda i one spone koja nas vezuje neraskidivo sa precima jer, podsetiću vas, uvek jednu naciju čine oni koji su živeli pre nas, mi koji živimo danas i oni koji će posle nas doći.
Dakle, takva Srbija mnogima ne odgovara, naročito, i o tome je koleginica Đurđević Stamenkovski govorila, a mislim da o tome treba govoriti često. Godine 1998. imali smo oružanu pobunu na delu naše teritorije, 1999. godine imali smo agresiju grupe stranih država protiv naše države, a 2000. godine imali smo političku agresiju.
Zašto je neko bio u stanju da baca šok bombe, dimne bombe, pali baklje i pokuša da pali Skupštinu? Zato što mu je to pošlo za rukom pre 25 godina. I bez obzira što su tadašnje okolnosti bile drugačije, što ste imali izbore, što ste imali 10 godina sankcija, ekonomskog iscrpljivanja naše zemlje, što ste imali građanske ratove, raspad velike države, NATO agresiju, činjenica, imali i ozbiljno nezadovoljstvo kod ljudi koje je postojalo, bez obzira što su to potpuno drugačije okolnosti neko ko je tada upao sa bakljom da zapali ovaj sveti dom misli da mu je to dozvoljeno i da to može uvek da uspe kada se to njemu ne dopadne, kada mu se nešto ne dopada, današnja Srbija je potpuna suprotnost tome i neko želi da je zaustavi.
Ko želi da je zaustavi? Ljudi koji pričaju u poslednje dve godine da se bore za Srbiju bez nasilja, koji su sebe nazvali pre dve godine „Srbijom protiv nasilja“ bore se protiv nasilja nasiljem. Ljudi koji nam svima pričaju da se bore za očuvanje institucija bore se za očuvanje institucija blokadom institucija. Ljudi kojima su puna usta borbe za demokratiju bore se za demokratiju negiranjem demokratije, odbijajući i izbore i referendum, odbijajući čak i raspravu u ovom domu, već paleći ovaj dom i izazivajući haos i metež i šaljući u svet jednu ružnu sliku koja se mogla videti samo u retkim državama koje su zagazile u duboke, duboke političke krize.
Zato je važno da o ovome govorimo. Kada sistematično pogledate sve ono o čemu sam govorio šta se to dešavalo u našoj državi, kako je ona postepeno… Nisam pomenuo vrlo važnu stvar. Dakle, ne samo što je donesena odluka o ponovnom služenju vojnog roka, već pogledajte koliko je toga uloženo da se sačuva naša vojno neutralna politika i da se ozdravi Vojska Srbije.
Dakle, upravo toj i takvoj Srbiji koja je počela ozbiljno da menja sliku o sebi u međunarodnim okvirima, koja je krenula putem razvoja, koja je posle ozbiljne ekonomske obnove počela da stvara uslove korak po korak za jednu ozbiljnu i duhovnu i kulturnu obnovu, bez čega je ona prva ekonomska kratkog daha.
Koristim ovu priliku da kažem i da pomenem, dakle, da je upravo ta Srbija i u ovu godinu budžetsku, kalendarsku, zagazila sa ozbiljnim planovima na polju kulture, sa fantastičnim infrastrukturnim projektima kao što je novi Istorijski muzej Srbije u koji ulažemo dve milijarde 100 miliona dinara i koji se upravo radi, za čije potrebe se adaptira i sređuje zgrada stare Glavne železničke stanice u Beogradu, koji bi trebalo da bude gotov pre 2027. godine. To je tik uz, to zdanje, zdanje koje će biti obnovljeno nekadašnje Pošte br. 2. u kojoj će biti smešten arheološki muzej i dve nove pozorišne scene. To i potpuno novi Muzej Nikole Tesle koji će iz 250 kvadrata preći u prostor od 8.100 kvadratnih metara za koji je urađen projekat od strane jednog od najeminentnijih arhitektonskih biroa iz Londona koji je dobio pobedničku nagradu kao prvo rešenje.
To nije samo Beograd, to je i Požarevac sa novom Galerijom Milene Pavlović Barili, to je i Paraćin sa Muzejom staklarstva, to je i Idvor, nedaleko od Beograda, ovde kraj Kovačice, u kome sređujemo spomen-kompleks Mihajlu Pupinu. To je i muzej ćirilice u Bajinoj Bašti. To su i mnogi drugi projekti širom juga i centralnog i severnog dela naše otadžbine. To je i Srbija koja, kao što rekoh, ozbiljno menja svoj imidž.
Danas ću se ovde osvrnuti na nekoliko tačaka dnevnog reda koje su, po mom mišljenju, veoma važne. Nisu one od presudne važnosti, ali su reperi, ali su pokazatelji gde smo kao narod i kao država i u očima drugih delova sveta.
Danas je pred vama, kao jedna od tačaka dnevnog reda i ratifikacija Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Arapskom Republikom Egipat. Imao sam priliku 2021. godine da boravim u zvaničnoj poseti kao tada ministar spoljnih poslova, da preko sat i 40 minuta razgovaram sa predsednikom Egipta, da pokrenemo, kao temu, temu zaključivanja sporazuma o slobodnoj trgovini.
Da bi naši građani znali, ponoviću nešto što smatram veoma važnim, Egipat je mogao najmnogoljudnija država mediteranskog basena, što nije bio nikada u istoriji. Podsetiću vas, početkom prošlog veka najmnogoljudnija država u mediteranskom regionu bila je Francuska, a krajem prošlog veka bila je Turska, a danas je sa više 110 miliona stanovnika Arapska Republika Egipat.
Zemlja koja se izuzetno ubrzano razvija, zemlja koja sa kojom mi kao Srbija imamo 117 godina dugu tradiciju diplomatskih odnosa, od 1908. godine.
Zahvaljujući tada vizionarstvu srpskih državnika i odluci srpske Vlade i kralja Petra Prvog, da se u Aleksandriji otvori trgovinsko predstavništvo uspeli smo da izađemo kao pobednici iz Carinskog rata sa neuporedivo većom, jačom, moćnijom Austrougarskom. Uz Solun, otvaranje tog predstavništva u Aleksandriji bio je jedan od presudnih i najvažnijih koraka.
Zašto je ovo važno? Zato što je Arapska Republika Egipat, ona je sama za sebe više nego dovoljno tržište za našu privredu i za razvoj privredne saradnje, za naše poljoprivredne proizvođače, za traženje alternativnih tržišta za njih. Međutim, važna je i iz drugog razloga. Važna je i zbog Afričke kontinentalne zone slobodne trgovine. Za sve one koji možda ne znaju, dakle, Afrička kontinentalna zona slobodne trgovine obuhvata čitav afrički kontinent, 54 države članice pristupile su tom Sporazumu o slobodnoj trgovini. To znači da svaki naš privrednik, koji zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini osnuje zajedničko preduzeće sa svojim nekim egipatskim partnerom u Egiptu dobija kao na dlanu čitavo afričko tržište sa milijardu i 370 miliona stanovnika i preko 90% roba bez carine. Ovo zvuči kao nešto neverovatno. Reč je o tržištu koje je po broju stanovnika malo iza Kine, ali po veličini teritorije mnogo ispred.
Dakle, ovim sporazumom koji smo uspeli sa Arapskom Republikom Egipat da zaključimo, koji je zaključio naš predsednik Aleksandar Vučić prilikom svoje zvanične posete Egiptu leta prošle godine, nama se otvara ovakvo jedno tržište. Uz sve ono o čemu je prvi potpredsednik Vlade i ministar finansija danas govorio u uvodnom delu, neću to da ponavljam, ovaj sporazum je nešto što Srbiju čini jedinstvenom u ovom delu sveta.
Ovde su još dva sporazuma o kojima želim nešto da kažem, to je sporazum, u stvari, Zakon o potvrđivanju Sporazuma o angažovanju članova porodica, članova diplomatsko konzularnih misija između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.
I o Azerbejdžanu i o Egiptu ne govorim samo kao, i po sadržini moga govora, možete da vidite da ne govorim kao ministar kulture, govorim kao član Vlade koji je koopredsedavajući srpske strane u komisijama za trgovinsko-ekonomsku saradnju sa Azerbejdžan i sa Arapskom Republikom Egipat i ovo smatram ogromnim uspehom, kada sam o Egiptu govorio, ozbiljnim uspehom naše Vlade.
Šta je veliki uspeh kada je u pitanju Republika Azerbejdžan? Sa tom državom kavkasko-kaspijskog regiona uspeli smo da unapredimo odnose do nivo strateškog partnerstva, da ozbiljno razvijemo našu saradnju na polju međunarodne politike, na polju poljoprivrede, na polju građevine, energetike.
Kada je reč o saradnji u međunarodnim forumima, Republika Azerbejdžan je neko ko ne samo da podigne ruku da glasa, da podrži Srbiju kada je u pitanju očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta i vidim među vama one koji su članovi nekih međunarodnih foruma, koji su članovi parlamentarnih delegacija, grupa prijateljstva sa Azerbejdžanom kako sa odobravanjem reaguju na ove moje reči. Dakle, ne samo da podignu ruku, to su ljudi koji nas aktivno podržavaju, koji se jave za reč, koji govore u prilog naše stvari, kako to narod kaže.
Dakle, država sa kojom postoji ozbiljna saradnja, čiji predsednik sa našim predsednikom je mnogo više od kolege i partnera. Predsednik Alijev i predsednik Vučić su izuzetno dobri prijatelji i na tom ličnom odnosu prijateljstva i poverenja gradi se i prijateljstvo i poverenje između dve države.
Zato je važno što je ovaj sporazum danas pred vama. Ostvarili smo ozbiljnu saradnju i na polju izgradnje infrastrukture. Azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ je neko ko je deonice autoputa Miloš Veliki od Ljiga do Preljine, potom izgradnje autoputa Ruma-Šabac, mosta na Savi, brze saobraćajnice od Šapca do Loznice, zahvaljujući čemu danas od Beograda i do Šapca i do Loznice i do Rume možete da dođete značajno brže, a ne samo do Loznice, uveren sam da će se produžiti, kao što se već upravo rukama azvertskih graditelja gradi i deonica Sljepčević – Badovinci, brže stizati i do Bjeljine i da će se brže stizati i do Zvornika, dakle do Republike Srpske, ali da će se stizati i do Gornjeg Podrinja, dakle do Malog Zvornika, Ljubovije, Bajine Bašte, a dalje Tare, Zlatibora i tog dela Jugozapadne Srbije. Ali, graditelji „Azverta“ učestvuju i u izgradnji saobraćajnice od Bačkog Brega do Sombora na izgradnji tog projekta, osmeha Srbije.
I pred vama je još jedan sporazum gde moram da budem i malo ličan. Inicirao sam njegovo zaključivanje pre četiri godine i evo danas je pred vama. To je sporazum o ukidanju viza sa jednom državom desetina hiljada kilometara udaljenom od nas. Reč je o sporazumu o ukidanju viza za nosioce običnih civilnih pasoša sa Republikom Gvatemalom.
Gvatemala je država Centralne Amerike, kao što rekoh, desetinu hiljada kilometara udaljena od Srbije, ali država koja uvek u međunarodnoj areni glasa onako kako to Srbiji odgovara, naročito kada je u pitanju KiM. I to je neverovatno.
Mi se sa njima ne znamo toliko, ali ja sam zato iskoristio i ovu današnju priliku i svoje obraćanje vama da vas upoznam makar na trenutak sa zemljom u kojoj, verovali ili ne, postoji selo kome su dali ime Srbija.
Dakle, u centralno američkoj zemlji imate selo koje nosi ime Srbija. U tom selu se kao dan toga sela slavi Vidovdan. Ja sam ovde doneo da vam pokažem kako izgledaju slike sa tih proslava. Pogledajte već ovde na početku ove divne devojke koje su obučene u kostime u bojama naše zastave.
Kako je moguće da to postoji? Postoji zato što je Gvatemala zemlja sa najvećim brojem aktivnih vulkana u svetu. Jedan od tih vulkana je porušio ovo selo. Posle toga su se javili neki ljudi dobre volje, Gvatemalci. Porodica koja godinama, decenijama unazad daje počasne konzule nekada u Jugoslaviji, a posle Jugoslavije i Srbiji i koji su pomogli obnovu i izgradnju toga sela, sagradili su ljudima kuće, i kada su oni hteli da im se oduže pitali su ih da li je u redu da svom selu daju naziv Srbija. Ovo što vidite su slike sa proslave, videćete, sa proslave Vidovdana upravo u ovom selu 2021. godine, ali ne samo to. U ovoj zemlji postoji i manastir Srpske pravoslavne crkve i jedini u Centralnoj Americi.
Vidite, nije se ovo desilo pre 15 godine, nije se desilo pre 20 godina. Ovo se desilo u periodu od prethodnih pet, šest godina. Ovo vam pokazuje da Srbija nije više gubavac u međunarodnoj areni. Da smo uspeli ono što je činjeno naročito devedesetih godina, a to je da budemo prokazani i proglašeni za pariju u svetu, da smo uspeli da se odlepimo od te etikete i pokazujemo da smo zemlja koja može da dobije čak i organizaciju jednog prestižnog događaja kao što je specijalizovani EKSPO 2027. godine.
Koliko je ova zemlja, zemlja dobrih ljudi daću vam samo jedan primer, ne mogu da ne kažem sada to, to je jedna mlada zemlja, mlada nacija. Godine 1850. godine Srbija je imala 956.000 stanovnika, Gvatemala je imala 787.000 stanovnika, 1910. godine Srbija je imala 2.900.000, oni su imali 2.600.000, Srbija danas ima negde od 6.600.000 ne računajući populaciju na Kosovu i Metohiji, Gvatemala danas ima 17.800.000 ljudi u zemlji, bez rasejanja. Da li je dobro što u takvoj jednoj zemlji ukidamo vize, ja mislim da je dobro, i to svedoči o tome koliko smo počeli da se vraćamo svojim tradicionalnim i starim prijateljstvima.
Naravno, razvijaćemo i kulturnu saradnju. Mi smo u Antigva Gvatemali, to je stara prestonica te države, organizovali jednu divnu izložbu o srpskom srednjovekovnom sakralnom nasleđu, ona je bila veoma lepo propraćena i nastavićemo i dalje da predstavljamo svoju bogatu, kulturno-istorijsku baštinu, a u sklopu naših nadležnosti, u saradnji sa Ministarstvom spoljnim poslova i Kancelarijom za kulturnu i javnu diplomatiju. Vlada Republike Srbije.
Ne mogu na kraju da se osvrnem, i ne bi bilo u redu, na nešto o čemu su govorile moje kolege. Još jedan od vrhunskih dokaza da se sprovodi obojena revolucija jeste i nešto što možete da vidite i ovih dana. Šta je to? Kada god bi se kao žrtva njihovog nasilja našao neko ko ne podržava obojenu revoluciju, to je neko ko ne sme da bude žrtva, ne može da bude žrtva, koga treba žigosati i koga treba kriminalizovati, To je ono što postoji u priručnicima za obojene revolucije. Kada god je neko žrtva ko nije uz njih treba ga proglasiti za lažova, treba ga proglasiti za nekoga ko je iscenirao nešto i na svaki mogući način naružiti u javnosti.
Tako je to bilo ovde sa vama dame i gospodo narodni poslanici, gde je 24 vas zadobilo različite vrste povreda, utorka prošle nedelje, tako je to bilo i sa novinarima koji izveštavaju o događajima na ulicama naših gradova na onaj način koji na koji se to njima ne dopada, tako je to bilo sa novinarkom Brankom Lazić, gde su neki drugi ljudi koji su politički neistomišljenici smišljeno i ciljano sprečavali ženu da se skloni i od nasilnika i od nasilja, da je izlože i povicima i šikaniranjima i gađanjima različitim predmetima i sam sam se našao u nekoj sličnoj situaciji, ali šta je u tome važno i time ću završiti?
Dok se bavim politikom i dok mogu javno da govorim ona Đilasovsko-Šolakovska glasila, onu mašineriju stvaranja mržnje, frustracija, naboja i nezdrave atmosfere, negativne atmosfere među građanima, a to su i „Danas“, i „Direktno“, i N1 i Nova S i svi njihovi sateliti po regionu da li su u Sarajevu, da li su u Zagrebu, da li su u Prištini ili u Podgorici, nazivaću večito najvećim lažovčinama koje postoje na medijskoj sceni, jer su te lažovčine bile u stanju da i predsednika Vučića i mene optuže da sam lagao da sam napadnut. Otprilike nije im se dopao nivo povreda koje sam dobio da bi u nešto morali da veruju. Zašto je to tako? Zato što oni u svemu polaze od sebe. U svemu se vode autoprojekcije.
Dakle, oni bi scenirali povrede, oni bi scenirali napad, pa im onda ne vredi i kada postoji snimak toga i na kraju kada dobiju samopriznanje napadača oni se ućute, a mogli ste da vidite da u roku kraćem od 60 minuta, ja ću vas podsetiti, je nije ovde reč o ovome što se meni dogodilo.
Podsetiću vas dragi sugrađani, drage koleginice i kolege, to je nešto čemu mi svedočimo godinama unazad. Oni godinama unazad su u stanju da najveću laž plasiraju kao istinu, da je objavi jedan njihov medij, da u roku od nekoliko desetina minuta njihovi releji, sateliti po regionu preuzimaju tu vest, šire je po regionu, predstavljaju je kao istinu i šta je to drugo nego doslednost Gebelskovskom načinu funkcionisanja, gde 100 puta ponovljena laž treba da postane istina. Takvi nikada nisu bili u stanju nikome da se izvine. Nikada nikome. Predsednika republike su napali zbog jedne reči koju je uputio nakon jednog i te kako pristrasnog izveštavanja. Što kaže naš narod podigla se i ala i vrana na njega. On je pokazao svoju veličinu time što je izašao sa izvinjenjem. To izvinjenje sa druge strane nećete videti.
Zašto je važno ovo što sam ispričao? Zato što to pokušavaju da rade studentima koji hoće da uče. Zato što to pokušavaju da rade onima koji suštinski i zaista se bore za institucije u koje su došli samo sa jednim ciljem, da steknu znanje, da studiraju. Za tu decu su roditelji širom Srbije i ne samo Srbije, već i regiona, odvojili od usta da bi poslali svoje dete da studira. Ti studenti već duže od tri meseca ne mogu da studiraju zato što neko pod izgovorom borbe za institucije blokira institucije.
Noćas i jutros su to radili sa medijskim javnim servisom. Planirali su to možda da rade i sa ovom Narodnom skupštinom i sa drugim institucijama sistema. Još jednom koristim priliku da sa ove govornice pozovem apsolutno svakoga ko ima uši da čuje i ko ima oči da vidi, da se vrate razumu, da shvate da nam je potreban mir, da nam je potrebna stabilnost, da na takav način kako planiraju svoju političku borbu, uz ozbiljnu i ogromnu podršku koja dolazi iz inostranstva.
Sve su sistematski radili. Malopre sam sa kolegama u pauzi pričao. Ima ovde starijih poslanika koji dugo pamte, setite se kada nam je osovina Labus-Đilas ukidala zavod za obračun i plaćanja ili nekadašnju službu društvenog knjigovodstva. To je bio savršen sistem u kome ste mogli da pratite sve tokove novca. To je sistem u kome ne bi moglo da vam promakne kada vam ulaze pare za subverzivno delovanje iz inostranstva. To je namerno uništeno i to su radili sa svim stubovima sistema.
Možemo mi da obnovimo instituciju neku, možemo da donesemo propise, možemo da obezbedimo sredstva, ljude, najkvalitetniji deo toga nikada više ne možemo da vratimo. To je udarac neverovatan koji su nam zadali, ali u ime Srbije, u ime budućih generacija, u ime našeg dalje nesmetanog, normalnog i željenog rasta i razvoja, pozivamo sve još jednom i sa ove govornice na mir i na pribranost. Politička borba se odvija i prihvatljiva je uvek u sučeljavanju mišljenja. Ovaj dom je pravo mesto da se ta mišljenja sučeljavaju, da se o tome razgovara, a jedini, najveći i nepogrešivi sudija je građanin na izborima kada bira kako će se zemlja u budućnosti voditi i kako će se razvijati. Uveren sam da iako ne poslušaju, ova strpljiva i trpeljiva Srbija koja ih je pustila da rade sve šta su radili i neretko nije razumevana kao takva i od velikog broja stanovnika naših, velikog broja naših građana, umeće da pokaže šta je država i kako država radi. Onda kada neko pređe granice i onda kada joj neko ugrozi postojanje, dostojanstvo i budućnost. Živela Srbija.

Reč ima potpredsednik Vlade gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.