Hvala, predsedavajuća.
Poštovani, možda će u ovom trenutku i u ovoj situaciji ovo moje pitanje delovati bespredmetno i delovati trivijalno, ali verujte da nije tako, jer svi znamo da zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan ima samo jednu.
Stoga znamo i podaci su nam dostupni da stanovništvo Srbije stari, da mi već spadamo u staro stanovništvo. Prosečna starost stanovnika Srbije je 44 godine, odnosno tačnije 43,9, prema podacima iz jula 2024. godine. Podsetiću da je 60-ih godina prošlog veka prosečna starost stanovnika Srbije bila 29 godina.
Dakle, sa starenjem raste i broj bolesti koje su vezane za starenje, to su tzv. degenerativne bolesti, ali i napreduju, progrediraju bolesti koje su već postojale. To su najčešće bolesti disajnih organa, bolesti srca, bolesti bubrega itd, ali i neurološke bolesti. Međutim, ono što zabrinjava i što je alarmantno jesu zapravo maligne bolesti u Srbiji. Odmah posle bolesti srca i krvnih sudova, maligne bolesti, različite maligne bolesti, uzrok su oboljevanja i umiranja velikog broja ljudi. Podaci su zaista alarmantni, 42.000 ljudi je prošle godine obolelo od malignih bolesti, a 20.000 je, nažalost, preminulo.
Potrebe za lečenje ovih bolesnika su zaista velike, a posebno za negu i lečenje onih koji su u završnoj fazi ovih neizlečivih bolesti. Prevencija je, naravno, značajno napredovala, posebno zadnjih godina. Takođe, lečenje i nabavljanje inovativnih lekova, savremenih tehnologija, ali još uvek je broj ovih pacijenata jako veliki.
Ovim pacijentima potrebna je sveobuhvatna i široka podrška, i to ne samo zdravstvenog sistema i porodice, već i zapravo cele zajednice. Na kraju svog života, u njegovim poslednjim nedeljama i danima, obeleli trpe, sem fizičkih, i duhovne, socijalne, ali i psihičke probleme, pa pored bola koji je najčešći i najteži pratilac ovih bolesti, tu su i anksioznost, depresija, ali i brojna duhovna pitanja, socijalna pitanja su nešto što zapravo opterećuje ne samo obolelog, već i njegovu porodicu, ali i okruženje.
U tom smislu, poslednjih godina, naročito zadnjih 10, u Srbiji je postignut značajni napredak. Formirane su službe kućnog lečenja, takođe dnevne palijativne bolnice, ali i palijativni centri, gde se pacijenti hospitalizuju i gde se ublažavaju tegobe, čime se postižu ne samo poboljšanje stanja obolelog, već i predah i odmor porodice koja ovde trpi zajedno sa obolelim. Ovi pacijenti zahtevaju hospitalni tretman, posebno u zadnjim nedeljama i danima svog života, gde u ovim centrima multidisciplinarni timovi rade sinhronizovano na olakšavanju svih tegoba obolelog.
Prema našim propisima, oboleli ima pravo da bude hospitalizovan u ovakvim jedinicama maksimalno dve nedelje u jednom aktu i mora biti premešten sa nekog drugog bolničkog odeljenja gde je prethodno hospitalizovan.
Moje pitanje ministru zdravlja je sledeće, zapravo to su tri potpitanja.
Da li postoji mogućnost da pacijenti sa ovim bolestima, znači neizlečivim, hroničnim bolestima, u terminalnoj fazi budu hospitalizovani duže od dve nedelje?
Da li se može obezbediti da ti pacijenti tretirani od strane svog lekara, izabranog lekara, i službe kućnog lečenja ili dnevne palijativne bolnice budu hospitalizovani u palijativnom centru bez da su prethodno prebačeni sa nekog odeljenja gde su već ležali?
Da li postoji mogućnost da se za palijativnu negu opredele dodatni kapaciteti, imajući u vidu da su izgrađeni i grade se novi klinički centri i bolnice?
Mislim da bi ovakve mogućnosti umnogome pomogle obolelim od teških neizlečivih bolesti u terminalnom stadijumu, ali i njihovim porodicama, rasteretile bi primarnu zdravstvenu zaštitu, službu kućnog lečenja pre svega i omogućile značajno bolji tretman tegoba ovih bolesnika, koje nisu samo njihove, već i njihove porodice, ali i cele zajednice. Hvala.
