Ne može da ne dobacuje, zato što, ljudi su mogli da vide, kad je rekao u jednom trenutku kako može da vlada onaj ko ne može da vlada sobom. Ja mislim da je to bila najbolja definicija i da su to ljudi na najbolji način mogli i da vide, čak i juče, ko ne može da vlada sobom, a ko može da vlada sobom kad je teško vladati sobom i kada ste napadnuti bez ikakvog razloga i provocirani ceo dan.
Kažete – situacija je apokaliptična, pogubna i katastrofična zato što mrzim Srbiju. Srbiju volim najviše na svetu. Ne postoji ništa što volim kao Srbiju. Mogu da uporedim to samo sa ljubavlju prema svojoj deci i ni prema kome drugom i ni prema čemu drugom.
Što se tiče situacije, situacija u Srbiji je u poslednjih 10 godina u istoriji naše zemlje, mada to mnogima čudno zvuči, jer mi nismo naučili da govorimo lepo i da nešto pohvalno kažemo, objektivno najbolja. Nikada u istoriji nije bila bolja. Da li je dovoljno dobra? Ne, nije. Da li sam zadovoljan, da li sam srećan? Ne, nisam. Da li je nekada u istoriji bilo bolje? Ne, nije. Nikada. A kada to? U vreme Nemanjića, Brankovića, Dejanovića, Lazarevića, Karađorđa, Miloša, Aleksandra, Mihajla, Milana, Aleksandra, Petra, Aleksandra, Tita? Kada pre? Pa plata je ovde bila 329 evra, danas je 740 evra, pre samo deset godina, i to posle velikog skoka u odnosu na raniji period.
Govorite – uzeo sam kartu, ne znam gde, u Karlobagu za voz. Nisam bio tamo nikada, ali nisam mogao da uzmem kartu za voz nigde u Srbiji, jer nam niste sačuvali nijednu prugu i nijedan voz pristojan, pa smo morali da gradimo iz početka i pruge i vozove, da bismo ih uradili više nego u prethodnih 50 godina.
Nažalost, čim govorim, čim odgovaram, oni napuste salu.
Hoću građanima Srbije da kažem, iako sam ja morao da trpim uvrede, viku, dreku, optužbe za ubistva i ne znam šta sve, da svi oni koji su nam govorili kako je Kosovo srce Srbije, sa čim sam saglasan, četvoro njih zvaničnih šefova poslaničkih grupa su manje proveli u ovoj sali, zajedno, nego ja sam. Toliko koliko meni nije stalo, a ja sam predsednik Republike. Ipak, predsednik Republike, zbog institucije govorim, a ne zbog sebe, kao što vidite, nije mi teško da budem ovde više nego četiri puta više nego oni. Toliko o poštovanju, toliko o temi, toliko o interesu i toliko o borbi.
Kažu – Belivuk, Vuk Branković. Nažalost, ne znaju ništa o istoriji, ali tu dolazimo opet do onoga o čemu sam vam govorio. Pokazaću vam jedan primer. Vidite, poštovani građani Srbije, ovo ste videli milion puta na društvenim mrežama, vidite, ovo smo Kurti i ja. Jel tako? Jel tako, ovo smo Kurti i ja? Tako izgleda, pogledajte. Kurti i ja. Vidite, Kurti i ja se nikada nismo slikali ovako. Kurti i ja se nikada nismo rukovali u životu. Ovo je slika, u stvari, Kurtija i Dendijasa, samo je umesto Dendijasa ovaj čovek koji je malopre govorio stavio moju sliku i obmanjivao javnost da kaže – pogledajte kako se Vučić grli sa Kurtijem.
Dakle, pogledajte o kakvim lažovima, bolesnim lažovima, sa kakvim bolesnim lažovima imamo posla. Pogledajte, poštovani građani Srbije, pogledajte, poštovani građani Srbije čime se bave, i to rade već 30 dana, 30 dana, najbrutalnijim lažima. Želim građane Srbije da obavestim, ne samo da se nikada nisam grlio sa Kurtijem, moj posao bi bio da se rukujem sa njim, nikada se nisam ni rukovao. Samo da imate u vidu sa kakvim prevarantima i lažovima imamo posla.
Vidite, to je čovek koji je glavna zvezda albanskih medija, u kojima kaže, pogledajte, ovde piše nešto na albanskom, ali sam dobio i prevod – srpski poslanik Vučić napio se od sreće kada je Đinđić ubijen. Pogledajte o kakvim je bednim lažovima reč. Slučajno, pošto su me prisluškivali u to vreme, da vas obavestim, te imam u posedu i to, kao što imam i zvaničan dokument sada sa vašeg mejla gde ste slali za hidroelektrane, dakle, imam sopstveni prisluškivani razgovor sa predsednikom SRS Vojislavom Šešeljem.
U popodnevnim satima je on meni uputio poziv u 15 i nešto, ako se ne varam, nije ni važno, i počeo da govori o ubistvu Đinđića, imamo to sve u transkriptima. „Pa, jel se raduju ljudi?“ Ja mu kažem: „Ne, Vojislave, niko normalan ne može da se raduje“. „Šta je nama radio…“ Ja kažem: „Vojislave, niko normalan ne može da se raduje tome“. I to imate dva puta ponovljeno u razgovoru. Snimila služba, prisluškivali su me, znate, to tako ide u demokratskim režimima, oni prisluškuju opozicione prvake. Ali da to nisu uradili, ja ne bih imao sačuvan dokaz danas kakvi su lažovi i kakvi su prevaranti. A i živ je, hvala Bogu, gospodin Šešelj, pa može da vam potvrdi ili demantuje ono što sam ja rekao. A zamislite još da kažete da sam pio ili ne znam nešto slično. Ali to su vam te hiljade ljudi i izmišljotina na dnevnom nivou, koje kada imate posao ne možete da demantujete, jer ja bih se u ovom trenutku bavio nekim potpuno drugim stvarima. Ne bih imao priliku da sve ove bljuvotine, laži i besmislice obrazložim, objasnim narodu čime se služe i šta je to što rade.
Dakle, nije problem, kada vam kaže, zamislite, javite se i kažete, neko je rekao kao nesrećnici nekome, to je strašna reč, a divno je kada kažete, Andrej i Danilo, pronađeni u šahtu kao Gadafi. U redu, dirajte mene, nije problem da ja završim kao Gadafi, super, razumem vašu želju, razumem vašu patologiju, mnogo o vama govori, sve u redu, ali vas samo pitam – ljudi, što to radite porodicama, šta su vam oni skrivili, šta su vam oni zgrešili, što to radite? Kako uopšte možete da se radujete nečemu što se dogodilo Gadafiju? Kako to možete da zamislite za bilo koga? Kakvi ste to ljudi? Mislim da se nijedan normalan čovek tome nije radovao. Šta li je u vašoj glavi?
To što ste vi primetili, to sada da vam ispričam, pošto ste vi gospodine Ivkoviću igrali dobru ulogu, da li je to serija Obrenovići, ja sam svakako zapamtio po ubistvu. U redu, to je Pad dinastije Obrenović. Dakle, sada kada sam bio na Hilandaru, ima jedna stvar da vidite, ovaj koji je uzviknuo to – dole tiranin, ne bi li pozvao neke na ubistvo Vučića, da se dogodi isto ono što se dogodilo 1903. godine, a onda kada odete na Hilandar i razgovarate sa monasima, to su divni ljudi, oni ne mogu da razumeju i ne mogu da podnesu nikoga ko se radovao smrti Aleksandra Obrenovića. Mi imamo Hilandar zbog Aleksandra Obrenovića. Ima ovde ljudi i drugih vera, ali govorim sada pravoslavnim vernicima koji znaju da je to jedna oda naših najvećih svetinja, jer kralj Aleksandar je po povratku sa Olimpijskih igara u Atini 1896. godine, doneo dukate, zlato i novac i otplatio dugove Hilandar bugarskom manastiru Zograf i tako vratio Hilandar u srpske ruke.
Sada da me pitate da li je važniji taj zaverenik, pa i sam Apis i svi drugi, koji su slabovidog kralja ubili i ženi više desetine puta odsekli bradavice, veliki junaci, i bacili sa terase, ili je veći junak koji nam je vratio Hilandar, uvek prihvatam sudbinu onoga čija će česma negde da postoji, od onih koji će sladostrasno da se raduju nečijem ubistvu.
Tako da, u istoriji smo ubili Aleksandra Karađorđevića sopstvenim lažima, ovakvim prevarama, nameštenim slikama, izmišljenim rečima Žorža Klemensoa, govoreći kako nije izabrao Srbiju, nego je birao Jugoslaviju, i ako je to bilo jedino što je mogao da izabere, a da većina Srba živi u jednoj državi, na istom prostoru. Tako smo posebno bili nepravedni prema Aleksandru Obrenoviću, tako smo prema svakome. Malo manje budemo nepravedni kada ih sklonimo sa istorijske scene, onda se setimo da su po nešto dobro i uradili. Ali, ne mislim da je sve u redu sa ljudima koji čeznu za time da nekoga napadnu, da dođu ovde na podijum, da žele nekome da završi kao Gadafi, ili bilo šta slično. Ti ljudi sreću i budućnost ovoj zemlji ne mogu da donesu.
Kada govorite o pogubnoj, katastrofalnoj, apokaliptičnoj situaciji u svim oblastima društvenog života situacija je neuporedivo bolja. Nismo imali otvorene muzeje, mi smo ih uradili i platili, i pozorišta, više nego ikada. Stadione, otvaramo tri stadiona u Leskovcu, Zaječaru, i Loznici u naredna dva meseca. Lepotice stadione, novi centri gradova postaju to, bukvalno. Gradićemo ih još.
Govorio sam o stvarima o kojima manje govorimo, da ne pričam o našoj vojsci, da ne pričam o opremljenosti naše policije, da ne govorim šta smo sve uradili, koliko bolnica, kliničkih centara i koliko ih još gradimo. Srbija je mnogo napredovala, samo što mi to nikada nećemo da kažemo, zato što smo dobili manir žalopojki i kuknjava uvek.
Ne znam da li ste pretili na društvenim mrežama se jedva iskorenilo sa ovim velikim skokom plata ona priča, majke ti nego ću da radim za 250 evra, pošto smo morali minimalnu zaradu da podignemo na 400, nešto manje od 400 evra, dakle, tek tada su negde prekinuli da obmanjuju i lažu javnost o plati o 250 evra. Zato što su ljudi naviknuti na njihovo vreme kada je plata bila 250 evra, čak i 150 evra. Minimalac je tada bio 150 i manje od 150, ne pričam o minimalcu nego o prosečnoj plati. Dakle, i to su sve maniri i to su sve trikovi.
Kažete, pominjete Kumanovski sporazum. Vidite, to vam je kao juče oko Briselskog sporazuma. Kumanovski sporazum niti sam ja podržao niti partija kojoj sam pripadao. Ali, gle čuda, jedna druga partija je podržala, baš partija kojoj je pripadao govornik, ona je podržala Kumanovski sporazum, ne mi, nego oni, zvanično njihovo saopštenje. U zvaničnom svom saopštenju iste večeri partija kojoj sam ja pripadao usprotivila se Kumanovskom sporazumu, partija kojoj je on pripadao bila je za Kumanovski sporazum. Danas on meni i vama drži pridike o Kumanovskom sporazumu. Pogledajte o kakvim ljudima mi ovde govorimo. To vam je kao i ona moja slika sa Kurtijem, lažna, izmišljena, fotomontaža, kao i snajperi, puške oko Sarajeva, kao i sve besmislene priče. Kada im kažete - pokažite. Pa, ne mogu ništa da pokažu. Kao, nosio si pivo Šešelju, ja nosio izborni materijal, jer ovaj čovek i ne pije pivo. Pa, nikad nije pio pivo. To je besmisleno da ljudima ja sada objašnjavam. To samo služi da izgovorite najteže laži, najteže gluposti i baš vas briga i ponavljaćete to bezbroj puta. Normalni ljudi misle da nema potrebe da se odgovora na sve to.
Kada nudite zatvore svima, dobro je to, lekovito je, samo morate da znate jednu stvar, videli ste juče kako su neki nudili svašta, zatvore, a onda pobegoše napolje pošto su znali o čemu ću da govorim. Pošto su znali da ću da govorim o crno na belo, 700 hiljada evra otetih. Onda maca pojela jezik, a šta da radite. A ja vidite, ne mogu sladostrasno da gledam na to jer ipak te ljude poznajem, makar po tome koliko me mrze, makar po tome koliko su kletvi prosuli, makar po tome koliko su mi puta smrt poželeli, da im nikada ne bih poželeo zatvor, bez obzira na to što su ukrali od ove zemlje toliko stotina hiljada. Naravno, institucije o tome odlučuju, ali vam samo pokazujem kakva je razlika između ljudi.
Zamislite da ovi arogantni, bahati i osioni još jedanput dođu na vlast, koliko bi ćerki vaših, naših, svih ostalo bez kose i to ne po prvi put, kao što su isekli kosu ćerki Milovana Bojića, posle 5. oktobra i hvalili se time u svim novinama. Kao kada je umro Slobodan Milošević, oni su organizovali slavlje. Zamislite vi, šta god mislili, ja imam i pozitivne i negativne stvari o Miloševiću koje bih mogao da kažem u istorijskom nekom smislu, u ličnom odnosu nemam šta loše da kažem. Dakle, ali vi da idete da se radujete nečijoj smrti i da to organizovano slavite na Trgu Republike, sa vama nešto nije u redu. Sa vama nije nešto u redu, a nije važno o kome je reč, ko god da je, ali sa vama nešto nije u redu.
Tako da ja razumem da se radujete mojoj pogibiji, mojoj smrti, da želite da mi brat i dete završe kao Gadafi, sve to razumem, a onda samo razmislite svi koji govorite i toliko često pominjete Boga, a gleda li to neko odozgo i kako nam to svima vraća.
I za kraj, primetili ste građani Srbije, u ovih dan i po kako su svi strašno osetljivi koju god reč da izgovorite, čak i kada kažete da je nešto antidržavno zamislite ne smete da kažete da je nešto antidržavno, jer ste nekoga uvredili, a ovde su vam donosili krpe, banere, transparente sa najtežim mogućim uvredama, uzgred lažima, ali sa najtežim mogućim uvredama. Pentrali se ovde, pretili, vikali, najgore reči izgovarali kao što i ceo dan danas slušate i nikome ništa.
Uzgred, samo želim da vam kažem da sam došao u posed u međuvremenu, moj tim je pribavio, da znate da imamo i zvanični dokument, ne samo reč datu za medije, imam zvanični dokument. Mejl poslat od Aleksandra Jovanovića, Aleksandar Inventa na četiri adrese Mirjani Filipović, Danijelu Nikoliću, ne znam ko je ovo, piše – tema Minihidroelektrana Temska – poštovana gospođo Filipović po preporuci Danijela Nikolića, u prilogu vam šaljem dokumentaciju u vezi sa projektom MH Temska na Staroj planini. Srdačan pozdrav, Aleksandar Jovanović, ima i broj telefona – 064163, ostala četiri broja neću da govorim.
A onda interesantno imate stotinu stranica materijala. U tim materijalima imate lokacijske uslove, idejno rešenje za izgradnju minihidroelektrane, situacioni plan minihidroelektrane, kartu zahvata vode, nacrt mašinske zgrade, mašinska postrojenja za zahvat vode, pregrađivanje reke Temska.
Dakle, samo da vidite ko su ljudi koji su nas uspeli da obmanu i oko litijuma i oko hidroelektrana i oko svega drugoga.
Dakle, mi to tražimo za sebe, kad ne dobijemo za sebe, udri po državi jer država je najslabiji protivnik, ona ima najmekši stomak, tuci, tuci, tuci, tuci, tuci po Srbiji, tuci po državi jer nas država nikada nije interesovala. Hvala vam najlepše.