Pre svega, poštovani gospodine Čanak, vaš zdrav humor sam uvek podržavao, na moju žalost bio je sažetak izlaganja, uglavnom zbog mojih nedovoljnih fizičkih mogućnosti, ali svejedno mislim da su građani mogli da steknu uvid u jedan sveobuhvatan i ozbiljan plan i program.
Naime, podsetiću vas da je najduži pre mog ekspozea iz 2014. godine ekspoze imao Vojislav Koštunica od 90 minuta, da su neki imali, verovali ili ne, zamislite, iznosili su svoj program i plan rada Vlade u 20 minuta. Dakle, pročitali četiri strane, četiri šlajfne teksta i to je bio plan i program za Vladu.
Ja se time hvalim, ja se time ponosim, za razliku od onih koji bi, ja nisam rekao da to vi činite, koji se sprdaju i koji govore da je to nešto loše ili strašno. Možete da mislite koliko je rada nekome potrebno, koliko sati i koliko dana kada je morao da čita ili imao da čita za devet ili deset sati, koliko je rada, koliko truda i koliko energije morao da uloži da bi to napisao i koliko puta to da iščita. To mislim da pokazuje i odnos prema građanima, pokazuje i marljivost i posvećenost.
Nažalost, u Srbiji je postao neki trend da se ljudi šale, da se ljudi ismevaju sa onima koji su vredni i koji bi mogli da rade. Valjda je najbolje da budeš lenčuga i da po ceo dan sediš u kafiću i da kritikuješ sve one koji nešto rade.
Kada kažete - nije tako nova; Vlada je nova, svaka Vlada posle izbora je nova, Vlada je i drugačija, a logično je da ima ljudi koji su bili u Vladi iz prostog razloga što smo tako izašli na izbore i tako tražili poverenje. Bilo bi prevara građana Srbije da smo doveli sve druge.
Da budem iskren, da nisam išao u kampanje sa pričom da ću biti premijer, teško da bih bio premijer, iz nekih potpuno drugih razloga, ali bi bila prevara građana da to nismo učinili na takav način, jer sam išao, govorio građanima – glasajte za našu listu ukoliko želite da budem predsednik Vlade Srbije.
Naravno da su tu ministri, i drugi ministri su radili dobro posao, ali potrebna je uvek neka svežina, neka nova krv, kao što to radi „Koka-kola“ u Atlanti, oni svake godine 15% ljudi promene da bi se pokazalo da dođe nova energija, nova ambicija.
Mislim da je napravljen dobar balans između iskustva, znanja, svežine. Vi ste pohvalili dvojicu novih članova Vlade i verovali ili ne, to im neće smetati u njihovoj karijeri, iako sam video da ste se zabrinuli obojica kada ste ih pohvalili, ali želim da vam kažem da smo to uradili na taj način da čini mi se postavimo ljude koji su iskusni, ne ljude koji ne znaju ništa o tom poslu i kada ste pomenuli Zrenjanin i rekli kako danas Zrenjanin tavori, tačno je, zato što neki koji su došli na vlas 2000. godine pre toga nije bilo mnogo dobro od 1990. godine do 2000. godine. Počelo je urušavanje.
Oni koji su došli 2000. godine na vlast, rešili su da rasprodaju sve što im je palo na pamet i od veoma uspešnih preduzeća u Zrenjaninu, od industrije mesa koja je bila poznatija od Mitrosa, Sremsko Mitrovački kakva je „Bek“, do mnogih drugih kompanija. Sve je razoreno, uništeno, rasprodano i ne postoji ništa.
Goran Knežević je doveo Drekslmajer kao gradonačelnik u Zrenjanin, to ga je između ostalog preporučilo, jer je znao kako se sa investitorima na najbolji način postupa. Ti ljudi iz Drekslmajera su došli pre nekoliko dana kod mene, želim da vas obavestim, oni sada uvećavaju svoj biznis, uvećavaće broj zaposlenih i očekujemo da taj broj zaposlenih bude uvećan u naredne dve, dve i po godine u Zrenjaninu, što će dodatno značiti i Skupštini grada Zrenjanina i Zrenjanincima, ali to nije dovoljno, biće potrebno još investitora da bi Zrenjanin mogao da bude onakav industrijski centar kakav je bio.
Može okolina Zrenjanina, možete od Mužlje do Jankovog Mosta da živite od poljoprivrede, ali ne možete da imate stotinu hiljada ljudi, od tih stotinu hiljada ljudi da vam 70.000 živi u gradu Zrenjaninu ako nemate snažnu industriju. Radićemo na tome. Menjaćemo stvari, popravljaćemo ih i mislim da će biti bolje nego što je bilo pre nekoliko godina.
Što se tiče rezultata, i ja sam se osvrtao na taj rad i veoma sam ponosan na rad. Naravno da uvek stvari možete da učinite boljim i da ih napravite da budu bolje. Sam imam bezbroj primedbi. Čini mi se da sam i najoštriji kritičar, ne kritičar iz kreveta u 10.15 kad ustanem , pa mogu da objavim jedan tvit i da kažem: „Au, al sam mu rekao“, već kritikujem ono što gde nismo pokazali dovoljno energije, dovoljno rada i dovoljno truda. Ali, uradili smo velike stvari i mnogo dobrih stvari i zato mislim da je važno da to uradimo i u narednom periodu.
Da vas obradujem oko promene političkog sistema. Upravo zbog te, rekao bih, krizne političke situacije i globalno i regionalno, pa i u našoj zemlji, ako hoćete, u kojoj nismo mogli da se bavimo tim suštinskim političkim pitanjima, vreme je da od jeseni krenemo u te razgovore i, ne kao premijer, već kao u ovom trenutku predsednik važne stranke u Srbiji, spreman sam da prihvatimo taj dijalog i da razgovaramo o tome, da bi i regionalne stranke mogle da budu zastupljene u parlamentu, da vidimo da li ćemo da imamo četiri, pet, šest, sedam, da sami razgovaramo, da otvorimo dijalog, potpuno sam spreman. Nemam nikakav papir na kojem je nešto napisano. Sa praznim papirom doći ćemo i pred vas i pred svakog drugog u Narodnoj skupštini i da sednemo da razgovaramo o tome. Spremni smo da o tome pričamo zato što bismo u tom slučaju imali i bolju reprezentativnost u Narodnoj skupštini, nego što imamo danas, a razume se, i u svim drugim izvršnim organima vlasti. Dakle, na to smo apsolutno spremni.
Ne znam da nisam izgovorio ime Vojvodine, ali sam govorio o Vojvodini, govorio o pokrajini. Možda je, kako vi kažete, semantička greška što nisam, jer sam posebno govorio o Kosovu i Metohiji, dakle, bez ikakve namere. Vojvodinu volim jednako kao vi. Ne dozvoljavam da je vi volite nimalo više, kao što se ne bih usudio da kažem da je volite manje od mene. Koliko su vaši koreni iz Vojvodine, slučajno su i moji i zbog toga ne mislim da sam bolji od bilo koga iz Kraljeva, Užica, Čačka, Niša, Leskovca ili bilo kojeg drugog mesta u Srbiji, ali zbog toga sasvim sigurno nisam ni gori.
Posao je naš da jednako tretiramo svaki deo Republike Srbije. Mislim da sam da se tako ponašao. Mislim da sam posetio svaki deo Republike Srbije. Ako hoćete, gospodine Čanak, nisam siguran da mi ljudi u centralnoj Srbiji to ne bi zamerili, jer smo mi subvencionisali dolazak najvećeg broja investitora upravo na teritoriju AP Vojvodine. Dakle, i u prethodne dve godine, a ja sam doneo ovde kompletan spisak, videćete da je najviše investitora stiglo na teritoriju opština Ruma, Sremska Mitrovica, Pećinci, u Srem, ali bogami i u severnu Bačku, naročito na teritoriju grada Subotice, ali i u Zapadnobački okrug i u Sombor i u Apatin i u Odžake, gde je Vlada Republike Srbije to subvencionisala mnogo više, a imamo čak mislim tri okruga, tri okruga cela u centralnoj Srbiji u kojoj ni jedan od investitora koje je subvencionisala Vlada Srbije nije stigao. Tako da, i ta priča ne stoji.
Što se tiče priče o prihodima i rashodima AP Vojvodine, mi smo spremni da tu priču otvorimo, kao što sam rekao, što je moguće pre. Ali, vi govorite samo o pravima i o prihodima, ali ne govorite o rashodima i ne govorite o obavezama. Ja ću vam reći da u nekom ranijem mandatu, mislim 2008. ili 2007. godine, Antiću, su preuzeli drugokategorisane puteve ljudi iz AP Vojvodine. Znate li šta su uradili? Nisu uradili ništa. Onda su rekli – mi nemamo pare za ovo, hajde Republiko, hajde Srbijo radi nam te puteve. I Srbija je radila i te puteve, toliko da znate. Nemojte da mi govorite o tome da nije bilo para, pošto je bilo para za sve funkcionere i predsednike opštinskih odbora koji su iznenada osnovali, i potpredsednike, koji su osnovali nevladine organizacije pojedinih političkih stranaka i umesto da se grade putevi ljudima u Vojvodini, pare su se bacale u bunar. Nemojte da vam govorim o nekim drugim stvarima.
Ja sam, čini mi se, i sa vama, pominjali smo Nenada Pagonisa, i ja sam i neke poruke ostavio i voleo bih da vidim u čemu je problem, ako postoji, iako kikboks nije olimpijski sport, mislim da smo dužni gospodinu Pagonisu sve što možemo kao država da učinimo. Mislim da bolji odnos prema sportistima, posebno prema vrhunskim imamo i to možete sve njih da pitate. Svi će vam to potvrditi, svaki čovek, i ovi naši divni veslači i kajakaši, svi će vam reći da nikada veću podršku države Srbije nisu imali, nikada veću podršku. Reći ću vam zašto. Zato što kod nas ne morate da čekate na novac u trezoru, zato što ministar da nalog i on dobija novac odmah, zato što je finansijska situacija bolja, zato što mi ne ostajemo dužni ni dana. Kada dobijete nalog, tog dana se isplati.
Mislim da je Vanja, kao složićemo se jedan, ja mislim, najveći, ali jedan od trojice ili četvorice najvećih vaterpolista svih vremena, čekao po godinu dana.
(Radoslav Milojčić, s mesta: Posle Šapića.)
Molim?
Mislim da je čekao po godinu, godinu i po dana da dobije obećani novac koji je bio neuporedivo manji nego što je danas, za zlatne medalje koje je osvajao. Danas njegovi drugari, njegove kolege ne čekaju ni dan. Onog dana kad nam dostave papire, za to im je potrebno tri ili četiri dana, petog dana taj novac dobijaju.
Što se tiče gospođe ili gospođice Keljmendi, vidite, ja mislim da ste tu vi preterali, gospodine Čanak, a ne neko drugi, a ne Marko Đurić, iako sam se trudio da ćutim i da ništa o tome ne govorim u javnosti, upravo zbog olimpijskih načela, upravo zbog sporta i upravo zbog toga što nam ta mlada žena ama baš ništa nije skrivila i niko nam ništa nije skrivio. I bežao sam od toga da komentarišem gluposti lažnih analitičara, lažnih novinara koji govore da je to potpisano u Briselu itd, kao da ne znaju ljudi kako i na koji način je Kosovo postalo članica Međunarodnog olimpijskog komiteta i razne te polupismene stručnjake koji su u stanju i veru i naciju da promene da bi dobili nekakvu funkciju, koji nam drže predavanja po tom pitanju, sve sam prećutao. Ni reč nisam rekao o njoj. Samo sam rekao da mi je interesantno bilo da su u roku od minut ili dva posle toga VVS i SNN objavili informaciju istorijsku o tome itd, kao da su samo čekali na to, ništa više od toga.
Vi ste rekli Marku Đuriću da je to tako Hitler radio. A šta to? Time što je rekao da je neko izdvojio deo teritorije Republike Srbije, što je njegova ustavna obaveza, kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kao svaki član Vlade? Mi se ovde zaklinjemo na Ustav Republike Srbije. U Ustavu Republike Srbije Kosovo i Metohija je deo Republike Srbije. Možda će ga jednog dana neko promeniti. Možda će ne znam šta prekosutra da se dogodi. Možda ja ne budem predsednik Vlade, možda neko drugi pobedi na izborima za mesec dana, ako se dogode. Nikakav to problem nije, ali to u ovom trenutku nije moguće.
Vi ste njega optužili da je Hitler zato što je poštovao Ustav Republike Srbije. Zato što je poštovao Ustav Republike Srbije nekome ste rekli da je Hitler. Nemojte da se ljutite, gospodine Čanak, to je ono što je bilo neprimereno. Ni na koji način nismo uvredili tu očigledno veoma uspešnu i vrednu sportistkinju, njen trud, njene napore, marljiv rad, kapa dole. Kakve to veze ima sa tim što je neko primio Kosovo kao nezavisnu zemlju, jer po statutu možete da ih primate samo kao nezavisnu zemlju? Prekršili su statut, kao članicu Međunarodnog olimpijskog komiteta. Kao što je to uradila UEFA, direktno kršeći sopstveni statut, jer samo članice UN UEFA ima pravo da primi. I UEFA ih je primila iako nisu članice UN. Sad ako neko sutradan kaže da se ne radujemo pobedi fudbalskog tima Kosovo, vi ćete da mu kažete da je Hitler, Hitler zato što štiti Ustav svoje zemlje, zakone svoje zemlje, zato što štiti svoj narod. Pa, valjda je to njihov posao da rade.
Pri tom, nemojte da mi kažete da sam nešto radio protiv Albanaca, jer smatram da je strukturni i strateški dogovor Srba i Albanaca od ključnog značaja. To su dva najveća naroda na zapadnom Balkanu. Prvi put sam se video sa albanskim premijerom posle Envera Hodže i Tita od 1946. godine.
Oni koje ste podržavali, koji su bili mnogo hrabri, nisu imali hrabrosti da to urade, zato što znam da nam je važan mir sa Albancima, ali to što nam je važan mir sa Albancima ne znači da ću da se odreknem Ustava svoje zemlje, zastave svoje zemlje i da kažem da teritorija naše zemlje po Ustavu Republike pripada nekom drugom i sada se radujem njihovim medaljama. Zato ću da budem Hitler? Da li je to glavna karakteristika Hitlera? Primer sa Džesi Ovensom nikakve veze nema. Da li je neko njoj govorio da je ovakva ili onakva, da je druge boje, druge rase, druge nacije? Niko joj nije zamerio koje je nacije. Samo smo pričali o tome kojoj državi pripada i ničemu drugom. Ja mislim da je to bila njegova obaveza. Da je drugačije postupio, mislim da bi to bila katastrofa.
Nemam ja ništa protiv vašeg stava, samo imam protiv toga da nekoga nazovete Hitlerom, posle miliona i miliona ubijenih ljudi u svetu, ko nije ubio nikoga, nekoga kome to nije ni namera. Malo je bilo preoštro i bilo je štetno za našu zemlju, bilo je štetno za našu zemlju. Nemojte da vam govorim da ste bili glavna zvezda u prištinskim medijima, a to nije zato što su vam bili zatvoreni ovdašnji, jer ste i ovde svuda citirani, već zato što su Albanci pomislili kako to njima odgovara u borbi protiv Srba. Samo to hoću da vam kažem i zato mislim da je to bila greška.
Što se tiče imovine javnih preduzeća i što se tiče onoga o čemu ste govorili, železnicama, Elektrovojvodini, da, došle su promene u EPS za koje mislim da su dobre. Da biste vi znali šta se nama dešavalo, nikada to ne bismo promenili i to nije imalo veze sa Elektrovojvodinom ili Elektroistokom ili bilo kojim drugim delom, Elektrošumadija. Svako od njih je bio potpuno nezavistan od svoje centrale i oni bi naručivali brojila, transformatore i mi imamo po 1.500 komada u Elektroistoku, Elektrovojvodina ih nema i ona pravi tender, i troše nam državne pare i obrnuto. Troše nam državne pare u istom preduzeću, ali oni ne razgovaraju jedni sa drugima. U istom preduzeću imamo višak, ali ovaj pravi tender i troši naše pare. To danas ne može. To nema nikakve veze sa autonomijom Vojvodine, već ima veze sa dobrim funkcionisanjem EPS, čijim funkcionisanjem i dalje nismo zadovoljni, ali je bolje i značajno bolje nego što je to bio slučaj ranije, a što potvrđuju i MMF i Svetska banka i svi ostali koji zajedno sa nama po tom pitanju rade. To nije političko pitanje, već je to ekonomsko pitanje.
Što se tiče predloga sistemskih promena, mislim da je bilo mnogo predloga sistemskih promena. Što se tiče mađarskog modela, govorio sam i o mađarskom i o poljskom, ne znam da li ćemo i koliko ćemo imati snage, ali borićemo se, borićemo se zajedno sa vama i super ako budemo podržani za to, da sačuvamo da to bude naša zemlja suprotno odredbama i direktivama EU. Ukoliko to bude moguće, mi ćemo dati sve od sebe. Izdržali smo i neke teže stvari i tako ćemo se ponašati. To nema veze sa tim što bih ja da podržim nekog ili što bi neko drugi da podržava tajkuna, a da mi priča o ugroženosti malih poljoprivrednika, a sve ih drži jedan te isti tajkun u jednom mestu i onda ih izvede na ulicu kada to njemu odgovara.
Gledaćemo da pomognemo stvarnim poljoprivrednim proizvođačima, koliko god je moguće, ali moraće i oni da menjaju svoje navike, kao što ćemo i mi da se menjamo, ali to nema veze sa poljoprivrednim zemljištem i ne pada nam napamet da donosimo zakone po kojima ćemo dati dozvolu da se prodaje poljoprivredno zemljište. Da li će za pet, šest, sedam, osam godina, kada neka nova Vlada bude ovde, neko donositi drugačije odluke? To pitajte njih, za naredne tri, četiri godine, za mandata ove Vlade o tom pitanju nemojte da brinete. Hvala najlepše.

U pravu ste, gospodine Čanak, ali ste zaboravili da kažete da je išlo tačno iza nacionalne bezbednosti. Da, Kosovo i Metohija je ključno pitanje nacionalne bezbednosti i tako stoji u ekspozeu, a sada ćete da mi kažete šta je išlo pre nacionalne bezbednosti. Kakve veze ima? Išao je moj uvod o tome kakav je to politički okvir u kojem se nalazimo. Kosovo i Metohiju možete da vezujete za šta hoćete. Govorio sam u okviru nacionalne bezbednosti, vezao za nacionalnu bezbednost, gde mislim da je najprimerenije. Mislim da sve što sam rekao je tačno. Nisam samo shvatio, sem formalne primedbe, jer ste napravili bućkuriš, unoseći nešto što je ispred i iza, a u meritum stvari niste ušli, ali o.k.
Što se tiče diskvalifikacija zbog porekla, nije Marko Đurić komentarisao njeno poreklo, ni jednom rečju nije bilo ko pokušao da diskvalifikuje znanje, posvećenost, rad i marljivost gospođe ili gospođice Kiljmendi. Dakle, alal vera, kapa dole za veliki uspeh. Kakve to veze ima sa tim što je MOK dao dozvolu nečemu što nije država da bude predstavljen na Olimpijskim igrama? Da, uložili smo protest MOK. Kakav im je odgovor? Ne znam. Znam da smo uložili protest UEFA, i to je uradio Fudbalski savez. Nisu ni odgovorili, evo kaže mi ministar. Dakle, nisu ni odgovorili, a šta će UEFA da vam odgovori koja je direktno prekršila svoje statute? Šta će da vam odgovori? Na najdirektniji način, vrlo precizan član ima koji to reguliše, da prekrši i baš ih briga. I ništa, šta da radite? Očigledno je da je u pitanju politička odluka. Ne možete tu da se suprotstavite.
Imaćemo, pretpostavljam, jednu zatvorenu da vam kažemo šta se danas dešava po tom pitanju i da postoje trenutno pritisci na devet zemalja, veliki pritisci, da priznaju nezavisnost Kosova, a kojim rukovodi jedna zemlja, važna zemlja i sada tu postoje različite finansijske stvari i mnogi drugi problemi, a o čemu ne bih da govorim u ovom trenutku, ali naravno da Vlada brine i to je naš posao.
Nisam vam odgovorio u prvom delu na nešto što je veoma važno, a to su putevi kroz Vojvodinu. Da, kroz Vojvodinu imate, od Beograda do Horgoša, oko 190 km auto puta, imate od Šida do Beograda takođe auto put. Kreće izgradnja puta Novi Sad – Ruma – Šabac. Takođe razgovaramo o tome i sa Rumunima, da vidimo da li postoje tu dve ideje kako da spojimo Zrenjanin, ali i Vršac sa Temišvarom. Razgovaramo o tome kako da napravimo brze puteve, odnosno šnel štrase za Beograd, Zrenjanin, posebno posle izgradnje Pupinovog mosta koji je skratio taj put i, čini mi se, u mnogome pomogao ljudima koji žive u srednjem i tom delu južnog Banata.
O tome i te kako razmišljamo, radimo, kao što mislim da smo u otvaranju graničnih prelaza pomogli građanima Kikinde, kao što mislim da smo pomogli građanima Kikinde tako što smo zajedno sa rukovodstvom MSK, posle četiri i po, pet godina, zatvorene, ključne, najvažnije fabrike u Kikindi … danas ta fabrika radi i ponovo vidite dim na ulazu u Kikindu, u sedište severnog Banata. Dakle, mislim da smo uradili dosta i mislim da su ljudi u Vojvodini to videli i da to umeju da poštuju i da to umeju da cene, a za sva ova druga pitanja, mi smo otvoreni za razgovore sa vama i nikada nećete imati problem, da dođemo da pričamo i mislim da smo spremni da neke od vaših ideja prihvatimo po pitanju političkog sistema i određenih promena o kojima govorite. Hvala još jedanput.

Dame i gospodo, uvaženi narodni poslanici, razmišljao sam i zbog činjenice što sam juče izrazio naročitu zahvalnost ljudima koji ne pripadaju većini, a koji su bili u sali i koji su slušali ono što govorim, da li da uopšte odgovaram onima koji nisu želeli da slušaju, a to im je obaveza, ono što govorim, da li da im uopšte odgovaram. Odgovoriću, ne zbog vas, jer vidim da zaista niste slušali ono što sam govorio. Očigledno vam je bilo naporno da pratite čak i televizijski prenos. Rešio sam zbog građana Srbije i ozbiljnosti tema da vam ipak odgovorim, uz zahvalnost što ste, pogrešno razumevajući ili ne slušajući ono što sam juče govorio, potvrdili neke od teza koje sam izneo.
Naime, da ste slušali šta sam govorio o poljoprivredi, upravo sam govorio o promeni učešća u BDP i o tome kako je u Americi danas 2% onih koji daju doprinos poljoprivredi, a bilo je 47% 1905. godine. Promenila se struktura privrede. Govorio sam o neophodnosti reindustrijalizacije, pre svega pametnoj industriji. Sve što ste rekli bila je potpuna izmišljotina. Citirali ste sebe od nekud, ne mene. Ništa o onome o čemu ste vi govorili ja nisam govorio, pogotovo ne na takav način. Poljoprivreda mora da se modernizuje. U poljoprivredi mora da se urade mnoge druge stvari.
Ne zaboravite, tačno je, nisu smanjivane subvencije, pošto vidim, verovatno ste lapsus napravili, nema to veze samo sa hektarima, to ima veze sa novcem. Dakle, u pitanju je 4.000, od 4.000 do 9.000 ili 11.000. Dakle, u dinarima je reč, a ne o hektarima. Tačno je to, samo je to razlika, dinari i hektari, nije mnogo važno, ali ste brojeve pogodili.
Dakle, suština je u sledećem. Mi smo napravili jednu grešku oko kombajna i traktora. Iako sam juče rekao da smo to uradili, to ćemo da ispravimo u najkraćem mogućem roku. To su nam službenici napravili grešku u ruralnom razvoju oko podzakonskih akata i to ćemo najbrže da ispravimo. Lično ću da razgovaram sa seljacima o tome da takvu priliku koju će ima Vlada Srbije ponuditi apsolutno iskoriste. Dajemo, naravno, subvencije za sitnu mehanizaciju u voćarstvu i ne zaboravite da smo isplatili ono malo što smo obećali, da smo sve isplatili bez dana kašnjenja i da smo isplatili preko 10 milijardi starih dugova. Dakle, mi smo čistili sve ono što je zaostalo i što je napravljeno. Nikada neću nikome da se dodvoravam, pa ni seljacima, niti bilo kome drugome. Mislim da je važno da vidimo šta je to, koliko i na koji način možemo da pomognemo, a naravno da to bude usklađeno sa našim finansijskim mogućnostima.
Postavili ste pitanje i govorili ste o tome da je strašno što smo čekali Vladu. Dakle, ne znam šta je to toliko strašno, jer smo sve vaše vlade čekali mnogo više i mnogo duže, do poslednjeg trenutka. Čekali smo ih dotle i do tih granica, podsetiću neke ovde, da su dolazili i molili i iz neke druge stranke i iz vaše stranke, molili nas još kada smo bili u onoj zgradi Narodne skupštine da vam pustimo da izglasate Vladu do ponoći pošto će država morati da ide na privremeno finansiranje, jer ste čekali poslednji dan zakonskog roka u ponoć da formirate Vladu. Vi danas kada mi imamo vremena koliko hoćete, nigde ne žurimo, mesec dana pre isteka bilo kakvog roka, vi mi prebacujete što Vlada nije formirana. Vlada je radila, aktuelna Vlada je radila. Nismo se ni kupali, ni brčkali. Nismo ni lenčarili, niti bilo šta drugo. Radili smo i nijedan posao nismo propustili. Sve što je trebalo za državu da se uradi, mi smo uradili, mi smo napravili.
Vi ste rekli ovde – nova obećanja, plate i penzije. Da, plate će im biti, pre svega za prosvetne radnika i za zdravstvene radnike, mislim pre kraja ove godine onakve, ali na zdravim nogama, kakve su imali nekada kada govorimo o javnom sektoru. Već danas mi imamo ukupno plate veće nego što smo imali, zato što je porastao privatni sektor. Valjda se i za to zalažete. Valjda sve zakone koje donosimo i sve što smo radili donosili smo zbog toga. Situacija je potpuno drugačija, nije uporediva.
Kada govorite o trendovima, svi trendovi su dobri, pogotovo ekonomski. Ne postoji nijedan loš ekonomski trend. O tome govori i MMF i Svetska banka. O tome govore svi. Da li Srbi žive bogato? Ne žive. A kada su živeli? Što, da nismo između dva svetska rata živeli bolje nego Hrvati i Slovenci? Pa, pogledajte analize, nismo. Pogledajte šta piše o tom periodu i Milan Stojadinović, pogledajte šta je govorio. I tada smo bili neuporedivo slabiji ekonomski, neuporedivo bedniji. Danas ćemo polako da ih stižemo i ubrzano ćemo da ih stižemo. Neke od njih ne možemo, a neke od njih ćemo i da prestignemo u roku od pet-šest godina ukoliko se baš ovakav trend nastavi, posle decenija i decenija.
Nisam razumeo, pošto nisam nikakva posebna nova obećanja davao, ali vi niste razumeli kako funkcioniše socijalni dijalog. Ne mislim da vam je bila loša namera. Ja bih juče rekao šta će Vlada da prihvati i koliko povećanje minimalne zarade, bili biste zadovoljni, ali ja ne bih imao pravo da to kažem, jer to mora da bude rezultat socijalnog dijaloga sindikata i poslodavaca. Mi hoćemo da čujemo šta će oni da kažu, i jedni i drugi. Čuli smo sindikate koji traže povećanje sa 121 na 140 dinara. Poslodavci kažu – spremni smo na 123-124. Naravno da zavisi dobrim delom od Vlade. Vlada hoće da vidimo dokle i koliko oni mogu da se dogovore. Onda ćemo mi izaći sa našim predlogom.
Da sam vam ja juče rekao tačno u dinar koliko smo mi spremni da prihvatimo, vi biste mi rekli – uzeo si nadležnosti poslodavaca i sindikata. Onda dođemo do toga da u Srbiji u stvari šta god da uradite to nije dobro i ne valja. Da sam to rekao bio bih kriv za ovo, a danas sam kriv zato što nisam rekao precizno. Šta god da napravite krivi ste. To jeste prokletstvo posla kojim se bavim. Nemam nikakav problem sa tim, samo budite pošteni, pa recite da je to tačno. Tačno je da je to tako. Da sam rekao, vi biste mi rekli – kako ste to mogli da kažete, a niste održali socijalnoekonomski savet, nije bilo socijalnog dijaloga između poslodavaca i sindikata? Iako sam nedvosmisleno najavio, i to kao dobru vest za građane – e, ići ćemo na povećanje minimalne zarade, a to nije laka odluka. Nije laka odluka i reći ću vam zbog čega. Ne zbog državnih finansija, ne zbog javnih finansija, nemamo problem sa tim, za nas sitnica, za državni sektor, apsolutno sitnica. Kao da smo dobili dve medalje više, ništa više od toga. Bukvalno sitnica. Nemamo mnogo njih na minimalnoj zaradi u javnom sektoru.
Dakle, reći ću vam ja gde je problem. Ako često povećavate, zato je bila pametna odluka da se to ne povećava u 2014. godini i zato imamo uvećan broj novih investitora u prethodne dve godine, posebno autokomponentaša ovde, zato što su videli sigurnost i stabilnost, zato što su između ostalog mogli da računaju kolika je njihova zarada ukoliko imaju ovakvu minimalnu zaradu. Da toga nismo imali ne bi došli ovde. Sada smo spremni to da menjamo, ali moramo da razgovaramo i sa njima, jer nećemo da nam odu i oni koje ste vi doveli, a koje danas vidim da je vrlo moderno da kritikuju svi, kao što je „Jura“ itd. Ja ih ne kritikujem. Ja branim i ono što ste vi uradili, zato što mislim da je to dobro za Srbiju. Zato što oni hrane šest i po hiljada usta. To što je zavladao nekakav ludački, tačnije ludistički pokret u Srbiji, znate, po Nedu Ludu iz istorije, kada su uništavali mašine radnici, kada nisu znali šta da rade nezadovoljni uslovima rada, ja sam apsolutno protiv toga i mislim da je to katastrofa i boriću se protiv toga.
To kao – ej, strašno je što imam produženo radno vreme. Pa šta ako imaš produženo radno vreme? Plaćeno je. Ima mnogih koji imaju neplaćeno produženo radno vreme, pa šta? Da li je to najstrašnije? Pa nije, pa nije. Šta treba? Da uništimo sve, da razorimo sve, da oteramo sve iz Srbije, da sklonimo sve iz Srbije, da takav signal pošaljemo nekome. Apsolutno sam protiv toga i zato ću da štitim takve investitore, zato što oni izdržavaju veliki broj porodica u našoj zemlji. Šest i po hiljada zaposlenih ima „Jura“ u ovom trenutku, od Rače do Leskovca. Malo li je za nama siromašan kraj u kojem nismo imali fabrike? Kao što treba da kažem isto za „Kromberg i Šubert“ koji dolazi u Kruševac, koji treba da ima dve i po, pa četiri hiljade posle toga.
Rekli ste da nisam pomenuo, to mi je bilo onako najinteresantnije, kažete – nisi pomenuo „Ruma“ Šabac. Pa, nisam jer sam preskakao određene stranice juče. Prvo me kritikujete zašto mi je ekspoze dug, a onda me kritikujete što baš nisam sve izgovorio u tom ekspozeu. Trebalo je onda da govorim 12 sati. Šta god da sam uradio, vi biste našli razlog da napadnete. Vama sam potvrdio za „Ruma“ Šabac danas, pre nego što ste se vi javili govorio sam o tome i ni to vam nije bilo dovoljno. Bio sam kriv što nešto nisam izgovorio, iako sam govorio šest sati stojeći, poštujući Narodnu skupštinu, a vi ste izašli napolje i teško vam je bilo i da sedite i da slušate to što sam govorio.
Kažete – veći broj siromašnih nego ikada. Pa upravo u toj studiji Svetske banke o kojoj ste govorili, upravo u toj studiji Svetske banke koju ste pomenuli govori se da je u Srbiji smanjeno siromaštvo za 1,6% u prošloj godini. Pa nije dovoljno, naravno da nije dovoljno. Naravno da imamo veliki broj siromašnih, ali baš studiju koju ste citirali i o kojoj ste govorili, baš u njoj o tome piše, a posebno piše da je odlično targetirano, da su srpski zakoni odlično targetirali lica kojima je potrebna socijalna zaštita posebno siromašnima. Naravno da ima nedostataka, ali ne zaboravite da mi svakog isplaćujemo za 3,3 miliona lica, kada pričamo o socijalnoj zaštiti, 166 milijardi dinara i ni jedan dinar nikada ne kasni, ni 10 ni 15 ni mesec dana i bez smanjenja je bilo, bez smanjenja. Sve vreme smo brinuli o najsiromašnijima. Bez smanjenja, kada su svi ostali građani morali da plate cenu katastrofalne vladavine iz prethodnog perioda, razaranja javnih finansija i bez inflacije.
Kada kažem – oni koji su radno sposobnosti, pa za to što dobijate 11.000 dinara, 8.000 dinara, ovoliko ili onoliko, pa izađi pa ponekad počisti lišće, pomozi svojoj državi koja ti to daje. Onda je glavna kritika – ej, pa sada će morati da rade oni koji primaju socijalnu pomoć. Stvarno? To kao da je rad postala neka otprilike najstrašnija stvar na svetu. Zamisli, moraće i da rade nešto za pare koje dobijaju od države. Super, ako ti je lepo bez države, nemoj da dobijaš pare od države. Onda ne moraš da radiš ništa. Nikakav problem nemamo. Mi želimo da niko ne dobija pare od države, pa neka radi privatno, to je naš ideal, za to se zalažemo, za to se borimo. Nego što smo ovde u Srbiji godinama i decenijama lagani svi i svi su lagali govoreći samo – dajte da pričamo, narode, evo pare, ima ovde, daćemo ti pare. E, ja ne mogu da rešim pitanje privatizacije srpskih klubova i to vam priznam, a vi mi kažete – možete li i što niste? Ne mogu da rešim. Jači ljudi, jači. Mali sam i nedovoljno snažan da to izguram i priznajem – katastrofa. Šta da radim?
Vi kažete – šta da promenimo oko godine preduzetništva? Kažete, rekao sam – ovo je godina. Ne, ja sam rekao – svaka je godina preduzetništva. Sve suprotno od onoga što ste vi rekli. Zato što je razvijanje preduzetničkog duha koji smo izgubili negde 60-ih, 70-ih još u samoupravnom socijalizmu, a onda u 90-im i radne navike, gde je „kombinacija“ postala reč koja zamenjuje rad, od 2000. lopovluk, pljačka i korupcija zamenila je i tu reč. Posle toga se postavlja pitanje – a šta da radimo? Moramo da objašnjavamo ljudima. Ja sam upravo juče govorio o onome o čemu ste vi govorili da nisam govorio, o našim majstorima, o našim vodoinstalaterima, o variocima, kojih nemamo više, nemamo ih više. Zato što je postojao ideal da doneseš diplomu i da kažeš – meni država mora da da posao. Za to smo svi krivi. Za to niste krivi ni vi ni ja i znate da sam u pravu. Za to smo svi krivi, zato što je tako bilo lakše. E, ne može više da bude lakše. Neko je to morao da kaže našem narodu – ne može da bude lakše. Bolje je da bude teže da bi nečeg uopšte bilo. Da smo nastavili po tome da bude lakše i da kupujemo i koalicione partnere i da kupujemo biračku volju, mi danas ne bismo imali da isplatimo ni penzije ni plate, niti bilo šta drugo. To takođe dobro znate. Sve što ja govorim ja znam da vi dobro znate i znate da govorim istinu. Super je prihvatam kada to radite iz političkih razloga, to je politika, sve razumem. Samo ne mogu da razumem da govorite da sam nešto rekao što nisam rekao ili da nešto nisam rekao što jesam rekao.
O dualnom obrazovanju, hvala na tome što ste rekli da hoćete da učestvujete, to je ogroman pomak. Ne možemo bez toga. To nam razvija preduzetnički duh. Govoriće vam neko drugi to i za 20 godina u Srbiji, biće nerazvijeno, to je u kolevci, to je bukvalno u kolevci. Mi to nećemo moći za četiri godine gotovo da pomerimo, da bude možda dva puta bolje nego danas, što će takođe kolevka da bude. To su teške promene. Svi su protiv toga, Marko. Pokažite mi tog u našem prosvetnom, obrazovnom sistemu koji nije protiv toga. Hoćete li sad da vam pričam zbog čega su sve protiv toga? Svi su protiv toga. Jesu li zbog toga u pravu? Ne, nisu, pokazuju rezultati. Tačno je, kriv sam zato što hoću da izguramo nešto protiv čega su svi. Samo što, znate, dva puta u mesecu dobijam izveštaj iz Trezora koliko smo platili za penzije, pa gledate koliko ste platili za plate i kakvo je stanje na računu. Neko mora da odgovara za 1.760.000 penzija i neko mora da odgovara za još 800.000 plata u javnom sektoru. To morate da isplatite bez sata kašnjenja svakog meseca, pa onda morate da vodite računa kako će to da bude i za mesec dana i za godinu dana. A onome ko misli da sve s neba pada, tu mislim na mnoge ljude u našoj zemlji, njima je lako, šta ih briga, mogu kako hoće.
Što se puteva tiče i poreskih rešenja, da time pokušam da odgovorim na sve, nekoliko činjenica. Nesumnjivo je ubedljivo najviše izgrađeno u ovom mandatu, nesumnjivo. Kada poredite godine, to nije bukvalno za poređenje, to je u najmanju ruku tri, četiri, pa čak i pet prema jedan. Da li sam ja zadovoljan? Ne, nisam. Bilo bi loše kada bih bio zadovoljan. Da, ove godine će biti, umesto 25. avgusta, u oktobru. Bilo bi i 25. avgusta, da sam ja pristao na prevaru da u dva tunela otvorimo jednu cev. Nisam hteo da pristanem na tu vrstu prevare i da kažem narodu: „evo vam, gledajte kako je lep put“, a dva tunela, mogli smo samo s jedne strane pa da idete u jednoj traci kroz ta dva tunela. Na to nisam hteo da pristanem.
Završićemo sledeće godine Koridor 10, koji je najvažniji za Srbiju i koji će nam povećati broj turista, koji će pored naših usluga dramatično da poveća potencijal, dakle, završićemo i jedan i drugi. Da li kasni? Hoćete li da vam pričam kakvih problema ima i u jednom i u drugom tunelu, kakvih problema ima u Bancarevu, kakvih problema imamo oko vašeg ponavljanja tendera u Dimitrovgradu, oko loše dokumentacije, ali to će svako da vam priča, svaki put će to da vam govori. Zato to i ne tražim kao izgovor i ne tražim da vam pričam šta nam se u Malajnama dogodi i gde vam voda iscuri i šta vam se desi. Šta ćete, to je život, time se bavite. Ali, da li je bolje? Pa jeste bolje, mnogo je bolje, neuporedivo je bolje. Neuporedivo je bolja i razvijenija infrastruktura nego što je bila, to ljudi mogu da vide, i to na najtežem području geografskom u Republici Srbiji.
Što se tiče poreskih rešenja, to ste u pravu. Upravo to završavamo i sada će biti uredba usvojena. Međutim, tu imamo jedan problem, a to je otpor advokata. Zašto smo se inače mučili? Mučili smo se zbog taksista. Imali smo borbu višemesečnu da pomognemo taksistima koji nisu plaćali porez, pa smo gledali kako da rešimo pitanje reprograma, pa nas je MMF pritiskao, pa nam je to stavio u prior action. Ne damo vam reviziju samo zbog taksista itd.
Borili smo se bukvalno šest meseci svakoga dana za taksiste, svakoga dana. To je bio razlog zašto smo se tako ponašali. A danas zašto kasni, kasni zbog toga što advokati to ne žele. Da vam to otvoreno kažem i da to ljudi u Srbiji znaju. Dakle, nisu to stvari tako jednostavne. Ja znam da i vi to znate i mnogi drugi to znaju, samo što je najlakše da ide preko leđa – ej, Vučiću, kako god da uradiš, kad ne uradiš, ja ću da te kritikujem, a kad uradiš onda ću da kažem - advokati su u pravu. Jel tako? Pa tako je.
Nažalost, to je problem u Srbiji. Zato što svi znate probleme sa kojima se suočavamo, samo niko to neće da kaže. Kada viknu „Vučiću pederu“, na stadionu, vi još kažete – nisu samo te grupice, svi su vikali, kao treba da budete ponosni što su vikali „Vučiću pederu“. I, to je vaša izjava zvanična, super majstore! Zašto tako niste izjavljivali kada su govorili „Spasi Srbiju i ubi se“, jedan, drugi, treći, peti, deseti.
Vidite, meni ne smeta da o tome govorim, mrtav hladan i baš me briga.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Ipak je teže ovo da se ubije. )
Dakle, i prihvatam našu krivicu za još jednu stvar, oko onog dijaloga za koji je Maja rekla. Zato ćemo to da nastavimo i da donesemo konkretne rezultate do kraja godine, jer to je važno da o tome razgovaramo.
Neću da vam odgovaram oko tabloida i svega drugog, to mi pokazuje da to ne posmatrate i baš ne pratite sve, nego samo gledate ono što vas boli. Onaj drugi deo ne vidite. Jer, neke novine koje vam se sviđaju, koje glume da su ozbiljne, su mnogo gore od tabloida i po uvredama na račun pojedinih porodica i po uvredama najtežim, najglupljim, a lažima i izmišljotinama, da ne pričam. Tako da je bolje da to ne merimo, to su privatni vlasnici, njihova stvar, neka rade šta hoće. Bolje je to, a svako ima pravo da pravdu zatraži pred nadležnim sudskim organima i čini mi se da je to normalno.
Ono što se promenilo gospodine Đurišiću, to je da od problema niko ne beži i što, kad kažemo da postoji problem, to zaista doživljavamo kao izazov i to hoćemo da rešimo i te stvari rešavamo. Ja znam da možete da navedete bezbroj problema, naveo bih ja ako bi to bilo moguće, a nije, i više od bezbroj, ali bar neke od tih problema smo rešavali jer rešavamo i neke smo rešili. Ako ništa, i na današnji dan imamo suficit u budžetu Republike Srbije, a deveti je, ili 10. avgust, ne znam tačno.
Kažite mi, molim vas, kada se to dogodilo, ali nemojte da mi pominjete onu jednu godinu, koja je to bila Đorđeviću, kada je Dinkić zatvorio Trezor i nije dao da se isplaćuje bilo šta da bi mogao da kaže, uprkos svim velikim privatizacionim prihodima, da bi mogao da kaže da je bilo suficita? Nema toga u našoj savremenoj istoriji.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Godina 2007. )
Nije, to je mogla da bude šesta ili sedma Čedo, ne moguće osma, osma je bila katastrofa. To je moglo da bude šeste ili sedme, kada smo imali velike privatizacije koje su vam se računale kao budžetski prihod, a mi sada bez ikakve privatizacije, bez prodaje aerodroma, bez bilo čega vam govorimo da imamo suficit. Govorimo vam o čistim, zdravim, trajnim merama koje su dale rezultate. E to je velika promena. Zato vam govorim, ljudi to mogu da vide, da osete.
Da su neki bili na vlasti, oni bi navijali da naši ne osvoje nigde ni jednu medalju, jer ne bi mogli da plate nikad. Mi navijamo da naši osvoje 100 medalja, sve možemo da platimo. Nikakav problem nema, i to istog dana.
(Vojislav Šešelj, s mesta: E, da nisi Tomu poslao tamo.)
Gledajte gospodine Šešelj, koliko od subote, kad naši počnu da nižu medalje i ne brinite, za sve to ćemo moći da platimo i to istog dana. Hvala.

Dakle, samo da vam odgovorim, nadam se da vas nisam uvredio što sam vas oslovio imenom. Ne razumem što su morali da se pojave drveni advokati, ništa nisam ružno rekao, po imenu sam oslovio čoveka koga poznajem deceniju i više, tako da ne razumem o čemu se radi, ali valjda, tek da bi nešto rekli.
Dakle, da vam odgovorim na ovo. Što se „Godine preduzetništva“ tiče, ovo jeste „Godina preduzetništva“ i to sam juče rekao, ali sam rekao da nije ovo godina već da su sve godine preduzetništva jer nam je to najvažniji posao. A u „Godini preduzetništva“ kada kažete šta smo uradili, izdvojili smo 16 milijardi kao Vlada Republike Srbije kao podsticaj za preduzetništvo. Izdvojili smo samo za, od toga, da znate, kada kažem 16 milijardi, četiri milijarde su bespovratna sredstva. Četiri milijarde je 35 miliona evra. Trideset i pet miliona evra poklanjamo za start-apove uglavnom za žene, 50% od neophodnog ulaganja za žene preduzetnice, 30% za sve ostale.
Zaista smo mnogo dali i to i dalje nije dovoljno. Voleo bih da je tri, četiri puta više, ali je ipak razlika, ipak smo pokazali da smo nešto po tom pitanju napravili.
Dalje što se auto-puteva tiče, onaj ko vam je to rekao nije vas dobro savetovao, jeste vi ugovorili, imao bih određenih primedbi, ali nikada o tome neću javno da govorim. To možemo negde, jer znate kada državu vodite imate važnije stvari od političkih udaraca, to je oko Koridora 10, oko deonice Ljig-Preljina, oko visine ugovorene, oko ugovora koji je potpisan. Tačno, projektovanje je rađeno uglavnom loše zato smo morali da radimo preprojektovanje u više navrata. Nije to vaša krivica.
To će uvek da se dešava zato što to svi naši, neretko se dešava da naši instituti prave greške, da imamo problema, da ne izađu na teren na najbolji način, da jedno nacrtaju, a drugo je stvarno stanje, itd.
Ali vi morate da razumete jednu stvar, za to što ste vi govorili, vi niste platili ni dinara, vi ste dogovorili da država plati 300 miliona, a to mi plaćamo. Mi plaćamo, mi radimo. Vi ste rekli – ovo bi bilo lepo da bude tu i to toliko košta; a mi dajemo pare i mi radimo. Eto, samo je to razlika, ništa više od toga.
Drugo, upravo zbog tih problema o kojima govorite imamo muka na obilaznici oko Dimitrovgrada. Upravo zbog tih problema. Nemojte da vam pričam o proseku Bancarevu, Čifliku – Staničenju putu. Svakoga dana me glava boli samo od toga, što ne znači da nekoga u budućnosti neće da boli glava od problema koje mi ostavimo, ali nije se dovoljno uradilo, a znam da je bila namera.
Hoćete da vam kažem zašto, Marko, se nije dovoljno uradilo? Ne zbog želje ovoga ili onoga, napravljen je čak bio i dobar tim koji je želeo to da uradi, stručan tim. Ne može da se uradi zato što nema para. Zato što su javne finansije bile u haosu i u neredu. Zato nije moglo, ne zato što nije postojala želja, ne zato što Mrkonjić ne ume da radi auto-puteve, ume bolje nego svi, ne zato što je ovo ovako ili onako, nego zato što nema para. Ne može da finansirate. Zato što možete da naterate na silu jedanput domaće izvođače radova da odu i da vam rade Feketić, Novi Sad ili Feketić-Subotica. Oni posle toga stanu i ne mogu više da urade ništa, jer nema para. Danas ima para, danas mi situaciju za situacijom plaćamo.
Znate šta su mi rekli za jednu od tih deonica? Kažu – krivi smo mi što nismo isplatili, kasnili smo 34 dana. Tu se ne slažu baš u danima. Zamislite kad je došlo dotle da vas strašno kritikuju zbog kašnjenja od 34 dana. Koliko je bilo nekada, 13 godina smo kasnili u plaćanju svi zajedno. Trinaest godina. Sada 34 dana.
Ovo su činjenice i zato vam ja govorim nije bilo u pitanju loša namera. Razumeo je Tadić koliko je važna infrastruktura. Odlično je razumeo i odlično je to znao. Meni to nije teško da govorim. Ja za razliku od vas nisam satkan od mržnje i da uvek moram nešto da kažem protiv i da mrzim. On je to odlično znao, ali nije mogao da uradi zato što u Trezoru nema para i kraj priče. To je bio ključni problem.
Još nešto. Rekli ste, dobili ste koliko ste dobili, a o načinu nećemo. Mi hoćemo o načinu. Mi hoćemo i uveren sam da i u ovom parlamentu hoćemo da otvorimo debatu i razgovor po tom pitanju. Baš hoćemo o načinu da se razgovara, jer kada pričate o načinu samo dve godine ranije ili tri godine ranije, svejedno, vodili ste takvu kampanju, najodvratniju kampanju koju sam u životu video. Podsetiću građane sa onim odvratnim spotovima protiv Tomislava Nikolića koje ste emitovali po 5.000 puta dnevno na najgori mogući način. A ko je to radio protiv vas? Niko. Ko je to radio na bilo koji način? Pa niko.
Imali smo čistu kampanju, imali smo dobru kampanju, poštenu kampanju. Odlično vi to znate. Ali, nema te kampanje, nema tog političkog sistema koji je nekima mogao da donese više od tri, pet ili šest posto. Ne pomažu tu ni televizije, ni avioni ni kamioni, tu ima samo jedan problem, u svemu ste bolji, mnogo vas vole svi, samo je problem u tome što narod kada dođe vreme za glasanje, za vas neće da glasa.

Da li vam odgovara, da ne bi bilo problema, da vas spomenem, pa da dobijete opet repliku?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Hoću svoja dva minuta.)
Čim ja završim, dobićete. Da li je to u redu?
Dakle, gospodine Jovanoviću, nekoliko ste ozbiljnih stvari izneli i neću biti u stanju da na sve odgovorim. Ne zato što ne bih mogao da odgovorim u četiri oka, već postoje stvari o kojima ne mogu da govorim.
Odgovoriću najpre na ovo poslednje oko grešaka i postavljanje ministara. Uvek to imate kao grešku, pri čemu ne mislim da je greška bio Tasovac, ni Verbić. Bili su greška neki drugi, i to sam uvek priznao i nikada taj problem nemam. To mi se moguće dogodilo danas ili juče. Ne mislim da je to nešto ne ljudski, nešto što nije normalno. To je život. To vam se uvek dogodi. Ako nemate previše takvih grešaka, onda ste dobar posao napravili, a mislim da izbor Vlade pokazuje da takvih grešaka nije bilo mnogo, jer ja nemam šta loše da kažem ni o Verbiću, ni o Tasovcu.
Ne zaboravite da je Verbić imao hrabrosti da uđe među prosvetne radnike kada je bio štrajk i on se saglasio sa stavom Vlade, što izuzetno cenim, kada je shvatio da upravo zbog deficita o kojem ste govorili moramo da idemo na mere fiskalne konsolidacije i pretrpeo, naravno, najteže kritike i najteže napade u njegovom sektoru i kantu vode, ne znam šta već, i sve to.
U svakom slučaju ponekad je potrebno donositi odluku i po tome kako da menjate energiju i kako da unesete nešto svežine. Ne mislim da neko mora da bude loš da ne bi bio ministar. Nije ministar Nikola Selaković zato što je bio loš, mislim da je bio dobar, ali postoje neke druge stvari i neki drugi razlozi i profesionalni i lični i svakojaki zbog kojih takvu odluku donesete.
Mislim da Vlada od 2014. do 2016. godine će svakako i o tome sam razgovarao i sa Vujovićem koji je nesumnjivo jedan od najvećih, bolje da ja ne kažem najveći stručnjak za finansije u našoj zemlji, ali jedan je od najvećih svakako i nekima koji su pravili Vladu u senci je mentor njihovim ministrima i učitelj itd. Čovek je 26, 27 godina proveo u Svetskoj banci i MMF, mislim da će ta Vlada ući u istoriju zbog načina na koji je rešila probleme u javnim finansijama, pre svega oko deficita i razume se, zbog brzog oporavka privrede, neočekivanog brzog oporavka privrede bez uticaja potrošnje na rast, dakle samo sa uticajem investicija i izvoza.
Sada da dođemo na ono što ste vi suštinski rekli i postavili kao ključna pitanja na koja neću moći u celini da vam odgovorim. Govoriću onoliko koliko mogu. Mi smo ta pitanja pokretali i u našim razgovorima, pitanja Kosova, Bosne i Hercegovine i našeg odnosa prema Evropi i Rusiji.
Što se tiče pitanja Kosova, jedino rešenje, trenutno koje bi preseklo Gordijev čvor je da mi to otvoreno kažemo našem narodu i našim građanima bi bilo da Vlada učini priznanje Kosova. Vlada to ne može, Vlada to neće i mislim da ste u pravu, mi tu imamo mnogo problema i sa ove moje patriotske strane gde lažemo jedni druge da nam je to najcenjenija reč, a kada ih pitate kada ste poslednji put bili u Glogovcu, ne znaju ni gde je Glogovac i ne znaju da nema ni jednog Srbina odavno. I pre nego što je došlo do sukoba na KiM je svega nekoliko Srba živelo koje smo postavljali samo da bi upravljali opštinom. Kriminalci koji nam prave fantomske firme, razni kriminalci, prave fantomske firme gde napišu da su tu firmu osnovali u Srbici zato što misle da je to srpsko mesto, jer ima u osnovi reči srb, ne znajući da tamo sem u manastiru Devič nema ni jednog Srbina. Nije ih bilo mnogo ni pre rata, taman koliko u Glogovcu. Zato je tačno da nas neznanje dobrim delom vodi u ekstremizam kojim volimo da aplaudiramo i kojem se divimo, ali to ne znači da imamo pravo da prihvatimo da se odreknemo onoga što je naša teritorija, jer dozvolićete po tom principu i u mnogim drugim zemljama u okruženju bi se menjale granice mnogo brže nego što bi se menjale granice Republike Srbije. Zato to Vlada Srbije ne može da prihvati, ali zato sam svestan i zato dobro znate da smo radili težak i najgori posao.
Profesionalno mi je najteži dan bio kada sam dan posle Briselskog sporazuma jer je Dačić imao obavezu u Americi ako se ne varam, morao da odem u Kosovsku Mitrovicu i da objasnim svim Srbima šta je Briselski sporazum. Tada sam im rekao jednu rečenicu. Ceo dan i celu noć sam trpeo uvrede, psovke, fizičke napade. To je moj posao kao predsednika Vlade da trpim od svog naroda.
Tada sam im rekao jednu rečenicu – Zapamtite, kao što smo napadali Dejtonski sporazum i danas sam mogao da nađem gde nam je Grahovo, gde nam je Drvar, gde nam je Petrovac, šta nam je sa Ključem, šta nam je sa Glamočem, šta nam je sa okolinom Sarajevom gde su Srbi živeli od Ilidže, Vozuće, Rajlovca do mnogih drugih stvari. Danas nam je Dejton sveto pismo koje štiti prava Srba, koje štiti pravo Republike Srpske i koje čuva Republiku Srpsku. Njima sam tada rekao – Pozivaćemo se na Briselski sporazum, biće nam kao sveto pismo.
Pogledajte danas, danas se događa to da albanska strana ne ispunjava Briselski sporazum. Mogu da vidim i zašto. Čitam prevedeno, ne mogu da se pohvalim da znam albanski jezik, ali čitam prevedenu i albansku štampu sa Kosova i sve drugo, vidim kakve su razmirice, kakve su tenzije među njima i kako to izgleda, ali oni dugo neće imati bolju političku situaciju da bi mogli da isporuče ono što je dogovoreno u Briselu.
Oni naravno, svaki dan koriste priliku da nas napadnu, ja to i prećutim, jer kada pričaju o nekim dogovorima oni ih drugačije tumače, nije ni važno. Mi sa njima moramo da radimo i moramo da razgovaramo. Onaj ko neće da razgovara i ko misli da će se to rešiti, što pričaš ti sa njima. Dobio bih bezbroj aplauza da sada kažem dosta je bilo razgovora, sada ćemo to da isečemo i nema više. To su takve gluposti da nemam reči.
Tamo živi veliki broj ljudi, kada biste im rekli sutradan da ovde hoćete da imate 60 poslanika Albanaca sa Kosova, a da vi ne budete poslanike, odjednom bi se svi uhvatili za glavu i rekli bi stani malo. Nećemo baš to tako, da budemo sasvim iskreni i tu ste u pravu.
Zato nam je potrebna i zato mislim da su to ljudi razumeli, potrebna nam je ozbiljna i odgovorna politika sa jedne strane nacionalno odgovorna u smislu zaštite i naše granice i naše teritorije. Sa druge strane nacionalno odgovorna iz ugla o kojem ste vi govorili koji će da znači ne sukobe i ne pogled sa visine da smo mi iberales i da su oni niža rasa i niži narod što kad pogledate istraživanja vidite da jedan deo naših ljudi na takav način razmišlja, pre svega o Albancima.
Moramo da se borimo za to da imamo više Albanaca u centralnoj Srbiji, da prolaze kroz Beograd, a ovde ostavljaju novac. Kada to na takav način kažemo, kada se tome suprotstave plašim se da ne razmišljao dovoljno o svojoj budućnosti. Albanci su narod u narastanju, trenutno su drugi po veličini za zapadnom Balkanu, mi smo najveći narod, što neće biti slučaj za 40 godina ako sebe ne promenimo i ako ne uradimo nešto i po pitanju nataliteta i po drugim ključnim pitanjima. O tome neko mora da vodi računa. Kao što vi znate, a znam da znate jer znam sa kojim strancima možete da razgovarate, oni svi prave strategiju srpsko-albanskom odnosu zato što znaju da u narednih 130-140 godina, jer oni za taj period gledaju, to će biti dva ključna naroda na zapadnom Balkanu.
Mi sa tim ljudima moramo da razgovaramo. Mi sa tim ljudima moramo da tražimo rešenje u budućnosti. Onaj ko ne želi da traži rešenje i onaj ko ne želi da razgovara taj ne može da razume dobro kakva je budućnost Srbije. To nije pitanje šta želi zapad, to je pitanje našeg odnosa sa ljudima sa kojima živimo. Ne vidim da je u ovom trenutku moguće da vodimo bolju politiku, ali ste u pravu za jednu stvar, potrebno je da se više ljudi uključi u to. Biće vremena i da se razgovara, biće vremena i da se radi.
Što se BiH tiče situacija je komplikovanija, mnogo komplikovanija i mnogo teža zato što uključuje i dva spoljna faktora iz regiona, to su Republika Srbija i Republika Hrvatska, kao garanti Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Nemamo nikakvu krivicu, neću da prihvatim da smo mi isti. Nikakvu krivicu nemamo za današnji odnos sa Republikom Hrvatskom, ni u čemu nismo isti. Ništa im nismo uradili. Postoje neki drugi razlozi o kojima neću da govorim ovde pred ljudima, postoje neke stvari koje kao predsednik Vlade i neko ko je šef službi pa to znam šta su i različiti razlozi i naša je stvar da pomognemo našem narodu.
Uspeli smo da obezbedimo da Republika Srpska ima dobre odnose sa Republikom Srbijom, da izađe iz nekoliko političkih turbulentnih kriza. Zajedno smo to radili i mi i oni. Takođe smo uspeli da sa predstavnicima Srbija u Hrvatskoj imamo najbolji odnos, a oni su kao što znate sve samo ne ekstremisti.
Vidite, za razliku od drugih koji su u Busijama mogli nešto da vam opsuju ili da dobace ili ne znam šta da kažu, ja sam veoma zadovoljan što ste vi bili u Busijama. Nije mi teško da to kažem javno. Mislim da je to bio odličan signal i voleo bih da je više ljudi došlo iz različitih političkih partija u Busije i da pokaže poštovanje prema srpskim žrtvama i poštovanje prema onima koji su bili naterani da pobegnu iz Krajine u to vreme.
Ja nemam problem sa tim. Ja se ne opredeljujem prema ličnostima i prema tome da li mi se nečije lice manje ili više dopada. Opredeljujem se prema postupcima, prema onome ko nešto čini ili ne čini za Srbiju.
Ovaj Gordijev čvor nemoguće je preseći. Ta borba, ta bitka će da traje, ali je važno da mi dobro znamo šta je realno i da u skladu sa realnošću povlačimo svoje političke poteze. Mislim da smo na takav način političke poteze povlačili, tako ćemo da činimo i u budućnosti i u skladu sa onim što sam juče govorio.
Rekli ste o nečemu takođe važno, a razmislite o tome gospodine Jovanoviću, a neću vam odgovoriti do kraja. Dokle bi nas dovelo da vodimo drugačiju politiku, a dobro znate kakav je odnos našeg naroda kada pričate o različitim svetskim silama.
Ovo je jedini način vođenja politike da ne izgubimo sve druge i da ne budemo samo uz jedne. Jedini mogući način vođenja politike je da Srbija održava dobre odnose sa svima, da ima svoj strateški cilj - EU, ali da drži najbolje odnose i sa Ruskom Federacijom, da pitate narod …
(aplauz)
(Nataša Jovanović dobacuje.)
…da pitamo, Čedomire, narod na referendumu, ja bih izgubio sigurno.
Šta je, što vam toliko smeta što ljudi aplaudiraju, pristojni ljudi, normalni? Nemojte ko boga vas molim, aplaudirajte njima kad govore da dobiju malo više snage da pomisle da su jači. Nemojte da se sekirate. Biće to u redu.

Jel treba zbog replike?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Ja hoću repliku Čedomiru Jovanoviću, a ne tebi.)
Hoće Čedi repliku, a ne meni.

Nisam još.
Dakle, nisam siguran da bi politika koju sam predstavio juče, da je na takav način ogolimo dobila većinsku podršku, a da ne dobije većinsku podršku plašim se da bi bila predstavljena na drugačiji ili ogoljeniji način, plašim se da bi izgubili Srbiju.
Sa druge strane govorili ste o podeljenosti u društvu. Ja ne vidim podeljenost u društvu, vidim ostrašćenost u društvu. Vidim prvo, nemamo dva dela, imamo različite i polove, imamo i centralni deo, ali vidim ostrašćenost i kada govorite potpuno ste u pravu za „Luku Beograd“, ma šta ja mislio o tim ljudima, potpuno ste u pravu i za „Beograd na vodi“ sve je tačno. Nemam šta da dodam. Šta god da dodam pogrešio bih.
Oko tri šupe, nije problem u tri šupe, u pravu ste. Nikada šupe nisu bile problem. Nikada nisu bili ni oni koji su tu dovodili autobuse protivzakonito da se parkiraju, naplaćivali im parkiranje, a da za to nisu imali pravo. Nikakav problem što su se bavili kriminalom, ništa. Problem je u tri šupe ne zbog toga. Problem je u tome što je problem Aleksandar Vučić, ja ću da vam kažem. Nije problem Siniša Mali, nije problem taj i taj.
Neko da uloži tri miliona dolara u kampanju za tri šupe, uložio je tri miliona dolara zato što je hteo nečiju drugu glavu. To je suština. I nisu važne te tri šupe, naći će nove tri šupe, naći će i dve šupe, naći će šta god hoće da se pozovu i da nađu nešto kao dovoljan razlog. Ima dovoljnih razloga koliko hoćete.
Kao što nikada nisam razumeo sve što je pričano oko helikoptera. Nikada nisam razumeo. Stavljao sam se u cipele onih koji su to radili i rekao sam – ja ovo nikada ne bih uradio. Ne razumem o čemu se radi. Onda sam video kako je pomagana kampanja za helikoptere takođe sa strane i onda sam shvatio da je to neko osetio kao politički projekat isto kao što su u Rumuniji radili, isto kao što su i u Albaniji radili, isto kao što su u Slovačkoj radili. Nećete verovati, na isti način ista priča o helikopteru, slučajno helikopteru. Sve na isti način.
Zašto je to potrebno? Pa to je potrebno kada ne možete da nađete ozbiljnu argumentaciju, onda neko mora da se služi neistinama, neko mora da se, pri tom uopšte ne govorim o vama naravno, da se služi lažima i da koristi to za svoju najprljaviju moguću kampanju, da koriste strast i emocije, jer ništa drugo nemaju.
I došli smo dotle da ljudima smeta - šta mene briga što nemamo deficit, super, najbolje da imamo uništene javne finansije. Najviše smetaju ljudi oni koji su najmarljiviji, koji su najvredniji. Dotle smo došli u Srbiji. E to je problem ostrašćenosti zato što neki ne mogu da rade, bore se za svoje izgubljene pozicije.
Ja sam juče pročitao podatke. Koje god ubistvo da se desi, nema zemlje, nema grada u kojoj se to ne desi. U Baltimoru u jednom mesecu ste imali 83 ubijena, u Čikagu 65. Mislim da je to bio prošli mesec. Slušajte ljudi, u Srbiji to nemate za po četiri meseca, pet meseci, u celoj Srbiji. Baltimor je mnogo manji od Srbije pa ste imali to na mesečnom nivou.
Prvo objašnjenje je svuda –vratile se devedesete. Što su se vratile devedesete? Zato što ne znamo šta drugo da kažemo. Zato što bismo voleli da vidimo naše na vlasti, moramo da im pomognemo, mi ćemo tako da živimo bolje i nemoj da ti, kojeg smo toliko mrzeli tih 15, 20 godina nešto provodiš u delo. To nema veze sa ozbiljnom argumentacijom.
Trudio sam se da čujem ozbiljne primedbe, da postoje ozbiljne primedbe. Za mene me politika život. Bavio sam se životnim stvarima juče, ali ste u pravu oko pitanja iz užeg domena politike. Neka sam namerno preskočio. To nije bilo KiM. Bežim koliko mogu kao predsednik Vlade. Znam šta su nam obaveze oko Republike Srpske, a bežim koliko mogu od pitanja odnosa sa Bosnom i Hrvatskom. Bežim i da odgovorim. Bežim da kažem bilo šta.
Hoćete da svaki dan nekoga pitam – a gde su vam oni koji su hteli da me linčuju u Srebrenici? Hoćete da vam kažem šta je to što mi sve znamo o tom napadu i šta je bio krajnji cilj i šta je bila namera i ćutim i nijedan čovek nije odgovoran. Nijedan čovek nije odgovora. Niko ništa ne govori. I mi ćutimo. Idemo u Mostar, sretnem se sa Bakirom. Pružim ruku i razgovaram o svemu kao da se ništa nije dogodilo. Zamislite da se to nekom drugom državniku dogodilo negde u svetu, pa mi ne bismo mogli da idemo napred, ne bi nam – dobar dan rekli u narednih 15 godina. A ja kažem – nema problema. Zaboravio sam sve, pustite me, nikakav problem nije.
Dođe njihov sledeći – sada ti zabranjujemo pošto si nam ukrao šou od prošle godine. To je bio šou kao da sam ga ja organizovao. Ja sam hteo svoje sopstveno ubistvo da organizujem i opet ćutite. Zato sam ćutao i juče, rekao sam to u tri rečenice i zato sam pričao o ekonomiji četiri sata, zato što ćutim, zato što hoću da sačuvamo mir i stabilnost, zato što hoću da to odbranimo.
Vama hvala na primedbama. Bile su veoma ozbiljne i suvisle.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Da li mogu sada?)

Samo nekoliko rečenica.
Da, mislim da će biti Srbija jača onoliko koliko bude ekonomski snažnija. Mislim da smo na dobrom putu što se toga tiče.
Znate, kada idete čamcem ili brodom, a na jednoj obali imate „Pragu“ koja puca u vas, a na drugoj obali trocevac koji čeka, a vi treba brod da provučete, ne morate da govorite i da javljate jednima i drugima da upravo prolazite tu, nego gledate da to izbegnete, da brod provučete do sigurne luke. To je ono što mislim da je ne samo najbolja, već jedina moguća politika.
Nažalost, protiv licemerja, i zato meni nije teško da ponekad kažem da ste u pravu, kao što mi nije teško da kažem da ponekad niste u pravu, ali licemerja je u našem društvu koliko hoćete. Za iste izjave dobijate optužbe da širite nacionalizam, a evo čujem da me je bivši predsednik optužio da izjavom da više neće biti „Oluje“ širim nacionalizam u regionu. Zamislite, valjda je trebalo da kažem – potrebna nam je još jedna „Oluja“, ili - potrebno nam je još jedno stradanje našeg naroda, da bi on bio zadovoljan i da bi bio veliki mirotvorac. Znam ja zašto je on to rekao, dodvorava se nekim drugima, da bi neko mogao da pomisli kako Vučića treba da smene jer ugrožava stabilnost u regionu, a on će to vrati i ponovo će Srbija da bude poslušna zemlja koja će da ispunjava sve naloge.
(Narodni poslanik Vojislav Šešelj dobacuje s mesta.)
Upravo je to saopštio pre deset minuta, upravo je to rekao doslovce, citirao sam ga, dakle nisam parafrazirao, da izjavom da neće više biti „Oluja“ protiv srpskog naroda ja širim nacionalizam u regionu. Evo, ja mu ponavljam još jedanput – Srbija više nikada nikome neće dozvoliti da se dogodi „Oluja“ i da protera neko 250 hiljada ljudi. Mislim da je to politika mira, a ne politika sukoba, zato što je „Oluja“ bila politika sukoba, politika napada, politika ubijanja i proterivanja.
Jedno vaše pitanje lebdi u vazduhu iz prvog vašeg izlaganja, a to je - da li smo osigurali budućnost zemlje? Nismo, kao što kada završimo fakultet nismo završili sa učenjem i nemamo dovoljno znanja, već moramo da učimo svakoga dana. Nismo nikada osigurali našu budućnost, posebno u uslovima i političkom okviru u kojem se Srbija kreće, u kojem Srbija živi.
Mi imamo bezbroj problema gde god da se okrenete. Uređivanje javnih finansija, nešto povoljniji ekonomski ambijent danas nego što je bio pre dve, tri, četiri godine, ili šest-sedam. Znači, ali nije dovoljno. Za čas bilo kakva politička nestabilnost to sve uništi i uništi za narednih deset godina. Zato ste u pravu da moramo da pažljivo gledamo i da vodimo računa šta radimo u budućnosti. Ali, oko ovoga unutar Srbije, samo razmislite do čega bi tako na nož postavljeno pitanje dovelo u našoj zemlji, kakvi bi nam zaključci bili i gde bismo završili? Mi ovde više ne bismo pričali o deficitu, mi bismo ovde pričali o našim unutrašnjim ratovima i sukobima. Pitanje je da li bismo i oružje izbegli, a o spoljnjem faktoru i o regionalnoj stabilnosti više i da ne govorim.
Zato mislim da je ovo bila najmudrija politika, najbolja politika, ne zato što sam mnogo pametan ili bilo ko od nas je mnogo pametan, već zato što se to nametalo kao jedino moguće, realno, racionalno, ozbiljno i nacionalno odgovorno rešenje.

Kratko ću, nešto manje izgubimo od onoga što ste vi pomenuli, grad veličine Negotina ili Prijepolja, ali svejedno ogroman gubitak i plašim se da to svi govorimo kao statistički podatak, a pokušaćemo po prvi put nešto da preduzmemo.
Makedonija je nešto uspela, ne dovoljno, deo njihovih iskustava iskoristićemo možda i tog stručnog čoveka kojeg sam upoznao, koji je radio za Makedonsku vladu da ga angažujemo, da vidimo šta je to, jer to nema veze, pošto ljudi obično govore da je to sa pravima, dečijim dodacima, porodiljskim pravima. Ona su kod nas veća, izraženija i bolja nego u Nemačkoj. Tamo posle tri meseca ili šest meseci morate na posao, ovde možete i dve godine da ne idete na posao. Nije to u pitanju, u pitanju je svest pre svega, to što smo postali sebičniji i mnogo toga što moramo kod sebe da promenimo da bismo tu napravili bolji rezultat.
Što se tiče Ane Brnabić, ja sam odgovarajući na pitanja rekao sve što imam, a onda ću nešto i oko ovog gospodina Nedimovića. Dakle, Anu smo izabrali, to je moj predlog, dakle, nije mi došao neko ko bi mi rekao, to je moja ideja i zamolio sam ostale da tu ideju prihvate zato što Anu poznajem kao veoma stručnu, veoma mraljivu osobu i ženu koja se nije plašila izazova. Nikada sa njom, a videli smo se čini mi se, preterano je da kažem stotinu puta, ali desetinama puta smo se videli na različitim i konferencijama, imali razgovore i na sastancima i tako dalje, nikada o toj temi nismo razgovarali.
Razgovarali smo poslednji put, prvi i poslednji put i što se mene tiče završili razgovore po tom pitanju zato što je ona bila vrlo i ljubazna i pristojna, govorili smo o tome šta mogu da budu primedbe, pa smo znali da će jedna od primedbi možda da bude i ta, više meni, pretpostavljam nego njoj, kako si ti to. Ona je bila toliko fer i toliko ljubazna da je rekla – e, a ko je to problem, oni će to verovatno da pokrenu. Ja sam rekao da to meni ne predstavlja nikakav problem, to je njena stvar, ovo je slobodna zemlja.
Ali to ne znači, da kažem onima koji govore kako smo već legalizovali homoseksualne brakove, pa valjda time plaše narod i time dobijaju deo glasova. Niti smo to uradili niti postoji bilo kakav plan, niti postoji bilo kakva ideja. To nema veze sa pravima ljudi koja ćemo da garantujemo i za koja ćemo da se borimo i da ih štitimo, a Ana nije, kako su neki mediji preneli LGBT ministar, ona je ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu i ona je tu u Vladi Republike Srbije, kad bude izabrana, ona je tu zato što vredi, zato što je marljiva, zato što ima znanje, obrazovanje, zato je tu, a ne zbog toga što je muškarac ili žena, ili zbog toga što je ovakve ili onakve seksualne orjentacije.
Dakle, to ima veze prosto sa, inače tim što čujem te, kao nekad u vreme konfederalnih zalaganja, te ključ varijante. Mora da bude toliko žena, mora da bude toliko. Biće nekada više žena, nekad manje, biće nekad ovih više, nekad onih više u zavisnosti od toga ko to zaslužuje i takvu ćemo politiku da vodimo.
Vi ste u pravu gospodine Markoviću oko poljoprivrede. Oko cene žita, nikakve veze nema to sa Vladom Srbije. Postoji berza, postoji tržište. Da li su radili neki nakupci nešto, ako možete da nam pomognete, nadležni organi bi to rado ispitali.
Sa druge strane, što se mleka tiče, toliko smo pomogli mlekarskoj industriji i ministarka Bogosavljević se mnogo angažovala da to uradimo. Uvodili smo, rekao sam vam već, određene mehanizme i prelevmane za koje smo dobijali po ušima od EU po pet puta, i ozbiljne prigovore i ozbiljne proteste i sve drugo. Mi smo izdržali na tome zato što je to bio jedini način da zaštitimo našu industriju mleka i mlečnih proizvoda. Ne kažem da su uslovi idealni, nismo mi ni Francuska da možemo da ponudimo subvencije, ali nisu ni troškovi kao što su u Francuskoj.
Obično vam kažu - poljoprivrednici, znate, oni dobijaju po toliko i toliko evra centi, toliko i toliko evra po grlu, po litru, po ne znam čemu sve. Pa jeste, ali sve što je potrebno za hranu je neuporedivo jeftinije ovde nego tamo. Samo što to uvek preskočimo.
Naravno da uslovi nisu sjajni, gledaćemo da ih poboljšavamo i da ljudi mogu lakše da žive, ali i oni moraju da gledaju u budućnost i sebe da menjaju, kao što to činite vi, kao što to činim ja, kao što to čini svako od nas.
Što se tiče Nedimovića i onoga o čemu je govorio, pričali smo o svinjskom mesu. O tome sam vodio razgovor i sa Rasimom Ljajićem. Mi smo mogli istog sekunda da intervenišemo iz robnih rezervi, tu nemamo problem, ali nećete valjda na svaki poremećaj tržišta, u ovom slučaju je tu reč o evropskom poremećaju tržišta, da biste svi znali o čemu se radi.
Kinezi su došli i kupili su, pre tri meseca, 20 miliona svinja u Nemačkoj. Kada kupite 20 miliona svinja u Nemačkoj, dođe do poremećaja tržišta, posebno u zemlji koja nema svinjskog mesa dovoljno za sopstvene potrebe, samo što to niko neće da kaže. I naravno da dođe do manjeg poremećaja. Već za 10 dana tog poremećaja neće biti.
Razume se da smo opet prisustvovali patološkom licemerju u kojem, i kada je povećana cena, proizvođačima nije dovoljna i nije dobra, nego se napravi da opet to ne valja ni proizvođačima. Ne znam kako ne valja i tako uvećana cena. Naravno, ne valja ni potrošačima. Evo, vratiće se cena sada i opet ćete da vidite da ćemo da budemo suočeni sa kritikama zato što to ne valja proizvođačima. I uvek je tako.
Naravno, naša je proizvodnja veoma plitka svinja, zato smo insistirali. Govorio sam vam o svinjskoj kugi i šta god ja ovde da kažem, oni će da mi kažu – e, ali treba. A znate zašto treba? Pa zato što nismo napravili uslove za svinje kakve imaju u svim drugim evropskim zemljama i tamo nema bojazni od svinjske kuge i zato mi moramo da vršimo vakcinaciju. I zato ne možemo da izvezemo ni jednu svinju. Zato ne možemo sa Kinezima koji su nam izvanredni prijatelji, sa kojima možemo da se dogovorimo i oko jagnjetine i oko teletine, ne možemo da se dogovorimo oko svinjskog mesa, upravo zbog ovoga, zato što ne ispunjavamo uslove koje bilo koja druga zemlja propisuje.
Samo što mi to nećemo da kažemo. Zato što nikada nećemo da pođemo od toga. Kažite mi Dragane, kada je, vi i bilo ko drugi, kada se u Srbiji dogodilo da je neko od političara ko nije u Vladi u tom trenutku, neko od medija, bilo kojeg, Vladinog medija, više ih nema, ima Javni servis, ko je rekao nešto protiv nekoga ko štrajkuje? Svaki put je onaj ko dođe da štrajkuje, makar došao sa najidiotskijim razlogom na svetu, uvek u pravu. Jel tako? Pa jeste. Zato što je u Srbiji najlakše biti protiv i reći – ja sam ugrožen. A niko ga ne pita – čekaj, čekaj, da vidimo to.
A onda kažete – pa što mu ne daju pare? A sutra me pitate gde su mi plate i penzije. Pa zato što iz istog tog iz čega isplaćujemo, imamo jedan ćup znate, iz tog jednog ćupa treba sve to da isplatimo i da u tom ćupu ne bude manje para, da ne zafali, da ne prebacujemo iz nekog drugog da bismo morali više da vratimo.
I nismo vratili još te kamate od 7,50 i 7,65%. Još nismo mogli da ih roloverujemo. Još to nismo mogli da uradimo zato što nisu jednostavna pravila. A kritikovali su nas, i ovde u parlamentu, sećate se, kritikovali su nas kada smo uzeli dugoročne kredite, ne trogodišnje, petogodišnje, nego desetogodišnje na kamatu od 2%. Znate šta bismo dali? Uštedeli bismo da to možemo da uradimo ukoliko odmah, negde oko 800, 900 miliona, da samo to možemo da zamenimo, a ne možemo.
Nego što to ljudi koji ne znaju, nemaju pojma o državi pričaju gluposti. Tako im se svidelo. Sede ispred televizora – au, kako bih ja ovome odgovorio, i šta bih ja uradio da ga sretnem na ulici. I veze nemaju, pojma nemaju ni o čemu i to se tako dešava. To su problemi. To su problemi koje ne možemo lako da rešimo. U pravu ste.
Ovo za Sartid, Bog nas pogledao. Radili smo naporno. Ja uvek kažem, neće sam Bog, morate vi da mu pomognete, morate napornim radom, ali jeste, tačno nam se poklopilo da su Kinezi, naši prijatelji, želeli u to da uđu. Niko drugi ne bi.
Pogledajte koliki su gubici „Tate“ u Britaniji. Pogledajte koliki su „Mitalovi“ gubici svuda u svetu, najvećeg u svetu. I Kinezi u takvim uslovima dolaze ovde, uprkos najavama EU za antidamping mere. I evo, sad su i Kinezi njima uveli antidamping mere, ubiše ih, što se izvoza čelika u Kinu tiče, ubiše ih. A nama otvorena vrata, i ovamo i onamo.
Jesmo zaslužni, radili smo, borili se, ali pogledao nas je i Bog, ako to tako, tim rečima mogu da nazovem. I uopšte ne bežim to da kažem. Kao što smo negde, takođe, naporno radili, bili na ivici, kao što je bio „Fap“ Pribojski, nije uspelo. Borili smo se i borićemo se. I nastavićemo da radimo.
Što se stručne prakse tiče, imamo jedan problem, Dragane. Neće kompanije naše, morali bi to da organizujemo sa komunalnim preduzećima na lokalnom nivou. To hoće ove strane kompanije. One su zato zainteresovane za dualno obrazovanje.
Meni je Šimon Perez, kada sam ga sreo, živa legenda dakle, teškaš u svetskoj politici, on mi je rekao - za neku godinu i ko to prvi uradi, biće ispred ostalih. Radnici će morati da rade šest sati dnevno, a dva sata dnevno da uče, a učenici će morati pet sati da uče i tri sata da rade. I onaj ko to prihvati, taj će biti uspešan, onaj ko bude poslednji u tome, taj je propao, i taj nestaje. Kao što vidite, bio je potpuno u pravu. Pogledajte pokazatelje Danske, Švajcarske, Nemačke i Austrije, videćete da su pregazili i po stabilnosti i po zapošljavanju i po svemu drugom, ostatak Evrope. I velike sile neke ne mogu da se mere sa njima.
Hoću da vam se zahvalim na podršci. Mi smo uvek spremni da čujemo, saslušamo vaše primedbe, da na njih odgovorimo, da pomognemo ako negde nekada možemo, a očekujemo i vašu podršku i pomoć i u idejama, znanju i energiji koju imate. Hvala još jedanput.

Dakle, pokušaću da odgovorim i ako bi možda komentar „šta reći“ bio najsmisleniji u ovom trenutku. Šest minuta ste govorili o tome kako ste čekali tri meseca. Pa, ja sam sve vaše Vlade čekao do poslednje ponoći. Nikad niste došli ni tri dana ranije, a kamoli mesec dana ranije. Mi smo došli mesec dana ranije. Svaku vašu Vladu sam do ponoći čekao. A molili su me iz vaše stranke da prestanem da govorim da se ne bi išlo na privremeno finansiranje.
Hajde, uradite za Srbiju nešto, molimo vas. Nemojte da govorite danas da izglasamo Vladu pre ponoći. Kako vas nije sramota da nam vi govorite ovde da je mesec dana ranije kasno, a da je u ponoć u redu veče pre, ili ste zaboravili šta ste i kako ste uradili. Ili, valjda svi mislite da svi treba da vas se plašimo zato što ste protiv i zato što je to popularno ili lepo da se kaže.
Svrsishodno je da je dobijen ekspoze ranije, kažete. A kad ste nam ga dali? Kad? Sećate li se vi, ovi drugi vaši, ovi treći vaši? Svi derivati razni, nekih drugih. Kad ste nam ga dali ranije? Niste nam ga dali nikada i nijednom. Juče sam govorio šest sati, niste imali raspravu posle toga, imali ste ceo dan pauze do danas. I šta god da se dogodilo vi biste rekli da ne valja. Da sam govorio 20 minuta, kao neki, ceo im program stane u 20 minuta ne znaju šta bi da kažu, vi biste rekli da nisam imao ništa da kažem.
Šta god da sam uradio uvek biste isto rekli. Zato što ste tu da biste bili protiv, makar izmislili argumente, makar nemali nikakve argumente. I, znači, ustanovili smo – ekspoze nikada niste dali, nikada na vreme niste formirali Vladu. Nikada niste Vladu formirali mesec dana ranije. Odakle vam pravo, odakle vam obraz da nas pitate šta to mi radimo i kako to radimo? Još nam držite pridike, kao držimo predavanje s visine, otprilike, sad ćemo mi da ti objasnimo. I to što sam trpeljiv i strpljiv i što ću svaku primedbu, moja je obaveza da saslušam i da odgovorim, nažalost po Poslovniku danas članovi Vlade ili predloženi članovi Vlade nemaju pravo da odgovaraju, samo ja imam pravo da odgovaram, pa moram na sve da odgovorim.
Kažete – demagoške floskule. Pa, sve što ste izgovorili su najgore demagoške floskule. Prvo, nisam nikakav lapsus napravio. Odlično znam šta sam rekao i za čeri paradajz i za ne znam šta još. Samo što vi ništa o tome ne znate, kao ni oni koji se prave da znaju. Baš ništa ne znate o tome. Sve sam tačno rekao juče, baš nikakav lapsus nisam napravio. Pošto vidim da je to izazvalo smeh i sprdnju kod neznalica. Dva puta mi se jezik prelomio pa sam nešto pogrešno izgovorio, ali ovo baš nije bio ni lapsus lingve.
Kažete – niste pomenuli promenu Ustava, pa nisam zato što sam bezbroj puta rekao da je promena Ustava stav dogovora političkih subjekata. Ne može da se menja Ustav ukoliko se ne dogovorimo i sa vama i sa nekim drugima ovde koji su jači od vas. Što hoćete da neko oktroiše Ustav, da ga na silu donosimo? Ne pada nam na pamet.
Ustav mora da bude izraz najširih narodnih težnji. Ne donosi se Ustav za godinu i ne donosi se Ustav za četiri godine. Ustav se donosi za 20, 30 i 50 godina. Ako možemo da ga donesemo, donećemo ga. Ako ne možemo da ga donesemo nikom ništa. Zato ga nisam pominjao. Zato što bi ste mi rekli, blokirali bi ste donošenje Ustava, a onda bi ste mi rekli – ti to nisi ispunio. Zato ga nisam pomenuo.
Promena Ustava nam je uslov za ulazak u EU. Kada budemo pred vratima, onda ćemo o tome da govorimo, ali to mora da bude najširi dogovor različitih političkih subjekata. To ne može da bude ono što želi Vlada. Mi sami u društvu moramo da vidimo šta je to što nam je važno i da se dogovaramo. Nego, eto, išli smo u kampanji pa smo pričali, e oni hoće da ukinu preambulu o Kosovu, a vi ćete da ga zaštitite, vi u čije je vreme Kosovo dobilo nezavisnost. I kako ste ga štitili, sa dva saopštenja. Sada mi držite pridike patriotske. Izdali ste cela dva saopštenja. Tako ste se žestoko borili. O Crnoj Gori da ne pričam.
Jel nešto dobacujete? Ne, oni vole da kradu, oni ne vole pivo. Ovi drugi vole pivo.
Što se ovoga tiče, kažete da ste protiv evropskih integracija, to je fer. To je čist stav. Nisam saglasan sa takvim stavom, ali je lepo da ste to ljudima rekli. Dobro je da im to kažete. Dobro je da kažete svim zaposlenima u stranim kompanijama koje dolaze iz EU, zato što ni jedna ne bi došla da nije Srbija na evropskom putu. Ni jedna. To je prvo pitanje koje postavi i Kromber Šubert, čak i turski „Teklas“, a Turska nema veze sa EU ili nije član, na evropskom je putu već 50 godina, tačnije 53 godine. Dakle, ni jedna ne bi došla u Srbiju. Dobro je da kažete ljudima da ne bi imali posao. Dobro je da kažete ljudima da ne bismo mogli da izvezemo našu robu. Dobro je da kažete ljudima da bi teško prehranili svoje porodice. Veoma sam zadovoljan zbog toga.
Istovremeno, ne možete da mi kažete da smo uradili nešto loše, vezano za Rusku federaciju, jer sam recimo predsednika Putina video četiri puta više nego vaš predsednik stranke, dok je bio na vlasti, a bio je mnogo duže nego ja. Da ne govorim da sama Rusija kaže da ima najbolju saradnju sa Vladom Srbije i sa Srbijom uopšte u savremenoj istoriji. Eto, uspeli smo. Pitate kako, uspeli smo.
Što se tiče poglavlja 31, obaveza je da se usaglasimo sa kompletnom evropskom spoljnom politikom i bezbednosnom politikom tek kada postanemo članovi EU. Do tada, pustite da radimo svoj posao. Pustite da uradimo ono što je najbolje za našu Srbiju. Pustite da radimo i da razgovaramo sa svima i da izvlačimo najviše što možemo za našu zemlju i da čuvamo našu nezavisnost i naš suverenitet, jer takvo opredeljivanje bi skupo koštalo građane Srbije. Lepo zvuči mnogima koje poznajem i volim kada tako nešto čuju, samo što to ne bi trebalo vi da govorite, jer to nije ni ozbiljno, a nije ni odgovorno.
Vi nama kažete šta smo izgubili oko različitih ugovora od kada smo na evropskom putu. Vi ste slavili Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Vi ste ga slavili u Knez Mihajlovoj ulici, prolazio sam, šetao sa ćerkom svojom, vi mi davali letke, Aleksandar Popović i danas je sa vama, delio je letke, „SSP – nada u budućnosti ili nada u sigurnost, tako nešto“, „izvodljivo je“. Za sve ono za šta ste vi krivi iz vašeg ugla, danas smo vam mi krivi, ali nemojte da se smejete, daću vam jedan loš argument.
Poljoprivreda je loše pregovarana. Baš je poljoprivreda loše pregovarana, ali da ostavimo to po strani, to je donelo dobre stvari za Srbiju. Evo da vas ja pohvalim, pošto vi sebe napadate svo vreme. To je donelo dobre stvari Srbiji, jer smo dvostruko uspeli da umanjimo deficit trgovinski sa EU u tih osam godina, naravno, najviše od 2013. godine do danas, ali svejedno, dvostruko smo uspeli da umanjimo taj trgovinski deficit.
Hajde to tek tako da kažemo zato što smo to pet hiljada puta ponovili, a nema nikoga ko može na to da nam odgovara na dnevnom nivou. Pričate o kanalu. Nikada nisam kanal pomenuo. Nikada kanal nikakav nisam pomenuo. Nikada sto milijardi nisam izgovorio zato što ja znam šta je sto milijardi, nego ste našli jednog člana naše stranke da to izgovorite.
Pričate o struji i kažete narodu kako ste vi nam dali mnogo jeftinu struju i ne znam šta sve. Znate li za koliko procenat ste uvećali cenu električne energije od 2000. do 2008. godine, da ne kažete da su neki drugi krivi koji su bili od 2008. do 2012. godine? Znate li za koliko procenata? Dakle, 970% naspram 15% i još da nam držite pridike ovde, a pri tom struja je danas 30% jeftinija od najjeftinije struje u Evropi, od bilo koje zemlje. Uvećali ste 970% cenu električne energije. Ima li to smisla?
Kažete, autobus „Ikarbusa“. Malo prođite po Beogradu, dođite i prođite po Beogradu pa ćete videti „Ikarbusove“ autobuse sa „Mercedesovom“ šasijom. Lepi su i čisti, uredni i dobri autobusi. Inače, prodato ih je 81, ako se ne varam, prošle godine, a ove godine očekujemo 125 i to ste promašili, a to je samo od mržnje. To je samo zato što nisu važni argumenti nego koliko te mrzimo, toliko ćemo glasnije to da izgovorimo. Nije važno koliko to nije istina.
Kažete, penzije između 10 i 20%. U ukupnoj masi penzije su smanjene sa 5,11%. Danas je 3,28% smanjenje od trenutka kada smo povećali penzije, pri čemu trebate da imate u vidu da 60% penzionera ima veće penzije nego ikada i da se to odnosilo pre svega na penzionere u velikim gradovima i to na 40% njih.
Nikada nisam bežao od toga da o tome govorim, a to sam morao da uradim zbog vaše neodgovorne politike, između ostalog, i jednih i drugih. Zajedno ste vladali 10, 12 godina. Jedni podržavali na ovom nivou, druge na onom nivou. Svejedno. Nisam neku veliku razliku pravio.
U pravu ste za jeftine stanove. Imali smo određene razgovore. Sada smo te razgovore nastavili. Razgovaramo sa više naših stručnjaka koji govore da postoji interes više inostranih kompanija pa ćemo da vidimo. Nadam se da u sledećoj godini možemo da raspišemo tender i da ćemo da stvorimo uslove da to uradimo. Vidite, meni nije teško da priznam. Nije mi teško da priznam, a to sam rekao zato što sam već razgovarao i bio siguran da to možemo da uradimo. U tome se razlikujemo.
Super je što ste primetili da je deficit pod kontrolom i da imamo uređene javne finansije, pošto je i to retkost, i to ljudi gledaju kako i na koji način da kritikuju iako ceo svet hvali.
Što se tiče menadžmenta u javnim preduzećima, ne vi nego mi smo doneli Zakon o javnim preduzećima. Nema partijskog zapošljavanja. Nema partijskog zapošljavanja i nema zapošljavanja uopšte.
Što se tiče promena u javnim preduzećima, ja sam najkritičniji, ali stanje i u EPS i u „Železnicama“ je desetostruko bolje. Drugo, da znate da naše železnice više ne idu samo 26 km na sat kako su išle u vaše vreme. Danas pođite prugom Beograd-Vršac pa ćete ili 110 ili 120 km na sat. Prođite novim vozovima da vidite kako su udobni i kako drugačije izgledaju. Da li je loše? Jeste, loše je, ali ćemo da uradimo i da izgradimo mnogo toga u naredne tri ili četiri godine da ljudi mogu time da se diče.
Postoje ljudi koji žele uvek da vide sve loše, koji nikada ne žele da vide ništa dobro. Postoje ljudi kojima je cinizam životna karakteristika i ništa više od toga i to samo njih muči. Vidim dobro loše stvari, verujte mi, mnogo bolje nego vi, ali vidim i one koje su dobre i kojih je mnogo više nego što ih je bilo ikada ranije.
Zato sam siguran da nema onoga o čemu je govorio gospodin Jovanović – spoljnih problema, problema u regionu, problema vezanih za političku stabilnost spolja, bio bih siguran, apsolutno siguran u izvesnu i stabilnu budućnost Srbije.
Govorili ste o mladima. Čini vam se da više odlaze. Meni se ne čini. Manje odlaze, ali i dalje mnogo odlaze i nećemo to moći da zaustavimo lako i niko to ne može da zaustavi lako. Zemlje EU imaju u proporcionalnom broju stanovnika petostruko veći odliv nego mi. I Poljska i Rumunija i Bugarska i Hrvatska, zato što imaju radne dozvole i mogu da rade u najbogatijim zemljama EU i da zarađuju veće plate i to je proces koji ne možete da zaustavite ni vi, ni ja, ali možemo da ga usporimo i možemo koliko je naše da kažemo ljudima – znamo da vam je teže u Srbiji, nešto je bolje i biće bolje i molimo vas pomozite svojoj zemlji. To je ono što možemo da uradimo.
Da mi obezbedimo da Srbija bude bolja od Nemačke neće u 100 godina, u 100 godina narednih nećemo ni vi ni ja, ni svi mi zajedno. Hajde da nikoga ne lažemo više. To je jedan proces koji se događa i koji se događa svuda u Evropi. Ceo svet se seli u Evropu. Sada je sav Saharski deo počeo da prelazi u Evropu i zato imamo problema sa migrantskom krizom. Ne možete da ih zaustavite. Baš ih briga za njihovo korenje, za njihovu rodnu grudu, za bilo šta. Tamo se ratuje i tamo imaju problem i oni dolaze u najbogatije evropske zemlje i neće da idu ni u Mađarsku, ni u Češku, ni u Slovačku, koje su veoma bogate, nego hoće da idu u Nemačku, Austriju, Holandiju i Dansku.
Na kraju, pošto ste rekli da ćemo se nešto oko zemlje, video sam da ste tu mantru, tu neku priču sve vreme ponavljali u kampanji, nikada nisam razumeo o čemu pričate, pošto ni po jednom našem zakonu nije dozvoljena prodaja zemlje strancima. Kažem vam da ćemo se truditi da to sačuvamo po ugledu na to kako se to radili Poljaci i Mađari i vi meni kažete – ne, ne, mi smo protiv prodaje zemlje na svaki način. Ja nisam baš tako čvrst i tvrd. Ima tu drugih stvari. Time ćete deo investitora da zaustavite, da ih ostavite da nikada ne dođu u vašu zemlju, a ne znam gde bi tu zemlju poneli, verovatno negde na Mars, u nečijoj glavi.
Ima nešto drugo. Aman, ko dade onom Todoriću onoliku zemlju u našoj Vojvodini? Ja ili vi? Ko dade Todoriću tu zemlju, ko dade onu zemlju u Odžacima? Vi ili ja?
(Poslanici dobacuju.)
Mislite na ono što ste davali onim kriminalcima Jerkoviću i ostalima, što ste davali lopovima Šarićevim pa su doveli firme u stečaj, pa te firme koje su posle toga date nekom drugom više nisu u stečaju, nego isplaćuju dobre plate i pristojne plate tim ljudima i uzgred im je direktor član DS, šta da radite, to vam tako dođe, ne znam već koje.
Šta smo sada? Dokle smo došli? Pričali smo nešto, pričali smo tek onako što nema mnogo veze sa istinom, ali to je moglo da prođe zato što nije bilo nikoga ko može da odgovori. Nemam problem. Svakog meseca ću da dolazim da vam odgovaram i uopšte nisam uplašen, zastrašen time kada na „Tviteru“ neko kaže – ja ću da uradim to i to, svašta ću da mu napravim ili kada neki drugi kaže - pravi muškarci mere nešto drugo, a ne znam šta mere. Ovde merimo znanje i energiju, a ne znam šta ti veliki muškarci mere i ne razumem tu vrstu primitivizma.
Nisam nešto fasciniran pravo da vam kažem tom vrstom bahatosti i osionosti, ponajmanje zbog činjenice što vidim da tu znanja ne nedostaje. Ovo se nije odnosilo na vas i molim vas da mi to ne zamerite, a za ovo drugo ću sve da vam odgovorim svaki put.
Još nešto ste rekli. Mislim da sam bukvalno na sve odgovorio. Mislim da sam na sve odgovorio. Da, rekli ste oko televizijske pretplate, da ne bude da izbegavam neko pitanje koje mi je nezgodno ili teško. Tačno je, rekao sam i tada nije bilo televizijske pretplate. Onda su drugi nezavisni organi, za koje da sam vršio pritisak da ne bude televizijske pretplate vi biste rekli – evo ga, vrši pritisak na nezavisne organe, oni su rekli da je to najbolji način, jer ako bi se finansirao RTS iz budžeta onda bi time Vlada uticao na politiku RTS. Rekao sam – dobro, nema problema. Napravite to kako god hoćete, šta god hoćete, ionako za razliku od svih vas mi ni jednog novinara nismo doveli na RTS, a kamo li urednika i ponosan sam što smo i sa tim i takvim RTS i sa svim problemima sa kojima se suočavamo, sa svim neistinama, falsifikatima, lažima uspeli da dobijemo značajno više glasova nego svi vi zajedno, što će vam se dogoditi i sledeći put. Hvala.
(Milan Lapčević, s mesta: Replika!)

Najpre da vam kažem, čak nije bila tačna informacija ni za nauku. Svake godine je povećavana za nauku od 11,4 do 11,5 i 11,7 milijardi. I to čak nije bila istinita informacija. Sad sam dobio informaciju iz Vlade Republike Srbije oko budžeta i trezora.
Što se tiče koalicionih vlada, ja na to nemam šta da vam odgovorim. I ovo je koaliciona Vlada, ali to mi je objašnjenje onako bilo dovoljno za sebe.
Što se tiče Kosova i Metohije, nije to kod mene bio lapsus, jer vi govorite o tome kako su tobože svi drugi napravili nezavisno Kosovo, iako mi ne govorimo o tome. Vi stalno pričate o tome, a ja sam vas samo podsetio na to da se to dogodilo u vaše vreme, a da vas mi ni tada ni sada nismo optuživali da ste za to krivi. Ne daj bože da se to dogodilo u naše vreme. Pa, mi bi visili po Terazijama. Dogodilo se u vaše vreme, i nikom ništa. Od sve borbe i zaštite srpskih nacionalnih interesa izdali ste dva, možda i tri saopštenja u sedam dana. Četvrto već bi bilo suvišno.
Što se tiče cinizma, u pravu ste. Ali, ne baš cinizma, ja sam bio nešto drugo. Neretko sam grešio i meni, za razliku od vas, to nije teško da priznam. Ja sam bio borac i time se ponosim. Borio sam se za ono za šta sam se zalagao. Ali, nije mi teško da priznam ni kada pogrešim. Nije mi teško ni da priznam da sam preterao u napadu na nekoga. Nije mi teško da priznam mnoge stvari. Možda se čovek godinama promeni, ja sam verovatno stariji od vas, ali ja ne mislim da je to loše, naprotiv. Samo, pre nego što krenem nekoga da kritikujem za to, ja kažem da sam ja tako nešto napravio kao grešku, da mu ne bih držao moralne pridike, nego mu ukazujem da neko slično nešto ne učini. U tome je razlika. Ne mislim da je strašno pogrešiti, strašno je ne uvideti da si pogrešio. Kao što ne mislim da je strašno pasti, svako od nas pada, ali je veoma važno da ustanete posle toga i da nastavite da se borite.
Što se Srbije tiče, mislim da je, imajući u vidu saradnike koje sam predložio, ali i saradnike koje sam imao, u dobrim rukama. Mislim da smo dobro brinuli o interesima našeg naroda. Kao što ste videli, svi pokazatelji i svi trendovi su pozitivni. Da li je sve idealno? Pa, neće biti ni za 30 godina. Nije ni u Nemačkoj. Samo vas molim, da biste razumeli moje reči, razmislite šta bi se dogodilo da je naš avion pun putnika, našeg operatera sa 200 putnika, negde pao kao što se dogodilo Angeli Merkel. Da li bih ja to preživeo? Ne politički. Angeli Merkel niko ništa nije ni rekao. Šta bi bilo da imamo toliki broj helikoptera koji su pali u nesrećnim slučajevima, ne oboreni, kao što ih imaju Rusi i Amerikanci? Šta bi bilo da imamo toliko stradalih u poplavama kao što ih imaju Nemci i Francuzi?
Ja vam to govorim da vidite samo kakva je naša priroda i koliko smo nefer prema ljudima koje smo izabrali, što sam ponekad i ja bio, ali mi zato danas nije teško, bez obzira na najgore stvari koje sam čuo od Tadića, da za nešto kažem da je bilo u redu, a čuo sam strašne gluposti. Oko „Oluje“ da ne govorim. Je li to znači da je sve loše? Pa ne znači. Zato je samo potrebno, i to je ono o čemu sam govorio sa gospodinom Jovanovićem, nije u pitanju podeljenost, u pitanju je samo ostrašćenost.
Nadam se da sam cinizam izgubio, iako sam i dalje borac, možda ponekad preteram, možda sam ponekad preoštar, a i gde ga ima i kad ga ima, svaki put me upozorite, gledaću da ga kod sebe isečem, jer džangrizavost je zdrava, a cinizam je nešto što baš nije dobro i najmanje prija onome ko je takav. Hvala još jedanput.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je veoma važno da ljudi u Srbiji čuju gde bismo završili da su neki drugi dobili poverenje građana.
Gospodine Martinoviću, vi ste preterali. Ta zemlja bi nestala, bukvalno bi nestala u roku od 10 sati, ne 24 sata.
To je tako i toliko skandalozno neozbiljno. To je na nivou deteta od deset godina. Ja nemam reči šta sam slušao. Ja sam mislio da je to nemoguće čuti u modernoj Srbiji. Samo sam sa jednom stvari saglasan, ko god da je iz grada Beograda, bilo kojih struktura, napravio je najveću grešku što je gubio vreme slušajući to 20 minuta ovde. To je katastrofalna greška.
Počeli smo od toga šta kaže neki dramski umetnik. Dobro, kaže dramski umetnik, kaže i drugi dramski umetnik još gore i treći još gore. To kad imaju o nekom nešto da kažu. O vama nema ni dramskog, ni bilo kojeg drugog umetnika koji bi trošio reči.
Da odgovorim na sve neistine i gluposti koje ste izgovarali. Pričate o ličnoj moći i apsolutnoj moći. Pa, vi ne poznajete ni Ustav ni zakone. Predsednik Vlade u tehničkom mandatu ima mnogo manje moći i mnogo manje vlasti nego u punom mandatu. Pojma nemate. Mi mnoge odluke ne možemo danas da donosimo koje ćemo moći od sutra ili od prekosutra. Šta to vas briga. Ništa ne znate, ništa niste pročitali, a važno je da čitate i da govorite što je moguće brže i što je moguće glasnije.
Snaga argumenata ne meri se snagom decibela koju proizvodite, već nečijim znanjem i obrazovanjem, već nečijim poznavanjem stvari.
Kažete – mogli ste rekonstrukciju Vlade. Mogli smo. Mogli smo da nemamo ni rekonstrukciju Vlade, ali smo smatrali da je najbolje da imamo izbore, da pokažemo ljudima da vi koji ste bez koalicije imali 10% gotovo ste pali na manje od pet ili na pet posto, svi zajedno. Još ćemo da pričamo o tome šta se dešavalo one izborne noći itd, i to ćemo dugo da govorimo o tome, o raznim pritiscima i spolja i iznutra i ko je koga tamo jurio da tuče, da udara žene i ne znam šta sve, da pokazuje svoje junaštvo tako što će ženama da zavrće ruku. Veliki junak.
Bela kuga o kojoj govorite, tačno je, je ozbiljan problem, veoma ozbiljan problem i nemamo rešenje, nemamo gotovo rešenje. Sva rešenja koja sam do sada čitao nisu dovoljno uverljiva i mnogo bogatije nacije od nas nemaju rešenje i ne znaju kako da reše taj problem. Zato smo se dogovorili da se jedan član Vlade bavi tim problemom, da nam donese ono što se pokazalo do sada u svetu kao najbolje moguće rešenje, da pokažemo, da vidimo šta je to što je moguće da uradimo kao država. Šta ste nam vi ponudili kao rešenje? Ministarstvo za brigu o porodici, da trošimo još malo narodnih para. Bolje da damo nekoj majci pare i za neko dete da izdvojimo pare, nego da imamo još službenika koji će da rade u nekom novom ministarstvu. To je vaše rešenje – dajte ministarstvo za brigu o porodici, samo da trošimo pare, pa daj još jedno ministarstvo za Srbe van Srbije, pa da imamo 50 ministarstava. Nećemo. Ne treba nam ministarstvo, nego nam trebaju rešenja. Trebaju nam rešenja, a ne ministarstva.
Kažete – ministarstvo za Srbe van Srbije. Kažete da se ne sastajem sa srpskom dijasporom. Gde se to nisam sastao sa srpskom dijasporom? Nedavno sam imao sastanak gde smo doveli sve najuglednije Srbije iz celog sveta i prvi premijer koji je to uradio sam bio ja. Prvi premijer. Nedavno sam to uradio. Gde se to nisam sastao u regionu. Nikada nisam otišao u Crnu Goru od kada sam premijer. Kako vas nije stid i sramota. Znači, i to ste slagali i svaku stvar koju ste izgovorili izmislili ste. Naravno da ću da se sastanem sa Srbima u Crnoj Gori kada odem u Crnu Goru. Bio sam u Albaniji i sastao sam se sa Srbima iz Albanije kojih je malo. Bio sam u Makedoniji i sastao se sa Srbima. Sa Miloradom Dodikom sam imao više sastanaka nego što su vaši lideri telefonskih poziva ikada imali sa Republikom Srpskom i sa Željkom Cvijanović.
Uspeli smo da uradimo to kao Vlada da su Srbi konačno složni, da nikakvih problema nemamo, da ne govorimo ništa protiv bilo koga drugog, ono što nikada Srbi nisu imali. Ne znate šta ćete od svojih praznih i izmišljenih priča u koje ste se uživali i na kraju sami u to poverovali. Nešto izmislite i sami verujte u to, ma kako nemalo veze sa istinom.
Koja je to zemlja u kojoj se nisam sastao sa Srbima? Nema je, zato što ste izmislili i zato što to možete tako da ponavljate i mislite to što ćete da vičete po stotinu puta i mislite to što ste glasniji da ste time uverljiviji. Nema te zemlje. U Americi sam se sastao sa Srbima, verovali ili ne, i to dva puta sam se sastajao sa Srbima. Pored svih obaveza koje sam imao sastajući se sa američkim zvaničnicima. Dva puta sam se sa njima sastajao. O Srbima u Hrvatskoj da ne govorim, na različitim nivoima, sa različitim ljudima. Sa Srbima u Rumuniji, takođe. Svuda gde god ima Srba sa njima sam razgovarao.
Govorite o neoliberalnoj politici. Lično ne bih imao ništa protiv liberalne politike, ali nažalost to je nesprovodivo u savremenom svetu. U Srbiji nikada neće biti sprovodivo zato što mi Srbi volimo uplitanje države u sve i volimo da nam država rešava sve problem, tako da ovo… sve samo ne liberalna država i ne liči na nju, ali ne bih da razgovaramo o teorijskim modelima.
Što se tiče lobista, nisam nikakav lobista za GMO, ni protiv toga, osim što sam vam juče rekao istinu. Inače je to mutacija ribe list. Mislio sam jedne druge ribe i zato nisam hteo da govorim. Mutacija ribe list i paradajza i to se pojavilo 1994. godine prvi put na američkom tržištu i prvi put priznato na takav način. Nikakav lapsus nisam napravio, niti sam bilo kakvu glupost izgovorio. Čak ni to ne znate koji se time toliko tobož bavite.
Govorite o bankama. Šta biste vi da uradite? Da zatvorimo sve banke? Da nam odu sve banke? Znate li koliko smo se borili u trenutku kada je Frenklin Templton počeo da povlači svoj novac početkom godine, da nam ne utiče na devizni kurs, da nemamo probleme? Za jedan dan biste uništili Srbiju. Za jedan dan biste imali desetostruko uvećanje kursa. Nestala bi Srbija za jedan dan takvim ponašanjem, kako vi državu zamišljate. To je toliko neodgovorno i toliko neozbiljno da jednostavno nemam reči. To je na dečijem nivou. Sa bankama morate da radite najpažljivije. Ne sme da se ugrozi pravna sigurnost. Morate da vodite računa o ulozima za koje država garantuje. Morate da vodite računa o ulozima u privredi. Morate, bukvalno, kao po jajima da gazite kada o tome pričate.
Ne zaboravite, vi nam govorite o kamatama. Kamate smo spustili za tri puta. Tri puta su niže nego pre četiri godine. Tri puta niže, i to smo uspeli ne zahvaljujući samo politici kamatnih stopa, već smo uspeli zahvaljujući makroekonomskoj stabilnosti, pre svega, zahvaljujući fiskalnim rezultatima. To biste za jedan dan da porušite. To biste za jedan dan da uništite, jer to tako lepo zvuči – odem ja negde, pa kažem – ej, mi i Rusi, mi kada to rešimo, mi ćemo sa ovima, a mi i Rusi smo tako da ni jednog Rusa nije video nikada, pogotovo ne nekog važno. Mislite da ih je primio nekad Putin? Mislite da ih je primio Medvedev? Njih nije, ali mene jeste već devet puta. To je samo mala razlika, znate. Možda će Angela Merkel da ih primi.
Kažu nismo uveli lični stečaj. Znate li šta misle pod ličnim stečajem? Da se zadužiš koliko hoćeš. To je njihova ideja. Pokušao sam da im objasnim da tako kako zamišljaju je nemoguće. Lični stečaj je dobra ideja. O tome smo mi pričali, ali ako hoćete da to uvedemo, ja znam da to Srbi neće, a reći ću vam i zašto neće. Zato što Srbin neće da odgovara svojom imovinom. Oni bi hteli lični stečaj, ali da Srbin ne odgovara svojom imovinom, nego da odgovara nečijom tuđom imovinom, državnom imovinom, da se zaduži, da potroši pare, ali da odgovara mojom imovinom, a ne svojom. Tako bi oni hteli i tako su zamislili lični stečaj, verovali ili ne. Lični stečaj kakav postoji u Sjedinjenim državama, u svakoj ozbiljnoj zemlji, takav stečaj Srbi neće, posebno ne ovi velikosrbi, tobož.
Kažu - zadužuju se prema MMF. Nismo uzeli ni dinara, nego vi to ne pratite. Ima to i u vestima, ponekad jave. Nismo ni dinara uzeli. Šta ćete, to je…
Rekli ste jednu stvar koju neću da vam oćutim, koja je bila notorna laž i u našim medijima. Govorite da u Srbiji naši radnici nose pelene na radnom mestu. Opet neke žalopojke, opet nešto plačete, kukate za ljudima koji bi trebalo da rade. Nigde se to nije dogodilo. Izmislili ste na licu mesta, kao i jedna novina koja je to objavila. I sindikati iz te kompanije znaju da je laž, ali šta vas briga, lepo vam zvuči.
Šta je smisao toga što ste vi rekli? Hajde da vidimo smisao toga što ste vi rekli. Smisao toga što ste vi rekli, prvo, hajde nemojte da radite, drugo, ja sam tu da vas zaštiti, jer mi kada dođemo na vlast padaće pare sa nema, pošto nećemo imati strane investitore, nećemo imati nikoga, ali će s neba da dolazi nešto, pa će da nam doda i Jasmina Vujić nešto. Do sada je, doduše, uzimala, nije davala, ali sada će da daje ubuduće, nikakav problem nije, a onda ćemo tako mi svi lepo i bogato da živimo. Gde to ima? Kako to ima?
Kažete – kažite mi jednu zemlju koja je uspešna zahvaljujući stranim investicijama. Ne postoji ni jedna koja je uspešna, a da nije zasnovana na stranim investicijama.
Evo, navešću vam ja primer kako vi odgovarate. Nemačka, nastala na maršalovom planu i američkim parama posle Drugog svetskog rata. Nemačka, najmoćnija evropska zemlja, sva zasnovana na stranim investicijama, ali vi to ne znate, a što biste i da znate. To piše u knjigama, a knjige su višak ponekad. Pustite to, ili recimo Singapur da nije nastao od ne znam koga. Makedonija koja se uspešno, relativno se uspešno razvija. Razvija se zahvaljujući stranim investicijama, a to što se krstite, krstite se u crkvi nemojte u Skupštini svako ima svoje mesto gde treba da se krsti i neće vam pomoći da pročitate neku knjigu to što se krstite, tako da ne brinete. Nemojte mene, ne brinite više sam crkava pomogao u životu nego vi. Mnogo više crkava sam pomogao nego vi samo što o tome nisam pričao. Od Raniluga do Gračanice, Dečana do svih drugih. Ne, njima to da se krste služi u Skupštini, a ne u crkvi. Oni idu u onu sektašku, onu što se odvojila od Srpske crkve. Da, tu stižu pare, valjda.
Dalje, nisam vas razumeo oko evro fanatika. Ja nisam nikakav evro fanatik i uopšte ne bih imao ništa protiv, da jesam branio bih tu poziciju. Nisam. Samo sam čini mi se vrlo racionalan, vrlo realan i ozbiljan i odgovoran prema našoj zemlji i našem narodu. Znam gde izvozimo najviše, znam ko proizvodi najviše, znam gde možemo da uradimo i šta najviše možemo da uradimo za svoj narod.
Onog sekunda kada počnu da rade protiv naših nacionalnih interesa, prvi se isprsim i kažem ovo ne može i ovo nije tako i nikakav problem nemam sa tim. To je ozbiljna politika, a to da delim ljude evrofanatike, ovakve i onakve zato što sam ja to zamislio u svojoj glavi, jer ne bih mogao drugačije da predstavim neku svoju politiku, pa, to mi ne pada na pamet.
Kažete da nam EU nije dala pare nego nas je opljačkala. Nije nas opljačkala. Ja danas nisam odgovorio Draganu Markoviću, a trebalo je. Samo za poplave dobili smo na različite načine 120 miliona evra. Naravno, da to nije sve. Ja govorim o direktnom, ono što sam ja video kroz račun, a verovatno i više i to bespovratnog novca.
Sto dvadeset miliona evra pokažite mi šta su to uzeli u Srbiji, šta su to opljačkali? A, gde mi to zarađujemo 120 miliona evra? Ko je to napravio 120 miliona evra u Srbiji, pa smo mogli da uzmemo? Mi imamo obavezu bar da kažemo – hvala, da budemo pristojni domaćini da kažemo – hvala na tome što ste nam pomogli. Da li to znači da ću da im kažem sve je izvanredno što ste nam predložili u Briselu. Pa, nije. Naprotiv. Odbio sam im bezbroj ideja, bezbroj planova, to ću da činim i ubuduće. Uvek ću da se ponašam u skladu sa interesima naroda, u skladu sa interesima građana. Kažete nema srpskih institucija na Kosovu i Metohiji. Pa, vi govorite isto kao što govori Edita Tahiri, citirali ste Editu Tahiri, ni u čemu se ne razlikujete od Edite Tahiri, to i ona govori. Kakve mi to kliničke centre, bolnice, domove zdravlja i kakve škole plaćamo na Kosovu i Metohiji? Pa, mi damo 500 miliona evra godišnje za naš narod na Kosovu i Metohiji. Vi ne govorite nema institucija, 500 miliona evra izdvajamo za naš narod na Kosovu i Metohiji. Pa, kako to radimo? Preko čega i preko koga? I govorite mi vi koji ste u koaliciji sa onima u čije vreme je došlo do proglašenja protiv pravnog nezavisnosti Kosova i Metohije.
Mesečno imamo 40.000 davanja za naše ljude na Kosovu i Metohiji, mesečno, pa vi gledajte. Još nisam video da nam se negde dogodilo da je neko odustao od toga ili da su nam se smanjili zahtevi. Govorite o podsticajima, izjednačeni su podsticaji za domaće kompanije i za strane kompanije. Bio sam nedavno u dve kompanije, mislio sam da gledate vesti, domaće kompanije kojima smo dali podsticaj veći nego stranim kompanijama. Svaka kompanija koja ispuni uslove i koja nam da određene garancije u smislu zapošljavanja ljudi, dobiće novac. Samo moramo da vidimo da taj kompanija postoji, a ne da dajemo fantomskim kompanijama, izmišljenim kompanijama, koje uzmu novac i nikad ga ne vrati. Kompanijama koje nemaju ni tržište ni robu, jel se tako ozbiljna država ponaša i vodi računa o svom novcu?
Kažete – hajde kada si jak, ja nisam jak, ja sam samo predsednik Vlade. To vi volite da govorite i nemojte da cokćete vi što kradete, dakle… Oni kad kradu to rade sa osmehom i tako i cokću sa osmehom. Što se vas tiče, ne udaram ja na bilo koga, ali se nisam plašio vaših najvećih saveznika i onih koji su izdržavali vaše koalicione partnere godinama, nisam se plašio da se suprotstavim najvećim tajkunima u ovoj zemlji i danas plaćam tu cenu i kroz različite medije i kroz sve drugo što oni finansiraju.
Kao što ste primetili neke presude su i stigle. Nije istina da nema presuda. I za te presude ste rekli da su političke, ja sam ćutao. Zato što kada ih nema krivi smo, kada ih ima krivi smo. Kako god okrenete krivi smo. To neću da vam dozvolim. Možemo da budemo za jednu stvar krivi, ali za sve krivi, to je apsolutno nemoguće. Nikoga se od njih nisam uplašio, ni tajkuna, ni banaka i nikada ih se neću uplašiti. I tajkuni za razliku od perioda vladavine vaših partnera, danas Srbijom ne vladaju. I to je velika promena. Danas vladaju građani Srbije kroz svoje legalno i legitimno izabrane predstavnike.
Takođe, govorite o ćirilici, na svakom mestu zato što je to moje opredeljenje, ne znam zašto ste baš to meni rekli. Prvo, uvek koristim ćiriličko pismo. Na svakom mestu govorim o potrebi zaštite ćiriličkog pisma, ali mi imamo dva ravnopravna pisma, ćiriličko i latiničko. Da neko ne misli da sam pogrešio, kaže se ćiriličko, a ne ćirilično. Dakle, imamo dva ravnopravna pisma, hoćete da rušimo table, cepamo platna sa latiničkim natpisima? Nećemo da radimo ono što rade neki drugi.
Ponosan sam na to što štitim oba pisma, što su oba pisma naša i što nikakvih problema nemamo sa tim. Hoćete da uništimo 25.000 kompanija koje su svoje firmarine istakle na latiničkom pismu? Da? Ja neću. Ja ću sebi da pišem ćirilicu sve vreme. Gledao sam u Vladi, negde 70% ljudi koristi ćiriličko pismo, 30% latiničko, svako ima pravo da radi šta hoće. Moj je posao da radim, da naučim svoje potomke da pišu ćirilicu i to ću da uradim. A da teram sve druge, ne pada mi napamet.
Mislim da je toliko lepo pisati i koristiti ćiriličko pismo da nema potrebe da nema potrebe da bilo koga teramo da to radi. Mislim da je to toliko lepo, toliko dobro pismo da mi ne pada na pamet, kao što nikoga neću da teram da pripada ni mom rodu niti bilo kome drugom zato što se dobro i odlično osećam u svojoj koži. Što bih bilo koga terao, on ima pravo da se bolje ili jednako dobro oseća na drugačiji način.
Na kraju, pomenuli ste muzej žrtava genocida, koliko nije fer sve što ste govorili, u ovome se najviše oslikavalo. Vidite, za razliku od svih ostalih prethodnih Vlada i stranaka onih Vlada sa kojima sarađujete, zbog kojih ste ušli u ovaj parlament, koje ne samo da nisu napravile muzej žrtava genocida, nisu ni spomenike pravili. Mi smo tek sada pokrenuli inicijativu za spomenik Stefanu Nemanji, ovde u Beogradu. Neću da vam govorim da smo mi podigli spomenik Gavrilu Principu. Neću da vam govorim da smo mi počeli da obeležavamo „Oluju“ kao jedan od najtežih zločina i najveće etičko čišćenje posle Drugog svetskog rata i da to sve zajedno radimo sa Republikom Srpskom. Želim da vas obavestim da upravo radimo i pripremamo i projektujemo muzej žrtava genocida i zločina koji se radi na Starom sajmištu i to Skupština Grada Beograda već uveliko radi, zajedno sa našim jevrejskim prijateljima po uzoru na „Jad Vašem“ i Ministarstvom, Aleksandrom Vulinom… Tako da nikoga ne vređajući, samo da svakoga možemo da posetimo šta je to kroz šta je prošao i naš narod.
Hvala na pažnji. Izvinite što sam ovoliko odgovarao, ali je bilo zaista nekih neverovatnih tvrdnji.
Izvinjavam se ako sam u dužini odgovora preterao.
Hvala najlepše.
(Boško Obradović, s mesta: Replika.)

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma sam zadovoljan što ću imati priliku da na ovo odgovorim i mislim, potrudiću se da iznesem snažnije argumente od onih koje je izneo gospodin Šešelj. Zahvalan sam još jedanput na tome što je juče slušao, nije tačno da nije dobacivao, nije ni važno. To je bilo sportski, fer i nemam nikakav problem sa tim. To je u duhu parlamentarizma i parlamentarne debate.
Naime, pre svega da pođemo od programa i politike Vlade o kojoj ste govorili i o tome da se nismo odredili za bilo koji od tri poznata pravca, dakle, apsolutnog državnog intervencionizma, neoliberalnog koncepta ili socijalne države odnosno tzv. „the welfare states“ država blagostanja.
Tačno je, odredili smo se za tržišnu privredu i naša politika u ekonomiji je politika pragmatizma i eklekticizma. Šta to znači? I to je ono što se danas primenjuje u modernoj ekonomiji i u savremenom svetu. Nijedna od ovih tri, ima i četvrta klasična ekonomska teorija u svom čistom smislu.
Šta znači eklekticizam? To je inače filozofski pravac koji ne drži ni do jedne rigidne paradigme i upravo toga se drži i Republika Srbija i to je jedino moguće u današnjim uslovima.
Danas se inače ekonomije dele u savremenoj Evropi i savremenom svetu na otvorene ekonomije i ekonomije koje žele zatvaranje kako političko, tako i u jednom delu ekonomsko i tu vidite podelu Evrope i na zemlje s jedne strane Nemačke i njenih najbližih saveznika i sa druge strane imate Mađarsku, uglavnom zemlje višegradske grupe koje imaju svoje različite drugačije političke interese.
Tačno je jedna stvar gde je tržište to koje određuje vrednost, mislim da smo na to navikli. Sada odmah da odgovorim na vaše drugo pitanje oko zaštite srpskog tržišta, jer ja poštujem vašu brigu i to dobro zvuči kada građani slušaju, ali mi učestvujemo u jednom širem tržištu, u regionalnom tržištu za koje bi smo voleli da je još otvorenije, jer ako govorite o deficitu ili suficitu koji imamo u trgovinskoj razmeni, najveći suficit imamo upravo u regionu, najviše izvozimo, odnosno najveća je disproporcija u odnosu našeg izvoza i uvoza upravo u našem odnosu sa Makedonijom, Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom. Imamo suficit i u razmeni sa pojedinim zemljama EU, i to pre svega zato što njihove fabrike, njihove kompanije rade u Srbiji i tu robu izvoze u te zemlje.
Mi ne možemo da zaštitimo svoje tržište ne samo zbog onoga, kako ste vi rekli, što je neki prethodni režim preduzeo određene obaveze, izašli bi smo iz svih pravila, zatvorili bi smo svoju privredu, pretvorili bi smo je u utarhičnu i ne može da bude samodovoljna.
Kažete, svuda gde imamo preveliku razliku, preveliki deficit, mi smo uspeli da smanjimo deficit pre tri godine, 2013. godini, mi smo uvoz izvozom pokrivali sa 58,9% sa zemljama EU. Danas na nivou EU 28, pokrivamo ga sa 77,8. Dakle, dramatično smo uvećali naš izvoz i to pre svega zahvaljujući dolasku kompanija iz tih zemalja.
Danas smo u neuporedivo boljoj, smanjili dakle i trgovinski debalans, trgovinski deficit, smanjili i platni deficit, sve manje problema po tom pitanju imamo u odnosima sa EU zato što smo se negde uklopili u privrede EU. Upravo zato imamo, izvozimo 85% naših roba na tržište regiona i EU.
Naravno da tu je bilo mnogo neopreznosti i posebno loše pregovaran SSP u delu oko poljoprivrede, ali šta da radite, kao država vi morate da poštujete sporazume koje su vaši prethodnici potpisali i parafirali.
Malo pre nisam znao pošto ste mi rekli da su to neki drugi uradili, to je druga Koštuničina Vlada parafirala. Dakle, tu je bilo svađe oko potpisa ko će da stavi, ali su oni parafirali, da vam i to kažem.
Dakle, mi smo na to morali da odgovorimo, čini mi se, jedino mogućom ekonomskom politikom. Ja sam zahvalan što ste videli trud, ali ovo što smo izneli, mi smo se borili da pronađemo neke druge mehanizme i neke druge načine, nema ih. Da nađete čistu političko-ekonomsku konzistentnost, odnosno jedan pristup, nemoguće je. To je prošlo vreme. To je prošlo vreme već 35-40 godina, nećete ga naći, posebno za male privrede i male zemlje kao što je naša.
Jedini mogući pristup jeste pragmatizam i eklekticizam i to je naše. Nemamo rigidnih teorija kojih se držimo, koje bi mogle u pravno, ekonomsko, teorijskom smislu da budu potpuno konzistentne i koherentne.
Dakle, ovo je ono što zaista jeste jedini mogući pristup i to tvrdim. Vi ste u pravu za neke stvari o kojima govorite. Ja bih o nekim stvarima mogao oštrije od vas da govorim jer sam bolje pročitao te ugovore i znam koliko para moramo da izdvojimo i ćutim kao zaliven, jer neću da nanesem štetu Srbiji, jer neću da nanesem štetu zaposlenim radnicima na pojedinim mestima, zato što hoću da se borim da te fabrike ostanu u Srbiji.
Suštinski jeste, ali niste u pravu kada govorite o brojevima. Nije problem tu poreza i doprinosa. Možemo mi da damo tax holiday na deset godina. Ne bi nam bio problem ukoliko bi oni držali toliki broj zaposlenih ljudi ukoliko bi povećavali investicije, itd. Drugi su tu problemi. Naša ulaganja su tu mnogo, mnogo veća od toga, mnogo veća od toga, mnogo veća od poreza, doprinosa, mnogo veća od 10.000 evra.
Što se tiče 10.000 evra samo u tri fabrike je dato 10.000 evra subvencije po radnom mestu. Mi smo dali ni u jednom ili u jednom. U svim ostalim slučajevima je to bilo ranije. Ali, sada vam kažem, analizirao sam taj slučaj „Jure“, to je tzv. labor intensive, oni uzimaju, niske su plate, veliki broj radnika, itd. Mi smo do sada već tri puta više naplatili od njih od onoga koliko smo im dali. Isplatilo se. Hvala im što su došli u Srbiju. Molim ih da ostanu u Srbiji. Čiste brojke ću vam dostaviti lično, dakle, isplatilo se. Jesmo li imali alternativu? Nismo imali ni ponudu od domaćih biznismena za to isto. Oni imaju tržište za svoju robu, sigurno tržište i oni hoće da zapošljavaju još ljudi ovde, kao što hoće i „Leoni“, nove dve fabrike hoće sad, jednu u Nišu, jednu opet da li u Doljevcu, Merošini ili Prokuplju, videćemo.
Jesu li plate niske? Jesu. Ali su nama kao državi i kroz poreze i doprinose i kroz sve drugo što su uradili već uveliko vratili ono što im je država dala. To sada razgovaramo i sa „Kromber Šubertom“, koji će da zaposli inicijalno 2.500 ljudi u Kruševcu, zatim ide u Jagodinu, Kraljevo ili Leskovac da zaposli još 1.500 ljudi. To nam se uvek vraća. To je za nas pozitivno i daćemo vam sve elaborate da možete da vidite da je to za nas čisti dobitak.
Zašto ne možemo bez toga? Da bi to ljudi razumeli, koji rade u malim i srednjim preduzećima, u privatnim kompanijama. Ne možemo bez toga, konkurencija će sve da nam otme. Oteće nam Bugarska, Makedonija i Rumunija. „Kontinental“ je 12.000 ljudi, kao jedna od dve, tri najmoćnije komponentaške firme iz Nemačke, ponos nemačke industrije, zaposlio 12.000 ljudi u Rumuniji. Klečim na kolenima svake nedelje, moleći ih da povećaju broj. Sada sam bio najsrećniji kada su mi javili da će za novih 400 ljudi da povećaju broj zaposlenih. Isti je slučaj i sa drugima. Svi oni nude mnogo više, Makedonci.
Mi se tome ne radujemo, ali mi smo privukli sada veći broj od kada postoji neka vrsta vakuma političkog, nesigurnosti itd. investitora, jer je njihov ministar imao ovlašćenje i pravo da se dogovori kako hoće i šta hoće sa stranim investitorima. Mi to ne možemo. Mi se držimo zakona i uredbi. Mi ne možemo da se takmičimo sa njima. On kada vidi da je investitor došao u Srbiju, da je zatim otišao u Rumuniju, pa je zatim došao u Makedoniju, on mu ponudi uvek 10% više od onoga što smo mi ponudili, a mi ga gubimo i gubimo ga i u zapošljavanju radne snage i u porezu i doprinosima koje država pravi posle toga i ništa od toga nemamo i jačamo direktno našu konkurenciju, jer auto-komponentaši prate auto-komponentaše. „Teklas“ kada dođe, sada dolazi ovaj „Džosur“, „Džesur“, kako se zove, ide u Žitorađu sa 160 do 180 zaposlenih. Ne bi bio kod nas da je „Teklas“ završio u Makedoniji. Mi smo ga oteli Makedoniji. Zato Vladičin Han može da živi. Vladičin Han, gospodine Šešelj, ne bi mogao da živi, kao što znate, jer su sve uništili. Pet fabrika su u nizu zaredali koje su uništili, razorili i zatvorili, pet jedna za drugom, kao groblje fabrika.
(Boško Obradović, s mesta: Ko?)
Oni sa kojima ste vi izašli na izbore, i još neki.
Dakle, što se tiče „Fijata“ i Rusije, odobriće nam, dolazi Medvedev ovde u oktobru i dobićemo odobrenje za izvoz „Fijata“ u Rusiju. Nije to njima razlog, drugi su razlozi. Tu ima i politike i svega drugog, da ne govorim o tome. Mi još nismo uspeli da obezbedimo iz naših razloga izvoz mleka i pojedinih vrsta sira. Verujem da ćemo i to pre dolaska predsednika ruske vlade uspeti da završimo.
Imamo još proizvoda za „Fijat“ koji se proizvodi ovde. Imamo dizače za stakla u Sremskoj Mitrovici. Imamo oko 3.000 ljudi koji rade kao dobavljači za „Fijat“. To je vrlo pozitivna stvar.
Borio sam se nedavno kada sam išao u Italiju, borio sam se i molio sam „Alta vilu“ da radimo i dalje. Ima nekih i pozitivnih stvari o kojima ne smem javno da govorim zato što oni ljudi neće da se o tome javno govori. Ja moram da se držim reči koju sam im dao. Ali, ja verujem da ćemo to uspeti da izguramo, jer je to važno za Kragujevac, jer je to važno za radnike u Kragujevcu, ali je to važno i za sve nas.
Tačno je da nam razlika nije velika, da nam neto izvoz nije veliki. Zato ja ne razumem kada nam prave tabele na našim televizijama, kada nam govore o bruto izvozu, a nikada nam ne naprave tabelu neto izvoza. Šta je to što dobijamo od opreme i komponenti iz Srbije, a šta je to što dobijamo iz inostranstva? To bi bila prava tabela. Šta ćete kada to niko u Srbiji i ne zna i nikoga to i ne zanima.
Što se tiče suficita i javnog duga, ja ću to da vam kažem. Naime, pošto sam slušao tu svakojake priče i svakojake neistine raznih ljudi, mi smo imali u avgustu, kada je Dinkić morao da uzme 2012. godine, morao da uzme, zato što je bilo sve potpuno prazno, ne bi bile penzije i plate isplaćene već u septembru, sve u čistoj nuli, likvidnost nepostojeća, keš flou ne postoji, morao je da uzme tri milijarde. To je bilo na 56% javnog duga. Danas je na 71,9, odnosno posle ovih kreditnih aranžamana koje smo morali da pokrijemo našim garancijama, 72,4%.
Mi smo planirali da u ovom trenutku to bude negde na 77%, do kraja godine na 79%. Bolje je nego što smo očekivali. O tome govorim već dve godine. Bolje je upravo zbog suficita koji danas imamo u budžetu.
Šta znači suficit u budžetu Republike Srbije? Najprostojim jezikom, naša prihodna strana u budžetu, i zbog građana, veća je od rashodne strane. Više smo stekli nego što smo potrošili, i na plate i na penzije. Najviše odlazi na penzije, ubedljivo, zatim na plate u javnom sektoru, zatim na robe i usluge i, naravno, na kamate.
Mi smo već ove godine i sa tim što smo platili za kamate i anuitete, oko 780 miliona evra smo do sada platili, i sa tim što smo platili ove godine, mi smo u plusu. Prihodna strana nam je veća. Prihodi su nam bolji, i naplata PDV-a i naplata akciza i naplata od javnih preduzeća, dividendi, naplata svih vrsta poreza i poreza na dobit nam je veća za razliku od prošle godine. Dakle, svi ti brojevi nam idu dobro. Rashodi su takođe nešto niži za 3,1%, Vujoviću, ako se ne varam, od onoga što je planirano. Za 3,1% su rashodi niži. Zato imamo suficit. Za to je potrebna ogromna disciplina, ogromna odgovornost, zaista ogromna disciplina i odgovornost.
Podsetiću vas i na vreme kada smo bili deo Vlade 1998-1999. godine. Sećate se da su svi morali, što je bio slučaj i sa ovima do 2010. godine, 2011. godine, dakle, morali smo da znamo nekoga u Trezoru. Moji nalozi po tri, četiri meseca stoje u Trezoru, ne mogu da budu isplaćeni zato što nema likvidnosti, zato što nema keš floa. Danas takvih problema nema. Keš flou je perfektan. Sve imamo. Jedan dan stigne nalog, istog dana se iz Trezora pare isplaćuju.
Zašto su to dobre stvari? Šta to govori o javnom dugu? To znači da ukoliko nam BDP, a BDP raste u prvih šest meseci 2,6%, ako nastavi tako da raste, mi imamo slobodu da se, pošto je naš BDP oko 35 milijardi, a BDP znači ukupna vrednost imovine koju stvorimo na godišnjem nivou. Kada rastemo za 2,6%, kada to podelite, to je nekih 800 miliona, 750-800 miliona, možemo da uzmemo, da se zadužimo na finansijskom tržištu 750, 800 miliona, javni dug u odnosu na BDP nam neće rasti.
Dakle, zato je važno da imamo rast BDP, rast privrede, a da istovremeno nemamo značajan deficit, jer time zaustavljamo rast javnog duga kao što smo već učinili i on počinje da pada. Naš je cilj da on bude spušten u naredne dve ili tri godine, da bude ispod 70% do 2023. godine, da ga držimo na nivou ako sam u pravu, ispravi me, Vujoviću, ispod 60%, jer ispod 60% je Mastriht, više nikakvih problema nemamo i možemo da razmišljamo samo o tome kako da dalje unapređujemo našu privredu. Mi to radimo zajedno za MMF i sa Svetskom bankom. Mi ćemo vam dostaviti svake godine završni račun i svaki naš rebalans će biti de fakto račun do tog dela godine kada ga budemo imali zato što svaki dinar nama kontroliše MMF, mi ne možemo dinar da potrošimo bez MMF-a. Tačno se zna gde je i šta je.
Znači, da vam sad ja govorim da mi kada hoćemo da Poštanska štedionica finansira deo naše namenske industrije. Mi koliko lomimo koplja? Tri meseca lomimo koplja oko toga, zato što hoćemo da damo dodatnu finansijsku injekciju u našu namensku, u našu vojnu industriju. Znamo da ćemo to da pokrijemo, posebno što SDPR ima novca za to. Siguran je plasman iz Poštanske štedionice. Banka poslovna to ne može da uradi, ukoliko to MMF ne odobri.
Dakle, naše su finansije pod apsolutnom kontrolom. Nema bojazni za to, ali nam to ne dozvoljava slobodu da možemo da trošimo novac više. Ja sam srećan što je to tako danas i srećan sam što će to tako traje još otprilike oko godinu dana. Posle toga mi smo slobodni da radimo šta hoćemo, ali bih voleo da i neko ko dođe posle mene bude jednako disciplinovan i da na ovakav način vodi računa o tome.
Inače, od kada sam predsednik Vlade tada je javni dug bio 71% BDP-a, danas je 72,4 uz preuzimanje ovih garancija. Naravno, neko će da kaže datum, nemojte gledati datum po datum, nego godinu po godinu. Kriv je onaj ko je pravio budžet unapred. Ja sutra da ne budem predsednik Vlade, da me pregazi automobil ispred, bilo šta da mi se desi, niste vi krivi ili neko odavde ko će prekosutra morati da se zadužuje zato što nema likvidnosti u budžetu.
Kad idete geometrijskom progresijom vam se povećava javni dug, kada imate obaveze koje kao država ne možete da ispunite. Oni su povećavali plate i penzije bez ikakvog ekonomskog rasta. Mi, ljudi, imamo minus 3,6 rast BDP-a, a povećavamo plate i penzije. To ljudi u Srbiji treba da znaju, to se nikada nije dogodilo. Minus 3,6. To je istorijski minus. Mi na to povećavamo plate i penzije i šta onda očekujete, šta onda očekujete, nego potpunu propast. Potpunu propast sistema, potpunu propast sistema, potpunu propast svega zato što su obećali nekome da mora da se vidi da koalicije koje prave donose rezultat. To je skandalozno, i to je neko morao da ispravi i zato nisam u kampanji govorio povećaćemo ovo, povećaćemo ono.
Danas možemo da povećamo nećemo da osetimo. Ja ne dam. Ne dam zato što hoću da se hvalim disciplinom i hoću da napravimo da to bude trajno. Nama MMF priznaje povećanje prihoda u PDV kao trajno. Ne priznaje nam one of payment, priznaje nam povećanje PDV-a i priznaje nam akcize najvećim delom. Da li je tako, Vujoviću? To nam priznaju kao trajno povećanje na prihodnoj strani. Još nam ne priznaju u potpunosti trajno smanjenje rashoda. Još treba da se borimo da to dokazujemo, ali to znači da smo dobar deo toga uspeli da ozdravimo.
Oko 24 privatizacije. Lično sam se time bavio i ponosan sam na rezultat onoga čime smo se tu bavili. Naravno naš deo kao izvršne vlasti je veoma ograničen, kao što znate. Vi možete u skladu sa PO koje dobije, to je zahtev za prikupljanje obaveštenja, policija od tužilaštva da vidite šta je policija kao deo izvršne vlasti radila. Policija je uradila sve na 24 predmeta. Taj čovek, kojeg smo smenili, je veoma dobro radio po tom pitanju, i Milović, i Pušić. Ja bih lagao ako bih rekao da nisu dobro radili, i Veljović i mnogi drugi. Zaista je policija obavila sve što je trebalo po tom pitanju.
Mislim da su za tih osam predmeta, od ta 24, stigla utuženja, odnosno optužnice i optužni predlozi. Za nekih šest je rečeno da nema bića krivičnog dela. Dakle, kada je tužilaštvo tražilo PO, oni su im na takav način odgovorili. Za ove druge još nema odluke tužilaštva. Dakle, to je što se policije tiče, a što se istražnog smisla tiče, bukvalno je sve urađeno, bez zaštite bilo koga. Tu imate jedan Miškovićev predmet. To je „Del Real“ gde je policija rekla da nema bića krivičnog dela. To je čak i tužilaštvo reklo.
Dakle, prosto postoje stvari. Ne možete nekoga da terate na silu, jer se borimo za to da pravosuđe bude nezavisno, tužilaštvo samostalno, ali smo se tome posvetili i radili vredno i marljivo, verujte mi, danonoćno smo radili.
Koliko god i šta god mislili o meni, znate da nisam ni lenj, nego znate da kada kažem da smo nešto danonoćno radili da to jesmo tako radili. Želeo sam da pokažem narodu da ne mogu oni, koji su stekli ogromno bogatstvo i samo zato što su stekli to bogatstvo, da upravljaju Srbijom i da određuju šta je pravo i šta je pravda. Pravo i pravda su jednaki za sve u ovoj zemlji i tako ćemo da se ponašamo uvek.
Još nešto. Vidite, oni su mene ubeđivali dve godine. dve godine sam ćutao i slušao sve sa strane kako mi govore – jel vidiš, ako Perčević ne stigne da isplati platu, kaži nekoj banci da da 10-20 miliona, ako ne stigne Mišković ovde da isplati tu i tu platu, kaži nekoj banci. To su radili i ovi pre toga. Oni su tako sve završavali, malo njima, malo ovamo, malo onamo, što imate iz „Agrobanke“, što možete da pogledate i da vidite. Ja sam ćutao, ćutao, ćutao, slušao, govorio pričate ljudi gluposti, ne, ne, propašće nam ekonomija, to su veliki sistemi. Evo kako smo se toga oslobodili, naša ekonomija je počela da raste. Kako oni više ne određuju ništa u svemu tome i kako nam ništa ne zavisi od toga koliko će banaka da reketiraju, a koliko će političara da potplate, naša ekonomija je počela da raste zato što postajemo normalna zemlja.
Što se politike tiče, ja razumem vaše napade na Tomislava Nikolića. Vi se pripremate za predsedničke izbore. Ja mislim da je Tomislav Nikolić svoj posao kao predsednik Republike dobro radio, a što se tiče politike u kojoj treba da napustimo u potpunosti evropski put i da odemo u zagrljaj samo jednoj sili, ja razumem da je to vaša politika, na tome i dobijate glasove. Ja ne mislim da Rusiju volim manje od vas, ali mislim, niti sebi dajem za pravo da je volim više, da je politika koju vodimo jedina moguća, jedina racionalna, jedina realna. Kada bismo to uradili, samo mi recite – šta da radimo sa „Bošom“ sutradan, šta da radimo sa „Kontinentalom“ i „Simensom“, a šta da radimo sa „Štadom“ u Vršcu, šta da radimo sa svim tim kompanijama?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Oni će čekati i raditi za Rusiju.)
Oni će svi da čekaju da rade za Rusiju. Neće ni jedan, verujte mi zato što oni imaju danas međusobne sankcije i vrlo loše odnose, a mi danas imamo priliku upravo zbog ovakve politike. Ono što proizvede „Kontinental“ u Srbiji, ono što „Simens“ proizvede, vetro generator u Srbiji, to je srpski vetro generator, piše „Simens“ made in Srbija. I to proizvedu radnici u Srbiji i ovde plaćaju plate radnicima u Srbiji.
Još nešto, mi na ovaj način možemo bez carina da izvezemo našu robu na tržište od gotovo milijardu, od gotovo 500 miliona EU plus region, plus Rusija i još pet zemalja koje su sa njom u evroazijskoj uniji. Mi imamo najveći benefit od politike kojom se bavimo. Zašto mi sebi da isečemo noge na kojima stojimo? Zašto sebi da skraćujemo tržište? Zašto da ne možemo da izvozimo svoje proizvode negde gde to možemo da činimo? Zašto da sebi uskraćujemo uvoz koji nam je danas neuporedivo jeftiniji.
Drugo, što se tiče svinjskog mesa i svake druge vrste mesa, pa stiže iz EU, ali stiže i iz drugih delova. U ostalom, imamo veći disbalans sa Rusijom, nego sa Nemačkom, posebno prošle i pretprošle godine kada su imali problema sa rubljom, kada nismo mogli skoro ništa da izvezemo. Nije svaki uvoz štetan, a odakle da uvezemo gas nego iz Rusije. Jedino iz Rusije možemo da ga uvezemo. Sve ostalo što smo slušao su prazne priče. Pričali su mi – uvezi ga iz Azerbejdžana, uvezi ga odavde…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Po kojoj ćemo ga ceni plaćati? Kada se integrišemo sa Rusijom plaćaćemo po ceni…)
Ja volim da diskutujem sa vama i ne smeta mi. Ne smeta mi kada dobacujete i drago mi je …
(Vojislav Šešelj, s mesta: Ja sam hendikepiran. Vi 25 minuta odgovarate na mojih 20 minuta.)
Niste vi hendikepirani. Mi danas imamo gospodine Šešelj, najbolju moguću cenu sa Ruskom federacijom, 118 dolara preuzimamo na Berigovu gas, 118 dolara nam omoguće da radi MSK i Azotara. Nama je negde „brejk iven“ na 210, 220 dolara. Danas preuzimamo 118 na Berigovu.
Ono što je naš problem i što mi pokušavamo sa predsednikom ruske Vlade da potpišemo su dugoročni ugovori sa cenom gasa. Oni se naravno nadaju povećanju cene gasa na svetskom tržištu, razumljivo je da neće da prave desetogodišnji ugovor. Mi bismo danas potpisali ne na 110, ne na 118, danas bismo potpisali na 180 na desetogodišnjem nivou, samo da možemo da računamo kolika je cena gasa. Imamo dobru cenu gasa. Danas imamo dobru, nikada bolju, a imali smo ne zaboravite, pre tri, četiri godine 420 dolara na 1000 kubnih metara.
Ovo sam rekao zato što nam i drugi govore pravite interkonektore, pravićemo interkonektore, ali nema gasa. Zato morate da uvozite i zato je nama bilo uvek najlakše sa ruskim gasom. Zato mislim da sve o čemu smo govorili je na ozbiljan način napravljeno i da nije bio spisak lepih želja, nego da su ponuđeni odgovori. Neće biti sve idealno, biće problema, biće iskakanja, biće muka, nikada nigde ne teče mled i mleko. Ne teče mled i mleko ni u Nemačkoj, ni u SAD, ni u mnogo razvijenim zemljama nego što je naša.
Da li stvari idu na bolje? Da, siguran sam da idu na bolje i siguran sam da će biti i da ćemo imati snage da stvari idu u još boljem smeru nego što su danas. Hvala.

Samo da vam nešto kažem, nema potrebe da vičete. Zna gospodin…
(Vojislav Šešelj, s mesta: Kako nema potrebe, kada mi je struju isključio.)
Zna gospodin Šešelj da nema pravo.
Drugo, vi dobro znate da vas se ja nimalo ne plašim. Možda vas se neko negde plaši, ja vas se nimalo ne plašim. I to i te kako dobro znate. Petnaest godina smo zajedno proveli. Nemojte ni da vičete, nemojte ni da mi pretite. Za razliku od nekih na Tviteru i ovamo i onamo, vi znate da se ne plašim ničega.
Što se tiče pravila, poslovnička pravila postoje, a kao što vidite nemam nikakav problem, meni ova diskusija veoma prija, posebno što je argumentovana i ozbiljna. Nikakav problem nemam.
Opet ste u nečemu u pravu, gospodine Šešelj, u nečemu niste. U pravu ste kada govorite za javna preduzeća. To je dramatično smanjeno. Desetostruko su smanjena ta davanja. Ono što nam ostaje kao problem, i nisu sva javna preduzeća, jer „Telekom“ vam nije javno preduzeće, ali svejedno, razumeo sam na šta mislite, ono gde država ima većinski kapital, makar bilo i akcionarsko društvo ili bilo šta drugo.
Dakle, tačno je, mi dajemo novac odatle kao država pre svega sportskim klubovima i našoj reprezentaciji. Davali smo za košarkašku reprezentaciju i jednu i drugu. Davali smo za gotovo sve naše nacionalne timove, davali smo za Crvenu Zvezdu i Partizan. I ako me pitate da li je greška? Ja sam kriv za to. Greška je što smo davali za Crvenu Zvezdu i Partizan. Nemam snage da to odbijem, zato što će svako da mi kaže – postoje 70 godina, mnogo su uspešni, evo, pojavili ste se vi koji ste ih ugasili. Vi dobro znate da to ne radim zato što se bilo kome od njih ulagujem, jer me baš briga šta će da mi viču. Uopšte me ne dotiču ti koji takve stvari govore. Ne sekiram se ni najmanje. Ali, jednostavno nemam snage. I za to ste u pravu.
Za ovo drugo niste u pravu. Što se tiče civilnog društva, manjim delom jeste, osim što se ja ne slažem sa pomenutim izrazima. Ali mislim da je neverovatno da se projekti dobijaju i da su komisije određivane tako da to budu politički komesari u pravom smislu reči, koji pre svega prave programe protiv države. A ako slučajno ne dobiju pare od te iste države onda im je država kriva za sve. A i ako dobiju pare država je kriva za sve. I to jeste naš problem. I to je radio više Grad Beograd nego država Srbija, ali je radila i država Srbija.
Da li treba da ostane naša saradnja sa civilnim društvom? Da, treba. Mi smo zahvaljujući saradnji sa civilnim društvom, neke važne stvari i u pristupnim pregovorima i u skrininzima uradili, obavili, napravili i zbog toga nikome neću da se pravdam, na to sam ponosan i od tih ljudi smo mnogo toga naučili.
Mi smo sarađivali i sa nevladinim sektorom kojem je pripadala i Ana Brnabić i ja sam od nje bezbroj stvari naučio. Ana je danas član Vlade Srbije i ja sam ponosan što je član Vlade Srbije. I nije mi žao što smo njihov rad pomagali na različite načine. Zaista smo mnogo od njih naučili i uspeli smo zemlju da pomerimo sa 91. na 59. mesto. I čuvali smo zemlju sve to vreme, zato neću da dozvolim nikome da bude ni veći Srbin, ni veći rodoljub, ni da više voli Rusiju, ni da više voli bilo koga drugog u svetu. Zato što smo je čuvali i štitili na najbolji mogući način. Zato što smo čuvali našu tradiciju, brinuli o našem narodu na svakom mestu, dali sve od sebe da sačuvamo njegov identitet, gde god naš narod živi i sve to radili u veoma teškim uslovima i okolnostima. I znam da to takođe znate, i znam da to takođe poštujete. Ja znam šta je politika, nije problem. Ali nije rešenje da sebi isečemo jednu nogu ili obe noge i da kažemo – tako ćemo napred. Tako ne možemo da trčimo mnogo brže nego što to danas radimo.
Znam da je ovakva politika jedina moguća u ovom trenutku, jedina koja donosi prosperitet Srbiji, a ako ljudi misle u Srbiji da su jednostavna rešenja ili rešenja koja su potpuno konzistentna, a koja ne idu ka eklekticizmu, koji je jedini moguć za našu malu zemlju i ne samo u ekonomskom, već i u pravno-filozofskom smislu, političkom smislu, onda neka vlada neko drugi. Neka vlada neko drugi. To je bliže srcu ljudima što vi pričate. Ovo što ja govorim je jedino razumno. Ja to dobro znam zašto je bliže srcu. Odlično znam. Možda i najbolje i nije sporno, ali odlično znam šta je država i odlično znam šta je država i kada dođe da se isplate penzije, plate i znam kada dođe da se izmeri koliki vam je rast BDP, koliki vam je suficit, koliki vam je deficit. O tome ja brinem. O tome ja moram da brinem. Svako jutro mi to dođe na sto preko nego bilo šta. Tako se država čuva, štiti i brani i znate koliko volim državu i znate da državu stavljam ispred svega i znate da takođe dobro znam i poštujem vaš stav prema državi, makar se ne slagao sa tom politikom, što kod nekih ne poštujem.
Zato sam pokazivao tu vrstu poštovanja, a ne govorio na način gde bih nekoga želeo da porazim ili nekoga da ismejem ili da napravim bilo kakav ciničan ili sarkastičan komentar.
Srbija jeste na dobrom putu. Pred njom je mnogo izazova, mnogo teških izazova, mnogo teških političkih izazova. Oni mogu da nam poremete našu ekonomsku putanju. Naše je da budemo što je moguće jedinstveniji, da guramo napred stvari i da vidimo da možemo da se pohvalimo da smo jedna od prvih tri ili četiri zemalja po ekonomskom rastu u Evropi, ove godine ćemo biti u prve tri, četiri ili pet, a dogodine ćemo pokušati da budemo prvi, ali nama treba takvih 10, 15, ili 20 godina da bismo mogli da pristižemo ozbiljne zemlje.
Verujem u ovu generaciju Srba i građana Srbije da će biti u stanju da to urade. Hvala vam.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika.)

Pre svega oko fondacije gospođe Nikolić. Ona je uglavnom finansirana donacijama različitih kompanija, finansirana ponekada od naših prijatelja spolja i taj novac je trošen na porodilišta, trošen je na bolnice i na mnoge druge stvari.
Ja nisam blagajnik i ne mogu da vam pokažem svaki dinar, ali ako imate bilo kakvu sumnju recite nam da je potrošen drugačije. Video sam samo mnogo majki, mnogo dece da se raduju onome što je ona uradila iako je najlakše to potcenjivati i kritikovati i to je najlakša tema, a nemam ništa protiv pa ćemo bez problema da proverimo svaki dinar gde je i kako otišao i siguran sam da je, uveren sam da je na potpuno čist način sve urađeno.
Što se tiče predsedničkih izbora, kandidovaćete se vi gospodine Šešelj baš onako kako ja neću i to obojica znamo. Tako da znam ja vas dobro kao što i vi mene znate. Gospodine Šešelj, znate, za razliku od drugih ja sam svaki dan, ne da budete slučajno u rukovodstvu, svaki dan sam 15 godina proveo sa gospodinom Šešeljem i dobro ga znam i znam kada je ozbiljan, a kada nije. Tako da to što je rekao da neće da se kandiduje, to mačku o rep obesite. Kandidovaće se i te kako.
Kao što sam rekao, ja se neću kandidovati. Hvala vam najlepše i srećan vam rad.
(Milan Lapčević, s mesta: Replika.)