Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade Republike Srbije, predlog ovog plana predstavlja jedan hibridni akt, samo delimično pravni akt, i to u onom delu gde je reč o odluci o utvrđivanju plana za političko rešenje sadašnje situacije na Kosovu i Metohiji možemo govoriti samo o pravnom aktu. Sve ostalo je esejistički, naučni, istorijski ili neki drugi pristup.
SRS je učestvovala u konsultacijama sa predstavnicima Vlade Republike Srbije, kao i sve ostale političke stranke i mi smo iznosili svoje primedbe na inicijalni tekst akta. Neke od tih primedbi koje je iznela SRS prihvaćene su. Mislim da su danas, možda neskromno zvuči, izuzetno značajan deo ovog teksta.
U samoj preambuli odluke rečenica, "polazeći od toga da je Kosovo i Metohija netuđivi deo Srbije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, a posebno ono, ranije je bilo na 4. strani što smo mi imali, a i danas je rečenica u kojoj se kaže – dokument ne ulazi u pitanje statusa Kosova i Metohije, koje je utvrđeno u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN – jeste naš doprinos, mislimo veoma značajan. Reći ću vam i zašto.
Naime, SRS je imala suštinsku primedbu na ovaj akt, a to je neregulisanje odnosa između suštinske autonomije i centralne vlasti u Beogradu. Dakle, razmišljali smo zašto se Vlada odlučila da nam govori isključivo o uređivanju teritorije, odnosno odnosa na teritoriji suštinske autonomije, odnosno Kosova i Metohije. Zašto nije ni na koji način pokušano da se predloži regulisanje odnosa između centralnih organa vlasti u Beogradu i organa teritorijalne autonomije.
Delimično je to ovakvim izmenama učinjeno. Mi razumemo i stav da pojedini međunarodni činioci ne žele da razgovaraju o tome, ali moram danas da vam kažem na koju stvar mislim, na kojoj bi svi morali da insistiraju, posle usvajanja ovog dokumenta, svi politički činioci u Srbiji. Imali smo, nažalost, loše primere u prošlosti, posebno u bivšem režimu; dakle, svi moraju da insistiraju na jednoj stvari, a to je da je konačni status Kosova i Metohije rešen. To je suštinska stvar.
Konačni status Kosova i Metohije je rešen, i žao mi je što je to nekima smešno, rešen je Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Casus belli za rat je nestao onog trenutka, ma šta mislio o kapitulaciji koju smo prihvatili, kada je aktom UN, akom Saveta bezbednosti UN, odlučeno da Kosovo i Metohija ostaju deo, tada SRJ, a dana njenog pravnog sukcesora Srbije i Crne Gore.
Dakle, molio bih pre svega da svi obrate opažnju da na međunarodnom planu u svakom trenutku predstavniku bilo koje međunarodne organizacije, bilo koje zemlje, saopšte da hoćemo da razgovaramo o svim modalitetima i o svim oblicima odnosa centralnih organa vlasti Republike Srbije prema teritorijalnoj autonomiji. Konačni status ste vi rešili, kada ste ponudili prekid oružanih dejstava, završetak agresije, time što ste doneli Rezoluciju 1244.
Time, vašim aktom je rešeno pitanje konačnog statusta Kosova i Metohije. To je ono na čemu svi moraju da insistiraju, a ne da obavljaju svoje prljave stranačke poslove, posebno pripadnici bivšeg režima, koji su se samo time bavili, a nikada im na kraj pameti nije bilo da vode računa o interesima Srbije ili da govore o Kosovu i Metohiji.
Mi imamo nekoliko problema što se tiče primene samog plana, onda ću preći na tekst i rešenje koje sadrži plan. Prvi naš problem je u pogledu prihvatanja ovih rešenja od starne Albanaca na Kosovu i Metohiji. Drugi naš problem je prihvatanje onoga o čemu sam govorio od pojedinih međunarodnih činilaca.
Albanci će imati malo argumenata da odbiju ovaj predlog, osim što će pokušati – a to vidimo po izjavi Valtera Švimera, koju smo mogli da pročitamo danas i u našoj štampi ili već sinoć u pojedinim elktronskim medijima da to vidimo – da kažu: da, mi hoćemo da vam damo pravo na decentralizaciju, da vi uređujete lokalnu samoupravu, ali na nivou tzv. mesnih zajednica, odnosno opština ili podopština, više od toga ne možete da dobijete.
Sada vas podsećam na to da kada smo mi govorili da decentralizacija ne znači davanje prava na oblike teritorijalne autonomije nekim drugima, da smo bili napadani kao neko ko je tobož protiv decentralizacije. Pitanje je da li će oni i kako i na koji način će dozvoliti stvaranje regionalne skupštine, regionalnog izvršnog veća, regionalnog sudstva o kojem se ovde govori u ovom aktu.
Što se tiče naše autonomije, odnosno samouprave sprovedene unutar suštinske autonomije, ona je po ovom aktu dosledno sprovedena kroz regionalnu skupštinu i regionalno izvršno veće. Nije dosledno i do kraja primenjena u regionalnom sudstvu, zato što drugostepeni organ, regionalni sud, ne donosi konačnu odluku. Imamo iznad njega Vrhovni sud Kosova i Metohije, odnosno Kosova, kako ga oni nazivaju.
Mi smo predložili tu, i to nije moglo da bude prihvaćeno direktno, već je na indirektan način u aktu sprovedeno u delo, povodom pitanja o postavljanju ustavne žalbe, za koju je ranije bio nadležan Savezni Ustavni sud, da bude jasno navedeno da će o tome odlučivati sud Srbije i Crne Gore, za koji se nadam da ćemo ga formirati.
To nije urađeno u aktu uz obrazloženje većine da bi to posebno smetalo i predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca, ali verovatno i još nekome ko bi govorio o suštini ovog akta, uz priču da se ne sme govoriti ako ne pominjemo vezu regionalne skupštine i regionalnog izvršnog veća sa centralnim organima vlasti u Srbiji, da ne govorimo ni o regionalnom sudstvu.
Dakle, naša primedba i rezerva u odnosu na ovaj akt ostaje pre svega u vezi srpske samouprave na Kosovu i Metohiji prema centralnim organima vlasti u Beogradu i zbog činjenice da nije detaljno i temeljno, ali prihvatli smo obrazloženje da će za to doći vreme da o tome razgovaramo, regulisan odnos suštinske autonomije, odnosno Kosova i Metohije prema centralnoj vlasti u Beogradu, prema organima centralne vlasti.
Oni koji žele nezavisnost Kosova i Metohije i pri tome smatraju da je to pitanje konačnog statusa, moraju ovim aktom da budu jasno razuvereni, da im bude u neku ruku poslata poruka, a to je ono što je dobro u ovom planu, da i mislimo da je konačan status rešen i da ne mogu da nađu partnera u Srbiji koji će pristati ili prihvatiti secesiju Kosova i Metohije.
To je suštinski razlog zbog čega je SRS na inače teškim konsultacijama prihvatila da glasa za ovaj predlog. Drugi razlog zbog čega smo to prihvatili je činjenica da želimo, bez obzira što smatramo da je pitanje teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta Srbije pitanje broj jedan, ali želimo da odgovorimo i na pitanje broj dva i broj tri od interesa za srpski narod na Kosovu i Metohiji. To su pitanja bezbednosti i ljudskih prava.
Mi samo želimo da upozorimo i Vladu Republike Srbije i još jedanput i domaću i međunarodnu javnost da ne izvrću činjenice i da ne govore da je pitanje ljudskih prava jedino važno pitanje na Kosovu i Metohiji. Jeste važno, ali nije jedino, nije ni prvo. Ovim aktom, čudne, hibridne prirode, reguliše se uglavnom pitanje našeg odnosa i pokušaja poboljšanja bezbednosti na Kosovu i Metohiji i rekao bih na bolji način regulisanja stanja ljudskih prava u južnoj srpskoj pokrajini.
Zašto sam ovo rekao? Zato što od 17. marta, kada se dogodio pogrom ili mnogo zločina nad Srbima na Kosovu i Metohiji, mi od tada imamo priču koju slušamo već nekoliko godina, ali od tog trenutka se ona intenzivira u vezi sa situacijom na Kosovu i Metohiji. To je da moraju Albanci da kleknu na kolena, moraju Albanci da se izvinjavaju Srbima, moraju da im poprave nekoliko kuća; uzgred, ni to nisu uradili; moraju da urade još nekoliko stvari, ali svejedno mi polako, ali sigurno, klizimo ka nezavisnosti.
To je očigledno ono što je njihov plan. Mi najpre moramo to da sprečimo i da prekinemo sa pričom da nam je najstrašnija stvar to što su pogledali nekog popreko; najstrašnija stvar je ta što hoće da nam otmu državu, to što hoće da nam uzmu i unište državu. To je najstrašnija moguća stvar i to moramo jasno da nacrtamo, jasno da kažemo i jasno da izgovorimo svakome u svetu. Ne treba toga da se plašimo.
To je bila jedna jedina rečenica danas koju je, u okviru ona tri minuta koliko je dozvoljeno u skladu sa pravilima u Skupštini Saveta Evrope, izgovorio Tomislav Nikolić. Na tome moramo da insistiramo i o tome mora da se govori.
Zajedno sa mnogim drugim članovima Srpske radikalne stranke i ljudima koji se bave ovom problematikom, a čini mi se da smo, naravno, svi izuzetno zainteresovani za ovo, mi zbog neke vrste posebne, u tom smislu i stranačke obaveze, zbog poverenja koje uživamo kod srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji, ovo smo razmatrali.
Kada smo razgovarali sa gospodinom Koštunicom u Vladi Republike Srbije iznosili smo nešto što bi moglo da znači mnoge strahove.
Nimalo mi nije bilo svejedno i prilično sam se uplašio kada sam video da su neki drugi to, doduše koji nisu ni pročitali pažljivo taj plan, što smo lako ustanovili, oberučke prihvatili. Kada je Boris Tadić rekao da prihvata odmah sve prilično sam se uplašio i počeo da razmišljam o tome šta je to što sve u ovom planu ne valja. Kao što vidite, do mnogo toga sam uspeo da dođem.
Mi moramo da zahtevamo od naše diplomatije da se ne ponaša voluntaristički, da se ne ponaša amaterski, nego da se ponaša profesionalno i u skladu sa aktima koje donosi Narodna skupština Republike Srbije, u skladu sa aktima koje donose naši državni organi. Nisu dobre izjave koje idu na ruku onima koji bi želeli da pomognu odvajanje Kosova i Metohije od Srbije. U svakom slučaju to mora u budućnosti da se izbegava.
Voleo bih da svi oni koji predstavljaju ovu zemlju pročitaju one akte koje donosi Narodna skupština Republike Srbije. To je njihova obaveza. Da pročitaju te akte nikada ne bi davali neke izjave direktno suprotne tim aktima. To je naš problem. Nemojte da vodite politiku političkih stranaka kada govorite o državnom problemu kakav je Kosovo i Metohija, nego vodite politiku u skladu sa onim što Narodna skupština Republike Srbije, Vlada Republike Srbije ili ostali državni organi i institucije donesu i izglasaju.
U ovom tekstu videćete da se država Srbija pominje samo na jednom mestu, jer to očigledno ne može da nam zameri niko. To je po pitanju naših nadležnosti vezanih za spomenike kulture, što nije, naravno, nikakva garancija državnosti, ali do sada nismo imali ni to. Ono što je od izuzetne važnosti, osim onoga što se podrazumevalo da bi trebalo da bude unutar suštinske autonomije, uspeli smo da unesemo u tekst da u nadležnost regiona potpadaju prirodna i rudna bogatstva, što mislimo da je od izuzetnog značaja za tekst akta. Jedino što nam ostaje kao veliki problem to je kako i na koji način, iako mapa nemamo.
I kada smo razgovarali razgovarali smo na taj način da mape nemamo. Videli smo da se pojavljuju neke mape u javnosti. Naš je problem što to nisu koherentne celine, što nisu kompaktne, što nisu povezane. Naravno, to je naš problem kao naroda i za to nije kriv niko ni u vlasti, ni u opoziciji.
Tih pet oblasti treba da tvore jedan region. Dakle, taj region je suština naše samouprave na Kosovu i Metohiji, ali mislim da će biti veoma teška borba da se ovolike stvari i ostvare, a da se pri svemu tome izađe neoštećen u borbe za očuvanje teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta Republike Srbije.
Naime, naša međunarodna pozicija je izuzetno teška i ništa nije tako ružičasto kao što se u javnosti predstavlja. Mnogo je teže nego što to neki žele javnosti da predstave i voleo bih da neuporedivo ozbiljnije i, rekao bih, a da ne napravim jezičku grešku, jedinstvenije istupamo pred međunarodnim faktorima, što se tiče kosovsko-metohijskog problema.
Oni imaju jedan veliki problem, a taj problem je u tome što je i očigledno da danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije ne mogu da pronađem nikoga ko će da im pomogne u odvajanju teritorije Kosova i Metohije, bar formalno. Šta će neko drugi pokušati, možda suštinski, da učini, to ćemo da vidimo, ali izražavam uverenje da će se svi držati ovakvog opredeljenja Narodne skupštine Republike Srbije.
Nije ovo vreme u kojem možemo, pozivajući se na Karađorđa i Njegoša, nešto da učinimo. Ovo je vreme u kojem moramo pametnom politikom, koju ćemo da vodimo i na unutrašnjem i na spoljnjem planu, da postignemo neuporedivo značajnije rezultate.
Mi smatramo da ovaj plan nije idealan, da ima mnoge manjkavosti, ali iz razloga o kojima smo govorili poslanici Srpske radikalne stranke glasaće za ovaj plan. Jer, ne samo kao najveća opoziciona stranka, već i kao najveća politička stranka u Srbiji, želimo da pokažemo da su nam državni i nacionalni interesi ispred uskopartijskih. Mislim da su se u to predstavnici vladine većine mogli uveriti i u našim razgovorima koje smo vodili u Vladi Republike Srbije i u onome što su bili naši predlozi za izmenu samog akta.
Još jednom vas podsećam i insistiram na tome da svako od danas, kada prihvatimo i kada usvojimo ovaj akt, insistira na tome da je konačni status Kosova i Metohije rešen i to upravo rešen na zahtev i insistiranje međunarodne zajednice, odnosno Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Rezolucijom 1244.
O svemu drugom smo spremni da razgovaramo, o svemu drugom hoćemo da razgovaramo, o svim mogućim modalitetima, o svim mogućim odnosima suštinske autonomije prema centralnoj vlasti, ali niko u Srbiji nije spreman da razgovara o promeni konačnog statusa koji je utvrđen jednim međunarodno-pravnim dokumentom i to je ključna poruka koju mi danas sa ove sednice moramo da pošaljemo, pre svega svetu, a onda i našoj javnosti.
Mislim da još jednu stvar moramo da uradimo. Od priče – vratićemo Srbe na Kosovo i Metohiju, moramo da pređemo na dela, da vidimo koje su to konkretne mere koje vlast u Srbiji može i mora da preduzme, uz pomoć svih političkih činilaca, da vidimo kako i na koji način da se obezbedi novac i sve drugo što je potrebno da pomognemo našem narodu na Kosovu i Metohiji.
Jer očigledno je da mora da se pronađe i dodatni motiv osim naše priče o junačkoj istoriji, ali da uradimo nešto što je ne samo taktički već i strateški interes države Srbije.
Zato vas, pošto je dogovor postignut da svi glasamo za ovaj akt, pozivam na drugačije ponašanje u budućnosti, posebno pred međunarodnim činiocima, da umesto da kontakte sa međunarodnim faktorima neki koriste za napade na svoje političke protivnike, za laži i izmišljotine, da to koriste za istinu o Kosovu i Metohiji. Mnogo bi bilo bolje ovoj zemlji, mnogo bi bolje bilo ovom narodu. Možda bi njima bilo nešto malo lošije, ali bilo bi dobro da to urade zbog svoje države, zbog svog naroda.
Što se nas iz SRS tiče, bez obzira na sve razlike, bez obzira na sve primedbe koje imamo i na rad Vlade i na ovaj dokument, nikada nećete imati neprijatelja, posebno po državnim pitanjima, već korektnog političkog protivnika, koji kada je država ili državna teritorija u opasnosti uvek će pokušati da pomogne, a nikako da odmogne. Hvala vam najlepše.